Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Напад Италије на Француску

4.6
(10)

Лешинарски залогај

За Мусолинија је било једва прихватљиво да се Италија већ 1939. није умешала у рат. Очигледно му није пријало што је ово неучествовање у рату, иако није било идентично са неутралношћу, веома личило на посматрање, са стране као 1914-1915, што је он одувек сматрао националном бруком. Зато је од Фирера тражио да писмено потврди да се Италија по његовој жељи не меша у рат. Хитлер му је дао тражени документ, али га није објавио у Немачкој, тако да се тамо још дуго говорило о „издајницима“.

Однос између два диктатора био је чудноват. За време победоносног рата на Западу, 1940, Хитлер је Мусолинију слао једно за другим писма о својим успесима, стварајући тако Мусолинију комплексе. Изјавио је да је веома дирнут што је Дуче оштро и одбојно реаговао на француске покушаје помирења. У целом свету само је он, који се у Етиопији „супротставио енглеским топовима“, могао да схвати шта овај рат значи за фашизам. „Онај који толико ризикује као ми, увек је усамљен и зато постоји снажно осећање захвалности за сваки знак пријатељства“, написао је Хитлер.

Са Мусолинијеве стране је било много мање сентименталности. У дубини душе је много желео да се реши тог пријатељства које га је уништавало: једва је успео да направи срећно лице кад је сазнао да је Хитлер избегао први атентат. Још раније подржао је да се по Прагу растура антинемачка пропаганда и пре него што је сам напао Француску, уживао је још два дана у отпору на који су наилазиле немачке трупе. Понашао се тако да Немачка, у случају мира, не би изашла сувише јака. Нетактичност Немаца га је веома нервирала, а највише се разбеснео кад је посумњао да подстичу отпор у јужном Тиролу. Зато је и оправдано питање да ли је он, можда, помишљао да стане на енглеско-француску страну. Он је више пута показивао да се Хитлерови и његови интереси не поклапају, али једина чињеница која указује на то да је постојала могућност конфликта са Немачком је јачање италијанске северне границе (алпска линија од Руденбундела), на којој се радило целе зиме 1939-1940. На жалост, Мусолини је имао лошу особину да се прилагођава онима са којима се дружио. Упркос свој антипатији коју је осећао, постајао је у друштву немачког посланика увек крајње ратоборан, а војници са пуно маште пролазили су добро код њега. Осим тога га је мржња према демократијама незадрживо водила ка рату, ниједан рационални разлог није могао да га задржи, па ни економски. По његовом мишљењу државе никад нису пропадале због новца. Стагнација довоза угља, била је добра, јер је стимулисала аутархију; пораст италијанских дуговања и поруџбина после августа 1939. није га интересовао; кад уопште више не би било новца, још увек би се могла продати уметничка дела која му, ионако, нису ништа представљала. Највише му је сметала Хитлерова самовоља и немачко-совјетски споразум због којег је очекивао потешкоће на Балкану. У једном писму од 3. јануара 1940. одржао је Хитлеру лекцију о свом четрдесетогодишњем политичком искуству, за време којег, упркос својој тактици, никад није изневерио свој „револуционарни антибољшевизам“. Како је Хитлер, који се руководио идеологијом о „животном простору“, могао да пропусти да нападне Совјетски Савез! Осим тога му је саветовао да своје добре намере покаже на тај начин што ће обновити једну малу Пољску, очишћену од Јевреја. Мусолини је затим написао да Хитлер не треба да сумња у његову антидемократску настројеност, али зар не би било боље да западне државе ослабе изнутра него да се ризикују велики губици кад би се напале споља?

Дуче је касније писао Хитлеру да би најрадије напао Југославију и припојио Хрватску. И Хитлер се неколико пута сагласио са тим, уколико би то могло да се изведе а да се Совјети тамо не намаме. Још у априлу 1940. је овај план код Мусолинија играо много већу улогу него напад на Британију и Француску. У мају је, међутим, слом Запада био одлучујући.

Држање Британаца и Француза према Италији било је од 1939. донекле несигурно: третирали су је као савезника Немачке и блокирали један део трговине, али су се, ипак, надали да ће еластичном тактиком да раздвоје два диктатора. Због девиза које су јој биле преко потребне за увоз жита и сировина, Италија је продавала оружје Латинској Америци, ратне бродове Шведској и војну опрему Француској. Јануара 1940. је Британија покушала да изврши притисак, спречивши транспорт угља преко мора. Италија би онда морала да га купује у Британији која би заузврат тражила авионе, муницију и слично. У суштини Мусолини је могао да бира између аутархије и међународне трговине, што ће рећи између фашистичких принципа и економског прагматизма. Није тешко погодити шта је код њега превагнуло.

У марту га је и Рузвелт ставио на пробу пославши Самнера Велса у мисију. Али тада се умешао Хитлер: 10. марта дошао је Рибентроп у Рим да би Мусолинију објаснио да ће офанзива против Запада успети за неколико месеци; да би га уверио да Стаљин не представља опасност за Осовину јер тренутно даје предност унутрашњим проблемима, и да би обећао да ће Немачка испоручити Италији дванаест милиона тона каменог угља који јој је недостајао од 1. марта због британске блокаде.

nemacki-ugalj-za-italiju
Улазак немачког угља у Италију кроз пролаз Бренер

Ако овај спретни потез није довољно убедио Мусолинија, онда је то сигурно постигнуто на Бренеру где је 18. марта Хитлер лично дошао да се реваншира за лекције које му је његов колега држао у јануару: затражио је од њега да озбиљно промисли да ли се задовољава другоразредним положајем на Средоземном мору или више жели прво место. У том случају, Италија не би смела беспослено да посматра док се одвија офанзива против западне Европе. Уколико би она трајала дуго, Дуче би могао донекле да се дистанцира с обзиром да његова земља није била спремна за дуготрајни рат. Уколико би, међутим, ишла брзо, требало би да учествује до одлучујуће битке. Хитлер је одмах предложио заједнички пробој од Бургоњских врата до ушћа Роне.

Јасно је да Мусолинију понос није дозволио да одбије овај позив. Краљу је 31. марта предложио ратни план у којем се појавио појам паралелног рата – рата ни за ни са, него уз бок Немачке. Офанзиву на Западу још је сматрао невероватном, а пад Француске незамисливим; циљ Италије био је да се „британско“ Средоземно море ослободи окова. Прва фаза борбе за слободну пловидбу могла се добити и акцијом на Балкану, где је Југославија била жељени циљ. Осим ту и у колонијама, већим делом би се дефанзивно наступало; требало је штедети војску; флота и авијација добиле би највећи удео у рату.

Мусолинију је сигурно било познато да је пуно тога недостајало наоружању; било је сувише мало пушака, а управо су престали са производњом новог модела јер је употреба два типа била непрактична; требало је модернизовати оклопна возила и артиљерију (ратни плен из првог светског рата!); муниције је било за највише три месеца, и све у свему, успешан рат био би могућ тек 1948. године. Мусолини је одбацивао критике својих начелника у Генералштабу аргументом да тек 1943. треба да се ступи у борбу. То је сада било мало вероватно, па је испало да ће рат бити највећим делом задатак морнарице и авијације (флота је и била најспособнији део оружаних снага).

Немачка муњевита офанзива, априла и маја 1940, није само запањила демократске државе; и Мусолини је морао да пожури да не заостане за историјом. Његов крајњи термин за активно учешће примакнуо се од августа на почетак јуна. Пошто су Хитлерове армије напале Француску, Белгију и Холандију, Мусолини је одједном померио амбиције према Југославији у последњи план; она би ионако била само сурогат стварном циљу: уништењу Француске и Британије. Кад му је постало јасно да ће Хитлер, чим то буде могао, почети да распарчава Европу, било му је потребно „неколико хиљада мртвих да би могао да заузме место за конференцијским столом.“ Черчил га је последњи пут опоменуо: „Ми се, наравно, можемо међусобно уништити… али желим да напоменем да никад нисам био непријатељ италијанског народа; дубоко у срцу нисам никад био ни против човека који води Италију.“ Двадесет и трећег маја је британски Адмиралитет, да би спречио сваку провокацију, издао наређење да се ниједан италијански брод на Средоземном мору не заустави ради претреса због евентуалног превоза забрањене робе. Француска, коју су све више притискивали немачки успеси, покушала је да придобије Дучеа нудећи му концесије у виду граничних споразума у Африци, одустајања од Џибутија (француске Сомалије), проширивања права италијанске мањине у Тунису итд.

После белгијске капитулације, 30. маја, Француска је чак покушала да прихвати сва решења око Средоземног мора која би допринела миру и чак је покушала да придобије Британију за повољно решење питања Суеца и Гибралтара. Све је, међутим, било узалуд: италијански министар иностраних послова Ћано није веровао да све то у овом стадијуму има још било какву важност и пребацио је Савезницима да 1939. нису озбиљно тежили помирењу. Сада би се Дуче, упркос свему, борио да би спровео у дело што је проповедао током осамнаест година фашистичког васпитања. Тог истог 30. маја, кад се Француска тако понизила, Мусолини је изјавио да ће рат почети 5. јуна. На Хитлерову молбу је то одложено док немачка авијација не уништи све француске авионе (знало се где се они налазе, а Немци су се плашили да би италијанска офанзива довела до њиховог померања – тако су, барем, изјавили). Радосни час „за којим је жудео италијански народ“ требало је да куцне 10. јуна!

musolini-govor
Мусолинијев говор у коме објављује Италији да је започет рат.

Мусолини се правио да ће моћи увести у борбу седамдесет дивизија, од којих дванаест у Африци. У ствари, имао их је само двадесет потпуно опремљених, а тридесет их је било само 50-70% опремљено за борбу. Немачком амбасадору фон Макензену се нарочито хвалио својом армијом у долини реке По која је била опремљена под његовом личном контролом, и то тако изванредно, да ју је нудио Немцима да је употребе против Британије. Државни секретар Фавагроса је, међутим, 9. јуна поднео извештај у којем је изразио своју забринутост због лошег стања противавионске одбране која ни у ком случају није била способна да успешно брани северноиталијанску индустрију. Осим тога је, због дуготрајне неизвесности хоће ли Балкан или Запад бити мета, већина артиљерије почетком јуна још стајала у депоу у Пјаћенци; транспорт преко Алпа би можда трајао и до три седмице. Под таквим околностима не зачуђује да је објави рата од 10. јуна „плутократским и реакционарним демократијама“ у алпском подручју, следило потпуно затишје које је прекинуто тек 22. јуна почетком борби. Профранцуски маршал Бадољио се уопште није журио, а „суперармија“ према француској граници се није макла ни корака. Британски авиони су 12. јуна бацили неколико бомби на Торино, а Французи су затим засули ватром војне циљеве код Ђенове и Венеције, на шта су Италијани одговорили бомбардовањем Корзике и Малте. Британска авијација се усмерила на северну Африку и напала је војне концентрације код Тобрука. Због тога је Мусолини 17. јуна морао да поднесе извештај краљу да стање на египатском фронту није баш сјајно и да су већ изгубљена два либијска пука. Најтежа последица ове преране објаве рата била је што је већ у прва два дана изгубљено 130 000 тона трговачке морнарице, а то је касније неповољно утицало на борбу у северној Африци.

podela-francuske

Још пре него што је почео италијанско-француски сукоб, Француска је била спремна да капитулира пред Немцима: 17. јуна је Петен преузео владу и Хитлер је одмах позвао свог савезника у Минхен. Тамо је објаснио Италијанима да му је веома стало да Французима не постави много тешке услове који би натерали Петена да премести своје седиште у Алжир или Британију. На своје чуђење је Ћано од Рибентропа први пуг чуо реч „мир“: Хитлер се надао да ће са стабилном Британском Империјом склопити споразум; у противном би је уништио. Зато је требало имати под контролом атлантску обалу, па би тако било боље да један део Француске остане неокупиран како би се тамо могла задржати разоружана француска флота. Посада би евентуално могла да је потопи, само да не падне у руке Британаца.

Захтеви фашистичке Италије према Француској били су велики. Осим Нице, Туниса, Корзике и Џибутија спомињале су се и базе у Алжиру и Мароку и предаја флоте. Пошто Хитлер није био заинтересован за Средоземно море (што је била озбиљна стратешка грешка), Мусолини је, можда имао шансе да ту повећа своју империју, али је 22. јуна наредио свом амбасадору у Берлину да саопшти Фиреру да неће тражити више од 50 км демилитаризоване зоне дуж границе. Објашњење за ово неочекивано смањење захтева је двојако: с једне стране, Италија је ризиковала да је Немачка остави на цедилу ако би се италијански захтеви разилазили с немачким интересима (на крају крајева би штета могла да се надокнади приликом коначног склапања мира) – с друге стране, играло је улогу и извесно осећање стида. Тек 21. јуна, један дан пре немачко-француског прекида ватре, Алпска армија је добила задатак да изврши напад. Али, судећи по једном прислушкиваном телефонском разговору између два генерала, она ни тада није била спремна за то. Команданти су се свађали око врховног командовања због чега је једина расположива телефонска линија била преоптерећена.

primirje-francuska-italija
Пјетро Бадољо износи француској делегацији услове примирја.

Није се смело ићи даље са нечасним и издајничким ударцем у леђа противнику који је већ био пао. Хитлер је победио и своје захтеве је изложио у историјском вагону у Компјењу (то победничко славље је извео у тајности од Мусолинија); Италија која није успела да дође ни до оближње Нице, примила је Французе два дана касније, и то у тајности, не дозволивши штампи да од тога прави сензацију, јер Италија није могла да игра улогу победника. Бадољо је још више ублажио умерени нацрт примирја и избацио је члан о изручивању антифашистичких избеглица. Тако су се задовољили окупацијом парчета земље у ширини од неколико стотина метара (толико су били и освојили!), проширеном демилитаризованом зоном, како у Француској, тако и у Тунису. Џибути је Италија могла слободно да користи као и железницу од луке до Адис Абебе. О Тунису ништа конкретније није договорено. У једној вили близу Рима је 24. јуна стављена тачка на ову фазу „лажног рата“, који је Италијане ипак коштао четири хиљаде мртвих и рањених.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *