ЛБ-23, оклопни аутомобил

Оклопни аутомобил ЛБ-23

Шасије лаких возила су 1928. године достигле крајњу границу својих моћи када је у питању оптерећење конструкције оклопом и наоружањем. Лаки оклопни аутомобили, пројектовани и коришћени током тридесетих година, као што је оклопни аутомобил ФАИ, захваљујући конфигурацији 4х2, узаним гумама и преоптерећењу услед уградње оклопне заштите, нису били прикладни за употребу ван путева. Покушаји за даљим повећањем нивоа оклопне заштите узроковали су још веће проблеме са покретљивошћу возила. Као покушај превазилажења проблема са покретљивошћу возила, 1935. је пројектован оклопни аутомобил ГАЗ-ТК 6х4. Четири године касније, са истом намером, завод Виксински пројектује свој модел оклопног аутомобила, ознаке БА-21. Ова два нова возила су пројектована под ознакама ЛБ-23, односно БА-21, и оба су користила шасију ГАЗ 6х4, која је могла да поднесе захтеве који су се постављали пред нови модел оклопног аутомобила.

Крајем 1939. године у фабрици Виксински бива произведена прототипска верзија БА-20 на шасији лаког камиона ГАЗ-22, конфигурације 6х4. Нови оклопни аутомобил је првобитно развијан под ознаком БА-23, али је убрзо промењена у ЛБ-23 (рус. Легкий бронеавтомобиль – лаки оклопни аутомобил). Према неким изворима, ознака је промењена како би се конструктори у време стаљинових чистки умилили Лаврентији Берији (ЛБ), шефу НКВД. Оклопна заштита, наоружање и спецификација возила била је слична моделу БА-20, с том разликом да је ЛБ-23 погоњен шестоцилиндричним мотором снаге 72 КС, израђеном на основу америчког мотора Dodge; овај мотор ће се касније као ГАЗ-11 уграђивати у ГАЗ-63 и остала послератна возила совјетских оружаних снага. Уградњом овог мотора, возило је добило знатно бољу покретљивост у односу на оклопне аутомобиле БА-20, односно БА-20М.

[wp-rss-aggregator]

ЛБ-23 је био наоружан митраљезом ДТ калибра 7,62 мм, уграђеним у малој куполи, док је сруги митраљез ДТ био уграђен у оклопном телу, поред возача; овим митраљезом је дејствовао командир који се налазио поред возача, чиме је напуштена пракса да се командир налази у куполи.

Митраљез Дегтјаров (ДТ) калибра 7,62 мм

Посада возила је била трочлана, са радистом који је могао замењивати командира у улози нишанџије митраљеза, чиме је командиру возила остављена погодност да се бави командовањем возилом.

Оклопно тело возила било је слично телу возила БА-21, али са боље закошеним оклопом и већим вратима за улазак посаде у возило. Тело и купола су израђени варењем оклопних плоча. Радио уређај 71-ТК-3 је уграђиван као стандардни део опреме воозила.

Пројект возила ЛБ-23 је у целости одбачен када шасија ГАЗ-22, на основу које је пројектовано возило, није ушла у серијску производњу. Слична судбина је задесила и конкурентско возило БА-21 које је било засновано на шасији ГАЗ-21. На испитивањима, возило је показало знатно побољшање по питању брзине кретања, али су ниво оклопне заштите и ватрена моћ возила били испод траженог нивоа.

ЛБ-23 је био последњи оклопни аутомобил конфигурације 6х4 које је разматрано за увођење у наоружање Црвене армије; следећи модели су били конфигурације 4х4.

Пресек возила

ТТ карактеристике
Дужина 4,226 м
Ширина 1,778 м
Висина 2,268 м
Клиренс возила 0,185 м
Дебљина оклопа 9 – 11 мм
Норужање 2 х 7,62 мм ДТ
Борбени комлет 1890 метака 7,62 мм
Посада 3 члана
Маса 3500 кг
Погон бензински мотор ГАЗ-11 снаге 72 КС
Капацитет резервоара за гориво 66 л
Брзина кретања на путу 72 км/ч
Брзина кретања по терену 35 км/ч
Аутономија 135 – 200 км
Однос снага/маса 20,6 КС/т

ФАИ, лако оклопљени аутомобил

ФАИ, или ФА-И (Форд А – Ижорский), совјетски лако оклопљени аутомобил, настао као замена за оклопни аутомобил Д-8. Возило је пројектовано на шасији и механици возила ГАЗ-А. Унапређење у односу на модел Д-8 се односи на то што је ФАИ имао цилиндричну куполу наоружану митраљезом Дегтјарев калибра 7,62 мм, чиме је возило имало већу борбену моћ у односу на претходника. Додавање куполе није утицало на повећање укупне масе возила, која је износила 1990 кг, већ искључиво на висину возила, која је износила 2,24 м.

За погон возила изабран је исти мотор који је погонио возило Д-8, четвороцилиндрични Фордов мотор А. Како је мотор био исти, а маса возила скоро непромењена, то је и брзина кретања била иста као код Д-8.

Оклопни аутомобил ФАИ је успешно прошао испитивања и уведен је у наоружање Црвене армије. Серијска производња је започела током 1932. године у лењинградској фабрици Ижорскиј, заменивши и Д-8 и Д-12. Оригинална верзија ФАИ, на шасијиГАЗ-А произвођена је од 1932. до 1936; укупно је произведено 676 примерака. Нити једно од ових возила није било опремљено радио уређајем и интензивно је коришћена комуникација путем барјачића.

Ово возило ће остати стандардни лако оклопљени аутомобил Црвене армије све до 1936, када је у наоружање уведен модел БА-20. Ван Совјетског Савеза, возило је коришћено у Шпанији, код Халкин Гола, у нападу на Пољску 1939, у Балтичким републикама и Зимском рату 1940. године. У време напада Немачке на Совјетски Савез, Црвена армија је располагала са врло малим бројем ових возила и сви су убрзо били уништени у борбеним дејствима.

Совјети су током серијске производње покушавали да побољшају оклопну заштиту возила, али им је то онемогућавала чињеница да су за пројектовање возила искористили шасију комерцијалног возила. Шасија је већ била преоптерећена уградњом основног оклопа, тако да даље оптерећење није могло доћи у обзир. Међутим, 1934-35. постала им је доступна шасија ГАЗ-М1, која је конструкторима омогућила да направе модел ФАИ-М.

ФАИ је имао двочлану посаду: возача и командира, уједно нишанџију. Концепција возила је била конвенционална, са мотором напред и борбеним одељком иза, изнад кога се налазила купола са митраљезом. Како је кров био врло низак, изнад чланова посаде се налазила по мала оклопљена купола; точкови нису претрпели никакве измене.

Бензински мотор снаге 40 КС обезбеђивао је максималну брзину од 80 км/ч, али је аутономија кретања износила свега 200 км (резервоар за гориво био је капацитета 40 литара).

Основни недостатак возила огледао се у слабој оклопној заштити, пошто плоча дебљине 6 мм није била адекватна заштита ни од дејства стрељачког наоружања. Такође, покретљивост возила ван пута била је врло ограничена.

Верзије

ФАИ (Форд-А, Ижорский), основна верзија возила на шасији возила ГАЗ А.

ФАИ-М (ФАИ-Модернизированный), друга верзија возила, произвођена од 1934. године; израђивана на шасији возила ГАЗ-М1, уз уградњу резервоара за гориво већег капацитета (60 литара)

ФАИ-жд (ФАИ-железнодорожный) – верзија из 1936. године, произвођена у свега девет примерака; имао је могућност кретања железничком пругом

ГАЗ-ТК, (ГАЗ-Трёхосный, Курчевского) – оклопљени аутомобил на шасији возила ГАЗ-ААА, опремљен радио уређајем 71-ТК. Произведен је свега један прототип.

ФАИ

ФАИ-М

ФАИ-М

ФАИ-жд

ГАЗ-ТК

 

 

ТТ карактеристике (ФАИ)
Тип лако оклопљени аутомобил
Порекло Совјетски Савез
Дужина 3,75 м
Ширина 1,68 м
Висина 2,24 м
Маса 1 990 кг
Погон бензински мотор снаге 40 КС
Наоружање 1 х 7,62 мм ДТ
Брзина кретања 80 км/ч на путу, 30 км/ч ван пута
Аутономија кретања  200 км по путевима, 170 км ван путева

Операције у Донбасу и код Ростова (од октобра до 2. децембра 1941)

Крајем септембра немачка Врховна команда је сматрала да су снаге Црвене армије у Украјини разбијене и да више нису способне да пруже озбиљнији отпор, па је наредила групи армија „Југ“ да настави офанзивне операције и заузме Харков, Донбас, Ростов и Крим и на тај начин створи повољне услове за даље надирање на Кавказ. У том циљу, група армија „Југ“ је наредила:

  • 1. оклопна група, из рејона Дњепропетровска, и 11. армија, из рејона Каховке, концентрично ће наступати на Осипенко да окруже и униште совјетски Јужни фронт; затим ће 1. оклопна група продужити наступање дуж приморја ка Ростову, а 11. армија и румунска 3. армија заузеће Крим;
  • 17. армија, из рејона Краснограда, заузеће Донбас;
  • 6. армија, из рејона северно од Полтаве, заузеће Харков и обезбедиће спој група армија ,,Центар“ и ,,Југ“.

Немачка 1. оклопна група пробила је 29. септембра положаје на десном крилу совјетске 12. армије, у рејону Дњепропетровска, и продужила наступање ка Мариупољу, угрожавајући бок и позадину Јужног фронта. Уочавајући ову опасност, совјетско командовање је 5. октобра наредило да се Јужни фронт повуче на линију Павловград – Мелитопољ; међутим, ни на овој линији он није могао зауставити немачко наступање. Пошто су пробили одбрану на споју 12. и 18. армије, предњи делови 1. оклопне армије сјединили су се 7. октобра с јединицима 11. армије северно од Осипенка. На овај начин, део 18. армије и 9. армија били су опкољени северозападно од Осипенка. Окружене армије одмах су отпочеле да се пробијају, и то 18. армија према Стаљину, а 9. армија ка Таганрогу. За то време 12. армија водила је упорне одбрамбене борбе на линији Павловград – Васиљковка – Гавриловка.

Да би спречила немачке јединице да заузму Ростов, совјетска Врховна команда ојачала је 9. армију пешадијским и коњичким дивизијама и формирала Таганрошку групу, са задатком да брани р. Миус (западно од Таганрога).

Половином октобра су предњи делови 1. оклопне армије успели да се пробију до ушћа р. Миуса. По наређењу команданта Јужног фронта, 9. армија и Таганрошка група извршили су противудар. Јединице 9. армије, ослабљене у претходним борбама, нису имале успеха, док је Таганрошка група успела да немачке оклопне јединице одбаци 10 – 15 км западно од р. Миуса. Привлачењем и ангажовањем главних снага, 1. оклопна армија је форсирала р. Миус и 17. октобра заузела Таганрог, а 20. октобра Стаљино.

За то време 38. и 6. армија Југозападног фронта водиле су упорне и тешке борбе задржавајући немачко наступање ка Харкову и Изјуму.

Да би се обезбедиле потребне резерве, совјетска Врховна команда одлучила је да се Југозападни и Јужни фронт од 17. до 30. октобра повуку на краћу линију одбране: Касторноје – р. Оскол – Красни Лиман – Горловка – р. Миус. У исто време наређено је Севернокавкаском војном округу да формира 56. самосталну армију ради одбране Ростова.

У току повлачења совјетске јединице су водиле жестоке борбе, настојећи да што више задрже немачке јединице. Немачка 6. армија заузела је 24. октобра Харков, а нешто доцније Бјелгород и Курск. До краја октобра Југозападни фронт је одступио на линију Тим – западно од Купјанска – Изјум – Красни Лиман и на њој прешао у одбрану. Дванаеста армија Јужног фронта одступила је на линију Красни Лиман – Дебаљцево, док су 18. и 9. армија, услед врло снажног притиска немачких оклопних дивизија, биле принуђене да се повуку на линију Дебаљцево – Красни Луч – Хопри (30 – 35 км источније од линије коју је одредила Врховна команда). На овај начин, крајем октобра је група армија „Југ“ заузела Харков и југозападни део Донбаса и подишла Ростову.

Немачка Врховна команда придавала је велики значај Ростову, сматрајући га вратима Кавказа. Зато је одлучила да настави офанзиву и постигне одлучујуће успехе на јужном правцу, надајући се да би се то повољно одразило и на опредељење Турске на страну Осовине. У том циљу, групи армија „Југ“ наређено је да разбије совјетску групу северно од Таганрога и овлада мостобраном на левој обали р. Дона, источно од Ростова, а затим продужи наступање ка Мајкопу и Туапсеу.

На основу овог наређења, командант групе армија „Југ“ донео је одлуку да 1. оклопна армија заузме мостобран на левој обали Дона, а потом део оклопних јединица поврне ка Ворошиловграду да, у садејству са 17. армијом, окружи и уништи совјетске снаге у источном делу Донбаса, и на тај начин обезбеди бок и позадину јединица које би дејствовале ка Мајкопу и Туапсеу. Да би се избегле тешке борбе на западним прилазима граду, који су били добро утврђени и брањени, предвиђено је да се Ростов заузме обухватом са севера.

Пре почетка офанзиве, група армија „Југ“ имала је следећи распоред: 1. оклопна армија на десном крилу, према Ростову и северно од њега; 49. брдски и италијански корпус у центру према Дебаљцеву и Ровенки; делови 17. армије на левом крилу, према Ворошиловграду.

Група армија „Југ“ прешла је у напад 5. новембра. На правцу главног удара развиле су се између 1. оклопне армије и совјетске 9. армије огорчене борбе. Због добро организоване противоклопне одбране и упорног држања совјетских снага, немачке јединице, првога дана борбе, имале су знатне губитке у тенковима. Следећег дана совјетско командовање увело је у бој 2. и 132. оклопну бригаду, које су такође нанеле осетне губитке немачким тенковима. За четири дана борби (од 5. до 9. новембра) немачке јединице су успеле да пробију положаје 9. армије и да продру 30 км у дубину совјетских положаја, али по цену великих губитака у људству и тенковима. Немачки покушаји да продру ка Шахтију и Новочеркаску осујећени су жилавом и чврстом одбраном совјетских јединица. Немачко командовање је одлучило 8. новембра да заузме Ростов непосредним ударом 1. оклопне армије са северозапада, па је у духу ове нове замисли наредило прегруписавање снага, које је трајало девет дана (до 17. новембра).

За наставак офанзиве планом је предвиђено да се концентричним ударом 14. оклопног корпуса преко Бољ. Сали и 3. оклопног корпуса преко Султан Сали заузме Ростов. За то време, северно од 1. оклопне армије, 49. брдски корпус имао је да врши обезбеђење ударне групе, док су италијански корпус и 17. армија (група Шведлер) имали да нападају ка Ворошиловграду.

Совјетско командовање придавало је велики значај Ростову као важном политичком, индустријском и саобраћајном центру кроз који је пролазила главна железничка магистрала за везу јужних делова СССР-а са Северним Кавказом и Закавказјем. Због тога је командант Југозападног правца 9. новембра предложио да се пређе у противофанзиву и разбију немачке снаге у рејону Ростова. Совјетска Врховна команда одобрила је овај предлог и заједно с командом Југозападног правца разрадила план противофанзиве.

Оперативна замисао за противофанзиву била је: упорном одбраном 12. армије и деснокрилних дивизија 18. армије спречити наступање немачких јединица ка Ворошиловграду; главни удар нанеће новоформирана 37. армија ка југозападу, у бок и позадину немачке 1. оклопне армије, општим правцем ка Бољшекрепинској; десно од 37. армије, левокрилне дивизије 18. армије нанеће помоћни удар правцем Ђаково – Дмитријевка а јединице самосталног коњичког корпуса правцем Кујбишево – Артемовка, са задатком да обезбеде десни бок 37. армије; лево од 37. армије, јединице 9. армије из рејона Новошахтинск нанеће помоћни удар у правцу Болдиревке, са задатком да садејствује 37. армији; 56. самостална армија треба упорно да брани рејон Новочеркаск – Ростов.

Пре почетка противофанзиве, Јужни фронт и 56. самостална армија имале су укупно 22 пешадијске и 9 коњичких дивизија и 5 оклопних бригада. Немци су имали 2 брдске, 3 оклопне и 4 моторизоване дивизије.

Напад немачких пешадијских јединица ка Ворошиловграду отпочео је 16. новембра, а следећег дана и напад 1. оклопне армије. У току 17. новембра 14. оклопни корпус успео је да пробије совјетске положаје и да заузме Бољ. Сали. Сутрадан је његово наступање било успорено због добро организоване противоклопне одбране и успешне ватре совјетске артиљерије. До 19. новембра он је избио на северну ивицу Ростова и подишао Аксајскају (источно од Ростова) с намером да пресече одступницу совјетским јединицама које су браниле град. Совјетске јединице су жестоким отпором зауставиле немачко наступање. За то време је 3. оклопни корпус продро у западно предграђе Ростова, где су се развиле жестоке уличне борбе. Услед јаког притиска немачких оклопних снага, совјетска 56. армија била је присиљена да напусти Ростов и одступи на леву обалу Дона. Повлачење је завршено до 17,00 часова 21. новембра, када су Немци потпуно овладали градом.

Истога дана када су Немци обновили офанзиву на Ростов, совјетска 37. армија прешла је у противофанзиву. Првог дана (17. новембра) њене дивизије су пробиле немачки фронт и продрле 15 – 18 км, а у току три следећа дана напредовале су још 15 – 20 км и избиле на линију Цимљанка – Аграфеновка. Због рђавих атмосферских прилика, совјетска авијација није могла да пружи подршку наступајућим јединицама; она је могла пружити знатну помоћ тек од 20. новембра, када су услови за њен рад били побољшани. Немци су потценили опасност која је претила боку и позадини 1. оклопне армије. А када су, после заузимања Ростова, уочили ту опасност, они су наредили да се пређе у одбрану и да се део снага из Ростова пребаци на десну обалу р. Тузлова.

Совјетска 37. армија избила је 24. новембра на р. Тузлов и овладала Бољшекрепинском; тиме је створила повољне услове за наношење удара у дубљу позадину немачких главних снага, у правцу Таганрога. Међутим, услед недостатка јачих снага за извођење смелијег маневра, командант Јужног фронта је одлучио да прво ослободи Ростов, а потом продужи наступање ка Таганрогу. На основу ове одлуке извршено је прегруписавање дивизија с деснога крила 37. армије на део фронта Стојанов – Генералско.

У противофанзиви на Ростов требало је да учествују:

  • главне снаге 37. армије с линије Стојанов – Генералско наносе удар преко Султан Сали на западни део предграђа;
  • 9. армија наноси удар преко Бољ. Сали на северни део града;
  • 56. армија (три оперативне групе: Источна, Централна и Западна) наноси концентричан удар на Ростов са источне и јужне стране.

Главне снаге 37. армије и Западна група 56. армије требало је да се споје у западном предграђу и пресеку одступницу немачким снагама у Ростову.

У нападу на Ростов учествовали су још: донске козачке дивизије, партизани и одреди народне одбране.

Совјетска противофанзива код Ростова

Ујутро 27. новембра почела је противофанзива совјетских снага за ослобођење Ростова. Девета армија наступала је доста споро, јер су немачке јединице успеле да се учврсте на десној обали р. Тузлова. Међутим, Источна група 56. армије наступала је успешно и истога дана избила на источну ивицу Ростова, док је Централна група, која је нападала с југа, и поред врло јаког немачког отпора на доминирајућој десној обали Дона, успела да форсира реку и да образује мањи мостобран. У току следећег дана Централна група, у зајединици са деловима 9. армије : борцима народне одбране, продрла је у Ростов, а 29. новембра га и ослободила.

До тог времена, 9. армија избила је у висину Султан Сали и Бољ. Сали, након чега је 1. оклопна армија отпочела повлачење у правцу запада. Совјетска 56, 9. и 37. армија предузеле су 30. новембра гоњење и до 2. децембра избиле су на р. Миус. где су задржане од немачких свежих снага које су доведене са других делова фронта.

Неуспех немачке 1. оклопне армије под Ростовом изазвао је велику збуњеност и пометњу у немачкој Врховној команди. У току саме операције немачко врховно командовање захтевало је да се Ростов не напушта, без обзира на тешку ситуацију у којој се налазила 1. оклопна армија. Међутим, под ударима совјетских јединица, ова армија је претрпела велике губитке и била принуђена на одступање.

Успех Црвене армије под Ростовом имао је велики војни значај. Он је срушио немачке планове за наступање на Кавказ и приморао немачке команданте да држе јаке снаге на јужном правцу, што се повољно одразило на ситуацију пред Москвом.

Тихвинска операција (од 16. октобра до краја децембра 1941)

Немачка Врховна команда није се могла помирити с неуспехом у борби за Лењинград, па је рачунала да би потпуна блокада града могла присилити Црвену армију и становништво на капитулацију. Она је још крајем септембра наредила групи армија „Север“ да припреми офанзиву из рејона Чудова ка Тихвину и Волхову, са задатком да се сједини с финским снагама на р. Свиру и на тај начин пресече све везе Лењинграда са унутрашњошћу земље. Сем тога, требало је део снага упутити правцем Маљ. Вишера – Бологоје да садејствује са групом армија „Центар“ у опкољавању снага Северозападног фронта.

За офанзиву код Чудова Немци су концентрисали 39. оклопни корпус (16. армије) и 1. корпус (18. армије), поред јединица које су биле у непосредном додиру са совјетским снагама.

Положаје од Ладошког до Иљмењског језера браниле су ове совјетске једднице: 54. армија Лењинградског фронта, 4. и 52. армија под непосредном командом совјетске Врховне команде и Новгородска оперативна група Северозападиног фронта.

Пошто су обезбедили потребну надмоћност, Немци су 16. октобра прешли у напад и пробили совјетске положаје на споју 4. и 52. армије, а после пробоја совјетских положаја упутили главне снаге преко Будогошча ка Тихвину, а помоћне ка Киришију и Маљ. Вишери. У току 20. октобра они су одбили противудар совјетске 54. армије и Невске оперативне групе и наставили напредовање.

По избијању у рејон Будогошча, немачки 39. оклопни корпус је продужио надирање ка Тихвину. Совјетска 4. армија одмах је ангажовала добијена појачања и 27. октобра успела да тај корпус заустави на 35 км југозападно од Тихвина. По цену огромних жртава Немци су 8. новембра заузели Тихвин, и тиме пресекли последњу железничку линију према Лењинграду. У исто време немачки 1. корпус подишао је Волхову, док је наступање немачких снага преко Маљ. Вишере заустављено совјетским отпором.

Совјетска 4. армија, која је бранила широки фронт од Волхова, преко Тихвина, до Будогошча, била је у врло тешкој ситуацији. Постојала је опасност да немачке оклопне јединице пробију њене положаје и угрозе позадину 7. самосталне армије, која је била у одбрани на р. Свиру, према Финцима. Уочивши ову опасност, совјетска Врховна команда је 7. новембра наредила генералу Мерецкову да координира дејства 7, 4. и 52. армије и авијације.

Ради боље организације одбране на широком фронту, генерал Мерецков је из 4. армије формирао 3 оперативне групе (Северну, Централну и Јужну), способне не само за одбрану него и за наношење удара.

Половином новембра, примењујући активну одбрану, 4. армија је зауставила немачке јединице североисточно и источно од Тихвина, наносећи им велике губитке; у исто време је успоставила чврсту везу с 52. армијом и Лењинградским фронтом. У намери да задрже иницијативу у својим рукама, Немци су 19. новембра поново прешли у напад на целом фронту. У зони 4. армије од 19. до 25. новембра развиле су се огорчене сусретне борбе. Нарочито упорне и жилаве борбе развиле су се у рејону Тихвина, где су совјетске јединице успеле да обухвате град. Немачке јединице биле су принуђене да дефинитивно пређу у одбрану. Овим је завршена прва етапа тихвинские операције, у којој је Црвена армија била у дефанзиви, а Лењинград и даље под блокадом.

У другој половини новембра у Лењинграду је настала врло критична ситуација. Индустријска производња могла је да подмири потребе у наоружању и муницији само за 1 – 2 месеца. Угаљ и нафта били су на измаку. Престао је рад у електричним централама и у водоводу. Нарочито је тежак положај био у погледу снабдевања града. Совјетска влада је за потребе Лењинграда одредила велику количину зимске одеће и других материјалних средстава, које је требало пребацити Ладошком флотилом и ваздушним транспортом. Међутим, због залеђивања језера, снабдевање бродовима било је прекинуто, а после избијања Немаца на пругу Волхов – Тихвин снабдевање је вршено заобилазном комуникацијом дужом за 400 – 500 км. У периоду октобар – новембар следовање хлеба снижавано је три пута. У новембру је у Лењинграду почела глад. Нестало је огрева, трамваји су стали, замрзли су водоводи, канализација није била уредна, фабрике су престале да раде потпуно или делимично, а немачка артиљерија и авијација су непрекидно бомбардовале град.

У другој половини новембра. изграђен је пут преко залеђеног Ладошког језера, којим су 22. новембра стигли први аутомобилски транспорти са храном; они су при повратку евакуисали рањенике и болеснике. Овај пут је одиграо велику улогу у снабдевању Лењинградског фронта, Балтичке флоте и градског становништва.

У таквој ситуацији совјетска Врховна команда је донела одлуку да се разбије немачка тихвинска групација (39. оклопни корпус) и ослободи комуникација Тихвин – Волхов. Крајњи циљ совјетских снага био је избијање на десну обаиу р. Волхов и заузимање мостобрана на супротној обали.

У противофанзиви је требало да учествују 54, 4. и 52. армија. које су имале незнатну надмоћност у пешадији и артиљерији, док су у тенковима и авијацији Немци били надмоћнији.

За ову противофанзиву извршено је следеће груписање снага:

  • 54. армија формирала је две ударне групе: Деснокрилну (јачине: 5 пешадијских дивизија, 2 бригаде и 2 скијашка батаљона) у рејону Војбокала, за наступање правцем Војбокало – Кириши, и Левокрилну (јачине: 3 пешадијске дивизије и 1 оклопна бригада), у рејону Волхова, за наступање у правцу Киришија;
  • 4. армија имала је и даље три ударне групе (Северну, Централну и Јужну), које су добиле задатак да концентричним нападом заузму Тихвин и избију на р. Сјас;
  • 52. армија груписала је главне снаге за напад правцем Маљ. Вишера – Бољ. Вишера – Грузино, са задатком да у садејству с 4. армијом пресеку одступницу немачким снагама у рејону Тихвина.

Тежиште је било код 4. армије, која је 26. новембра прва отпочела напад. Северна оперативна група је нападала на Тихвин са северозапада, а Централна с истока и југоистока, док је Јужна добила задатак да избије на линију Клинео – Ситомља и спречи одступање немачких снага из рејона Тихвина ка југозападу. Између Централне и Јужне групе нападале су 60. оклопна и 27. коњичка дивизија да би пресекле одступницу немачким снагама ка западу.

Совјетска противофанзива код Тихвина и офанзиве на делу фронта Лењинград – Осташков

Немачке јединице код Тихвина пружале су упоран, и жилав отпор, вршећи на извесним правцима и противударе. Због дубоког снега, совјетске јединице су биле принуђене да нападају дуж путева, те нису могле да примењују обухватне маневре. Због тога је наступање било доста споро и с великим губицима. Да би убрзао наступање, командант 4. армије извршио је 3. и 4. децембра прегруписавање снага, појачао оперативне групе и одредио им нове задатке. Северна група је добила задатак да заузме Тихвин, потом продужи наступање у правцу Волхова и, у садејству с јединицама 54. армије, уништи непријатељске снаге у рејону тога места. Централна и Јужна група добиле су задатак да наступају у правцу Будогошча. До 7. децембра Северна група је обухватила Тихвин са северозапада, а Централна група се приближила источној ивици града, док је Јужна група водила борбе у Ситомију. На овај начин, одступнице немачких снага ка северозападу и југозападу биле су пресечене. Једино је још остала одступница ка западу. Увиђајући опасност од опкољавања, немачко командовање је настојало да задржи ову комуникацију. Међутим, јединице Северне и Централне групе успеле су да пресеку последњу одступницу и да се 8. децембра приближе граду. У току ноћи 8/9. децембра совјетске јединице продрле су у град, где су се развиле жестоке борбе. У 05,00 часова изјутра 9. децембра Тихвин је потпуно заузет.

За то време прешле су у противофанзиву 52. армија (1. децембра) и 54. армија (3. децембра). Оне су наступале успореним темпом: 52. армија је 16. децембра разбила немачке јединице у рејону Бољ. Вишери, а сутрадан предузела гоњење ка Грузину; 54. армија је тек 18. децембра разбила немачке снаге у рејону јужно од Војбокала.

После заузимања Тихвина, 4. армија је прешла у гоњење. Да би се убрзало гоњење, совјетска Врховна команда је ојачала 4. армију с 2 дивизије. Међутим, од половине децембра, услед заморености јединица и недостатка материјалних средстава, темпо наступања и ове армије знатно је успорен.

У циљу успешнијег руковођења операцијама, совјетска Врховна команда је 17. децембра формирала Волховски фронт (4. и 52. армија) и дала му задатак да разбије немачке снаге на западној обали Волхова, а потом продужи наступање ка северозападу и, у садејству с Лењинградским фронтом, опколи и уништи главне снаге групе армија „Север“ и деблокира Лењинград. У исто време је наређено Северозападном фронту да садејствује левом крилу Волховског фронта, док је 54. армија Лењинградског фронта имала задатак да садејствује десном крилу.

Директивом од 18. децембра, совјетска Врховна команда је наредила и Северозападном фронту да најдаље до 24. децембра пређе у противофанзиву правцем Стара Руса – Солци. Овом директивом је Новгородска оперативна група потчињена 52. армији.

Из изложеног се види да је совјетска Врховна команда, после успешно завршене тихвинске противофанзиве, предвиђала нову офанзиву, у којој би учествовали Волховски и Лењинградски фронт и део Северозападног фронта. Међутим, за ову офанзиву она није располагала свежим снагама, а заморене и истрошене совјетске армије, без довољно материјалних средстава, нису биле у стању да пређу у офанзиву западно од р. Волхова.

Споро напредујући, 54, 4. и 52. армија су 20. децембра избиле на р. Волхов. До краја децембра 54. армија је подишла железничкој прузи Мга – Кириши, где је наишла на снажан отпор свежих немачких дивизија, док су 4. и 52. армија избиле на р. Волхов и образовале мостобране на њеној левој обали. Овде су совјетске армије наишле на чврст и упоран отпор Немаца, па су прешле у одбрану и приступиле утврђивању заузетих положаја.

У тихвинској операцији Немци нису успели да се споје с финским снагама и да потпуно опколе и блокирају совјетску лењинградску групу; једино су успели да пресеку железничку линију Волхов – Тихвин, али су је совјетске армије ускоро ослободиле. У овој операцији 8 немачких дивизија претрпело је велике губитке у људству и материјалу; стога су биле принуђене да се врате на полазне положаје, с којих су 16. октобра прешле у офанзиву.

Тихвинска операција представља последњи покушај Немаца да на лењинградском правцу постигну одсудно решење. Њихове жртве у људима и материјалу биле су узалудне и штетно су се одразиле на морал и борбену вредност јединица.

Совјетска противофанзива код Москве (од 6. до 31. децембра 1941)

У току прве и друге немачке офанзиве група армија „Центар“ претрпела је велике губитке у људству и материјалу. Просечно бројно стање дивизија смањено је скоро на половину. Нарочито су били велики губици у официрима и подофицирима. Јака зима (минус 30 до минус 40 степени) и неопремљеност за зимско ратовање још више су повећавали губитке. Услед немања зимског погонског материјала нису се могла употребити моторна возила и наоружање. Дотур материјалних средстава био је недовољан и неуредан због слабих комуникација као и због дејства совјетских партизанских јединица. Снабдевање ваздушним путем било је безначајно. За исхрану људства и стоке, због зимских услова и због ратног разарања, није се могло ништа наћи на терену. Немачке јединице су биле преморене и исцрпљене. Слично стање је било и код група армија „Север“ и „Југ“.

Поред наведених тешкоћа крајем новембра и почетком децембра, група армија „Центар“ била је доведена у ситуацију да се бори на широком фронту, да утроши све своје резерве и да на крилима буде обухваћена свежим совјетским армијама.

У исто време Црвена армија је довршавала попуну људством, наоружањем и опремом (мада не у довољним количинама) и уводила у борбу нове армије из резерве Врховне команде. Она је стално добијала нове тенкове и авионе, који су по својим тактичко-техничким особинама били бољи од немачких. Све ово пружало је Црвеној армији услове не само да заустави немачко наступање већ и пређе у противофанзиву на одређеним правцима.

На основу такве ситуације, совјетска Врховна команда је одлучила да се у току зиме 1941/42. изврше следећи задаци: да се одбаце немачке снаге од Москве; да се ослободи пут дотура и евакуације за Лењинградиски фронт; и да се спречи наступање немачких снага ка Кавказу. У вези с тим требало је разбити немачке снаге код Москве, Тихвина и Ростова. После извршења ових задатака, совјетска Врховна команда је рачунала да ће Црвена армија имати могућности да пређе у општу офанзиву ради разбијања немачке армије и ослобођења земље. Одлучено је да се главни удар нанесе на московском, а помоћни на тихвинском и ростовском правцу. У току припрема се показало да су услови за прелаз у противофанзиву раније сазрели на тихвинском и ростовском правцу, што је Црвена армија искористила и прешла у противофанзиву прво на овим правцима, да би тамо везала што јаче немачке снаге и на тај начин спречила немачко командовање да их привуче на московски правац.

Војни савет Западног фронта је 30. новембра, после извршене попуне јединица и концентрације јачих снага на крилима фронта, доставио Врховној команди разрађен план за противофанзиву. Према овом плану, који је Врховна команда одобрила, предвиђено је да две ударне групе на крилима фронта разбију немачке снаге северозападно и југозападно од Москве, а да армије у центру вежу немачке снаге и тиме олакшају напад ударних група. Требало је да противофанзива почне оног момента када немачке снаге буду приморане да се зауставе. Западном фронту требало је да садејствује лево крило Калињинског фронта, у правцу Старице, и Југозападни фронт, у правцу Јелеца.

С обзиром на важност московског правца, совјетска Врховна команда је крајем новембра ојачала Западни фронт (поред раније три армије: 1. ударне, 10. и 20. армије) са две коњичке дивизије, 8 пешадијских и 6 оклопних бригада. Калињински фронт и десно крило Југозападног фронта такође су ојачани са неколико дивизија.

Пре почетка противофанзиве армије Калињинског, Западног и Југозападног фронта добиле су следеће задатке:

  • Ударна група Калињинског фронта (29. и 31. армија) прелази у напад са задатком да опколи и уништи немачке снаге у рејону Калињина и да својим дејством у правцу Тургинова садејствује Западном фронту.
  • Западни фронт:
    • деснокрилна ударна група (30, 1. ударна, 20. и 16. армија) прелази у напад ка Клину, Солнечногорску и Истри са задатком да, уз садејство ударне групе Калињинског фронта разбије немачку 3. и 4. оклопну групу и заузме поменута места;
    • Централне армије (5, 33, 43. и 49) прелазе у напад ка Можајску и Малојарославецу са задатком да према себи вежу немачку 4. армију и на тај начин олакшају напад крилних група;
    • Левокрилна ударна група (50. и 10. армија и 1. гардијски коњички корпус) прелази у напад ка Узловаји и Богородицку са задатком да разбије немачку 2. оклопну армију;
  • Југозападни фронт (3. и 13. армија) прелази у напад са задатком да опкооли и уништи немачке снаге у рејону Јелеца, а потом да дејствује ка северозападу, садејствујући левом крилу Западног фронта.

Правилним груписањем снага, Црвена армија је успела да на важним правцима обезбеди и извесну бројну надмоћност. Исто тако на делу фронта од Туле до Јелеца совјетске јединице су прегруписавањем обезбедиле извесну надмоћност.

Противофанзива Црвене армије на московском правцу отпочела је на широком фронту од Калињина до Јелеца, с малим временским размацима. Ујутро 5. децембра, после артиљеријске припреме од 45 минута, прешла је у напад ударна група Калињинског фронта (29. и 31. армија). Две пешадијске дивизије 29. армије успеле су да пређу залеђену Волгу западно од Калињина, уклинивши се у немачку одбрану 1 – 1,5 км, где су наишле на јак отпор немачких јединица. У току следећих неколико дана на овом одсеку развиле су се жестоке борбе с незнатним померањем фронта. Међутим, совјетска 31. армија, наступајући југоисточно од Калињина, имала је веће успехе. Она је форсирала р. Волгу и продужила наступање на југозапад. После тродневних жестоких борби њени предњи одреди избили су 9. децембра на линију у висини пута Калињин – Тургиново, чиме је била угрожена одступница немачких снага у рејону Калињина. Уочавајући ову опасност, команда немачке 9. армије пребацила је у рејон Калињина две пешадијске дивизије са дела фронта према совјетској 29. армији. Ово је утицало да је 31. армија спорије наступала, али је 29. армија искористила извлачење немачких снага и 11. децембра обухватила Калињин са југозапада.

Совјетска Врховна команда накнадно је наредила команданту Калињинског фронта да опколи и уништи немачке снаге у рејону Калињина, и тако створи могућност да што брже и са што јачим снагама садејствује Западном фронту у разбијању немачке 3. и 4. оклопне групе. Ради извршења овог задатка Калињински фронт је ојачан 39. армијом из резерве Врховне команде (јачине 6 пешадијских и 2 коњичке дивизије) и са 8 скијашких и 4 оклопна батаљона.

Совјетска 29. и 31. армија успеле су 13. децембра да избију на комуникације и угрозе одступницу немачким снагама у рејону Калињина, који је бранило око 6 пешадијских дивизија, што је представљало половину снага 9. армије. По захтеву совјетске Врховне команде, немачким снагама је постављен ултиматум за предају, који су Немци одбили. Да би избегле опкољавање, немачке јединице су отпочеле одступање, остављајући тешко наоружање. На већем броју праваца одступање се претворило у панично бекство, а путеви одступања били су закрчени тенковима, артиљеријом и транспортним средствима.

Јединице Црвене армије успеле су 16. децембра да заузму Калињин.

Да би што брже искористила ове успехе, совјетска Врховна команда је наредила команданту Калињинског фронта да предузме напад, и са армијама на десном крилу и да што тешње садејствује Западном фронту. У вези са овим, 30. армија из састава Западног фронта потчињена је Калињинском фронту, а наређено је да се и 39. армија уведе у бој између 22. и 29. армије, општим правцем према Ржеву.

У циљу пресецања одступнице и уништавања главних снага немачке 9. армије, командант Калињинског фронта је одлучио да 31. и 30. армија наступају ка Старици с истока, а 22, 39. и 29. армија са севера.

Савлађујући отпор делова немачке 9. армије, 31. и 30. армија успеле су до 25. децембра да избију на линију Високо – Лотошино, где су биле заустављене испред раније утврђених и упорно брањених немачких положаја. На десном крилу Калињинског фронта, због задоцнеле концентрације 39. армије, офанзива је почела тек 22. децембра. У почетку је 39. армија ангажовала само две пешадијске дивизије. Доцније, с пристизањем и ангажовањем осталих њених дивизија, снаге Калињинског фронта су успеле да пробију немачке положаје и да до 1. јануара заузму важне отпорне тачке на р. Волги, као и место Старицу.

Пошто је извршено прегруписавање, снаге Калињинског фронта су 2. јануара продужиле наступање ка Ржеву и Зубцову. До 7. јануара су 22, 39. и 29. армија успеле да избију на р. Волгу и обухвате Ржев са севера и запада, док су 31. и 30. армија избиле на линију Старица – Зубцов.

Операције Калињинског фронта су биле врло успешне и значајне: немачка 9. армија је, уз велике губитке, приморана да одступи 60 – 120 км; јединице Црвене армије су заузеле повољније положаје и угрозиле не само бок већ и позадину 3. и 4. оклопне групе; остварена је чвршћа веза и створени су повољни услови за доцније садејство са Северозападним и Западним фронтом.

Деснокрилна ударна група Западног фронта (30, 1. ударна, 20. и 16. армија) прешла је 6. децембра изјутра у противофанзиву, уз подршку авијације фронта и Врховне команде. Првога дана је 30. армија пробила немачку одбрану и до 9. децембра пресекла друм Калињин – Москва у рејону Јамуге, одакле је упутила део снага у правцу Клина, обухватајући га са северозапада. Осмог децембра је 1. ударна армија успела да заузме Јахрому и да одбаци делове 3. оклопне групе од канала Москва – Волга. Увиђајући значај комуникације Калињин – Москва, Немци су пружали жесток отпор, што је успорило наступање 1. ударне армије, између Клина и Солнечногорска. У исто време, после огорчених борби, 20. армија успела је да 8. децембра заузме Красну Пољану и да 9. децембра пресече лењинградски друм северно и јужно од Солнечногорска. За ово место развиле су се огорчене борбе и њене јединице су га заузеле 11. децембра.

Изјутра 7. децембра, после јаке авијацијске и артиљеријске припреме, прешла је у напад и 16. армија у правцу Крјукова и Истре. После тешких борби, совјетске јединице су у току ноћи заузеле северни део Крјукова, а сутрадан до 10,00 часова (8. децембра) и остатак града. У овим су борбама немачка 3. и 4. оклопна група имале велике губитке у људству и материјалу, те су биле принуђене да одступе у правцу Истранског језера. Услед брзог напредовања јединица Црвене армије, Немци су напуштали тенкове, моторна возила и остала средства, остављајући их на друмовима чиме су потпуно закрчили саобраћај и отежали повлачење заштитница. Немци су тежили да што дуже задрже поједина важнија упоришта, да би створили потребно време за повлачење својих јединица на раније припремљену линију за одбрану на р. Лама – р. Руза.

Немачка Врховна команда није била у току ситуаоије. И поред неуспеха и повлачења групе армија „Центар“, Хитлер је 8. децембра издао директиву бр. 39, којом је наредио да се по сваку цену одрже досадашњи положаји, с тим да се јединице које су претрпеле највеће губитке извуку из борбе ради попуне и одмора. Ово се првенствено односило на оклопне и моторизоване дивизије. Њих је требало заменити дивизијама које су постепено пристизале са Запада. Све ово јасно показује да је немачко командовање рачунало да ће у току зиме 1941/42. године немачке армије бити у могућности да се одморе и попуне за наступајућу офанзиву у пролеће 1942. године.

Совјетска Врховна команда у току противофанзиве захтевала је да деснокрилна ударна група Западног фронта, у садејству са Калињинским фронтом, што пре разбије немачке снаге у рејону Клин – Солнечногорск. На основу директиве Западног фронта од 9. децембра, 30. армија и 1. ударна армија добиле су задатак да униште немачке јединице у рејону Клина, а да остале армије наставе напад у правцу запада.

Тринаестог децембра су 30. армија и 1. ударна армија успеле да обухвате немачке снаге у рејону Клина са северозапада и југоистока. Уочавајући опасност од опкољавања, немачке јединице су предузеле одступање једином комуникацијом – у правцу Терјајеве Слободе. Да би се немачким снагама пресекао овај једини пут за одступање, совјетске ваздушнодесантне снаге (око 1 батаљона) извршиле су ноћу 14/15. децембра десант у рејону Терјајеве Слободе. Оне су успеле да пресеку одступницу и линије везе, као и да поруше мостове. Немачке јединице су напуштале наоружање, возила и остала средства и одступале у нереду сеоским путевима. Авијација Црвене армије успешно је наносила ударе одступајућим колонама. Јединице 30. армије и 1. ударне армије заузеле су 15. децембра Клин.

У наступању ка Солнечногорску и Истри, 20. и 16. армија успеле су 11. децембра да избију на линију Истранско језеро – р. Истра. Немци су порушили све мостове преко реке и насип на језеру, тако да је због отицања воде из језера, чврстина леда ослабила. За напад на немачке снаге у рејону језера, командант 16. армије формирао је две покретне групе, Северну јачине: 1 коњичка дивизија, 1 пешадијска и 1 оклопна бригада, у циљу обухвата језера са севера, и Јужну јачине: 1 пешадијска дивизија, 2 пешадијске и 2 оклопне бригаде и 1 самостални тенковски батаљон, ради обухвата језера са југа. Део 16. армије требало је да напада преко језера, наносећи фронтални удар.

После жестоких борби, 20. армија је успела да 11. децембра заузме Солнечногорск.

У току 13. децембра је Северна група 16. армије пробила немачке положаје и извршила обухват Истранског језера са севера.

Због њеног приближавања зони 20. армије, ова група је потчињена 20. армији. Јужна група је форсирала р. Истру јужно од језера и истога дана напала град Истру. После врло оштрих и крвавих борби, јединице 16. армије заузеле су Истру 15. децембра.

Пета армија је прешла у напад 11. децембра и успела да пробије немачке положаје југозападно од Звенигорода. Тринаестог децембра је у зони њеног наступања уведен у бој 2. гардијски коњички корпус са задатком да избије на друм Ново Петровско – Руза. Подржан пешадијским јединицама, корпус се пробио кроз немачке положаје југозападно од Звенигорода, у позадину немачких снага у рејон Звенигорода и Истре.

Заузимањем немачких упоришта Клина, Солнечногорска и Истре створени су повољни услови за наступање ка Волоколамску, што је омогућило и успех 5. армије, која се, у садејству са 2. гардијским коњичким корпусом, пробила западно од Звенигорода и озбиљно угрозила десни бок немачке 4. оклопне групе. На овај начин, немачка северна група (3. и 4. оклопна група) била је обухваћена са оба крила и принуђена да се убрзано повлачи. Немци су при одступању рушили мостове, минирали и рушили путеве, постављали препреке, палили насељена места, а све у циљу успоравања совјетског напредовања. Треба напоменути да су неке јединице Црвене армије сувише често прибегавале фронталном нападу уместо обухвату и опкољавању насељених места, па је команда Западног фронта, директивом од 13. диецембра, наредила да се убудуће што више користе обухвати и обиласци, који пружају веће резултате.

Губици у људству и материјалу код Немаца били су врло велики а нису могли бити попуњени. Рањени и промрзли војници били су врло тежак проблем како за транспорт тако и за лечење. У овом погледу најтеже је било у Вјазми, где су се нагомилали санитетски транспорти 9. армије, 3. и 4. оклопне групе, а делом и неких јединица 4. армије.

Директивом од 16. децембра, командант Западног фронта је наредио армијама да пређу у гоњење, с тим да 21. децембра избију на линију: Погорело Городишче – Бородино – Малојарославец – западно од Калуге – Одојево. Ради што ефикаснијег гоњења наређено је да се формирају брзи и скијашки одреди, који би што брже заузимали важне тачке на правцима немачког одступања. Такође је наређено 33. и 43. армији да пређу у офанзиву.

На основу поменуте директиве предузето је гоњење. Прва ударна армија је 18. децембра заузела Терјајеву Слободу, сутрадан су њени предњи одреди избили на р. Ламу, а њене главне снаге су 25. децембра избиле на линију Лотошино – Суворово (10 км северно од Волоколамска). Двадесета и 16. армија су 18. децембра подишле Волоколамску. После огорчених борби, у којима су Немци вршили и противударе, совјетске јединице су 20. децембра заузеле Волоколамск. У даљем наступању, главне снаге 20. и 16. армије избиле су 22. децембра на р. Ламу, северно и јужно од Волоколамска. Део 16. армије, у садејству с десним крилом 5. армије, успео је да 20. децембра избије на источну обалу р. Рузе. Други гардијски коњички корпус покушао је 19. децембра да из покрета форсира р. Рузу, али због јаког немачког отпора није успео. Корпус је 25. децембра учинио још један неуспео покушај да у садејству са Северном и Јужном покретном групом 16. армије пређе ту реку.

Избијањем 1. ударне, 20. и 16. армије на реку Ламу и Рузу завршена је противофанзива деснокрилне ударне групе Западног фронта.

Постигнути су значајни успеси: отклоњена је опасност за Москву са севера, поново је заузето земљиште у дубини 90 – 100 км и нанети су осетни губици немачкој 3. и 4. оклопној групи.

На делу фронта јужно од железничке пруге Москва – Можајск до града Тарусе 18. децембра су прешле у противофанзиву 33. и 43. армија. На овом делу фронта налазила се у одбрани немачка 4. армија, јачине: 14 пешадијских, 2 оклопне, 1 моторизована и 1 дивизија за обезбеђење. Упоређењем обеју страна долази се до закључка да су Немци, иако у одбрани, били јачи: у људству 5 пута, а у артиљерији више од 2,5 пута; сем тога, они су имали и то преимућство да су се солидно утврдили и правовремено организовали одбрану. Услед тога 33. и 43. армија нису успеле да до 23. децембра пробију немачке положаје. Четрдесет и девета армија је прешла у напад раније – 14. децембра. После тродневних борби њене левокрилне јединице су протерале немачке снаге на леву обалу р. Оке и заузеле Алексин, а на осталом делу фронта њени делови су 19. децембра успели да форсираиу р. Оку северно и јужно од Тарусе и да се уклине у немачку одбрану у дубини око 20 км.

После извршеног прегруписавања снага и материјалног обезбеђења, 33. и 43. армија ноћу 24. децембра поново су прешле у напад, уз јачу подршку авијације. Развиле су се огорчене борбе. Немачке јединице су биле принуђене на одступање. У даљем наступању 33. армија је 26. децембра заузела Наро Фоминск, а 4. јануара Боровск, док је 43. армија заузела 2. јануара Малојарославец.

Једновремено са деснокрилном отпочела је офанзиву и левокрилна ударна група Западног фронта (10. и 50. армија и 1. гардијски коњички корпус). Задатак 10. армије био је да заузме линију Стаљиногорск – Јепифањ. Армија је прешла у напад 6. децембра наносећи главни удар у правцу Стаљиногорска. Првог дана су њене јединице пробиле немачке положаје и обухватиле Михајлов са севера и југа, а у току ноћи су упале у његово предграђе. Делови немачке 2. оклопне армије били су потпуно изненађени, али су ипак покушали да зауставе надирање јединица 10. армије. Међутим, после краћег артиљеријског налета, делови 10. армије су 7. децембра заузели град. У даљем надирању 10. армија је пресекла железничку пругу Кашира – Павелец и приближила се Стаљиногорску и Јепифању. Десно од ње, из рејона јужно од Кашире, наступао је 1. гардијски коњички корпус ка Веневу, а 8. децембра прешле су у напад левокрилне дивизије 50. армије из рејона Лаптева на југ. Удар ових совјетских снага поколебао је немачку 2. оклопну армију, која је, уништивши своје тенкове и оруђа, отпочела повлачење на југ и југозапад. Вешто комбинујући ударе пешадијских и коњичких јединица, 1. гардијски коњички корпус је 9. децембра заузео Венев. Ово је олакшало наступање 10. армије, која је 12. децембра, у садејству са 1. гардијским коњичким корпусом, заузела Стаљиногорск, а 13. децембра Јепифањ. Четрнаестог децембра су 1. гардијски коњички корпус и 10. армија подишли линији Дедилово – жел. ст. Узловаја – Богородицк, а затим наставили наступање на запад. Истога дана су јединице 50. армије заузеле Јасну Пољану. У намери да искористи успех 49. армије код Алексина, командант 50. армије ослабио је своје лево крило, а ојачао десно крило и центар. Ово је ишло на руку Немцима; они су задржали рејон Счекина и на тај начин обезбедили извлачење главних снага 2. оклопне армије.

Први гардијски коњички корпус је 15. децембра заузео Дедилово. Истога дана је 10. армија заузела Богородицк, док је 50. армија тек 17. децембра заузела Счекино.

Немачка 2. оклопна армија, пошто је претрпела знатне губитке, нарочито у материјалу, продужила је повлачење ка западу. Тако је опасност за Москву с југа била отклоњена и створени су предуслови за даље успешно гоњење према западу.

Главне снаге 2. оклопне армије повлачиле су се у правцу Орела, а њен 43. корпус, на левом крилу, одступао је у правцу Калуге. Тиме је између главних снага и 43. корпуса створен непоседнут међупростор ширине око 30 км, што је совјетско командовање искористило да тамо упути 1. гардијски коњички корпус са задатком да форсира р. Оку на одсеку Лихвин – Белев, а затим да дејствује у северозападном правцу (ка Јухнову) пресецајући одступницу немачким снагама које се налазе у рејонима Калуге и Малојарославеца. Педесета армија добила је задатак да продужи наступање у правцу Калуге и да у садејству са 49. армијом заузме овај град. Десета армија добила је задатак да заузме Белев, а затим продужи наступање правцем Сухиничи – Киров.

Ради што бржег заузимања Калуге, 50. армија формирала је покретну групу јачине: 1 пешадијска, 1 оклопна, 1 коњичка дивизија, 1 пешадијски раднички пук из Туле и 1 тенковски батаљон. Користећи ноћ за наступање и обилазећи отпорне тачке и чворове одбране, покретна група је успела да се 20. децембра непримећена приближи с југа Калуги. У зору 21. децембра она је на препад заузела мост на р. Оки и продрла у град.

Иза покретне групе доста споро су наступале главне снаге 50. армије. Због тога су Немци, довлачећи знатне снаге 4. армије, успели да опколе покретну групу и да је одвоје од главних снага 50. армије. Међутим, привлачењем знатних немачких снага у рејон Калуге још више је проширена бреша између 2. оклопне и 4. армије, што је 1. гардијски коњички корпус искористио и 22. децембра, у садејству са 217. пешадијском дивизијом 50. армије, заузео град Одојево, а 24. децембра избио на р. Оку јужно од Лихвина, док је 217. пешадијска дивизија 25. децембра заузела Перемишљ, а 413. пешадијска дивизија опколила немачке снаге у Лихвину и 26. децембра, у садејству с партизанима из града, заузела Лихвин.

Енергичним наступањем 1. гардијског коњичког корпуса и левокрилних дивизија 50. армије осујећен је покушај немачког командовања да се јединице Црвене армије задрже на р. Оки и створени су повољни услови за обухват немачких снага у рејону Калуге с југозапада. У исто време јединице у центру 50. армије водиле су борбе југоисточно и источно од Калуге, док су једиинице на десном крилу тежиле да изврше обухват са севера, а већ 25. децембра извршено је подилажење периферији града и ступило се у везу са покретном групом која се борила у граду. После упорних и жестоких борби, 30. децембра су совјетске јединице успеле да заузму Калугу.

Заузимањем Калуге успостављена је боља веза између левокрилне ударне групе и армија у центру Западног фронта и створене су могућности за угрожавање одиступнице групе армија „Центар“ ка Вјазми.

Крајем децембра јединице 49. и 50. армије избиле су на линију Алешково – западно од Калуге – Бабинино – Мешчовск, али су их овде немачке јединице задржале, јер је немачко командовање, придајући велики значај рејону Јухнова, правовремено привукло нове снаге.

Наступајући на северозапад 1. гардијски коњички корпус 28. децембра је заузео Козељск, а после неколико дана стигао до Мешчовска, где је наишао на јак отпор немачких јединица и, услед недостатка муниције и других материјалних средстава, био принуђен да се заустави. Пошто је извршио нове припреме, 1. коњички корпус је наставио нападе и 6. јануара заузео Мешчовск.

Совјетска 10. армија, наступајући лево од 1. гардијског коњичког корпуса, 27. децембра је подишла Белеву, где су се развиле огорчене борбе. Тек 31. децембра она је заузела Белев. Затим су јединице 10. армије успеле да опколе део немачких снага у рејону Сухиничија и да до 8. јануара 1942. ослободе још неколико насеља.

У духу добијеног задатка, Југозападни фронт је формирао две групе за напад на немачке снаге у рејону Јелеца. Ударна група 13. армије (јачине: 1 коњичка дивизија, 1 пешадијска и 1 оклопна бригада) прикупљена је североисточно од Јелеца, а Оперативна група Југозападног фронта (јачине: 5. коњички корпус, 2 пешадијске дивизије, 1 моторизована бригада и 1 оклопна бригада) у рејону Тербуни. Ударна група 13. армије прешла је у напад 6. децембра и успела да на своме правцу веже немачке снаге. Седмог децембра прешла је у напад и Оперативна група наносећи главни удар у позадину немачких снага југозападно од Јелеца. Њене пешадијске јединице успеле су да се уклине у немачке положаје у дубину око 15 км, док је 5. коњички корпус, испред пешадијских јединица имао још већи успех. За то време ударна група 13. армије подишла је Јелецу, где су се развиле жестоке борбе. Искоришћујући овај успех, 8. децембра су прешле у напад и левокрилне јединице 3. армије, наносећи удар из рејона јужно од Јефремова према западу.

Оперативна група Југозападног фронта успела је 9. децембра да заузме Јелец и да делом снага избије на пут Јелец – Ливни и пресече одступницу немачким снагама које су браниле овај рејон. Јединице немачке 2. армије предузеле су пробијање из обруча, али су их совјетске јединице спречиле у томе, па су се развиле жестоке и огорчене борбе у којима су разбијене 3 немачке дивизије.

Вршећи гоњење, Оперативна група и 13. армија успеле су до 13. децембра да опколе главне снаге немачког 34. корпуса. Сви покушаји немачких јединица да се пробију из обруча остали су без успеха; борбе су се продужиле све до 16. децембра, када су опкољене немачке снаге биле уништене.

После успешно завршене операције у рејону Јелеца, јединице Југозападног фронта избиле су на линију Волово – Хомутово – Ливни – Вишње Ољшаноје, где су, почев од 16. децембра, приступиле прегруписавању снага ради поновног наступања.

У току десетодневних борби јединице десног крила Југозападног фронта разбиле су немачку 2. армију, присиливши је на повлачење у дубину од 80 – 100 км. Због тога су Немци били приморани да појачавају 2. армију јединицама из 2. оклопне армије. Искористивши то слабљење 2. оклопне армије, левокрилна ударна група Западног фронта успела је да је разбије.

Сви досадашњи успеси Црвене армије у разбијању немачких снага изазвали су неспокојство, узнемиреност и пометњу код немачког Врховног командовања. Одмах су били смењени командант копнене војске фелдмаршал Браухич, команданти групе армија „Центар“, 3. оклопне групе и 2. оклопне армије. После смењивања Браухича, Хитлер је преузео да лично командује копненом војском.

У овако тешкој ситуацији Хитлер је 16. децембра издао директиву у којој је од команданата и трупа захтевао да по сваку цену одрже дотадашње положаје, без обзира на совјетске продоре на крилима и у позадини. Он је захтевао да се с јаким снагама држе чворови одбране дуж комуникација, у нади, да ће с ослонцем на њих моћи да заустави наступање Црвене армије.

Без обзира на замореност својих јединица, на зимске услове и на тешкоће у снабдевању, совјетска Врховна команда је захтевала да снаге фронтова што енергичније и смелије продуже противофанзиву. Да би се обезбедили што бољи услови за наступање и за садејство с левим крилом Западног фронта по њеном наређењу је 18. децембра формиран Брјански фронт (61, 3. и 13. армија), који је потчињен команданту Југозападног правца.

Изјутра 18. децембра јединице Брјанског фронта после извршеног прегруписавања прешле су у наступање у северозападном правцу са задатком да разбију немачку 2. армију и избију на линију Плавск – Черњ – Мценск.

Приликом тог наступања, 21. децембра је 61. армија пресекла железничку пругу Тула – Орел, а 25. децембра заузела Черњ. Међутим, у даљем продирању ка р. Оки, њене јединице су биле заустављене немачким организованим отпором. Трећа армија, наступајући правцем Новосиљ – Моховоје, успела је почетком јануара да избије на р. Зушу и р. Неруч. Наступање 13. армије и Оперативне групе у другој половини децембра било је безначајно.

Почетком јануара јединице Брјанског фронта избиле су на линију Белев – Мценск – Верховје.

Без обзира на незнатно заузимање земљишта, Брјански фронт одиграо је у противофанзиви значајну улогу, везујући на свом правцу јаке немачке снаге и наносећи им осетне губитке у људству и материјалу што је све позитивно утицало на успех Западног фронта.

Снаге Калињинског, Западног и Брјанског фронта успеле су да разбију немачку групу армија „Центар“ која је угрожавала Москву, да јој нанесу велике губитке и да је присиле на одступање. Нарочито су велике губитке претрпеле немачке оклопне јединице. Према совјетским подацима, за време противофанзиве на московском правцу разбијено је 38 немачких дивизија. Јединице групе армија „Центар“ присиљене су да одступе 100 – 250 км на запад. Тако је престала опасност за Москву.

Целокупно планирање Немаца за московску битку заснивало се на нереалним чињеницама. Они нису узимали у обзир стварну јачину противника, висину морала, њихово ешелонирање по дубини, земљишне и временске услове, већ су својим оперативним јединицама постављали задатке које оне нису могле да изврше. И поред неповољних услова, Немци су решили да предузму офанзиву на Москву, јер су се плашили да би њеним одлагањем дозволили Црвеној армији да привуче нове снаге и појача одбрану. Они су желели да битку бију пре почетка зиме, пошто нису били припремљени за зимско ратовање.

Борбени поредиак групе армија „Центар“ није одговарао условима за извођење савремених операција: није имао потребну дубину; све снаге су биле развијене у линији, а резерва је била исувише слаба. Врховна команда такође није располагала резервама, којима би могла да испољи утицај на развој битке. У току извођења битке Немци су настојали да недостатак резерви надокнаде довођењем нових дивизија са Запада и из Немачке, које су сукцесивно уводили у битку. Сем тога. Немци су били приморани да за осигурање бокова одвоје две армије, чиме су ослабили ударну снагу јединица које су изводиле другу офанзиву на Москву.

Совјетско командовање је за московску битку привукло нове армије, оклопне, коњичке и скијашке јединице, које је највећим делом увело у одлучујућу етапу битке – за време противофанзиве. Црвена армија знатно је ојачана већим бројем савремених авиона, тенкова и топова (укључујући и „Каћуше“), а нарочито противоклопних и противавионских средстава. Све ово је учинило да је бројни и квалитативни однос у снагама и средствима измењен у корист Црвене армије и да у оваквим условима Немци нису могли рачунати на онакве успехе какве су постигли у току лета 1941. Овоме треба додати и моралну снагу Црвене армије, као и становништва Совјетског Савеза, које је пружало помоћ Црвеној армији учествовањем у партизанским дејствима и утврђивањем одбрамбених линија на прилазима Москви и у самом граду.

Све напред изложено јасно показује да се Црвена армија припремала за одсудну московску битку и да је искористила расположиво време од завршетка смоленске до почетка московске битке. Припреме су вршене не само у дефанзивном смислу, већ и да се обезбедие што јаче резерве за противофанзиву.

Борбени поредак Црвене армије за московску битку имао је довољну дубину у стратегијским, оперативним и тактичким оквирима, што је последица стеченог искуства у ранијим операцијама, нарочито у борби с оклопним снагама. Противоклопна одбрана била је знатно побољшана; коришћени су сви родови војске, оруђа и средства за одбијање напада противничких тенкова. Исто тако и противавионска одбрана је знатно побољшана јер су употребљени савремени ловачки авиони и противавионска оруђа, а побољшане су и мере пасивне заштите.

Због свега тога, немачка група армија „Центар“ је претрпела неуспех и била присиљена да 5. децембра обустави напад и пређе у одбрану. Захваљујући правовремено извршеним припремама Црвена армија је сутрадан (6. децембра) прешла у противофанзиву. Изабрани моменат за прелаз у противофанзиву јасно указује на то да је совјетско командовање било у току ситуације, па немачким армијама није дало времена да се учврсте и организују одбрану. Међутим, немачка Врховна команда, не познајући реалну ситуацију, издала је 8. децембра директиву бр. 39, да група армија „Центар“ пређе у одбрану на достигнутој линији. Ово показује да немачко командовање није ни очекивало совјетску противофанзиву.

Совјетска Врховна команда добро је организовала противофанзиву на московском правцу: формирала је јаке ударне групе за разбијање немачких оклопних клинова северозападно и југозападно од Москве. Тек што је отклоњена непосредна опасност по Москву, противофанзива је ангажовањем свих расположивих снага добила нов замах и по ширини и по дубини. Међутим, због недостатка резерви у завршној етапи битке, није се остварило опкољавање и уништење главних снага групе армија „Центар“, чиме би се постигли већи стратегијски резултати.

Московска битка представља стратегијски успех Црвене армије. Њоме је био завршен најтежи период рата за Совјетски Савез. Она је показала умешност совјетског највишег командовања у формирању, опремању, наоружању и обуци нових јединица. У току извођења битке и оперативне јединице Црвене армије показале су сналажљивост у борбама у обручу и пробоју из обруча, што им је и сам противник признавао. Совјетско командовање умело је да у одбрамбеном делу битке изненади противника прикривањем снага и средстава (лажни предњи крај, лажни положаји, лажна оруђа и др.), док је у офанзивном делу битке вешто убацивало мање и веће тактичке јединице кроз међупросторе у позадину непријатеља. Исто тако, совјетске јединице су показале већу способност у ноћним борбама, као и у борбама у градовима, шумама и мочварама у зимским условима. Совјетска артиљерија такође је показала већа преимућства. Својим ангажовањем и пожртвовањем совјетско ваздухопловство је први пут од почетка рата успело да обезбеди превласт у ваздуху.

У оперативним и тактичким оквирима, московска битка пружила је драгоцена искуства, које је командовање Црвене армије искористило да ниво совјетске војне науке подигне на виши степен. Директивама Врховне команде указано је на отклањање извесних недостатака и пропуста као и на примену позитивних искустава. Захтевано је да се наступне операције претходно темељно припреме, а да се у недостатку снага и средстава наступање не врши на широком фронту, већ само на оним важним правцима где се може обезбедити надмоћност. Указано је и на улогу јачих резерви, које би биле у стању да изврше опкољавање противничких јединица после извршеног пробоја тактичке диубине. Истакнуто је да је спори темпо пробоја последица распоређивања снага и средстава на већем броју праваца и употребе артиљерије искључиво у артиљеријској припреми; због овога је захтевано да се после артиљеријске припреме продужи артиљеријска подршка све до пробоја тактичке дубине. На брз темпо совјетских операција у офанзиви негативно је утицала чињеница да фронтови и армије нису располагале крупнијим оклопним и моторизованим јединицама, па је совјетска Врховна команда захтевала да се оклопне бригаде и самостални тенковски батаљони употребљавају у маси, првенствено као покретне групе, у тесном садејству с пешадијом, артиљеријом и авијацијом.

Према свему изложеном, победа Црвене армије у московској бици била је резултат рада командног састава свих степена, храбрости и залагања борачког и командног састава, као и пожртвованог рада становништва, који су армији обезбедили савремено наоружање бољих квалитета и у довољном броју.