Лаки тенк Т-18

Лаки тенк Т-18 (познат и као МС-1, рус. малый сопровождения, первый), први је тенк серијски произведен у Совјетском Савезу. Произвођен у периоду од 1928. до 1931, био је базиран на француском Renault FT, са додатком вешања помоћу вертикалних опруга.

Т-18 и његови деривативи били су у суштини неуспешан пројект, али су дали совјетској индустрији прва искуства у пројектовању оклопних возила.

Колона совјетских лаких тенкова Т-18.

Развој тенка Т-18

Совјети су 1924. године формирали „Тенковски биро“, са циљем развоја тенкова за потребе совјетских оружаних снага. Две године касније бива усвојен трогодишњи програм развоја тенковских јединица, којим је као минимум дефинисано формирање једног тенковског батаљона и једне чете за обуку тенкиста. Према прорачунима, требало је произвести 112 тенкова. Септембра исте године, састају се представници Црвене армије, руководства ГВУП и Труста за оружја и арсенале; на састанку је била реч о производњи тенкова и избору тенка за серијску производњу. Тенк FT-17, који је раније произведен у једној серији, сматран је претешким, слабо покретљивим и слабо наоружаним. Такође, цена једног у Совјетском Савезу произведеног тенка FT-17 износила је 36 000 рубаља,  што је било превише у односу на средства која је СССР определио за програм развоја тенкова. Према одобреним средствима, цена тенка је морала бити не више од 18 000 рубаља.

Француски лаки тенк Renault FT-17

Убрзо је издата спецификација за тротонски лаки тенк, са двочланом посадом, способан да се креће брзином од 12 км/ч. Захтевана је оклопна заштита дебљине 16 мм и наоружавање топом калибра 37 мм. Совјети су израдили студију о заробљеним тенковима које су поседовали, како би стекли нешто искуства из пројектовања тенкова. Најјачи утисак на њих је оставио италијански тенк Fiat 3000, који је био побољшана верзија француског тенка Renault FT-17. Један оштећени тенк овог модела, вероватно заробљен током рата са Пољском, пребачена је у биро почетком 1925. године. У складу са захтевима, развијен је нацрт тенка названог Т-16. У пролеће 1925, након што је нацрт прегледан у команди Црвене армије, тактичко технички захтеви за тенк су нешто измењени; дозвољено је повећање масе тенка на пет тона, како би могао бити уграђен снажнији мотор и наоружање.

Прототип тенка, ознаке Т-16

Како би убрзали рад на тенку, Совјети производњу прототипа тенка додељују фабрици „Бољшевик“, која је имала најразвијеније капацитете за производњу. Прототип тенка, ознаке Т-16, завршен је крајем марта 1927. године. Тенк је по изгледу био сличан француском FT-17, с тим што је ради мање масе имао краће оклопно тело; његов трошак производње био је мањи од трошкова производње „руског Реноа“. Тестови којима је прототип подвргнут показали су озбиљне проблеме, углавном у погону и трансмисији. Други прототип тенка, код кога су исправљени раније уочени недостаци, завршен је до маја исте године и добио ознаку Т-18. Тенк је тестиран током прве половине јуна, и они су сматрани генерално успешним. На основу резултата са тестова, тенк је усвојен у наоружање под ознаком „Мали тенк за подршку модел 1927. г“ (МС-1) или Т-18.

Фабрика „Бољшевик“ 1. фебруара 1928. године добија прву наредбу за серијску производњу тенкова Т-18; требало је у периоду 1928-1929. произвести серију од 108 тенкова. Првих тридест примерака је произведено ослонцем на ОСОАВИАХИМ (рус. Общество содействия обороне, авиационному и химическому строительству) и испоручени су до јесени 1928. године. Од априла 1929. године у процес серијске производње тенкова се укључује и машински завод из Перма. Ипак, план за производњу серије од 108 тенкова није испуњен, али како је постепено вршена и модернизација тенка у смислу отклањања недостатака који су уочавани на произведеним тенковима, планска величина за план 1929-1930. повећана је на 300 тенкова. Према другом извору, „Система танко-тракторо-авто-броневооружения РККА“, који је израђен под руководством начелника штаба Црвене Армије, план производње тенка Т-18 за период 1929-1930. био је 325 тенкова.

У међувремену, застарели митраљези калибра 6,5 мм, система Федоров, замењени су новим, калибра 7,62 мм, модела ДТ-29, који од 1930. постаје стандардни митраљез совјетских тенкова. Тако модернизовани тенк добија ознаку МС-1 (Т-18) обр. 1929, који се поред митраљеза, од претходне верзије разликовао и по већем борбеном комплету муниције за топ (са 96 повећан на 104 граната) и нешто измењеним чеоним делом оклопног тела тенка.

Тенк Т-18 већ 1929. године није задовољавао потребе совјетских оклопних јединица. Ипак, за производњу новог тенка требало је времена. Стога Совјети одлучују да оставе у наоружању стари модел тенка све док се не појави замена, али да предузму мере да се повећа брзина кретања тенка на 25 км/ч. Као резултат овог захтева, тенк Т-18 је прошао кроз програм значајне модернизације. Совјети су испланирали уградњу топа калибра 37 мм, затим да балансирају куполу која је имала веома тежак чеони део, затим да додају нишу за муницију, која је била планирана и за уградњу радио уређаја и тд. У стварности, тенкови нису добили ни нови тп, нити радио уређај. Погон тенка је претрпео измене; снага мотора је повећана са 35 на 40 КС, уграђен је четворостепени мењач и нова вишеламелна спојка. Уграђене су и бројне мање измене, а тако модернизован тенк је добио ознаку МС-1 (Т-18) обр. 1930.

МС-1 (Т-18) обр. 1930

Производња тенкова Т-18 настављена је до краја 1931, када је започета производња новог модела тенка, ознаке Т-26. Нешто тенкова произведених те 1931. године уведено је у наоружање почетком 1932, тако да се може наћи и податак да је серијска производња трајала до почетка 1932. За четири године Совјети су произвели 959 тенкова МС-1; уколико се у обзир узму и прототипови, број произведених тенкова се пење на 962 примерака.

Опис тенка

Тенк Т-18 је био тенк класичне конфигурације, са мотором и трансмисијом у задњем делу тенка и управљачким и борбеним делом у предњем делу. Посаду су сачињавала два члана: возач и командир, који је уједно био и нишанџија.

Оклопно тело тенка имало је једнаку оклопну заштиту свих делова. Оклопно тело и купола били су израђени од ваљаних лимова оклопног челика дебљине 8 мм за хоризонталне и 16 мм за вертикалне. Монтажа лимова је изведена на раму, углавном помоћу заковица, док су лимови на задњем делу оклопног тела били причвршћени завртњима, како би се у случају потребе могли лако уклонити. На првим тенковима, оклопни лимови су били двослојни и трослојни, али се код каснијих тенкова одустало од овог начина производње оклопних плоча, а све са циљем смањењем трошкова производње.

Оклопно тело је преградом било подељено на моторни и борбени део тенка. На телу су се налазили отвори за улазак и излазак посаде из тенка, који су били класична вратанца. Приступ моторном комплексу вршен је путем отвора који су били покривени лимовима који би се приликом отварања склапали у страну. На дну оклопног тела био је уграђен отвор за избацивање чаура и за отицање воде. Ваздух потребан за рад мотора довођен је преко оклопљеног усисника ваздуха који је био уграђен у кров моторног дела.

Купола Т-18 обр. 1927 била је правилног хексагоналног облика, са нешто закошеним оклопним плочама. На крову куполе се налазила купола командира, која је била затворена поклопцем, који је уједно био и поклопац отвора за командира тенка. Наоружање тенка је било уграђено на чеоном делу куполе, тачније кроз две равне плоче; топ се налазио лево, митраљез десно. У основици командирове куполе налазили су се отвори за вентилацију куполе, који су се у случају потребе могли затварати. Треба напоменути да није било вештачке вентилације тенка. Купола се покретала ручно.

Т-18 обр. 1927

Основно наоружање тенка Т-18 био је топ калибра 37 мм, система Хочкис. Хочкисов топ био је израђен на основи морнаричког топа, од ког се разликовао по конструкцији затварача. Дужина цеви је износила 20 калибара, односно 740 мм. Од 1928, овај топ је био замењен моделом ПС-1, делом совјетског конструктора Сјачинтова, који је успео да модернизује Хочкисов топ. Нови топ је имао нешто дужу цев, са гасном кочницом, снажнијом гранатом, измењеним системом окидања и тд. Међутим, развој новог пројектила је сматран скупим и непотребним, те је на крају уведен „хибридни“ топ који се састојао од уградње цеви Хочкисовог топа на нови механизам.Овај топ је носио ознаке „Хочкис-ПС2, „Хочкис тип 3“ или једноставно „2К“.

Као што је већ поменуто, топ се налазио у левом делу чела куполе, покретање цеви топа по азимуту вршено је покретањем куполе, док је по елевацији топ померан коришћењем ослонца за раме. Нишањење топом је вршено најчешће поводом једноставног оптичког нишана, видног поља од 14° 20′, увећања од 2,45 пута.

Поред топа, тенк је располагао и са два митраљеза Федорова, калибра 6,5 мм, који су били уграђени десно од топа. Борбени комплет митраљеза бројао је 1800 метака у кутијама од по 25 метака. На тенку Т-18 обр. 1929, ови митраљези су замењени митраљезом Дегтјарева, са борбеним комплетом од 2016 метака (32 добоша по 63 метака).

Приликом вожње тенка ван борбених дејстава, возач је осматрао терен кроз отворени поклопац за улазак посаде у тенк. За осматрање у борби, имао је перископ на десној страни отвора, као и три прореза за осматрање. Заштитних стакала није било, али су се у случају потребе могли затворити са унутрашње стране. Командир је осматрао терен из командирске куполе, на којој се налазило пет прореза сличне конструкције као прорези који су били на располагању возачу тенка.

 

Када је реч о комуницирању између тенкова, једино средство комуникације су биле сигналне заставице. Уградња радио уређаја је била у плану, али до реализације тог плана никада није дошло. Део тенкова, командних, имало је јарбол за вешање заставица. Средстава унутрашње везе у тенку такође није било.

Тенк је био погоњен четвороцилиндричним, ваздухом хлађеним бензинским мотором Микулина, снаге 35 КС. Мотор је био смештен у задњем делу оклопног тела, попречно, што је обезбедило могућност примене краћег оклопног тела тенка. Гориво је било смештено у два резервоара, укупног капацитета од 110 литара.

На основу овог тенка, Совјети су пројектовали даљински управљан тенк, потом самоходног артиљеријског оруђа, транспортера муниције, тенка бацача пламена, инжињеријског возила.

Оперативна употреба тенка

Тенкови Т-18 су уведени у наоружање тенковских батаљона који су се налазили у механизованим јединицама Црвене армије. Тенковски батаљон је у свом саставу имао командни и извиђачки вод, артиљеријску батерију са два топа калибра 76 мм и две или три тенковске чете, од којих је свака имала по три вода од о три тенка и један командни тенк.

Од 1929, тенкови Т-18 су ушли у састав механизованих пукова, са по једним тенковским батаљоном од по две тенковске чете у сваком механизованом пуку, што значи да је у механизованом пуку било 20 тенкова.

Почевши од 1930, у Црвеној армији се формирају механизоване бригаде, у чији састав улази и по један тенковски пук са два батаљона тенкова Т-18. Тенковски пук је тако бројао 60 тенкова Т-18.

Тенкови Т-18 су своје прво борбено крштење имали 1929. године у Манџурији, током одбране Далекоисточне железнице. Из оперативне употребе су повучени 1932, када бивају пребачени у јединице за обуку тенкиста. Међутим, са нападом Немачке на СССР, Совјети су имали потребу за коришћењем свих оклопних средстава, без обзира на њихов квалитет. Тако су у наоружање јединица Црвене армије враћени тенкови Т-18, с тим да је на једном броју тенкова извршено пренаоружавање уградњом топова калибра 45 мм (тенкови Т-18М).

Тенкови Т-18 пренаоружани топовима калибра 45 мм

Подаци о борбеном учинку тенкова Т-18 у Другом светском рату су врло оскудни. Највећи број ових тенкова, који су се налазили на западним границама Совјетског Савеза, био је уништен или заробљен у првим данима или недељама рата. Последњи познати случај употребе овог модела тенка датира из битке за Москву, када је у зиму 1941-42. употребљено девет тенкова Т-18 из састава 150. тенковске бригаде.

Последњи тенкови Т-18 су остали у служби све до почетка педесетих година, и то као део фортификација на језеру Хасан.

ТТ карактеристике Т-18 (МС-1) образца 1927 г.
Тип лаки тенк
Порекло СССР
Маса 5,3 т
Посада 2 члана
Дужина 3,5 м
Ширина 1,76 м
Висина 2,12 м
Клиренс 315 мм
Наоружање 1 х 37 мм
2 х 6,5 мм
Погон бензински мотор снаге 35 КС
Брзина кретања 6,5 до 16 км/ч
Аутономија кретања 100 км

 

PZInż.130, амфибијски тенк

Једно од најинтересантнијих оклопних возила пројектованих у Пољској био је лаки извиђачки тенк амфибија PZInż.130. Тенк је припадао фамилији модерних гусеничних возила, развијених од стране Едварда Хабича (Edward Habich) крајем тридесетих година, у којој су се нашли и лаки извиђачки тенк PZInż.140 (4TP), артиљеријски трактор PZInż.152 и ловац тенкова PZInż.160, сви на унифицираној шасији.

Почетак развоја пољског лаког извиђачког тенка амфибије везан је за демонстрацију британског амфибијског тенка Викерс Карден-Лојд, која је заједно са демонстрацијом артиљеријског трактора и лаког тенка, извршена септембра 1932. године у Пољској. Почетком октобра исте године извршена је демонстрација амфибијског тенка на Вистули. Као резултат ових демонстрација, предложена је набавка једног амфибијског тенка Carden-Loyd и пет лаких тенкова, са циљем вршења процене и истраживања. Међутим, до ове набавке није дошло, пошто Пољска није располагала довољном количином новца за ову намену (16 775 фунти). Уместо тога, донета је одлука да се у Пољској крене са развојем сличних модела тенкова, а на основу спецификације која је дата од стране Бироа за техничко испитивање оклопног оружја.

Задатак пројектовања амфибијског тенка и извиђачког тенка масе 4 т, са истим компонентама, поверен је 1935. године фирми PZInż. Пољски тенкисти су очекивали употребу амфибијских тенкова на истоку земље предратне Пољске, нарочито на територији данашње Белорусије, која је била прекривена мочварама, рекама и језерима, без путева, где је самим тим употреба класичних тенкова била скоро немогућа.

Главни пројектант за оба тенка био је шеф сектора за истраживање компаније PZInż, инжињер Едвард Хабич. Пројект и документација за амфибијски тенк били су готови у јесен 1936. Без обзира што је конструктор био инспирисан Карден-Лојдовим пројектом, PZInż. је ипак у потпуности био пољске конструкције. У пројект тенка су уграђена нека од најновијих светских идеја и решења, као што је модерни систем вешања са торзионим цевима и шипкама, као и пољско достигнуће, перископ који је обезбеђивао осматрање у кругу од 360° (изум Рудолфа Гундлаха). Амфибијски тенк је био врло сличан лаком тенку 4TP (PZInż.140), са доста заједничких компоненти: мотор, трансмисија, вешање, док су точкови и гусенице били мање масе како би се остварила пловност тенка. Водонепропусни труп је имао облик прилагођен пловљењу, док су блатобрани били пловци напуњени плутом, чиме је побољшана стабилност на води. Испод задњег дела трупа налазио се пропелер у прстенастом кућишту, које је имало и улогу кормила, као код британског тенка.

Ненаоружани прототип PZInż.130

Прототип амфибијског тенка, фабричке ознаке PZInż.130, завршен је у лето 1937. Након кратких фабричких испитивања, 15. августа 1937. је предат пољској војсци на опитовање, заједно са прототипом лаког тенка PZInż.140 (4TP). Током демонстрације одржане 2. октобра, тенк је показао способност пливања у језеру. Од 5. новембра се приступило испитивању названом „Јесен 1937“, на рути дужине 1 861 км, која је водила југоисточним, врло захтевним, делом пољске територије. Поред амфибијског тенка, овде су испитани и други модели: артиљеријски трактор и лаки тенк 4TP. Амфибијски тенк је на овом испитивању добио високе оцене: однос снага/маса је био повољан, тенк је био брз и добро се понашао при кретању ван путева и по мочварном терену. Поред тога, показао је високу поузданост, док је одржавање било поједностављено. Тенк је након извршених испитивања послат назад у фабрику како би се извршиле неке поправке и модификације. Испитивања су показала недостатке на мењачу и пумпи за воду, као и слаб квалитет гусеница и носача гусеница. Премекано вешање се показало као проблем приликом отварања ватре у покрету. Сви ови недостаци су са једне стране били не тако значајни и једноставни за отклањање. Маја 1938, након извршених модификација, тенк је поново подвргнут испитивањима, овог пута на шумовитом терену, у дужини од 800 км, након чега је учествовао у маневрима код Тарнопоља, где је прешао још 722 км, без озбиљних кварова.

Савлађивање водене препреке пливањем, 2. октобар 1937.

Пропулзор за кретање у води

Током маја 1939. године извршена су и последња испитивања прототипа. Током свих тестова, тенк је прешао више од 3 500 км без великих кварова. У међувремену је Штаб пољских оружаних снага одустао од идеје наоружавања оклопних јединица амфибијским тенковима, чиме је отказан програм амфибијског тенка PZInż.130. Упркос томе што се показао као успешан пројект модерног лаког амфибијског тенка, ова одлука се може сматрати исправном, пошто такав тенк није био тако неопходан пољским оружаним снагама, које су увек имале проблем са финансирањем. Са друге стране, амфибијске карактеристике тенка биле би врло корисне, нарочито ако се узме у обзир да је главни агресор била Немачка. Све у свему, тенкови PZInż.130 остају један од најинтересантнијих и најатрактивнијих пољских оклопних возила.

Прототип PZInż.130 је завршио у рукама Немаца, али се не зна његова коначна судбина.

Пешадијски тенк Mk III Valentine

Током 1938. године компанија Викерс је позвана да се придружи програму производње новог тенка Matilda II, али како је компанија већ имала линију подешену за производњу тешког крстарећег тенка А10, била је позвана на производњу новог пешадијског тенка базираног на тенку А10. Компанија Викерс је испунила свој план, тако да је пешадијски тенк проистекао из пројекта А10 ушао у серијску производњу јула 1939. Војни планери тог времена имали су одређене сумње у погледу ефикасности Викерсовог предлога, што је за резултат имало задржавање мале куполе са два члана посаде што ће ограничити уградњу јачег наоружања. Ипак, средином 1939, рат је био неизбежан и тенкови су били хитно потребни.

Нови Викерсов тенк, ускоро познат као пешадијски тенк Mk III Valentine, конструисан је у великој мери на основу искустава стечених у конструисању модела А10, с тим да је имао бољу оклопну заштиту (8-65 мм). Недостаци који су били примећени код тенка А10, отклоњени су код новог модела, тако да се показао као тенк који није патио од „дечјих болести“, а чему су склони сви новопројектовани оружни системи. Убрзо је започета серијска производња и крајем 1940. са линија силазе први тенкови.

Тенкови Valentine су без сумње били један од најважнијих британских тенкова, што могу захвалити пре квантитету него квалитету. До почетка 1944, када је прекинута производња, произведено је 8 275 тенкова, с тим да је 1943. једна четвртина свих тенкова у британским оружаним снагама била управо овог типа. Произвођени су и у Канади и неколико концерна ван Викерса.

Тенк Valentine је произвођен у великом броју варијанти, тако да су им се ознаке кретале од Valentine I до Valentine XI. Произведено је и неколико специјалних варијанти, од тенка носача моста, преко тенка осматрачнице, до тенка за чишћење минских поља.

Основни модел тенка је током употребе доживео низ модификација. У једном тренутку тенкови типа Valentine су били један од најважнијих британских тенкова. Коришћен је у многим савезничким армијама. Већи део тенкова Valentine је послат и у Совјетски Савез, где се добро показао. Valentine је имао и својих недостатака, али укупно гледано, био је расположив у довољним количинама у време када је највише био потребан, а тиме се не може похвалити велики број других британских тенкова.

ТТ карактеристике Valentine III/IV
Маса 17 690 кг
Дужина 5,41 м
Ширина 2,629 м
Висина 2,273 м
Посада 3
Наоружање
Погон дизел мотор AEC снаге 131 КС у Mk III, дизел мотор CMC снаге 138 КС у Mk IV
Аутономија 145 км
Брзина 24 км/ч

Лаки тенк Type 98 Ke-Ni

Лаки тенк Type 98 Ke-Ni (познат и као Type 98 Chi-Ni), пројектован је као замена лаких тенкова Type 95 Ha-Go. Иако пројектован пре Другог светског рата, производња је започета тек 1942, тако да је до краја рата произведено свега стотинак комада.

Type 98 је био лаки тенк, исте масе као и његов претходник Type 95, али са дебљим оклопом. Прототип новог тенка је израђен 1939. у фабрици Хино. Као разлог закаснелог почетка серијске производње наводи се чињеница да су јапански тенкови Type 95, иако застарели, били адекватни за употребу у борбеним дејствима против кинеских снага.

Са почетком Другог светског рата, јапаснки генералштаб је схватио да је тенк Type 95 рањив на дејство митраљеза калибра 12,7 мм. Морало се кренути у серијску производњу тенка који ће заменити овај модел, тако да је убрзо потписан уговор са кмпанијама Hino Motors i Mitsubishi Heavy Industries, који су произвели 132 примерака . Крајем рата, Јапанци су приоритет у трошењу челика дали морнарици, тако да га није било довољно за даљу израду тенкова.

Модел Type 98, у поређењу са својим претходником, је имао дебљи, варени оклоп, нешто боље обликован и био је погоњен шестоцилиндрични, ваздухом хлађени дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 130 КС. Нешто лакши и краћи од тенка Type 95, кретао се максималном брзином од 50 км/ч.

Насупрот куполи са једним чланом посаде код тенка Type 95, Type 98 је користио куполу у којој су била смештена два члана посаде. Основно наоружање тенка био је топ калибра 37 мм, са спрегнутим митраљезом калибра 7,7 мм.

Тенк је израђиван у више верзија:

  • Type 98 Ke-Ni (стандардна верзија тенка, позната и као Type 98A Ke-Ni Ko)
  • Type 98B Ke-Ni Otsu (алтернативна верзија, пројектована у фабрици Mitsubishi. Разлика од основног модела огледала се у вешању, сличном Кристијевом. Експериментална верзија, неприхваћена за серијску производњу.)
  • Type 2 Ke-To (модернизована верзија тенка Type 98A, са снажнијим топом истог калибра. Ова верзија је произвођена током 1944-45. Произведено је 34 комада.)
  • Type 98 Ta-Se (новембра 1941, започет је развој самоходног противавионског оруђа. Један прототип је израђен, али је због његовог неуспеха, пројекат отказан)
ТТ карактеристике Type 98A
Маса 7,2 т
Дужина 4,11 м
Ширина 2,12 м
Висина 1,82 м
Посада 3 члана
Наоружање 1 х 37 мм Type 100
1 х 7,7 мм Type 97
Оклопна заштита 6 – 16 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi Type 100, снаге 130 КС
Аутономија 300 км
Брзина 50 км/ч

Средњи тенк Type 97

Средином тридесетих година јапанска војска је предала захтеве за нови средњи тенк којим би заменили застарели Type 89B. Како се Генералштаб и Конструкторски биро нису могли сложити око концепције тенка, израђена су два прототипа. Компанија Мицубиши је израдила пројект Конструкторског бироа, док је Осака Арсенал израдио пројект Генералштаба. Није било тешко направити избор. Мицубишијев тенк је био тежи и са јачим погоном. Стандардизован је под ознаком Type 97 CHI-HA као средњи тенк и пре него што је производња средином рата престала, произведено је неких 3000 комада.

Тело и купола тенка израђени су техником заковица, где се дебљина плоча кретала од 8 до 25 мм. Возач се налазио напред десно, док је митраљезац седео лево од њега. Купола са два члана посаде налазила се у средини тела, нешто померена у десну страну и покретала се ручно. Главно наоружање тенка чинио је топ калибра 57 мм са елевацијом од -9° до +11°.  У задњем делу куполе налазио се још један митраљез калибра 7,7 мм. Борбени комплет се састојао од 120 пројектила калибра 57 мм и 2350 метака калибра 7,7 мм. Дванаестоцилиндрични ваздухом хлађени дизел мотор налазио се у задњем делу тела тенка.

Када је уведен у наоружање, овај тенк је био напредног дизајна, сем главног наоружања које је имало малу брзину пројектила на устима цеви. Одлика већине јапанских тенкова овог доба била је та да су били погоњени чешће дизел него бензинским моторима, што им је у многоме повећавало радијус кретања и смањивало ризик од пожара у борби, а самим тим и смањење жртава међу члановима посаде. Нова верзија тенка је израђена 1942. и одликовала се новом куполом са топом калибра 47 мм. Овај топ је користио исту муницију као и противтенковски топови што је олакшавало снабдевање муницијом на бојишту. Шасија тенка Type 97 коришћена је као основа за друге врсте возила, међу којима су и тенк за чишћење мина, самоходни топови, самоходни противавионски топови, инжињеријски тенк, возило за извлачење и оклопљени полагач моста. Већина њих је израђена у малом броју тако да су играли малу улогу у операцијама.

ТТ карактеристике
Маса 15 000 кг
Дужина 5,516 м
Ширина 2,33 м
Висина 2,23 м
Посада 4
Наоружање топ калибра 57 мм
два митраљеза калибра 7,7 мм
Погон дизел мотор Mitsubishi снаге 170 КС
Аутономија 210 км
Брзина 38 км/ч