Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Драматични мај 1940.

5
(2)

Забуна у Француској

Пол Рејно је 22. марта 1940. представио скупштини 109. владу Треће француске републике. То је уједно била и последња. Тог дана кад је Рејно први пут постао председник владе, Други светски рат трајао је већ више од пола године. Република је ушла у рат са трећом владом Даладјеа која је, додуше, постала влада народне одбране, али не као 1914. влада националног, чак и „светског“ јединства. Едуар Даладје имао је за собом педесет пет година и дугу политичку каријеру. По Харолду Николсону, личио је на пијаног сељака. У сваком случају није био човек који би одговарао комбинацији председника владе, министра спољних послова, министра рата и одбране, коју је он сам измислио. Његова влада, која се, углавном, ослањала на социјал-радикале, била је подељена на оне који су били за и против оштрог става према нацистичкој Немачкој.

Захваљујући „Закону о организацији земље у случају рата“, влада је имала широке пуномоћи и могла је, у суштини, да влада путем декрета. Даладје је, међутим, био и остао диктатор упркос свему. С обзиром на слабости политике коју је водила, није било чудо да је 21. марта 1940, дакле после финског дебакла, његова влада морала да поднесе оставку.

Шездесет двогодишњи Пол Рејно, који га је наследио, био је мален и живахан, а у француској политици – човек од значаја. Био је министар под Лавалом, али је поднео оставку због „мирољубиве политике уз уступке“. Од тада је био најугледнији представник „јастреба“, поборника оштрог става према Хитлеру. Осим тога је у парламенту преносио војне идеје Шарла де Гола. Влада коју је он саставио, никако није у датим околностима могла да има хомогени карактер. Рејно је задржао доста министара из претходног кабинета и покушао је да у својој влади има представнике што више парламентарних фракција. Због тога је то била не само једна од најразноврснијих већ и једна од најбројнијих влада. Имала је бар тридесет пет министара. Упркос томе, влада је прихваћена већином од свега једног гласа. У суштини су два човека водила владу, с обзиром да је осим Рејноа, који је био председник владе и министар иностраних послова, Даладје и даље задржао веома важан положај министра одбране. Супротности које су постојале између Рејноа и Даладјеа, а још више између њихове две љубавнице, имале су озбиљне последице на одлучност њихове политике. Даладје је, наиме, имао обичај да војне ствари држи у тајности од својих колега. Друга компликација је била да председник владе није имао никаквог поверења у врховног команданта копнених снага, генерала Гамлена (којег је Даладје подржавао). Морис-Гистав Гамлен имао је тада шездесет осам година. Био је тип традиционалног војника-професионалца који је војне захтеве прилагођавао политичким и био пун поштовања према политичким вођама.

de Gaulle
Албер Лебрен, председник Француске Републике у мају 1940. са де Голом, који је тада био пуковник.

Рејно није волео Гамлена. Давао је предност његовом другом човеку, генералу Жоржу, који је био командант североисточног фронта. Убрзо је увидео да су потребне темељитије мере да би се подигао морал војске и народа. Требало је вратити дух 1914, битке на Марни, победе 1918, маршала Фоша. Рејно је сматрао да је човек који би могао да то постигне био Максим Вејган. Много више од интелектуалистичког Гамлена, овај је представљао тип борбеног човека и био веома јасно политички оријентисани генерал – и то крајње десничарски.

Невоље су се нагомилавале од пролећа 1940: дебакл у Финској, неуспеси у Данској и Норвешкој. Тиме је расла и напетост у влади. До кризе је дошло 9. маја због питања Гамленове замене. Рејно је имао намеру да преда оставку остарелом и помало сенилном председнику републике. Кад је приспела лоша вест о догађајима 10. маја, Рејно је повукао питање своје оставке. На видело је, међутим, изашла криза неповерења између врховних вођа рата. Рејно је искористио ову прилику да реорганизује своју владу и да прими неколико десничарских министара.

Темпом који није слутио на добро, догађаји су се ређали један за другим. Непријатељ је 13. маја на три места прешао реку Мезу; 15. маја су се француске армије свуда повлачиле; 16. маја су Немци већ били у Лаону, а незаштићени Париз је лежао пред њима. Два дана касније је Рејно урадио оно што је већ одавно хтео да уради: преузео је од Даладјеа звање министра одбране и тако омогућио смењивање Гамлена. Вејгана је на брзу руку позвао да се врати из Сирије. Жорж Мандел, бивши Клемансоов секретар, добио је звање министра унутрашњих послова, што је било значајно за одржавање унутрашњег реда приликом чарки које су могле да се очекују. Још један стари војник се вратио: маршал Филип Петен, стар осамдесет четири године и амбасадор у Мадриду. Примљен је у владу као потпредседник и војни саветник. Ситуација се стално погоршавала.

Рејно је 14. маја тражио од Британије хитно још авиона, а следећег дана је у драматичном телефонском разговору са Черчилом описао пропаст француске војске. Черчил је 16. маја одлетео за Париз да би разговарао о ситуацији са Рејноом, Даладјеом и Гамленом. Гамлен је на једној карти показао ситуацију из које се јасно видео пробој немачких армија код Седана. После његовог објашњења настала је дуга и непријатна тишина. Напољу се дизао дим од ватри на којима су вредни и достојанствени чиновници спаљивали тајна акта. „Где су резерве?“ питао је Черчил. Гамлен се окренуо и рекао да их нема. „Занемео сам од запрепашћења“, записао је Черчил у својим мемоарима.

Тих дана почела је и велика сеоба народа. Из северне Француске је тих мајских дана кретала огромна река избеглица на југ. Њихов број је у датом тренутку износио око десет милиона, од којих су осам милиона били Французи. У најневероватнијим превозним средствима, од аутобуса, аута, камиона до колица за продавање сладоледа, сеоских запрега и ватрогасних кола, кретала се поворка француским путевима ка југу да би избегла немачке тенкове који су надирали. Иза њих су ишли бициклисти и на крају пешаци. Била је то слика страшне деморализованости, коју никаква званична владина пропаганда није могла да ублажи. У међувремену је до Гамлеонове Врховне команде допрла вест да је Ламанш главни циљ немачких трупа, а не Париз. Због тога се у Паризу у Врховној команди осетило извесно олакшање. Ипак су то били одлучујући дани рата. Гудеријанови тенкови јурили су великом брзином на запад ка обали, где су стигли 20. маја код Ноајела и тако одсекли последње везе са јединицама на северу. Милион војника било је опкољено.

dogadjaji-francuska-maj-1940-2
Черчил је пред избијање рата на позив Француске посетио линију Мажино коју су сматрали неосвојивом. Овде седи са генералом Жоржом

Изгледало је да је стварно дошло време за противофанзиву. Черчил, који је већ неколико пута узалудно инсистирао на акцији, упоредио је немачке трупе са корњачом која је сувише испружила врат из оклопа и којој би требало одсећи главу. Гамлен је, међутим, још увек оклевао. У недељу, 19. маја, пала је одлука: Гамлен је саставио своју последњу заповест, „Личне и тајне инструкције бр. 12“. Одредио је да 1. армија – северна армија – по сваку цену мора да се пробије на југ до Соме и при том нападне заштитницу немачких тенковских дивизија. Истовремено је требало да се укључи сва снага савезничке авијације. „Све зависи од наредних неколико часова“, гласио је закључак инструкције. За самог Гамлена је заиста пуно тога зависило од наредних неколико часова. Ни дванаест часова касније дошао је Рејноов посланик који му је донео саопштење да ће Вејган да га замени. Овај је већ био стигао у Париз авионом, после веома непријатног лета.

Вејганово именовање за врховног команданта имало је, можда, у тим околностима своје оправдање, али промена команде усред рата, наравно, није могла да прође без последица. Пошто је прихватио наименовање, прво што је Вејган урадио било је да оде да спава, што је било и сасвим разумљиво. Затим је ставио ван снаге Гамленову инструкцију бр. 12. С обзиром да је сносио толику одговорност, хтео је да сам себи створи слику постојећих могућности. Зато је било потребно да се информише о ситуацији на северу. Било је крајње опасно да то лично уради, јер су трупе тамо већ биле опкољене. Вејган би тамо морао да оде авионом, а он на летовима није баш имао среће. Било је доста проблема док није обезбеђен авион са пратњом. Успут су његову малу ескадрилу гађали немачки ловци и противавионска артиљерија, али је на крају ипак безбедно стигао у Кале. Генерал Бијот, командант 1. армије, пошао је у сусрет Вејгану, али није успео да га нађе. У Кале је стигла вест да белгијски краљ чека Вејгана у Ипру ради договора. У три часа поподне је, најзад, стигао тамо ради нечег што је краљ касније назвао „четири часа збуњеног наклапања“.

Ово „наклапање“ одиграло се између краља, његовог најуваженијег војног саветника, генерала Оверстратена, и Вејгана, док су белгијски председник владе Пјерло и министри одбране и иностраних послова морали да чекају напољу. Вејган је при том изложио да белгијске снаге треба да се повуку са Шелде ка западу на Ејзер. Белгијски краљ, из разумљивих разлога, није био одушевљен овим планом и изјавио је да његове армије после усиљених маршева од протеклих дана нису биле у стању да изведу ову операцију. Највећа замерка била је, међутим, да би такав план значио жртвовати готово целу белгијску територију па би се створила ситуација као 1914. А не прихватити повлачење, било је готово исто што и капитулирати.

У Ипру је требало да буде присутан још један генерал, командант Британских експедиционих снага (укупно девет дивизија), лорд Горт. Он је, међутим, био сувише касно обавештен о Вејгановом доласку. Кад су га најзад после дугог тражења нашли, пошао је за Ипр и стигао тамо отприлике један час после Вејгановог одласка.

С обзиром да су аеродроми били уништени услед непријатељског бомбардовања, Вејган је морао да се врати на веома заобилазан начин. Отпутовао је прво за Денкерк и тамо се за време жестоких ваздушних напада укрцао на подморницу која је преко Довера ишла за Шербур, где је стигао у рано јутро 22. маја. Затим је, још увек неуморан, упркос својих седамдесет три године, отпутовао у Париз да би влади поднео извештај и објаснио „план Вејган“. У свом главном штабу у дворцу Венсен Вејган је Рејноу и Черчилу, који је 22. маја дошао по други пут, поднео преглед ситуације. Упркос великим напорима и неиспаваности, Вејган је био расположен и оран, што је оставило снажан утисак на присутне. Његов план је био колико једноставан толико и оптимистичан. У суштини се једва разликовао од Гамленове последње инструкције, осим што је у међувремену прошло неколико дана. Требало је да 1. армија снажним противударом покуша да пресече немачки клин и пробије се на југ, одакле би јој пошла у сусрет 7. армија. Ови противудари које је, пре свега, требало извести са севера, били су припремани у рејону Бапома. Требало је да их изведу Британске експедиционе снаге, француска коњица и неколико пешадијских дивизија. Цела британска авијација која се налазила у Француској имала је да потпомогне ову акцију. Белгијска војска требало би да се повуче до Ејзера и да штити противнапад на истоку. У међувремену би француска 7. армија пошла преко Соме на север и тако поново успоставила везе са овим армијама чиме би обруч био пробијен.

Био је то изврстан план, али је, на жалост, полазио од неколико претпоставки које нису биле тачне. Прво, Вејган није лично разговарао са командантом Британских експедиционих снага који је имао тако велику улогу у тој операцији, а осим тога, Белгијанци нису никад обећали да ће се повући на Ејзер. На крају је армија која је имала задатак да нападне са југа, постојала углавном само у Вејгановој машти, јер у стварности је могао да сакупи свега неколико јадних дивизија. Рејно је зато дан раније покушао да нађе излаз у другом правцу кад је пред Сенатом изјавио да верује у чудо које ће спасти Француску. То чудо се, међутим, није десило.

 

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *