Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Од Осла до Нарвика

4.5
(2)

Напад на Норвешку

Осло, 9. април 1940. Убрзо после поноћи заурлале су сирене. С мора су се чули пригушени одјеци топовске паљбе. Иако је град био потпуно замрачен, није се видео никакав светлосни блесак. Над 90 км дугим Ослофјордом лежала је густа магла. Претходног дана су новине објавиле изјаве немачких војника које су спасли норвешки рибари пошто им је брод био торпедован. По њиховом тврђењу били су на путу за Берген да би овај лучки град „заштитили од Енглеза“. У Ослу, међутим, нико у то није пуно веровао изузев немачког посланика Курта Бројера. Сматрао је да су припреме за Weserübung-Nord (напад на Норвешку) остале неоткривена тајна.

У строго тајној заповести Хитлер је наредио свим ратним и транспортним бродовима да се издају за британске бродове. Бројер зато није био баш најмирнији кад је чуо топовску паљбу. Ипак је с осталим члановима посланства отишао на гат да би пожелео добродошлицу немачким инвазионим бродовима. Праћени бојним бродом Gneisenau, једанаест бродова је око поноћи са пригушеним светлима дошло пред улаз у фјорд. На бродовима се налазило 6000 војника пешадије, 800 агената Гестапоа и штаб ових снага. Бродови су прошли поред острваца Болерне и Рауер, али нису остали непримећени. Упркос слабој видљивости, посада Болернеа је потопила једну подморницу. Борба је алармирала четири норвешка ратна брода која су се налазила 30 км даље према копну и била укотвљена у ратној луци Хортен. Нешто касније је стража код Филтвета јавила одбрамбеном одсеку код Оскарсборга да немачки бродови пролазе кроз улаз у фјорд и да пуном паром плове ка Ослу.

То је Хитлеру покварило рачуницу. Не само да су норвешки бродови Fon Horten и Oscarborg уз подршку обалских батерија потопили један разарач, два моторна чамца, неколико бродова за снабдевање и крстарицу Blücher , а натерали крстарицу Emden и бојни брод Lützow да се повуку, него су такође спречили да се немачке трупе искрцају то јутро у Ослу. Прилично збуњен, Бројер је – као што је Хитлер наредио – тачно у 5.20 предао ултиматум норвешком министру иностраних послова Халвдену Кохту. Тог тренутка прелетели су изнад града тешки бомбардери у групама по пет. Требало је да створе забуну и изазову панику.

„Намера Немачке није“, гласио је ултиматум, „да својим мерама повреди сада или у будућности територијални интегритет и политичку независност Норвешке“. Хитлер је зато изразио очекивање да се влада и народ „неће супротставити окупацији“. Међутим владу и народ није толико шокирала агресија колико подлост Немачке. Испало је да је ова сила, која је годинама изјављивала пријатељство, смртни непријатељ. Пошто влада није сматрала такву издају могућом, није обраћала пажњу на гласине и није предузела никакве одбрамбене мере. „Краљ, влада, армија и народ планули су тог јутра страшним бесом“, сећа се Винстон Черчил. „И не помишљамо да се добровољно предамо“, одговорио је краљ Хакон VIII, „борба је тек почела“. Парламент је на брзу руку опуномоћио краља и владу „да предузму све што је потребно да би осигурали интересе нације“.

Немачке трупе у Ослу, 9. априпа 1940

Један од интереса био је да се спасу резерве злата и тајна архива Министарства иностраних послова. Са двадесет камиона су одвезли 1500 сандука из Осла и привремено их сакрили на северу земље. Највећа брига била је, додуше, безбедност краља и владе. Другог априла је Хитлер издао заповест „да се свим средствима спречи бекство краља из земље“. Док се шачица Норвежана тако жилаво борила на аеродрому Форнебо да немачко ваздухопловство није могло да искрца трупе пре 8 часова ујутро, краљ Хакон, краљевска породица, министри и чланови парламента напустили су Осло специјалним возом за Хамар, који лежи 120 километара северно од Осла. Сви који су могли затварали су разним средствима излазе из главног града. Јер Немци су намеравали да следе краља. Касније су код погинулих Немаца нашли наређење „да га се докопају живог или мртвог“. Немачки капетан Шпилер пожурио је са две чете падобранаца у четири аутобуса у правцу Хамара. Немци су, међутим, одбијени уз знатне губитке; том приликом погинуо је и капетан. Пошто је у међувремену Бројер, по наређењу фон Рибентропа, још двапут узалудно покушао да наговори краља да се предомисли, а Видкун Квислинг, који је 9. априла сам себе прогласио премијером, покушао то исто, стављен је краљ Хакон ван закона. Обавештени да је из Хамара отишао у један сеоски хотел у Нибергсунду, немачко ваздухопловство је тако темељито разорило село да је један пилот забележио у свом дневнику: „Нибергсунд. Влада-Осло. Све уништено“. Дотле су краљ и његови министри то посматрали из једне оближње шуме – стојећи у снегу до колена. Одатле су пошли за велику долину Гудбранде и надали се да ће тамо стићи британска помоћ.

Немци су тада имали у рукама норвешку обалу у целој њеној дужини (2400 км). Негде до подне, 9. априла, заузели су све важније приобалне градове и највећи аеродром у земљи, Солу. Нарвик је пао због лукавства и издаје. Квислиншки пуковник Конрад Сундло не само да није пружио никакав отпор него је чак пустио Немце да уђу у град као заштитници. Командант норвешке морнарице се, насупрот томе, бацио са два брода на десет немачких разарача. Од његових бродова ништа није остало.

Видкун Квислинг, по коме ће касније сви издајници земље добити име

У Трондхајму је неколико утврђења издржало неколико часова, а оближњи аеродром чак и цела два дана. Код Бергена су Немци профитирали од зла које је било карактеристично за све британске противакције: неодлучност. Кад су четири британске крстарице и седам разарача и корвета хтели да уплове у луку, добили су од Адмиралитета наређење да се врате. Плашили су се мина и ваздушних напада! Испред Кристијансанда су норвешке приобалне батерије издржале до подне. Два пута су немачку флоту отерали на пучину и потопили крстарицу Karlsruhe. Да би заузели писте аеродрома Сола, немачко ваздухопловство је употребило четири стотине авиона и падобранце. Одатле су заузели Ставангер.

Упркос овим успесима, Адолф Хитлер имао је једну нервну кризу за другом. Норвешке „пигмејске песнице“ задале су му добре ударце. Успели су да успоре напад и побринули су се да краља и владу доведу у сигурност. Осим тога је Хитлера из дана у дан све више опседала визија комбинованог британско-француског противнапада. Рачунајући на ту помоћ, Норвежани су наставили да се боре до краја.

С изузетком крајњег севера, немачка авијација је неоспорно владала ваздушним простором. Њен радијус акције достизао је до британских поморских база на северу Велике Британије. Норвешко ваздухопловство показало се као сиромашно. Располагали су са четири ловца, осам торпедних бомбардера и шездесет два извиђачка  авиона. Норвешка морнарица није била много боља, али се грчевито бранила. Неустрашиво је супротставила свој скромни арсенал малих и застарелих ратних бродова, укупно педесет и осам, пловећим челичним утврђењима немачке флоте. Без брзе помоћи Савезника, исто тако би завршила и норвешка копнена војска. На папиру је било 200 000 војних обвезника. Али сви нису могли да се одазову позиву на мобилизацију. Осим тога, војска ни издалека није била адекватно наоружана. Није имала тенкова ни противтенковске артиљерије. Хиљаде добровољаца пошло је у борбу само са ловачким пушкама.

Оно што је норвешкој војсци недостајало у средствима, надокнађивала је неустрашивом храброшћу и жилавом борбеношћу. У долини Гудбранд је пуковник Ото Руге, којег је краљ именовао за врховног команданта свих норвешких копнених снага, импровизовао одбрамбену линију. Хтео је да се ту брани док не дођу Савезници. Британска морнарица је зато већ седмицама држала у приправности малу експедициону војску. Али 8. априла су одустали од те мисије. Њени планови су пропали кад се немачка флота појавила пред норвешком обалом. Британци су у таквим околностима хтели да имају на располагању све бродове, и пре него што се ситуација на мору не рашчисти, није могло да буде говора о експедицији. Адмиралитет, осим тога, није хтео да било шта ризикује.

генерал мајор Ото Руге, командант норвешке копнене војске

Ујутро 8. априла потонуо је HMS Glowworm. Овај британски брод штитио је одступницу „операције Вилфред“, подухвата по којем је требало да се норвешке воде минама затворе за немачки транспорт руде из Нарвика. HMS Glowworm је погодила немачка тешка крстарице Admiral Hipper, а том приликом је командант Џерар Руп изгубио живот. Деветог априла се HMS Renown упустио у борбу са немачким бојним бродовима Gnaisenau и Scharnhorst. Битка се завршила нерешено. Ово искуство упозорило је Адмиралитет да је потребна опрезност и када врховни командант Домовинске флоте буде добио Черчилово овлашћење (Черчил је тада још био министар морнарице) да почне са припремама за ослобађање Бергена и Трондхајма и за освајање Нарвика. „Били су до те мере опрезни“, писао је Черчил, „да су их Немци потпуно вукли за нос“. Тако, својим бродовима испред Бергена, 9. априла, нису допустили да се даље пробију до града, иако су због своје надмоћи могли лако да то изведу.

Британски разарач HMS Glowworm полаже димну завесу; фотографисано са немачке тешке крстарице Admiral Hipper

И код Нарвика је то натезање играло фаталну улогу. Прва битка за луку био је, додуше, смели покушај. Пошто су Немци, убрзо пошто су се искрцали, деморалисани, побегли на околна брда, хтео је вицеадмирал В. Ј. Витворт, који је имао команду над пет британских разарача, да што брже заузме град. „Десетог априла, по магли и снежним олујама, упловили су у фјорд“, писао је Черчил. „У луци се налазило пет непријатељских разарача. Приликом првог напада је британски разарач HMS Hardy торпедовао брод који је носио заставу немачког заповедника ескадре. Овај је погинуо. Два торпеда потопила су још један немачки разарач; а три остала била су тако засута топовском ватром да нису више могли да пруже успешан отпор“. Приликом другог британског напада уништена су још два брода. „Непријатељска артиљерија је очигледно ућуткана, и после једног часа борбе ниједан немачки брод из залива није кренуо на Британце“. Нападачи, међутим, нису рачунали са пет немачких разарача који су се налазили у фјордовима Балангена. Кад је поручник Ворбатон-Ли после трећег напада напустио луку, искрсли су право испред њега Немци. Он и многи официри тешко су рањени. Једини који није био рањен, поручник Стенинг, преузео је кормило и под тешком ватром довезао разарач до обале. У овој бици су Немци потопили и HMS Hunter, а оштетили HMS Hotspur и HMS Hostile. Али пола часа пошто су оба брода заједно са разарачем HMS Havock испловила на пучину, угледали су немачки транспортни брод Rauenfels који је носио резервну муницију. Британски разарач HMS Havock га је погодио усред трупа тако да је одлетео у ваздух.

Под вођством бојног брода HMS Warspite, Британци су 13. априла још једном упловили у луку Нарвик. Вицеадмирал Витворт уништио је последње немачке бродове и прокрчио је пут за искрцавање британске пешадије. Али сада је командант јединица копнене војске, који је дошао дан касније са три батаљона, одбио да ступи у акцију. Искрцао је своје трупе 50 км северније, у Харстаду. После Бергена је то била друга пропала шанса. Черчил, који је обе грешке приписао страшљивости, после 9. априла ни сам није тачно знао шта хоће. Џон Бери се сећа у „Сандеј Тајмсу“ од 4. јануара 1970. како је Черчил септембра 1939. само желео да постави мине у норвешким водама, како је новембра размишљао о постављању препрека од Оркнијских острва до норвешке обале – пројект којим је излудео целу морнарицу – и како је у децембру ковао планове о војној акцији у Норвешкој и Шведској. Тринаестог априла 1940. се најзад чврсто одлучио за заузимање Нарвика.

Из бележака Војног координационог комитета види се да се није слагао са операцијама на другим местима, јер би то прекинуло операцију ослобађања Нарвика. Премијер Чемберлен сматрао је, међутим, да треба заузети и Трондхајм. Доста је нерадо прихватио одлуку војног кабинета да се владама Норвешке и Шведске саопшти да Савезници намеравају да ослободе како Трондхајм тако и Нарвик – Трондхајм због свог значаја као стратешког центра, Нарвик због свог значаја као базе за флоту. Али, Трондхајм је био удаљен 800 км, а Нарвик 1000. С обзиром на немачке подморнице, авијацију и мине, ове раздаљине су биле сувише рискантне за велику експедицију. Француска је била спрсмна да стави на располагање једну бригаду Легије странаца и две и по бригаде Алпских ловаца (познатих „Плавих ђавола“). Поред тога је у акцију могло да ступи још око хиљаду Канађана и известан број Пољака који су емигрирали и који ништа нису тако жарко прижељкивали као борбу. Ово је, мeђутим, све било мање од оног што је генерал Мекси, командант у Харстаду, тражио као појачање. Све док није био искључен сваки ризик, није требало да Лондон рачуна с тим да ће се он искрцати у луци Нарвик. А са своје стране је штаб морнарице убедио 15. априла Адмиралитет – уз пуно Черчилово одобравање – да прво треба подробније проучити операцију против упоришта Трондхајма. После пет дана одлагања, дефинитивно су одложили напад. Војни координациони комитет се 19. априла задовољио Черчиловим саветом: „Главни напад на Трондхајм треба да се ограничи на демонстрацију“.

Британци су тражили места за искрцавање где су могли да очекују мањи отпор, а где је ипак постојала потребна веза да се дође у контакт са норвешким борцима у унутрашњости. Успели су да 14. априла искрцају три француска батаљона и једну британску бригаду у Намсосу, 120 км североисточно од Трондхајма. У Ендалснесу, 160 км југозападно од Трондхајма, искрцала се друга британска бригада. Али те трупе нису представљале претњу Трондхајму. Дошле су без противавионске и лаке артиљерије. А од самог почетка су се Немци постарали да Савезници не добију појачање. Њихов поход у унутрашњост више је био бекство од немачких бомбардера који су их даноноћно засипали бомбама, него марш. Група из Намсоса је 21. априла, под командом генерала Картон де Вајара, успоставила контакт са норвешким јединицама. По први пут у Другом светском рату су се овде Британци и Французи заједно са Норвежанима нашли против Немаца. Били су, међутим, немоћни. Са 100 000 људи, опремљених тешком и лаком артиљеријом, тенковима, бацачима пламена и подржани непрестаном ватром ловачке авијације и засипањем бомби, јуришали су Немци на Савезнике којих је било упола мање и који нису поседовали ни приближно наоружања као Немци.

nemacki razaraci u narviku
Немачки разарачи у Нарвику

Немци су пуцали на све шта су стигли, на куће, а и на цивиле. Још увек су претпостављали да је краљ побегао у ово подручје. Британци, Французи и Норвежани били су корак по корак одбачени до Намсоса. Исту судбину имао је и контигент из Ендалснеса. „Тада сам прешао на Нарвик“, записао је Черчил, „операцију која је изгледала не само важнија него и лакше изводљива.“ Краљ Хакон и његови министри су се у ноћи 29. априла код Молдеа укрцали на британску крстарицу HMS Glasgow. Првог маја су изабрали Тромсе, далеко изнад Нарвика, за привремено седиште владе. Отприлике у исто време евакуисане су британске трупе из Ендалснеса и Намсоса.

У међувремену су Британци преко Радио-Тромсеа више пута саветовали грађанима Нарвика да напусте град. Хтели су да га бомбардују. Али сваки пут је немачки командант генерал Дитл преко Радио-Нарвика забрањивао евакуацију: „Забрањујем вам да бежите… ми ћемо вас штитити“. Средином априла се Хитлер једно време носио мишљу да повуче Дитла и његове људе из Нарвика. На том дивљем северу без путева није се могло баш лако борити, сматрао је он. Осим тога није ни најмање потцењивао снаге које су Савезници могли да скупе за противнапад. Његово ваздухопловство није имало базе у близини, његова ратна морнарица показала је већ своју инфериорност према британској. Стратешко повлачење било би паметније од срамног пораза. Али генерал Јодл га је умирио. „Уколико се Дитл постара за чврста упоришта дуж железнице, може се, ако устреба, повући у Шведску“.

У последњој седмици априла, Британци су у сектору Нарвика постепено добили више појачања. Две чете граничара Јужног Велса искрцале су се 29. априла у Бодеу. Два дана раније су се северно од Нарвика искрцале француске трупе у Салангену, Богену и Сконланду. Истовремено је француски генерал Бетуар стигао разарачем HMS Acasta у Харстад. Већ његов први разговор са генералом Мексијем, заповедником британских копнених трупа, свео се, међутим, на озбиљан сукоб у мишљењу. Британски генерал још није хтео да помишља на искрцавање. Насупрот томе, генерал Бетуар – и лорд Корк, заповедник британских бродова – сматрао је да је Нарвик најлакше заузети изненадним нападом. Уколико би му ставили на располагање један торпедни чамац, извео би пробу.

Лорд Корк му је испунио ову молбу, али је желео да и он пође. Толико су се приближили луци Нарвик да је једна немачка артиљеријска салва могла да их збрише. Није се, међутим, могао видети ниједан немачки топ.

Ипак је Бетуар тек 13. маја извео пробно искрцавање у Бјерквику. Губици су били веома мали. Присутан је био и генерал Окинлек. Њега је Чсрчил послао на далеки север да преузме команду над свим копненим снагама. Упркос очигледном успеху код Бјерквика, почео је да тражи знатна појачања. Хтео је да број копнених трупа подигне на седамнаест батаљона. Осим тога је тражио сто оруђа тешке и лаке противавионске артиљерије и четири ескадриле авиона.

Лондон и Париз су, међутим, већ имали друге бриге: муњевити рат против западне Европе. Британска влада је 24. маја одлучила да сво људство и материјал концентрише у Британији и Француској. Лорд Корк је 25. маја добио телеграм из Лондона са наредбом да Нарвику и целом северу окрене леђа. Кад је генерал Бетуар то чуо, прича се да је рекао: „Прво ћу да заузмем Нарвик, тек онда ћу да повучем своје трупе“. Не осврћући се на наредбу, одредио је главни напад на Нарвик за 27. мај. Два батаљона Легије странаца и један норвешки батаљон су се искрцали готово без губитака. Тада се показало да су Савезници који су располагали са 25 000 људи четири пута јачи од Немаца. Ови су се повукли у брда. Не слутећи да је освајање Нарвика за генерала Бетуара искључиво питање престижа, Немци су дигли у ваздух железничку везу са Шведском. Пре него што су послушали наредбу из Лондона, Савезници су уништили све уређаје у луци. Тада је краљ Хакон позвао к себи престолонаследника, своје министре и генерала Ругеа. Предложио им је три могућности: да се предају, да сами наставе да се боре или да оду у изгнанство. Изабрали су ово последње. Отпловили су, 7. јуна, крстарицом HMS Devonshire Енглеску, праћени британским, француским и пољским посланицима. На броду су се налазиле и норвешке резерве злата. Генерал Руге је остао да демобилише норвешке трупе. Четири дана касније се са својим огорченим војницима предао Немцима који су тријумфовали. Генерала Дитла су у Берлину хвалили као „победника код Нарвика“. Хитлер га је одликовао Гвозденим крстом.

Све савезничке трупе, укупно 24 000 људи, укрцале су се 8. јуна. Напустили су Нарвик у четири конвоја, а штитила су их два носача авиона, HMS Glorious и HMS Ark Royal, крстарице HMS Southampton и HMS Coventry, шеснаест разарача и неколико мањих бродова. Ишли су рутом која се већ шест седмица показала као прилично сигурна. Али четири дана пре тога су из Кила испловили немачки бојни бродови Gneisenau и Scharnhorst, крстарица Admiral Hipper и четири разарача, да у подручју код Нарвика нападну Савезнике. Кад је немачки адмирал чуо да долазе британски конвоји, одступио је од свог задатка. Само је 8. јуна потопио један британски танкер, један мањи пратећи и један празан брод за пребацивање трупа. Поподне су бојни бродови угледали HMS Glorious и два разарача, HMS Ardent и HMS Acasta. За свега један час је судбина сва три брода била запечаћена. При томе су 1474 официра и морнара Британске морнарице и 41 војник ваздушних снага изгубили животе. Губитак ових и других британских бродова од 8. априла не може да се мери са губицима немачке морнарице. Они су били толики да Немачка више није поседовала нарочито јаку флоту.

 

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *