Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Черчил уместо Чемберлена

3
(1)

Британске акције и реакције

„Сувише сте дуго седели за оно мало што радите. Идите, кажем вам, и нек буде свршено између нас. Забога, идите!“ Једном је Кромвел изговорио ове речи, а тачно исте речи чуле су се 8. маја у Доњем дому. Мета: Чемберлен. Разлог: све веће незадовољство због војног вође који није био војни вођа. Последица: Чемберленова оставка на положај председника владе.

cercil-cemberlen
Сер Невил Чемберлен и Винстон Черчил, човек који је одлазио и човек који је долазио. Управо на дан великог немачког напада, 10. маја 1940, Черчил је од Чемберлена преузео положај председника британске владе, пошто се »минхенски човек« није показао добрим ратним политичарем и војником.

Баш 10. маја, кад је Хитлер скочио западној Европи за врат, Черчил јс преузео Чемберленове дужности. Несаломљиви борац дошао је 13. маја у Доњи дом да тражи поверење за национално-коалициону владу. Черчил је без много увијања рекао: „Не могу вам нудити ништа осим крви, мука, зноја и суза“. Али је рекао такође: „Питате ме на шта је усмерена наша политика? Одговарам вам: да се води рат на мору, на копну и у ваздуху свом снагом коју ће нам бог дати. Питате ме шта је наш циљ? Одговарам вам: победити, победити по сваку цену, победити упркос свим страхотама, победити без обзира колико то дуго трајало и колико то тешко било. Сматрам да сам овлашћен да од свих тражим помоћ и кажем: Хајде, кренимо напред удруженим снагама.“ Черчил се већ око четрдесет година бавио политиком. Ово је, међутим, био његов дан; нашао је свој животни циљ. Прва катастрофа се десила на белгијско-француском бојишту. За сваког је то била тешка борба, али тако тежак пораз за тако кратко време нико није очекивао. Лондон се 10. маја једва уплашио – очекивао се напад. Изненађења се нису очекивала; напад на Холандију је потврдио да су Немци већ стари Шлифенов план извадили из архиве и да стављају тежиште на своје десно крило – а с тиме се већ рачунало. Поготово су се Французи били добро припремили, макар то и било на основу застарелих схватања. Када се после неколико дана испоставило да је тежиште немачког напада на центру и да су са 1400 тенкова прошли кроз Ардене, јавили су се, ипак, први знаци узнемирености. У рано јутро је Рејно својим позивом дигао Черчила из кревета: „Изгубили смо битку. Фронт је пробијен. Упадају велике снаге са тенковима и оклопним колима.“ То је за Черчила био разлог да следећег дана одлети за Париз. На штабној карти у Ке д’Орсеју је Черчил код Седана видео испупчење које није слутило на добро – био је то пробој на ширини од 80 до 100 км.

Није било резерви да се пошаљу на угрожена места! Договори нису донели позитивне резултате. Гамлен једва да је видео некакав излаз, изузев ако би Енглези слали авионе, и још једном авионе, како би се сломила немачка превласт у ваздуху. Черчил је обећао десет ловачких ескадрила, али је знао да је тиме учинио практично максимум.

susret
10. јануара 1940. састали су се у Арасу (слева на десно) британски и француски генерали Ајронсајд и Жорж, Черчил, Гамлен и лорд Горт да би предали француске ордене Великог крста и Легије части Горту и Ајронсајду

У међувремену су Немци даље напредовали. У Абевил су стигли 20. маја; око поноћи је један одважни батаљон стајао на Ламаншу. Тако је немачки оклопни коридор одсекао белгијско бојиште од француског: Французи, Британци и Белгијанци упали су у клопку коју су им Немци поставили својим нападом од Родесхола до Лијежа. Безнадежна ситуација? Гамлен је 19. маја издао наређење да армије на северу морају да се пробију на југ. То је било правилно, само што је требало да се изда, отприлике, четири дана раније. Вејган, који је 19. маја наследио Гамлена, повукао је, међутим, то наређење. Тог истог 10. маја је лорд Горт почео да „проучава могућност за повлачење ка Денкерку, уколико би на то био принуђен«.

Британске експедиционе снаге ушле су у Белгију 10. маја и заузеле положаје на Дилу од Лувена до Вавра. Због немачког оклопног продора, војска је била одсечена од својих база за снабдевање. Сада су постојале само две могућности: пробити се на југ или повући се ка мору. На почетку је Лондон сматрао да треба покушати ово прво, иако су се предузимале припреме за ово друго. У Доверу су 20. маја почели први договори о „евакуацији веома великог броја борбених снага“.

Вејганов закаснели и сада нестварни план о пробоју одсечених армија на северу у правцу југа. из много разлога се није могао остварити. Немци су непрекидно имали оперативну иницијативу. Код Савезника је владала збрка. Најгоре је било што је владао тотални хаос у издавању наређења и није било никакве добре везе међу високим командама. А каква је била ситуација? На северу су се борили Британци, Белгијанци и Французи, једни поред других, а тек 12. маја је генерал Бијот наименован да координира њихове заједничке акције. То је било већ касно, а ни тада није остварена потребна координација: данима су Белгијанци и Британци чекали потребне директиве. Кад је 21. маја Бијот погинуо у аутомобилу, Вејган је три дана чекао на именовање његовог наследника. Тих критичних дана недостајало је ефикасно руководство. Наследник Бланшар није имао потребног ауторитета да наређења претвори у акције. Исти хаос владао је на подручју веза. Телефонске линије грађана биле су главно комуникационо средство, а како су Немци приликом свог пробоја пресекли све телефонске каблове, везе између севера и југа прекинуте су већ 16. и 17. маја. И горе од тога: 17. маја лорд Горт није више имао телефонски контакт са Белгијанцима на свом левом ни са Французима на свом десном боку. Морао је, дакле, да њиховим командантима иде лично у посету. То је наносило много штете па је тако сваки од савезничких команданата водио свој мали рат, а да није тачно знао шта се дешава неколико километара даље. Укратко речено: безнадежна ситуација. Ко је сносио кривицу за ово? У првом реду, француска Врховна команда која је, чини се, мислила да 1940. може да води рат средствима из 1918. године

Постављен између Белгијанаца и Француза, од којих понекад данима ништа није чуо, Горт је сваким даном све више схватао у каквом се хаосу налази. После неколико неуспелих покушаја да се пробије у правцу југа, сазрела је у њему веома важна одлука: да се британска експедициона војска повуче до Денкерка и тамо укрца на бродове за Енглеску. У томе духу организовао је повлачење. Када се 25. маја ослободио свих илузија о могућностима пробоја, повукао је своје јединице с југа. Горт је то извео веома мудро. Спектакуларна евакуација из Денкерка сувише је бацила у сенку акције које су јој претходиле. Јер 340 000 људи не би могло да се укрца да су у паници дотрчали на обалу. Успели су се укрцати зато што су Британци – без сумње су их на много места штитили Белгијанци и Французи – скратили свој фронт, успоставили мостобран и држали Немце на одстојању. Дисциплина се одржала. Горт није био велики војсковођа, али није знао за страх и двоумљење кад би једном донео одлуку. Одбрамбеном борбом у Белгији су великим делом руководила три човека која су се развила у најзначајније британске војнике другог светског рата: Брук, Александер и Монтгомери.

Тако је успело повлачење ка Денкерку. Од 26. маја, кад је дат знак за почетак акције „Динамо“, пребачено је у Енглеску више војника него што је то и највећи оптимиста могао да сматра могућим.

 

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *