Рат је стварност

Рат! Хитлер је након година испуњених лажним претњама и сталним новим обећањима напослетку одлучио да се лати оружја. Вест о томе обишла је цео свет, уз помоћ радио-станица, билтена и специјалних издања новина. Ујутро 1. септембра 1939. свако је већ знао: на крају је дошло и дотле…

Вест тешко да је могла бити изненађење. Већ у годинама после 1933. готово се могло кладити у то да ће доћи до рата. Толико се тога било догодило да нико више није могао бити оптимиста. И сигурно је сваком било јасно да ће Пољска „потонути“. Само како? Хоће ли Енглеска и Француска за вољу мира попустити? Хоће ли Пољска, као и Чехословачка годину дана раније, остати на цедилу? То је било већ готово немогуће. Многима је било јасно да Хитлеровим захтевима никад неће бити краја.

Кад би се и сада мирно прихватио његов свршен чин, Хитлер би опет, за пола године или годину дана, иступио с новим прохтевима и претњама. А једног дана свој би поглед усмерио и на Запад. Зато је и требало рећи: „Стоп!“ Због свега тога, вест о борбама које су избиле у Пољској примљена је с неком врстом олакшања: Хитлер напокон више неће моћи радити шта му се свиди. За сада су ратне страхоте биле далеко, али сваког тренутка очекивала се објава рата од стране Француске и Енглеске.

Новине су писале да је Мусолини на једној међународној конференцији изјавио како живот у Риму „мирно тече својим током“, како је у Француској општа мобилизација, како је проглашено опсадно стање и како је Пољска саопштила да ће поштовати неутралност Литваније. И на крају, да је „озбиљно саслушан“ Хитлеров говор. „Озбиљно саслушан“. Без усклика одушевљења и заносних призора.

Расположење у Берлину потпуно се разликовало од оног пре двадесет и пет година, при избијању Првог светског рата. Учешће у рату било је онда „национално питање“, а не само одлука једне владе или једног човека. Експлозије ентузијазма и борбеност биле су тада уобичајени призори на берлинским улицама. Чете које су марширале улицама према возовима који ће их одвести на фронт биле су праћене цвећем и поклонима. Сада, у Трећем Рајху, где су цензура и нацистичка пропаганда годинама чиниле своје, изостала су нека масовнија спонтана реаговања. Хитлерова вожња од Канцеларије Рајха до Крол опере, пре него што је одржао говор, није била праћена усхићеним поклицима маса – а његов повратак још мање Његов је говор уместо наде да до оружаних сукоба неће доћи довео до дубоке забринутости.

Осећало се разочарање. Хитлер неће водити рат, то нам је обећао, тако се стално одговарало онима који су изражавали сумњу да ће се овај пут ипак све свршити без пуцања. Нацистичке вође добро су сондирале терен и изјављивале да нема говора о рату. Је ли објава рата уручена Пољској? Још мање је нека примљена. У службеним комуникејима једва се говорило о „борбама“, „нападима“ и „одбранама“. Стицао се дојам да су битке у Пољској биле само локалног значаја. Реч „рат“ упорно се избегавала. Биће потребна још два дана да би се Немачка суoчила с чињеницама. У такву сферу обмањивања народа убрајало се и ново борбено средство које је смислила немачка влада.

Увече 1. септембра почело се с ометањем пољских и енглеских радио станица. Када је око осам увече Радио Варшава почела емитовање на француском извјештај о Чемберленовом говору одржаном тог дана, одједном су се умешали јаки Морзеови знаци. Одашиљачи у Великој Британији такође су постале неразумљиве услед звиждећих Морзеових знакова, па су после вишесатних покушаја или одустале од емитовања, или прешле на друге таласне дужине.

Те су сметње указивале и на сазнање о (привременом) неуспеху једне мере која је тог дана саопштена: немачком народу власти су забраниле да слуша стране станице, а непоштовање те забране кажњавало се слањем у концентрациони логор. Полиција и Гестапо одмах су почели са спровођењем забране. Тако су Немци још неколико дана живели између стрепње и наде, иако тешко оствариве: да ће се Немачка повући пред последицама које произлазе из обећања Француске и Енглеске Пољској.

Заштита објеката употребом врећа са песком

У Енглеској је вест о немачком упаду примљена с огорчењем. Била је то јасна потврда уверења да се с Хитлером нема шта расправљати и да постоји само једно решење које ће оздравити међународну ситуацију: борба против Трећег Рајха. Уопште, јавност је очекивала брзу објаву рата; није се оклевало ни за трен са спровођењем мера за заштиту становништва, које су донете раније.

Стотину заштитних балона пуштено је на дугачким кабловима изнад Лондона и околине да би се приближавање непријатељских авиона могло правовремено уочити. На крају, приступило се заштити јавних грађевина помоћу више од два милиона врећа песка, а затим и грађењу великих јавних противавионских склоништа. Било је спремно више од милион тзв. Андерсон-подрума (приватна мала склоништа за четири до шест особа). Педесет милиона заштитних маски подељено је свим становницима: од тога милион и по специјалних заштитних маски за децу млађу од петнаест година.

Андерсоново склониште

И већ ујутру 1. септембра почела је велика евакуација из оних градова који су проглашени опасном зоном. Деца, многа с мајкама, ишла су у дугим колонама на железничке станице, одакле су стотинама ванредних возова кренула по раније пажљиво припремљеној шеми у мање опасне крајеве. Половина лондонских ђака отишла је на село. Болесници који су могли поднети превоз прешли су из лондонских болница у мања места, колико за њихову властиту безбедност, толико да би обезбедили мјеста за жртве бомбардовања. Тако је било и у Портсмауту, Саутхемптону, Бирмингему, Ковентрију, Манчестеру, Шефилду,Ливерпулу, Лидсу и другим градовима. За три дана евакуисано је милион и по људи, често и неколико стотина километара далеко; евакуисан је и лондонски зоолошки врт.

Евакуација деце из Лондона

Енглеска се припремала за рат. Сви су били уверени да је он неизбежан, осим, како се чинило, владе.

Чемберлен се и даље надао да ће ипак наћи мирољубив излаз, да ће се ипак моћи споразумети са Хитлером. Разговарао је с лабуристичким вођама да их доведе у нову владу под његовим вођством. Они су одбили да буду у влади под тим условом. Черчил, годинама противник помирљиве политике уз уступке, пристао је, али онда два дана више није имао вести од премијера.

Невил Чемберлен

У осамнаест сати тог првог дана Чемберлен је држао говор у Доњем дому; очекивала се објава рата. „Немам намеру да вечерас много говорим. Сада је време за дела а не за речи.“ Тако је почео. Његове су речи поздрављене узвицима. Али, наставио је, „пре осамнаест месеци (у време Аншлуса) молио сам се да не доспем у ситуацију у којој бих морао сносити одговорност да Енглеску питам за страшну одлуку о рату. Бојим се да сада више не могу избећи ту одговорност. Сада када су сви документи о томе објављени, стаћемо пред суд историје са спознајом да одговорност за ову ужасну катастрофу сноси један човек. Немачки канцелар није се двоумио да свет гурне у овакву беду да би могао остварити своје бесмислене амбиције.“

Али на томе је и остало. То јест порука Хитлеру да повуче своје трупе из Пољске, али није ултиматум, временско ограничење. Чемберлен је у Енглеској био готово усамљен. Дејли Телеграф је сутрадан писао: „Енглеска никада у својој дугој историји, чак ни 1914. године, није дочекала рат са чвршћим уверењем да је у праву него сада када је обећала пољском народу да ће га заштитити од немилосрдне агресије. Енглеска не жели уништити Немачку, него искоренити нацистичку владавину, која је од Немачке направила угњетача слабијих земаља.“

Дејли Хералд је био још јаснији: „Борба против диктатуре, националсоцијалистичке хегемоније, Гестапоа, концентрационих логора, пендрека. Не можемо учинити ништа друго него да се боримо до краја, док све то не буде уништено. Слобода и срећа наших покољења доведена је у питање.“

Тајмс је подвукао сложност енглеског народа тих бурних дана: „Земља сигурно никад није била тако сложна у одлуци да подржи сваку одлуку своје владе као што је сада када смо у ситуацији да уђемо у рат.“ Узбуђење је те суботе увелико расло. Цела Енглеска је рат сматрала не неизбежним, него неопходним. Један Чемберленов говор, заказан за поподне, два пута је био одлаган. Водили су се интензивни преговори с Француском.

Напослетку, у пола осам увече, Чемберлен је, блед и напет, дошао до речи пред препуним Доњим домом, у сфери нестрпљења и ишчекивања. Расположење је било напето. То је био говор који је најављивао други Минхен, а кулминирала је реченица: „Не бих избегао ни једну прилику да у последњем тренутку избегнем рат.“ Настао је жагор. Када је Артур Гринвуд ишао према говорници као заступник вође лабуристичке странке да одговори на премијеров говор, чуо се поклик с места конзервативаца. Био је то мали Амерy, жесток борац и уверени противник политике попуштања: „Говори за Енглеску, Артуре!“ Остали конзервативци, постиђени држањем „свог“ премијера, прешли су преко овог поклича; и из лабуристичког табора чули су се поклици: „Говори за Британију, Гринвуде!“

Надахнут важношћу тренутка, Гринвуд је одржао добар и жесток говор. „Ово је заиста озбиљан тренутак. Верујем да је цели Дом збуњен саопштењем господина Чемберлена. Ја сам врло узнемирен. Напад је почињен пре тридесет осам сати. Тог тренутка ступио је на снагу један од најважнијих уговора нашег времена. Питам се докле ћемо се двоумити у тренутку када је Велика Британија и цивилизација у опасности.“ Цео Дом му је клицао. Да је тада предложио да влада да оставку, тај би предлог несумњиво био и прихваћен. Због одржања јединства нације није то учинио.

Неколико сати касније пала је одлука. Жестоко телефонирање с Паризом довело је нешто пре поноћи до сагласности о ултиматуму који ће бити постављен Берлину. У међувремену, Винстон Черчил, разочаран Чемберленовим држањем и не схватајући зашто после јучерашњег договора није ништа предузео око његовог примања у владу, написао је Чемберлену писмо: „Вечерас се у Доњем дому могло осетити да је нанета увреда духа националног јединства очитим оклевањем да се донесе одлука. Не потцењујем тешкоће на које наилазите с Французима, али сам уверен да ћемо убудуће морати независно одлучивати, те тако, ако је потребно, дати пример својим пријатељима у Француској.“ Није више било потребно. Текст ултиматума већ је био састављен, а рок одређен.

У једанаест и петнаест следећег јутра чуо се Чемберленов глас из звучника широм свијета: „Ова земља је у рату с Немачком.“ Није се могао суздржати а да не дода: „Можете замислити колико ми је тешко што моја борба да обезбедим мир није успела.“

Неколико минута након што је Чемберлен завршио свој говор чуле су се сирене за најаву ваздушног напада. Сви су пожурили према одређеном им склоништу. Черчил такође. „И свако је“, пише он у својим мемоарима, „као сви Енглези који први пут доживљавају нешто непознато, био ведар и пун шала.“

Узбуна је трајала кратко. Изазвао ју је усамљени, ненајављени француски авион. Убрзо се огласила сирена која је означавала крај опасности.

Сад је већ постало озбиљно. Неколико сати касније, Черчил је био примљен у ратну владу као министар морнарице. Вратио се на место које је пре готово двадесет и пет година морао напустити Око шест увече радио-знаци послани су преко свих океана свим британским бродовима. „Винстон се вратио.“

И Француска је тада већ била у рату с Немцима, што је, уосталом, било тек нешто више од формалности. Француска, много мање сложна, много мање спремна за рат него Енглеска, такође је 1. септембра провела општу мобилизацију и објавила опсадно стање.

Председник владе Даладије је 2. септембра изјавио у министарству да преговоре с Немачком још сматра могућим и да је на њих спреман. „Неумољив услов, међутим, јесте да борбе одмах престану и да се трупе из Пољске повуку на немачку границу те да се воде равноправни преговори.“ То је био захтев унапред осуђен на пропаст 3. септембра у пет поподне и Француска је учинила оно што јој је била дужност.

У Варшави су већ били луди од среће. Људи су трчали улицама кличући, падали један другом у загрљај, пјевајући и вичући. Клицање пред британском и француском амбасадом готово да није престајало…

Но убрзо ће илузијама доћи крај.

 

ДСР1

Тако је рат почео

У 5,45 сати 1. септембра Хитлер је упао у Пољску без објаве рата. Тек су 3. септембра, по истеку својих ултиматума, Енглеска у 11,00 и Француска у 17,00 сати ушле у рат на страни Пољске. Западне силе нису иступиле истовремено.

Зашто је дошло до овог тродневног одлагања? Узроци су били делом политичко-дипломатски, а делом војно-техничке природе. Чемберлен их је касније сажео овако:

  1. британска влада је уз помоћ „неутралног посредника“ водила разговор с Герингом и Хитлером;
  2. Мусолини је у последњем тренутку предложио да се сазове међународна конференција како би се одржао мир;
  3. француска влада је инсистирала на одлагању због свог плана мибилизације и евакуације жена и деце из Париза.

Контакти који су били успостављени посредством „неутралног посредника“ Дахлеруса нису имали неко посебно значење. Шведски посредник је та три дана боравио у Берлину. Хитлер и Геринг су уз његову помоћ покушавали одвратити Британију од уласка у рат. На такве Дахлерусове предлоге Британија му је, међутим, саопштила да преговори нису могући док су год немачке трупе на пољској територији.

Французи су делили мишљење Енглеза. Амбасадори Хендерсон и Кулондре су то 1. септембра увече и службено саопштили фон Рибентропу. У својој ноти Британија и Француска су упозоравале немачку владу да ће испунити своје обавезе према Пољској ако се не удовољи постављеним условима. Тог дана, а и следећег, дипломатске реакције на Западу су биле, међутим, много више под утицајем италијанског приједлога (о међународној конференцији) него Дахлерусових контаката. Тај предлог је, наиме, наишао на одобравање француског министра спољних послова Бонета. који је, као што је рекао, „желео искористити и најмању прилику за мир“.

Из тога се види дилема пред коју су биле стављене западне силе. С једне стране, на основу уговора с Пољском, требало је да дође до објаве рата, док се с друге стране чинило да се мир ипак може сачувати. Покушај да се остваре обе могућности није нимало поједноставио ситуацију на Западу.

Мусолини је већ 31. августа предложио Енглеској и Француској међународну конференцију с Немачком и Италијом. Тог момента му је, наиме, постало јасно да ће за неколико сати избити рат, ако не дође до новог развоја ситуације. На тој би се конференцији учесници договарали о одредбама Версајског уговора. које су проузроковале пољско-немачке несугласице. Уз то се Мусолини у почетку бојао да би могао изгубити иницијативу, јер Италија није била спремна да уђе у рат. Кад је за свој предлог добио од Хитлера сагласност да остане неутралан, Мусолинијева је ревност видљиво опала. Иницијативу за конференцију преузео је онда Бонет. Успео је да у подне 1. септембра изнуди од француске владе повољан одговор на италијански предлог.

Бонет је одмах проверио реакцију пољске владе. Пољска влада, је наравно, била врло увређена. Реакција пољског министра спољних послова Бека формулисана је овако: „Ми смо у пуном рату; не ради се сада о конференцији, него о пружању помоћи.“

У међувремену западне силе су се поступно приближавале рату. У Британији су се пре свега лабуристи заузимали за одлучно иступање у корист Пољске. Показивали су нестрпљење што влада не доноси одлуку. Лондон и Париз су одржавали интензивне контакте о ултиматумима које је требало уручити Хитлеру

Тек је 2. септембра ујутру ситуација постала јаснија: превага је била у корист рата. Даладијеов говор у француској скупштини недвосмислено је садржавао обећање да ће Француска помоћи Пољској, тражени војни кредити били су одобрени. Тог поподнева је британска влада заузела став према плану конференције. Учешће Британије на конференцији или њено ступање у рат зависиће о томе хоће ли се немачке јединице сместа повући из Пољске или неће. Одређен је одмах и крајњи рок: поноћ истог дана. Тако је план о конференцији сасвим отпао.

Тиме је наступила нова фаза у развоју ситуације. Сада се радило о састављању британског и француског ултиматума. Постојала је жеља да они по садржају и постављеном року буду што истоветнији. како би се тиме показало јединствен став.

Одређивање рока за предају оба ултиматума и за добијање одговора био је прави проблем. Британска и француска влада озбиљно су тежиле једногласности, али због унутрашњих проблема то се није могло остварити. С британске стране, инсистирало се на највећој журби и на истеку рока за највише два сата. Адмиралитет се, наиме, бојао да би Немци иначе још имали времена да поставе мине пред енглеску обалу и да отпреме већину својих подморница. Ни јавно мишљење није више допуштало одлагање. После бурне седнице у Доњем дому, увече 2. септембра вођени су интензивни телефонски разговори између Чемберлена, Халифакса, Даладијеа и Бонета. Французи су желели одлагање. Њихово војно вођство бојало се ваздушних напада ако би ултиматум истекао прерано. Последице би могле бити катастрофалне, јер су мобилизација и евакуација биле још у пуном јеку. Да би се избегла катастрофа, ултиматум би смео истећи тек 4. септембра у подне. Британци су уручивање свог ултиматума одложили за следећи дан (3. септембра) у 6 сати ујутру. Касније је то одлагање померено до 9 сати истог јутра. Још дуже одлагање није било могуће. Француска влада је рок истека ултиматума одредила за 4. септембар у 5 сати ујутру. Под тешким притиском Британаца Даладије је уверио генералштаб да то буде дванаест сати раније, тј. 3. септембра у 17,00 сати. Кулондре је већ био на путу ка Рибентропу кад му је Бонет у последњем тренутку телефоном јавио ново време.

Текстови које је Хендерсон предао у 9 сати, а Кулондре у 12 и 30 сати донекле су се разликовали. Оба су текста указивала на то да немачка влада није одговорила на ноте од 1. септембра. Британски текст је, међутим, јасно говорио о „стању рата“ које би наступило већ после два сата, кад Немци не би напустили Пољску, док те речи у француском ултиматуму нема. Француска је саопштила да ће од 17,00 сати испуњавати своје обавезе према Пољској. И у томе су дошла до изражаја различита расположења у којима су две силе започеле рат Неодлучност у француском ставу била је Немцима добро позната. Одговор фон Рибентропа на британски ултиматум био је оштра осуда британских ставова и захтева, док је Кулондреу саопштено да Немци не намеравају предузети иницијативу за рат на Западу. Овај став је потекао из војне потребе, јер се радило у првом реду о уништењу Пољске. Уз то, Хитлер се надао да ће доћи до подељености међу западним силама.

Чемберлен је тог недељног јутра држао у Доњем дому свој познати говор, у којем је саопштио да је рат постао стварност, јер Немачка није реаговала до постављеног рока. После силне напетости, која је владала већ неколико дана, ова објава примљена је као олакшање. Поподне је Чемберлен проширио своју владупоставивши Черчила на дужност првог лорда Адмиралитета, а Идна министром доминиона. На тај начин је саставио ратни кабинет. Комонвелт се придружио матици Британији, и тако је рат на западу Европе прерастао у светски рат. Још истог дана су Аустралија и Нови Зеланд објавиле рат Немачкој. Два дана касније следила их је Јужноафричка Унија, а још касније. 20. септембра, Канада. Индија, која је у почетку имала проблема, такође се прикључила. Једини изузетак била је Слободна Држава Ирска, која је већ 2. септембра објавила да ће остати неутрална.

Из једног извештаја преводиоца Паула Шмита сазнаје се како су ултиматуми, поготово британски, примљени у Берлину. По Шмиту, Хитлер је као скамењен остао за столом кад му је прочитан један део превода. Зурио је право испред себе, онда се окренуо фон Рибентропу и питао: „Што сад?“ Фон Рибентроп је само одговорио: „Претпостављам да ће нам Французи за један сат уручити ултиматум истог садржаја.“ Пред Хитлеровом радном собом стајала је већина чланова владе и истакнутих партијских функционера и чекала.

Били су сви подједнако импресионирани кад их је Шмит обавестио о британском ултиматуму. Геринг је додао: „Ако овај рат изгубимо, онда нека нам се бог смилује.“ Гебелс је утучено стајао у углу. Британски ултиматум био је велико изненађење. После рата је Шмит пред Међународним војним судом у Нирнбергу изјавио да нацистичке вође нису очекивале објаву рата од Запада. Хитлер је 22. августа у једном свом говору командантима видова оружаних снага рекао да не верује да би могло доћи до интервенције са Запада. Рачунао је на врло повољан однос војних снага за Немачку, као и на деловање немачко-совјетског споразума о ненападању. Осим тога, у последњим недељама августа развио је велику дипломатску активност да би разбио француско-британско-пољску коалицију. Иако се његово очекивање није испунило, било би претерано рећи да је Берлин био пренеражен због објаве рата западних европских сила. Хитлер је и предобро израчунао однос снага и проценио да је Запад, а поготово Француска, неспреман да отвори западни фронт.

Хитлер је, додуше, рекао својим генералима да је рат у Пољској смео подухват, али су његови ризици увек били добро прорачунати. Већ је тада био уверен да ће моћи победити Пољску пре него што ће Запад стићи да се умеша и осујети му победу. У вече 3. септембра напустио је Берлин заједно с Герингом, фон Рибентропом и њиховим сарадницима и с неколико специјалних возова отпутовао на пољски фронт. Немачки продор већ је био достигао такав степен да је фон Рибентроп пре свог одласка позвао Совјетски Савез да у прави тренутак уђе у источни део Пољске. Дописник америчког Чикаго Трибјуна обавестио је своје новине касно увече да су се нацисти надали како ће се Британија и Француска задовољити „пасивним ралом“ и да се неће упустити у оружани сукоб. Имао је право. Изузев борбе на мору. на западу 3. септембра није почео „Блицкриг“ него „Сицкриг“ (пасиван рат).