Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Друга фаза Битке за Британију

5
(2)

Њихов најлепши тренутак

Почетком августа Даудинг је имао на располагању, отприлике, 700 авиона. Били су то већином Харикени и Спитфајери (у односу један према два). Фабрике авиона радиле су пуном паром, а производња је премашила очекивања.

Немачко ваздухопловство је бројно било много надмоћније – 2000 авиона, од којих половина бомбардера, било је спремно да Герингову ваздушну офанзиву изведе по плану. Од ловачких авиона најопаснији је без сумње био Ме-109.

Овај једномоторни авион за једног пилота био је брз и имао невероватну способност да се вине увис. Слаба тачка му је, међутим, била акциони радијус: Ме-109 није могао да остане у ваздуху дуже од једног и по часа. То је важило и за немачке ловце. Кад би пратили много спорије бомбардерске ескадриле, често би само неколико минута могли да учествују у бици, јер би их недостатак горива приморао да се врате. Многи ловци нису стизали до копна него су се рушили у море. По наоружању и његовој снази, ниједан немачки ловац није могао да се носи са Спитфајером, а ни спорији Харикен није био „тако симпатичан авион за обарање“, како су са омаловажавањем говорили немачки пилоти. Баш су Харикени задавали у почетку најтеже губитке немачкој авијацији.

Равно 1000 бомбардера је Геринг имао на располагању за битку за Британију. Од тога се највише могао ослонити на Дорније До-17, које су због њихове витке линије звали „летеће оловке“, иако су били спорији од такође двомоторних Јункерса Ју-88. Озлоглашене Штуке – бомбардери за обрушавање – доживеле су неуспех. Штуке, те застрашујуће птице грабљивице које су се похлепно бацале на свој плен, биле су неприкосновени шампиони у немачком рату са Пољском и Француском. И приликом бомбардовања Варшаве и Ротердама играле су значајну улогу. За време битке за Британију показале су се, међутим, њихове слабе стране. Због компликованог управљања и недовољне брзине приликом пењања из обрушавања, лако су постајале плен британских ловаца који су много боље могли да маневришу, па је Геринг још пре одлучујуће фазе борбе могао да повуче оно што је остало од његових надалеко хваљених Штука. Осим тога је убрзо увидео да је његова иначе велика армада бомбардера и ловаца доносила слабе резултате. Прилично мали акциони радијус ловаца је и теоретски ограничавао веома велики радијус кретања бомбардера, барем дању, док ноћу пратња и није била преко потребна. У овој фази борбе је, међутим, због прецизности, већина напада вршена дању и Лондон је, у ствари, био најудаљенија тачка до које су немачки бомбардери успели да стигну.

„Бомбардери се увек пробијају“ – то је била парола која се користила тридесетих година. Немци су још 1940. тако мислили.

То је у потпуности одговарало офанзивно концепцији немачке ваздухопловне индустрије која се, пре свега, концентрисала на производњу бомбардера, а у много мањој мери ловаца. У међувремену се, међутим показало да бомбардери уопште нису тако нерањиви и да могу да се зауставе ефикасно организованим системом ваздушне одбране. Британци, који су у том стадијум били много више дефанзивно оријентисани, дали су предност производњи што већег броја ловачких авиона, пре свег Спитфајера. Њихови губици били су велики, али немачки још већи. Немци су пре свега, губили бомбардере, што значи да су управо губили ону ударну моћ којој су у тим одлучујућим седмицама њихове офанзиве придавали толику важност.

bitka-za-britaniju-bolton
У борби су коришћени и пресретачи Boulton Paul Defiant Mk I

Нико не може да измери допринос пилота Ловачке команде тих августовских дана 1940. „Никад у области људских сукоба није толико много људи зависило од тако мало авиона“ – овим је речима Черчил у једном говору у Доњем дому окарактерисао ову фазу ваздушне битке за Британију. Једна од најважнијих предности Британаца била је да су оперисали изнад сопствене територије: били су стварно „у финалу“, а „утакмица“ се играла „на сопственом терену“. То не значи само да су бранили своју земљу, или – опет симболично – „да су играли пред својом публиком“. Значило је такође да погођени Спитфајер или Харикен није био увек потпуно изгубљен. Ако би неки пилот успео да се спасе падобраном и остао неповређен, после неколико часова би опет могао да се укључи у борбу. Ако не би био сувише тешко рањен, онда је, додуше, дуже трајало док не би опет могао да лети, али је ипак остајао способан за активну службу. За пилоте немачког ваздухопловства који би живи атерирали у Британији, је ратовање тог истог тренутка било дефинитивно завршено.

Осим тога, пилоти Ловачке команде готово никад нису морали да се брину за свој радијус кретања: растојања која је требало прећи била су кратка, а борбе су увек биле ограниченог трајања, тако да је могло да се изведе неколико летова на дан, што је, донекле, ублажавало бројну инфериорност и допринело реалнијем односу снага него што је то на први поглед изгледало. Затим је ту био и брзи и ефикасни британски систем узбуне, што је значило огромну уштеду у времену и истовремено је поштедело Ловачку команду од разних извиђачких активности. И британске службе на тлу биле су изванредно организоване Од непроцењиве вредности била је „граунд контрол“ (контрола на тлу), могућност да се са земље управља операцијама у ваздуху. Немачки пилоти који су се после једне акције вратили у своје базе испричали су како су кроз своје слушалице чули енглеске гласове који су британске ескадриле водили ка њиховом циљу. Били су то гласови невидљивих режисера који су стално имали потпуни преглед ситуација и умели да своје авионе у правом тренутку диригују на угрожено место.

bitka-za-britaniju-uzbuna
Узбуна

Немци су своје планове напада израђивали унапред у својим базама. Када би пилоти узлетели, могли су се ослонити само на себе и морали су да строго по плану извршавају свој задатак.

У флексибилности одбране су Британци очевидно били корак испред Немаца. Брзим везама извештавали су центре о информацијама добијеним помоћу радара и визуелног запажања. Једна од најважнијих централа био је оперативни центар штаба Групе 11 у Аксбриџу, у грофовији Мидлсекс, западно од Лондона. Тамо се петнаест метара под земљом, осигурана од бомбардовања, налазила операциона просторија штаба: била је то просторија налик на позориште, а у средини је имала сто покривен огромном картом операционог простора на којој су сопствени положаји и положаји непријатеља били означени разнобојним колутима. Са једног балкона су официри могли да уоче те положаје, да их детаљније прате и да их заједно са усвојеном тактиком предају вези. Преко подземних телефонских веза стизале су хиљаде информација које би, прво, сортирали, а онда саопштавали корисницима. Немо су померали колуте по столу, а помоћу малих лампица на зидном паноу могло је да се види који је ескадрон у датом тренутку на располагању, који је спреман за старт, а који је у акцији. Из тог центра се такође руководило ватром противавионских батерија.

operativna-sala-bitka-za-britaniju
Oперативни центар штаба Групе 11

Да су Немци раније уочили важност британске радарске мреже и целог система осматрања, јављања и узбуне, и да су првенствено на то усмерили своје нападе, можда би успели да униште британску ваздушну одбрану, јер у овим оперативним центрима, дубоко под земљом, добрим делом је одлучена битка за Британију.

До почетка августа немачка авијација је своје нападе усмеравала, углавном, на британске бродове у Ламаншу и на неколико лука. Геринг је 6. августа, за време конференције са својим командантима у Каринхалу, потпуно у сагласности са Хитлеровом Директивом бр. 17. од 1. августа, у којој се објављује „појачани ваздушни рат“, издао наређење да се појача притисак на саму Британију, да се прошире ваздушни напади и тиме створе услови за инвазију. Требало је да ова офанзива која ће задати смртни ударац британском ваздухопловству – како је то Геринг очекивао – почне 10. августа. Због лошег времена је дошло до одлагања. Кад је 12. августа прогноза била повољнија, Геринг није ни тренутка оклевао и наредио је да се први велики напад изврши следећег дана.

srusen-nemacki-lovac
Британски војник обезбеђује срушени Месершмит.

Напад није баш најбоље почео за Немце. Опет су се тмурни кишни облаци нагомилали над Ламаншом, па је у последњем тренутку издато наређење да се чека до поднева. Великом броју јединица је наређење издато сувише касно, јер су авиони већ били узлетели. Настао је хаос. Бомбардери су узлетали без потребне пратње ловаца. Ловци су кружили изнад француске обале, узалудно чекајући формације од по педесет или више бомбардера које је требало да прате. Поподне, кад се време стварно поправило, координација је била боља. Над целом јужном и источном Енглеском водиле су се огорчене ваздушне борбе и велики број места је жестоко бомбардован.

Због повећане непријатељске активности у протеклих неколико дана, Ловачка команда била је спремна, па иако нису могли да благовремено разбију све немачке формације, исход борби на крају дана ипак није био неповољан за Британце. Упркос чињеници да је немачко ваздухопловство извело готово 1500 летова, штета нанесена британској обалној одбрани није била много велика, а погођен је само веома мали број циљева од важности. Ово је, делом, била последица велике раштрканости немачких циљева, а делом и погрешне интерпретације обавештајних и извиђачких извештаја. Оштећени су разни британски аеродроми, неки чак и тешко, али није уништена ни једна база ловачке команде. Герингове наде да британску ваздушну одбрану уништи једним ударцем, пале су у воду! Он је, међутим, и даље потцењивао снагу Ловачке команде, као што је то радио још од половине јула.

nemacki-avioni-lamans
Немачки авиони прелећу Ламанш.

У четвртак, 15. августа, следио је нови велики немачки напад, овај пут на много ширем фронту, јер је Геринг наредио да и 5. ваздухопловна армија, стационирана у Норвешкој и Данској, ступи у акцију. Полазећи од тога да ће се већина британских ловаца налазити у угроженој југоисточној Енглеској, сматрао је да његови недовољно заштићени бомбардери из 5. ваздухопловне армије могу некажњено извршити напад на северни део Британије. У ову акцију је укључено око 150 авиона који су, да би могли да пређу већа растојања, били снабдевени посебним резервоарима за гориво (на уштрб наоружања). Главни циљеви биле су фабрике и базе у околини Њукасла. Акција се завршила потпуним неуспехом, јер не само што су британске радарске станице откриле Немце пре него што су они стигли до обале, него су их, супротно Геринговом очекивању, сачекали и успешно одбили ловци из Групе 13. Ниједном у току целе битке за Британију, британски ловци нису имали тако лак посао: не изгубивши ниједан, срушили су петнаест немачких авиона. На југу је Британцима било много теже. Формације 2. и 3. ваздухопловне армије извеле су тог дана готово 1800 летова. На неколико места успели су да се пробију, па су бомбардери масовније него 13. августа напали аеродроме и ваздухопловне инсталације на земљи. Ваздушне борбе биле су невиђено жестоке. На крају дана се, међутим, показало да је Даудингова Ловачка команда положила и овај испит, и да су Немци поново истрошили пуно драгоцене енергије нападајући мање важне циљеве, јер због недовољно прецизних информација нису успели да пронађу базе британских ловаца. Нанесена је, додуше, тешка штета аеродрому Кројдон и непосредној околини Лондона (први пут је и део Лондона претрпео бомбардовање), али сама британска ваздушна одбрана тиме није претрпела теже губитке. Петнаестог августа, тог „црног четвртка“ за Немце, Герингова авијација је изгубила седамдесет и пет авиона, а британска тридесет и четири.

Али немачки ваздушни напад још није био прошао. Још увек се Геринг надао да ће успети да сломи британску одбрану. И заиста, наредних неколико дана формације немачке авијације успеле су да униште неколико база Ловачке команде, а успели су такође да онеспособе неколико радарских станица. Али ни на крају критичне седмице, 18. августа, Геринг није успео да оствари тако ватрено прижељкивану супериорност у ваздуху: за шест дана изгубио је равно 250 авиона. Лоше време за летење онемогућило је велике акције у седмици између 19. и 24. августа. У међувремену, Геринг је ревидирао своју тактику. За време разговора у штабу ваздухопловства, 19. августа, одлучио је да бомбардере 2. и 3. ваздухопловне армије треба да прате још јаче и гушће ескадриле ловаца него до тада. Готово сви расположиви Ме-109, па и они из 5. ваздухопловне армије, стационирани су дуж обале Ламанша. Наступајући масовно, требало је да пробију пут за, тада релативно слабије, формације бомбардера.

Геринг је при том превидео да су протеклих седмица управо ти Месершмити који су оперисали индивидуално, наносили прилично велику штету британским циљевима и да ће напади по још строжијем плану смањити покретљивост авијације (што јој је и онако била слаба тачка!), а тиме временом смањити њену ефективну способност. Друга ваздухопловна армија би се, пре свега, концентрисала на базе Ловачке команде, док би 3. ваздухопловна армија имала задатак да изводи ноћна бомбардовања. Командантима је, колико толико, остављена слобода да бирају своје циљеве, али за нападе на Лондон и Ливерпул би лично Геринг издавао наређења. Од 24. августа се изнад јужне Енглеске свом жестином распламсала паклена борба у којој је, пре свега, Паркова Група 11 имала главну улогу. Напади су долазили у таласима један за другим, и немачки бомбардери су и ноћу, на изглед без тешкоћа, извршавали своје рушилачке задатке. Парк се нашао у веома тешком положају. Сваког дана је стрепео да ли ће увече имати на располагању неки аеродром и стално је морао да предузима мере да нађе нове, што равније травњаке за своје Спитфајере и Харикене. Британски губици били су прилично велики. Изгубљени авиони могли су се заменити новим, али је горући проблем био како заменити све више настрадалих искусних пилота. Пре свега, није било времена за добру обуку младих пилота и многи су сувише брзо доживели своје ватрено крштење.

У овом периоду су Британци почели да примају велики број страних пилота у своје сквадроне. Укључивали су Французе, Чехе и, пре свега, Пољаке. Језик је у почетку представљао проблем, али временом су се ови савезници уиграли. Уколико би уопште стигли до тога, јер се животни век пилота-ловаца све више смањивао, а замор и напор су чинили своје. Парк је, међутим, и даље остао при својој дефанзивној тактици: нападали су се само бомбардери, а избегавале су се борбе са брзим Месершмитима. Да би избегао уништавање на земљи, држао је своје ескадриле што више у ваздуху, али парола је и даље била: избегавати непријатеља. Базе Ловачке команде проживљавале су тежак период, али зато алармни систем, срећом, није претрпео знатнију штету, између осталог и због тога што је немачка авијација своју активност почела да усмерава на индустријске центре.

cehoslovacki-piloti
Пилоти 310. сквадрона РАФ, попуњен искључиво Чехословацима.
poljski-piloti
Пилоти 303. сквадрона РАФ, из редова РВ Пољске.

Најкритичнији период битке за Британију био је од 24. августа до 7. септембра. Права физичка исцрпљеност угрожавала је Ловачку команду више од недостатка у материјалу, иако је већ прилично почео да се осећа и губитак у авионима. Један од Даудингових пилота је написао: „Били смо на ивици слома. Били смо чак сувише уморни да бисмо се напили…“. „Њихов најлепши тренутак“, како га је назвао Черчил, за многе је био и њихов последњи тренутак.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *