Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

За један дан…

5
(3)

Напад на Данску

Три милиона тона гвоздене руде, колико је годишње возом превожено од шведске балтичке луке Лулее до норвешког Нарвика. а оданде бродом дуж норвешке обале за Немачку, било је трн у оку Британцима. Чим је избио Други светски рат, норвешке луке и фјордови, стратешки од изузетног значаја, нису за Британце били нимало непривлачнији него за Немачку. Напад на Норвешку извршили су ипак Немци, а њихов напад на Данску био је, у ствари, само део напада на Норвешку.

Са штабом од свега девет официра, генерал фон Фалкенхорст сместио се 22. фебруара у радним просторијама Врховне команде у берлинској Бендлерштрасе. Недостатак документације попунили су што су боље могли, купујући у књижарама туристичке информације о Скандинавији, и, да не би изазивали сумњу, о другим земљама. Чињеница да је 1940. била преступна година пружила је фон Фалкенхорсту прилику да после седмице грозничавог рада изложи Хитлеру још 29. фебруара дефинитивни и детаљни план освајања Данске и Норвешке. Хитлер је био веома задовољан. Тек тада је о томе обавестио врховне команданте три вида оружаних снага: копнених, поморских и ваздухопловних, које су имале да ставе на располагање тражене трупе и материјал. Напад на Норвешку назван је „Везерибунг Норд“ (Вежба на Везеру – север), а на Данску „Везерибунг Сид“ (Вежба на Везеру – југ).

Немци су тек после капитулације Данске започели да искрцавају већи број окупационих трупа.
Немци су тек после капитулације Данске започели да искрцавају већи број окупационих трупа.

Ево шта је за немачку Врховну команду био циљ „Везерибунга Сид“: „На препад заузети Јитланд и Фин, а затим Шеланд. Ради тога је потребно да се, док се обезбеђују најважније тачке, што брже пробије до Скагена на северу и источне обале Фина. У Шеланду се благовремено морају заузети упоришта која ће бити полазне тачке за каснија освајања. Морнарица ће обезбеђивати снаге да би се осигурала веза Нибор-Корсер и да би се брзо заузео мост преко Малог Белта; а, по потреби да се искрцају трупе на копно. Ратна морнарица ће осим тога припремати одбрану обале. Ратно ваздухопловство треба да врши демонстративне летове и баца летке. Трупе не смеју да знају праве циљеве пре него што исплове.“

Војска, морнарица и авијација, увређени што нису били упућени у планове, изразили су негодовање. Како се истовремено припремао и напад на Француску („операција Гелб“), фон Фалкенхорст је за освајање Данске једва добио две од укупно две стотине немачких дивизија. Адмирал Редер је указао да су морнарици за операцију „Везерибунг“ потребне дуге тамне ноћи, а да ће таквих бити само до 7. априла. Најжешће се супротставило ратно ваздухопловство, тј. њен шеф Геринг. „Рајхсмаршал бесни“, записао је генерал Јодл 2. марта, „и постаје нељубазан према начелнику Врховне команде“. Геринг је, наиме, мислио да га је Кајтел намерно, из личних разлога, држао у незнању. Кајтел је одбио оптужбе и Геринг је отишао код Хитлера да разјасни ствар. Ни то му ништа није помогло, јер је следећег дана Хитлер „веома оштро“ наредио да операцију „Везерибунг“ треба извести „брзо и снажно“: „Видови оружаних снага не смеју да одуговлаче, потребна је велика брзина“. То није омело Геринга да се поново успротиви што се команданту операције „Везерибунг“ стављају на располагање делови ваздухопловства.

Напад на Данску
Немачки упад у Данску на свим правцима штитила је противавионска артиљерија која, међутим, готово нигде није морала да дејствује.

Следећег дана је послао генерала Боденшаца код Јодла да још једном протестује због његовог „искључења из Везерибунга“ и да још једном изрази негодовање према Кајтелу. „Исправио сам ову заблуду“, каже Јодл, али Геринг је и даље, пошто му је Боденшац пренео Јодлов одговор, тврдоглаво веровао да му је Кајтел из антипатије „подметнуо ногу“. То се показало дан касније кад је, 5. марта, одржао главни договор о „Везерибунгу“ са командантима копнене војске, морнарице и ваздухопловства. Јодл је својим телеграфским стилом записао: „Фелдмаршал не зауздава свој бес што је досад био искључен. Не да другима да дођу до речи и жели да докаже да од свега што је припремљено ништа не ваља“. Требало је доста напора да се после тих Герингових пркосних речи дискусија поново усмери на разраду операције. Фон Фалкенхорстови планови су на неколико места преправљени, после чега је Хитлер 7. марта чак и Герингу запушио уста: „Од сада нема више никаквих промена“.

Пошто је Данска укључена у немачке освајачке планове, дошло је до формирања Више команде XXXI, која је у склопу оперативног подручја фон Фалкенхорстове групе XXI требало да изведе окупацију Данске. Заповедник ове команде постао је генерал Каупиш, његов начелник штаба генерал Химер. Обојица су 2. и 5. марта у берлинском Главном стану Врховне команде прикључени Фалкенхорстовој групи.

„Фирер жели да се пређе на дело“, записао је 6. марта генерал Халдер, начелник Генералштаба копнене војске у свој дневник. „Припреме завршене 10. марта. „Везерибунг“ 15. марта. Фирер сматра да три дана касније може да започне са већим операцијама на западу.

Халдер је записао 11. марта: „Ситуација на воденим путевима побољшана (нема леда).“ Јодл 12. марта: „Припреме до те мере напредовале да би 20. март могао да буде дан за „Везерибунг“. Због леда ће, међутим, доћи до одлагања од дан-два“. Политичка ситуација, а не лед, проузроковала је тешкоће: 12. марта су Финска и Совјетски Савез склопили мир. Тако је за Британију и Француску отпао разлог да крше норвешку и шведску неутралност због војних транспорта преко Нарвика за Финску. Тиме је и за Немачку отпао разлог да спречи акцију Савезника на северу Норвешке. Ево Јодлове белешке из дневника 13. марта: „Фирер још није дао наредбу за Везерибунг.  Још тражи повод“. А 14. марта: „Фирер још није одлучио који ће повод навести за Везерибунг“. Тек 2. априла је одлука пала. После договора са Герингом, Редером и фон Фалкехорстом, Хитлер је одредио инвазију за 9. април. Наредио је такође Кајтелу да обавести фон Рибентропа, који још увек ништа није знао, и да му да у задатак да смисли дипломатске ноте које ће у тренутку напада предати својим данским и норвешким колегама. Другог априла је обавештено и немачко Министарство саобраћаја о могућности (!) „великих и дуготрајних транспорта“.

Дански војници поздрављају немачког стражара на улазу у тврђаву у Копенхагену.

Истог дана је и Врховна команда дала генералу Каупишу неколико специјалних задатака које је требало да изврши у првим часовима и данима заузимања Данске, поред својих чисто војних задатака. Ево кратког прегледа тих задатака: „Шефу државе (краљу Кристијану) треба, ако то његово држање према окупацији дозвољава, и даље указивати уобичајене почасти. Почасну стражу треба по могућности препустити данским војницима. Немачка војска мора да се уздржи од иступања против посланстава непријатељских држава у Копенхагену. Њихове конзулате треба заузети: прекинути телефонске везе, запленити радио-станице, спречити уништавање или сакривање аката и сл, конзула и његово особље не треба ухапсити већ ставити под присмотру. Забрањено је да ратни и трговачки бродови, осим бродова Сједињених Америчких Држава, исплове за иностранство. Забрањено узлетање авиона“.

Да ли је Данска била у потпуном незнању о несрећи која се приближавала? Другог априла је шведски аташе у Берлину, захваљујући брбљивости једног вишег официра немачке морнарице, сазнао за немачке планове. Два дана касније сигнализирао је Служби контрашпијунаже шведске Врховне команде: „Следеће седмице немачки напад на данска острва – први корак у нападу на Норвешку. У исто време, или убрзо после тога, напад на Холандију и Белгију. О Шведској ништа није речено.“ Тог истог 4. априла је мајор Сас, холандски војни аташе у Берлину, сазнао од официра немачке тајне службе за планове „Везерибунг“ и „Гелб“. Све ове информације стигле су у разна седишта влада, па (између осталог) и у Копенхаген.

Петог априла је Геринг сакупио све стране дипломате и војне аташее на премијери филма „Ватрено крштење“ који је приказивао акцију ратног ваздухопловства против Пољске и уништавајуће ефекте ваздушних напада на градове. Филм је, како каже шведски аташе, оставио мучан утисак. Управо то је и била Герингова намера. С обзиром да је присуство страних војних, поморских и ваздухопловних аташеа у Берлину пред саму „Везерибунг“ било непожељно, све су их одвели од 7. до 9. априла на путовање дуж немачких утврђења на немачко-белгијској и немачко-француској граници. Два аташеа нису прихватила позив; мајор Сас је у последњем тренутку јавио да је болестан.

И у Данској су се Немци у почетку трудили да придобију локално становништво.

Осмог априла ујутро састао се дански министарски савет. Претходне ноћи су британска и француска морнарица поставиле мине у норвешким водама, а дански министри су то довели у везу са немачким ратним и транспортним бродовима који су ујутро примећени у Великом Белту. У току јутра је дански Генералштаб добио обавештење да је 50 до 60 км дуга моторизована колона кренула из Рендсбурга за Фленсбург. На основу тога је дански врховни командант генерал Приор инсистирао на мобилизацији, али узалудно.

У девет часова увече је министарски савет поново одбио захтев генерала Приора за мобилизацију. Сматрали су да су последње вести умирујуће. Немачка флота која је тог јутра примећена код Лангеланда већ је прошла Скаген, најсевернију тачку Данске. Претходница немачке колоне од око 2400 возила налазила се између 11.00 и 13.00

часова километар и по јужно од немачко-данске границе. У Фленсбургу је смештено 9000 људи и у вечерњим часовима су војници легли да спавају. Због тога, Данска 8. априла није учинила више од објављивања ванредног стања у јужном Јитланду. Данска морнарица је то вече допустила морнарима да изађу на обалу…

Официри и војници 170. пешадијске дивизије и 11. моторизоване стрељачке бригаде су тог понедељка увече, 8. априла, заноћили у Фленсбургу и с обе стране пута Шлезвиг-Фленсбург. Специјалне команде имале су, међутим, ноћну службу. Као бубашвабе прошли су неопажено границу, провукли се између данских стражара да би уклонили експлозив са железничких и саобраћајних мостова преко којих је сутрадан ујутро требало да прође колона. У станицу Фленсбурга стигла су увече три оклопна воза. Генерал Каупиш, руководилац операције, преселио се у Фленсбург из касарне Хинденбург у Хамбургу, где је био готово три дана. У штабу који га је пратио није био његов начелник штаба генерал Химер – он је већ дан и по био у срцу… Копенхагена! Химер је 7. априла стигао у Копенхаген авионом Луфтхансе, који је редовно саобраћао између Немачке и Данске, у цивилу, са пасошем који му је давао статус вишег владиног саветника. Његова генералска униформа налазила се у дипломатском пртљагу његовог сапутника др Шлитера, секретара посланства, који је као дипломатски курир носио запечаћена упутства за посланика фон Ренте-Финка. Химер је преноћио у немачком посланству и следеће јутро је заједно с аташеом ваздухопловства Петерсеном обишао луку и тврђаву. Вода није била залеђена; требало је да два брода исплове за неколико часова, тако да би било места за пристајање уз гат зван Дуга линија. Шифрованим телеграмом је Химер одмах обавестио Берлин о овом запажању. Позвао је к себи једног фолксдојчера, припадника нацистичке партије, који је живео у Копенхагену, и наредио му да следећег јутра у четири дође са камионом и четири помоћника на гат Дуга линија да би тамо истоварио „неколико сандука“ са једног немачког брода и одвезао их до тврђаве. Није открио човеку да се у тим сандуцима налази тешка апаратура за радио-везу којом је требало одржавати контакт са Берлином и фон Фалкенхорстовим главним штабом.

То вече у једанаест часова – још увек је био 8. април – саопштио је Химер немачком посланику да ће за неколико часова започети напад на Данску. Фон Ренте-Финк био је запањен. Из инструкција свог министра фон Рибентропа сазнао је за свој програм рада за ране јутарње часове 9. априла: „У, отприлике, петнаест до четири упозорићете свог заменика и војног аташеа да у четири часа морају да буду у посланству. Обавестићете их о ономе шта ће се десити. Не пре пет назваћете данско Министарство иностраних послова. Саопштићете да имате задатак да у 5.20 (тачно!) уручите меморандум министру иностраних послова. О садржају меморандума нећете телефонски ништа саопштити; смете само да кажете да се ради о хитној ствари која не трпи одлагање. Одговор министра јавићете одмах телефонски Министарству иностраних послова у Берлину. Ако је немогуће телефонирати, онда употребите радио-везу у вашем посланству. Цео наведени распоред по часовима направљен је по немачком летњем времену“.

Кад је фон Ренте-Финк тачно у пет назвао Министарство, дански службеник који му се јавио помислио је да меморандум треба да се преда у 5.20 поподне. Убрзо је видео да је у заблуди. Тачно у исти минут назвао је немачки посланик у Ослу норвешко Министарство иностраних послова са потпуно истом поруком. Нешто више обзира имали су нацисти према совјетској влади: немачки посланик у Москви фон дер Шуленбург предао је тек у седам сати совјетском министру иностраних послова Молотову копију немачког меморандума Данској и Норвешкој. Његова реакција гласила је буквално: „Желимо Немачкој потпуни успех у њеним одбрамбеним мерама“.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *