Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Британци оклевају

0
(0)

Немци желе Норвешку

Чудно је да Савезници у почетку нису имали јасне ни политичке ни војне планове. Кад је пољски амбасадор, нешто мало пре слома своје земље, замолио британску владу да бомбардује немачко индустријско подручје, добио је негативан одговор „можда би то неповољно утицало на јавно мњење у Сједињеним Државама ако би Британија започела са бомбардовањем“! На мору сe пружала отприлике иста слика: британски систем конвоја су, на пример, бојкотовали старији људи у морнарици који су радије бранили прилазе лукама и гонили немачке ратне бродове по отвореном мору. У међународној политици видимо исто: британско-француско-турски споразум од 19. октобра 1939. није био много спектакуларан, а од француских планова о балканском пакту није било ништа.

Daladje
Долазак француског министра рата Даладјеа и француског амбасадора у Даунинг стрит 10 у Лондону

Британски, такозвани, „трус рејдс“ – продори истине – над Немачком (бацање милиона пропагандних летака) стајало је пуно авиона и људи, а није имало никакав ефекат. И према неутралним земљама је Британија оклевала. Усред совјетско-финског рата, 20. јануара 1940, Черчил је преко радија одржао говор у којем је подстицао неутралне државе да, сагласно статуту Друштва народа, испуне своје обавезе и заједно са Француском и Британијом образују јединствени фронт против Хитлера. Убрзо је британска влада изјавила да је Черчил говорио сасвим лично и да његово схватање није и владино схватање. С друге стране су, опет, и влада и јавно мњење у Француској и Британији осећали да нешто треба да се уради у овом „лажном рату“ (термин потиче од америчког сенатора Бораха). Можда је северна Европа пружала прилику да се прекине ова пасивност?

Још пре „зимског рата“ било је таквих планова. Већ 1939. су се британски војни и политички експерти бавили проблемом Норвешке у случају рата са Немачком. Немачки вице-адмирал Вегенер објавио је 1929. књигу „Стратегија светског рата“ у којој је тврдио да никаква блокада неће моћи да сломи Немачку ако благовремено окупира Норвешку. Адмирал Редер је у почетку Другог светског рата сматрао да би Немцима више користила норвешка неутралност него њена окупација. У Британији су прижељкивали нешто спектакуларно да би јасно приказали своју војну надмоћ на мору. Черчил је 12. септембра потписао план Адмиралитета да се уплови у Балтичко море, али се о њему више није говорило. Седмицу касније обавестио је владу о потреби да се оконча транспорт руде за Немачку преко Нарвика, а још седницу касније, да се поставе мине у норвешким територијалним водама. Овај последњи план наишао је на оштар владин отпор, а и француски премијер се противио, јер се плашио немачке одмазде – ваздушних напада на француске фабрике.

После похода на Пољску, говорило се о плану да се пошаљу експедиционе снаге у Норвешку. Британско војно вођство се, међутим, није слагало с тим, јер није било довољно копнене војске да се земља запоседне. Редер, који је знао за ове планове, обавестио је о њима Хитлера, којем је средином децембра представио Квислинга. Али Хитлер још није показивао велико интересовање. Онда је дошао совјетско-фински рат.

Чини се да су иницијативу да се пошаље експедиција преко Норвешке и Шведске дали Французи којима мора да је одговарало свако смањење притиска на њихову источну границу. Француски Генералштаб се за сваки случај већ од октобра 1939. бавио таквим плановима. Били су убеђени да ће, уколико Савезници на тако лак начин, без проливања крви, зауставе снабдевање Немачке гвозденом рудом. то значити крај рата. Али и Немци су имали искуства из Првог светског рата и нису више били спремни да их поново сломи британска блокада у Немачком заливу. Теорије о заштити поморских путева и потреби да се прекину комуникације непријатеља као и француска жеља да се рат „премести“, довеле су до тога да су све стране у своје планове укључиле Норвешку: сви интереси земаља које су водиле рат сукобили су се на овом неутралном подручју. А када су Немци већ сазнали за савезничке планове о северној Скандинавији, имали су са своје тачке гледишта довољно повода да предухитре противника.

Савезничка помоћ Финској (план савезничког Врховног савета од 5. фебруара 1940) обухватала би следеће: требало је да британске и француске дивизије заузму Нарвик а затим железницу којом је ишла руда, шведско подручје око Геливаре из којег се вадила гвоздена руда и шведску луку Лулеу. После тога би на фински фронт пребацили војне снаге у јачини једне дивизије. У априлу би се онда јаче савезничке снаге супротставиле Немцима који су се могли очекивати у јужној Шведској.

Napad na Norvešku
Преглед немачког напада на Норвешку и неуспелих акција које су Британци и Французи изводили да би спречили успех Немаца.

Чудно је да су у то време и Немци били убеђени да би у најкраће време дошло до слома Немачке уколико би Савезници заузели северну Скандинавију. Планови су се током времена нешто мењали; тако је, на пример, и Трондхајм ушао у савезнички операциони план. Али и норвешка и шведска влада су веома упорно одбијале да учествују у савезничким плановима. Финци нису имали поверења у француско-британске планове. Они су веома добро разумели да је за Савезнике пројект „Нарвик-Лулеа“ био много важнији од помоћи њиховој земљи и сматрали су предлоге Савезника више као средство уцене приликом следећих преговора са совјетском владом. Осим тога су Савезници у својим договорима са Финцима били крајње нејасни: требало је да сами Финци затраже помоћ. По обећању, требало је да Савезници око 15. априла пошаљу 20 000 људи, касније су за крај марта обећали 50 000 људи. Нису, међутим, рекли шта ће да раде уколико Норвешка и Шведска наставе да одбијају улазак савезничких снага на своје територије.

Французи су и даље наваљивали да се оствари пројект „Нарвик“, али су Британци одбијали да нешто ураде без сагласности скандинавских влада. Такође су одбијали да сарађују на француском плану да се бомбардују нафтоносна поља на Кавказу. Марта 1940. је план Нарвик још једном дошао на дневни ред у смањеном обиму: требало је заузети Нарвик, а мање оружане снаге биле би распоређене у Трондхајму, Бергену и Ставангеру. Међутим, 12. марта су Финци склопили мир и премијер Чемберлен је наредио деконцентрацију војних снага намењених за инвазију, јер се плашио да ће Хитлеру ова војна концентрација послужити као оправдање за напад на Норвешку.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *