Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Мусолинијеве аспирације у Средоземном мору

5
(1)

Дучеов тренутак

Кад је Хитлер 10. маја 1940. започео муњевит рат у западној Европи, Мусолини је још увек сматрао да није дошао тренутак да Италија прекине свој статус незараћене стране према Британији и Француској. Чекао је повољан тренутак да на Хитлеровој страни учествује у његовом рату и тако у потпуности, или делимично, оствари своје аспирације без великих напора. Мусолини је 11. марта 1940. обавестио немачког министра иностраних послова фон Рибентропа, за време његове посете Риму, о својој принципијелној одлуци да учествује у рату. Уверавао га је да је практично немогуће да Италија остане изван ратног сукоба. Септембра 1939. није био спреман. И сада је прећутао да није спреман за рат и да ће му бити потребно још неколико година пре него што са својим војним припремама довољно одмакне да би на достојан начин помогао свом немачком савезнику. За Италију је Средоземно море представљало, буквално, тамницу „чија су врата била Суец, Гибралтар и Дарданели, а прозори Корзика, Тунис и Малта“. Слично боксеру, морао је да чека прилику да свом противнику зада одлучујући ударац. Тај противник биле су Британија и Француска; оне су владале Средоземним морем које је за Италију опет требало да постане „mare nostro“ (наше море) као што је било за време древних Римљана. Ради тога је био спреман да, као у стара времена и Римљани, води свој пунски рат. Објашњавао је фон Рибентропу да италијански народ, у суштини, није за рат, али је увиђао да решења за своје проблеме може наћи само ако буде на страни Немачке. Обе земље су на различитом европском подручју имале исте жеље; Немачка северно, Италија јужно од Алпа. Затим је још признао фон Рибентропу да његов народ није у стању да води дуготрајни рат; за то су му недостајала новчана средства. Очекивао је да ће Британци, у случају конфликта с Италијом, морати да повуку своју флоту из Средоземног мора на Атлантски океан. Он је на острву Пантелерија, јужно од Сицилије, имао снаге које би му омогућиле да Британији пресече комуникације између источног и западног дела Средоземног мора.

sredozemlje
Преглед, француских, британских и италијанских позиција око Средоземног мора после борби у Француској

Ово последње је било војно откриће првог реда, ласкао му је фон Рибентроп. У осовинском пакту су сфере интереса биле подељене, али координација политике и стратегије у случају заједничког рата остављена је за после и уопште није била прецизирана. Ниједан од диктатора није волео да му онај други гледа у карте. Ово је важило и за сусрет између Дучеа и Фирера на Бренеру, 18. марта 1940, свега седмицу после посете фон Рибентропа Риму. Хитлер.је ту уверавао да он није као Енглези којима њихови савезници ваде кестење из ватре. Ни у ком случају није хтео да тражи од Италије нешто шта би се косило са њеним интересима. Мусолини је поновио да је учешће Италије у рату неминовно, не да би се Немачкој пружила војна помоћ – она Хитлеру, ма где био, није била потребна – него зато што су то захтевали интереси и част Италије. Био је зато спреман да сачека тренутак који ће Хитлер одредити, да би тог часа могао да му буде од практичне користи.

Немачка је имала веома мало интересовања за Средоземно море. Сасвим је била концентрисана на припреме за уништавајући напад на Француску. Требало је брзо ударити на ту земљу и отерати Британце са континента. Али кад је куцнуо час да се оствари Мусолинијев сан, овај, тако рећи, није био ни почео са припремама за борбу против Британије и Француске.

Француски председник владе Пол Рејно писао је 22. априла Мусолинију да је дужност демократске Француске и фашистичке Италије да премосте међусобне разлике да би биле носиоци нове културе. Обе земље су неопозиво биле стубови средоземне културе, припадале су једна другој. Неколико дана касније је Мусолини подсетио Рејноа на пакт са Немачком; морао је да поштује тај савез са свим његовим последицама. Ни Рејноов позив, ни Черчилов од 16. маја нису имали никаквог резултата. Черчил је подсетио Дучеа на њихове раније сусрете; изразио је наду да ће се, „док стојимо на ивици стравичне провалије“, спречити рат „који ће бацити мрачну сенку преко Средоземног мора“. Није много чекао Мусолинијев огорчени одговор. Дуче је Черчила подсетио на држање Британије у етиопском рату, а напоменуо му и „недвосмислено ропско стање у којем се Италија налазила у свом сопственом мору“. За њега су битне биле само обавезе из његовог савеза са Немачком. Оба одговора била су савршено јасна. Дуче је 10. јуна, са балкона палате „Венеција“ у Риму објавио да ће Италија следећег дана у 6.00 часова бити у рату са своја два ривала на Средоземљу. Куцнуо је његов час. Немачка се војнички разрачунала са Француском, а Британија се налазила у животној опасности.

Немачки војни аташе у Риму, Ено фон Ринтелен испричао је касније да му је Хитлер саопштио да га је ипак зачудила Мусолинијева објава рата; тим више што 11. јуна није дошло до италијанске офанзиве против Корзике, Туниса и Малте. Хитлер је добро упоредио овај поступак са начином на који су италијански градови у средњем веку објављивали рат, а, најчешће, нису делима потврђивали објаву рата. „Ништа се није десило“, рекао је зачуђено Ринтелену.

Мусолини је, међутим, на лак начин хтео да задовољи своје жеље да би тако сакрио своју слабост на војном пољу и да би му у очима његовог народа и света порастао углед. Надао се да ће своју битку добити приликом закључивања споразума о прекиду ватре. Хитлер је, међутим, био корак испред свог „помагача у жетви“, како су саркастично звали Мусолинија у Берлину. Затражио је да лично разговара са Дучеом 18. јуна, дан после француског захтева да саопшти услове за прекид ватре. У пратњи својих министара иностраних послова срели су се у Минхену.

musolini-hitler-minhen
Мусолини и Хитлер током сусрета у Минхену

Мусолини није могао да пред Хитлером прикрије незадовољство због брзог завршетка рата; требало је тек да почне са мањим нападима на Француску; против Енглеске још ништа није био предузео. Изненадио га је Хитлеров умерени став и његово расположење за успостављање мира. Као што је Ћано записао у свом дневнику, Хитлер се понашао као играч карата који је добио игру, и сад устаје и одлази кући да не би више ризиковао. Хитлер није био заслепљен победом као Мусолини. Питао се да ли је Британија после пада Француске још била спремна и у стању да сама настави рат. Веома му је било стало да приволи Британце на мир. Ни Французе није смео да оптерети сувише тешким обавезама да не би одустали од одлуке да склопе примирје. Од Британије је тражио само да призна хегемонију немачке на европском континенту; није хтео да дира британске прекоморске колоније, већ и због тога да не би дошао у сукоб са Америком. Морао је да има одрешене руке за источну Европу. Француска би у новој Европи добила одговарајуће место. Хитлер није хтео да допусти да Мусолинијеве аспирације према Француској, и у последње време према Британији, штете његовим политичким циљевима.

Успео је да уразуми Дучеа. Мусолини је одустао од окупације целе источне обале Роне, од окупације Корзике, Туниса и Француске Сомалије, од упоришта у Алжиру, Орану и Казабланки и од захтева да се преда француска флота која је била усидрена далеко од немачког подручја у лукама Мерс-ел-Кебир, Бизерта, Александрија и у Плимуту и Портсмауту. Хитлер је тежио ка неутрализацији ове флоте да би спречио да пребегне Британцима. Мусолини се за време преговора о прекиду ватре задовољио парчетом земље од 50 км дуж француско-италијанске границе, са демилитаризованим појасом дуж туниско-либијске границе и правом да заједно са Немачком контролише одредбе прекида ватре у Француској и њеним колонијама.

jean bart kazablanka
Недовршени француски бојни брод Jean Bart на везу у луци Казабланка

Није, међутим, још изгубио наду, јер би му мировна конференција са Француском и Британијом, коју је ускоро очекивао, дала нову шансу. Његова листа жеља за ту прилику није уопште знала за меру. Он је 26. јуна понудио Хитлеру велику помоћ за напад на Британију, да би тим пугем задовољио своје жеље за британским поседима око Средоземног мора – без сопственог рата. Хитлер је 13. јула избегао да одговори на ту понуду; инсистирао је код Мусолинија да његове ратне акције усмери ка Суецком каналу. Упркос војном преимућству, Дуче тог тренутка није био у стању да импровизује такву акцију. Освета, разочарење, амбиција и стид натерали су Мусолинија да потражи излаз. Недостајала су му средства да паралелним ратом оствари своју грандиозну концепцију „mare nostro“. Излаз који је изабрао био је мање импозантан. Већ 7. јула је Ћано за њега испитао Хитлеров став према италијанском нападу на подручје око Јадранског мора, тј. на Југославију и Грчку. То је било два дана пре него што се његова флота код Рта Стило дала у бекство пред британским нападом

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *