Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Операција Sichelschnitt

4.8
(4)

Западни фронт

Немачка офанзива на Западу, која је почела у рано јутро 10. маја 1940. тешким ваздушним нападима, пала је у веома погодан тренутак за Немце. Немачко војно руководство успело је, наиме, да у то време попуни дотадашње знатне празнине у обученим трупама, као и у опреми оклопним колима и теретним возилима. Осим тога, Немци су толико напредовали у теорији вођења модерних операција (у то су спадали ваздушни напади, масовна употреба оклопно-механизованих јединица и пета колона), да је рат, који је између Северног мора и Мозела требало да се води са пет армијских и оклопних корпуса, обећавао велики успех.

Не наилазећи на значајнији отпор, немачке оклопне дивизије су већ 13. маја прешле француску границу

Распоређена на северном крилу, 18. армија Кихлера, имала је за задатак да брзо заузме Холандију и тиме отклони опасност од бочног напада и евентуалне окупације Холандије од савезничких трупа. Да би се ова акција обезбедила, спуштени су, 10. маја, падобранци код Мурдејка, Ротердама и Ден Хага. Ови су имали задатак да, до доласка оклопних јединица са фронта, заузму најважније мостове преко Маса и Вала и да покушају да ухвате холандску владу. Ово последње им није пошло за руком, али су падобранске трупе успеле да заузму мостове код Мурдејка и Ротердама и да их одбране од савезничких напада до доласка немачке 9. оклопне дивизије. Убрзо је и 18. армија успела да одлучно пробије положај Пел. Без много тешкоћа је 9. оклопна дивизија, у подне 12. маја, успоставила контакт са падобранским трупама код моста у Мурдејку. Предвече је холандска армија пробојем 18. армије опкољена у рејону утврђеног појаса Холанд. Немци дотле нису успели да пробију добро осигурану „Гребел-линију“.

Концентрични напади са југа и истока на утврђене појасе „Холанд“ почели су 13. маја. Док су у 18.00 часова делови немачке армије преко Дордрехта, уз помоћ падобранаца, заузели јужне делове Ротердама, пропали су сви покушаји, чак и уз помоћ авијације, да се заузме „Гребел-линија“. Тек у рано јутро 14. маја су Холанђани напустили одбрамбени положај, користећи јутарњу маглу и остављајући заштитницу која се огорчено борила. У касно поподне капитулирао је град Утрехт због претње да ће бити бомбардован.

bombardovani-roterdam
Ротердам након бомбардовања немачке авијације.

У међувремену је Ротердам разорен и у тој безнадежној ситуацији је генерал Винкелман преко радија затражио прекид ватре. Капитулација је потписана 15. маја у 11,15.

У исто време су успешно протекле и операције 6. армије у средњој Белгији и групе армија „А“ јужно од фронта Лијеж – Намир. Брзи пробој немачке 6. армије зависио је, у ствари, од тога хоће ли на време успети да се заузму препреке, као што су реке и канали, да би онда претходница могла да ступи у борбу. Иако су Немци у ту сврху користили одељења падобранских трупа и специјалне јединице, Холанђани и Белгијанци су ипак успели да униште известан број мостова. То, међутим, није битно успорило напад ударних трупа. За борбу је било одлучујуће што су јединице 7. ваздухопловне дивизије и 151. пешадијског пука изненадно заузеле модерно белгијско утврђење Ебен-Емаел у околини Мастрихта. Већ 11. маја био је готов први понтонски мост код Мастрихта, тако да је оклопни корпус генерала Хепнера код Жемблуа могао да нападне непријатеља са бока и тако пре Француза стигне до линије Дил, а Белгијанцима који су се повлачили из Лијежа, пресече одступницу. Овај напад је, пре свега, требало да непријатеља доведе у заблуду да се ту налази тежиште немачке офанзиве. Дванаестог маја дошло је до првих борби са истуреним деловима француских оклопних јединица – 2. и 3. моторизоване дивизије – које су добиле задатак да својим трупама обезбеде довољно времена да заузму положаје на линији Дил. Било је потребно да 8. ваздухопловна дивизија узастопним ваздушним нападима потпомогне немачки оклопни корпус, јер је противник пружао огорчени отпор, поготово у сектору Анит-Первез. Немачка Врховна команда је 13. маја уочила следећу ситуацију: из подручја Лил-Мобеж и из рејона североисточно од Париза наилазио је непрекидни војни транспорт ка подручју Брисел – Антверпен. Ово је указивало на то да су се Британске експедиционе снаге и 1. француска армија кретале према Белгији под заштитом 7. армије која је од 10. маја оперисала на северозападном крилу савезничког распореда. У том случају могло се очекивати да ће се 40 до 45 дивизија супротставити напредовању 21 дивизије немачке групе армија „Б“. Битка у Белгији приближавала се, дакле, свом врхунцу. Савезници су, међутим, као што су Немци очекивали, упали у клопку: својим северозападним, левим, крилом направили су жељени заокрет удесно и тако испунили основни услов за остварење плана Sichelschnitt (откос српом). До 15. маја су, међутим, пропали сви покушаји 6. немачке армије да се пробије до линије Дил. Отпор Савезника приморао је њеног команданта, генерала Рајхенауа, да напад настави по плану тек после 17. маја, пошто су пристигле све његове снаге. Већ први дани немачке офанзиве ставили су Савезнике пред неколико тешких проблема. Већина њихових прорачуна није се остварила: није више било времена да се настави напредовање ка линији Дил, а немачким тенковским нападима код Жамблуа се више нису могли ефикасно супротстављати. Белгијанци су морали да жртвују своје истурене положаје много раније него што се то очекивало; жестоки немачки напади потиснули су их ка линији Дил. Генерал Жорж, командант савезничког Западног фронта, већ је размишљао о томе да жртвује свој положај, али је у последњем тренутку ипак одлучио да по сваку цену одбије немачки напад. Савезничка врховна команда ни сада није знала где је стварно тежиште немачке офанзиве. Тек 15. маја увидели су смртну опасност која је претила западно од фронта на реци Мези. Тада су прве јединице оклопног армијског корпуса, које су код Седана и Динана прешле Мезу, већ почеле да великом брзином продиру на запад, ка ушћу Соме.

pregled-nemackih-akcija-u-maju-1940
Преглед немачких операција у мају 1940. Пошто су се Савезници концентрисали у Белгији, немачке оклопне дивизије могле су да се пробију кроз северну Француску до Ламанша. Потпуно су опколиле Савезнике у Белгији.

Операције групе армија „А“ (успех целог продора зависио је од ње) одвијале су се готово по плану. Не наилазећи на неки значајнији отпор, оклопне дивизије 4. армије и групе Клајст могле су да већ 13. маја успоставе мостобране преко реке Мезе, како код Седана тако код Уа. Ови успеси навели су генерала фон Бока да каже: „Французима мора да се потпуно помутио разум, иначе су могли и морали ово да спрече!“. Немачкој врховној команди заиста није било јасно зашто Савезници нису осигурали сектор Намир-Седан брже и јачим снагама. Савезници још ни тада нису у потпуности схватили опасност овог масовног оклопног и моторизованог напада. Уз то су трупе које су послали у угрожено подручје (трупе 2. и 3. француске армије) биле лоше наоружане. Ове снаге нису биле способне да одбране угрожено подручје западно од реке Мезе. Нису успели ни да заузму или изолују немачке мостобране, а њихови ваздушни напади такође нису имали очекивани успех. Савезничка ваздушна флота претрпела је тешке губитке јер није располагала довољним бројем ловачких авиона. Из свега је произашло да су већ тада комбиновани ваздушни и тенковски напади Немаца задали Савезницима снажан ударац. Тако је 14. маја, за свега неколико часова, непотребно уништена једна оклопна дивизија коју су убацили у борбу као подршку 9. армији, која је покушавала да изведе противудар. Ову интервенцију започели су сувише споро и лоше су је водили.

britanci-na-polozaju
Британски војници на положају у већ полуразореном белгијском граду.

Још истог дана су истурени делови немачке групе армија „А“ наставили продирање. Генерал Рундштет је приликом разговора у свом штабу стално указивао на то колико је битно да се брзо пробије у правцу Канала (Ламанша). Зато је команда његове групе армија дала 14. маја нове инструкције. Задатак је, међутим, остао готово исти: требало је да све ударне снаге што брже и што издашније помогну групи армија „А“ у овом нападу. Али што је немачки пробој фронта бивао успешнији, и што су оклопне јединице продирале даље ка обали, то је немачка команда била све више забринута за јужни бок групе армија „А“ који је постајао све дужи и све отворенији. Фон Рундштет се плашио могућности да Савезници овде пређу у противнапад. Зато се стално размишљало које све мере треба предузети да би се осигурало непрекидно сливање пешадијских дивизија преко Седана иза фронта 16. армије, на њен оголели бок. Фон Рундштет је 15. маја први пут предложио да се моторизоване трупе привремено зауставе код Оазе.

nemacki-tenkovi-teraju-francuske-vojnike
Немачки тенкови терају француске војнике који се предају.

Од 16. маја почело је стварно опкољавање француске 1. армије, Британских експедиционих снага и белгијске војске. Ситуација је бивала све озбиљнија за савезничку Врховну команду. Број људства француске 2. и 3. армије веома се проредио. Из тог разлога је генерал Бијот одлучио да жртвује линију Дил и да повуче своје трупе на фронт до Шелде. У три етапе би се вратили преко Соме и линије Дандр. Међутим, готово све мере Савезника предузете тих дана показивале су извесне знаке одузетости. Француска Врховна команда више није могла да убаци стратегијске резерве у одлучујући противудар. Черчил, који је од 10. маја постао британски председник владе, стигао је 16. маја у Париз где је на своје запрепашћење дошао до закључка да Французи после пробоја Немаца преко Мезе готово и нису више имали резерви. Черчил се нашао пред значајном дилемом: требало је да, с једне стране, што брже и што боље помогне свом савезнику који је дошао у шкрипац, како војнички тако и морално; док, с друге стране, није могао да иде тако далеко да ослаби британску одбрану у Енглеској и да је доведе у опасан положај.

Кад су Савезници због опасног пробоја немачких тенкова западно од Мезе одлучили да се повуку, генерал Хепнер је после договора са генералима Боком и Рајхенауом, почео да их, 16. маја, гони од Вавра. Пробио се са своје две оклопне дивизије у правцу југозапада и стигао до Тилија. Северно крило 6. армије га је слабо следило, јер су још тог јутра британски противудари с обе стране Лувена натерали на повлачење немачки корпус који се тамо борио. Предвече 16. маја је немачка 6. армија са главнином и јужним крилом дошла до Нивела. Пред њеним северним крилом су се Британци, још увек у борби, повлачили у правцу Брисела, док су се истовремено држали с обе стране Лувена код линије Дил. На северу се 6. армија пробила до линије према Антверпену. Командант немачке групе армија „Б“ забележио је у свој дневник: „Сви покушавају да одгонетну шта непријатељ заправо смера. Можда покушава да задржи Антверпен, или Реди Насионал око Гана и Брухе и линију Дандр, иако последњи извештаји извиђачких авиона показују да се и у ово може посумњати.“

У међувремену је команда групе армија „А“ усмерила своју пажњу, пре свега, на опасност која је долазила са јужног бока; али ситуација је ту ускоро постала мање напета. Најистуреније пешадијске дивизије које су непрекидно следиле 16. армију, дошле су увече 16. маја у подручје око Седана. Тенковске снаге генерала Клајста оперисале су између Ла Фера и Ретела. Фон Рундштет је одлучио да јаком ударном масом Клајстове групе продужи наступање ка подручју Камбре-Сен Кентен, да би тако најважније прелазе преко Северног канала држали отвореним до 18. маја. Главнина групе Клајст морала је да се пробија преко Оазе и да прати пешадију 12. армије. Све у свему, ситуација 16. маја није давала повода за забринутост.

 

Хитлер је први пут посетио штаб групе армија „А“ 17. маја да би се лично упознао са стањем. Генерал фон Рундштет је у свом извештају ставио нагласак на рањивост јужног бока и дао је преглед мера које су против тога предузете. Хитлер се потпуно сложио с тиме и одобрио је фон Рундштетове одлуке. У своме излагању Хитлер је подвукао не само војни него и политички и психолошки значај јужног бока. Тог тренутка било је важније да се организује поуздана одбрана на Ени, у околини Лана и касније на Соми, него да се брзо пробије до Ламанша.

Показало се да се Хитлер још 18. маја „неразумно бојао за јужни бок“. Критиковао је и беснео, како је забележио начелник Генералштаба, „да ће целу операцију упропастити и да ће се изложити опасности пораза.“ Ипак је начелник Врховне команде генерал Кајтел успео да га у Шарлвилу лично убеди да су Врховна команда и остале команде предузеле све потребне мере за одбрану јужног бока. Осим тога се из изјаве команде групе армија „А“ поново показало да између фон Рундштета и Врховне команде оружаних снага постоји потпуна сагласност у оцени ситуације. Зато је Кајтел, после повратка у Врховну команду, могао телефонски да саопшти команди групе армија да Хитлер више није забринут због јужног бока. Ударне снаге су добиле одобрење да продиру даље, да би створиле услове да северно од Соме на белгијској територији униште непријатељску војску.

Фон Рундштет је одлучио да ударне снаге прида 4. армији за одлучујући пробој на север. То се односило на групу Клајст и тек оформљену групу генерала Хота. Док је група армија „Б“ 20. маја стигла у подручје североисточно од Гана, а прве трупе стигле до Шелде, прве немачке оклопне јединице су се пробиле до обале. У девет часова увече су извиђачки делови 2. оклопне дивизије ушли у Абевил. Око поноћи је 8. оклопна дивизија заузела околину Монтреј-сир-Мера.

Борбе на фронту 4. армије постале су критичне 21. маја, поготово код Араса. Ту се ујутро нашао 16. корпус (групе Хот) јужно од града који је још био у рукама јаких британских и француских трупа. Требало је да корпус напредује или у правцу Перна (северозапад) или ка Бетину (север). Зато је требало да се заузму места за прелажење преко Скарпе. Само је 4. армија могла да напредује даље ка северу.

У 14,15 је Врховна команда дала наређење да се Скарпа пређе код Ака и Обињи-Савија. Седма и Тотенкопф-дивизија имале су задатак да на југу и западу направе лук око Араса и крену ка северу. У међувремену, 3. и 5. оклопна дивизија нису успеле, као што је било планирано, да заједно пређу у напад на источну страну града. Десни бок 7. оклопне дивизије био је, дакле, незаштићен. Истурене јединице 7. дивизије, под командом генерала Ромела, прошле су у 15,00 Бомон с источне стране и хтеле су да иду даље на север. Тада су изненада главнину дивизије са бока напале јаке савезничке тенковске јединице из правца Тијо-Арас-Бомец и натерале их да заузму одбрамбени распоред. Други савезнички тенкови из Ашикура напали су један пешадијски пук дивизије и упустили се у борбу са Тогенкопф-дивизијом западно од Велија. Ситуација је постајала све озбиљнија. Заустављен је продор 16. армијског корпуса. Пре него што је 11. пешадијска бригада могла да стигне у угрожено подручје, појавили су се поново савезнички тенкови код Анен-Броарија (југоисточно од Араса) и ту напали колоне и штаб Тотенкопф-дивизије. Један пук 7. оклопне дивизије, који се већ пробио до Скарпе, југозападно од Ака, морао је да се повуче. Тек узастопни напади авиона, између 18,30 и 20,30, омогућили су Немцима да мало одахну. Од тог тренутка су Савезници били приморани да се повуку у Арас. Касно увече је поново успостављена равнотежа снага. У исто време је немачка 5. оклопна дивизија морала да одбија нападе противника из Араса.

pustos-iza-nemackih-tenkova
Немачке тенковске колоне остављале су пустош за собом.

Овај први савезнички противнапад, изведен са мало више енергије, може се сагледати само у оквиру заједничких операционих планова енглеске и француске команде. Врховни командант савезничких снага, генерал Гамлен, је 19. маја у највећој тајности издао наређење да се концентричном офанзивом прекину везе иза немачких оклопних дивизија. Задатак 1. армије, опкољене на северу, био би да ослободи пут ка Соми. У пракси су то све биле операције без икакве везе и резултата, јер је координација Савезника баш у овим критичним данима имала пуно слабих тачака.

Пошто је 22. маја заустављен и локални противнапад Савезника код Камбреа, немачки пробој је изведен према плану. Увече је Врховна команда могла да саопшти да се опкољавање непријатељских армија успешно наставља. Све немачке пешадијске дивизије помериле су се према западу. Оклопне групе Хот и Клајст имале су задатак да у околини Калеа пређу у напад. Један део већ је био стигао у околину Булоње и Сен Омера. Заузели су подручје Леклиз-Феши. Савезнички напади тих дана тешко да се могу сматрати добро припремљеним покушајем пробоја јаких трупа на југ. На фронту дуж Соме непријатељ није био активан.

У међувремену је северно крило немачке групе армија „Б“ успело да избије на Шелду у дужини од 6 км. Шеста армија поставила је мостобран на линији Петегем-Гејселбрехтегем-Керкхофе-Афелгем. Истовремено је и 18. армија била спремна за напад на Гански канал. Када су, 24. маја, операције достигле врхунац, Хитлер и генерал фон Рундштет наредили су оклопним дивизијама, које су још увек надирале дуж Ламанша (од Ленса до Гравелина) да се зауставе иза леђа противника како би их поштедели за другу етапу офанзиве. Ликвидацију опкољених трупа требало је у првом реду препустити авијацији. Узалуд су команданти протестовали против овог наређења. Хитлер је групи армија „А“ препустио да одлучи кад ће ове ударне снаге поново прећи у напад. Тек 26. маја је дошло наређење да се напад обнови. Наређење којим су заустављене немачке оклопне јединице, помогло је Савезницима у великој мери да пребаце 350 000 људи у Енглеску. Уз то се показало да авијација није могла да изврши задатак и да уништи савезничке снаге код Денкерка. Ни операције обе групе армија нису после 27. маја завршене подједнаком енергијом и издржљивошћу, јер је „чишћење“ опкољеног подручја било мање-више споредна ствар. Немачка врховна команда је сувише касно почела рачунати са могућношћу да Савезници могу и евакуисати своје војнике уместо да их оставе да се боре до последњег даха. Тако је главнина опкољених савезничких снага успела да се евакуише у Енглеску.

У другој фази похода – од 5. јуна до 24. јуна – немачке трупе ће јурнути кроз проређене и деморалисане савезничке снаге које су остале у Француској најпре на југ и југозапад, па на исток према својој сопственој утврђеној граници, сломивши све пред собом. Петенова влада, која је 17. јуна ступила на власт, није на крају, видела никаквог другог излаза до обуставе отпора.

 

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *