Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Пад Француске

4
(3)

Немци у Паризу

После пада Белгије. чинило се да је код Немаца настао краћи застој. Француске трупе биле су на сопственој територији и формирале затворени фронт од 700 км, који је на западу почињао на мору код Абевила, а завршавао се на истоку код швајцарске границе.

За време кратке паузе, Савезници су свим силама покушавали да преузму иницијативу: 4. јуна су француско-британске трупе очајнички јуришале на Абевил, али су биле одбијене. Одмах затим почео је немачки напад. Француски врховни командант Вејган је крајем маја донео одлуку да реке Сома и Ена буду линија од које Савезници не смеју да одступе. Рекао је 24. маја: „Ако ова линија падне, морамо се борити до тоталног уништења да би спасили француску част.“

okupacija-francuske

Французи су спремно дочекали први немачки напад. Пропустили су тенкове и напали пешадију иза тенкова. У почетку су код Амијена, Перона, Анжеа и Кесноа, зауставили напад који је започет на дужини фронта од 125 км. Зауставили су чак тенкове који су се пробили: код Амијена и Перона. Немци су изгубили 65% тенкова који су тамо оперисали. Немци су, међутим, довукли резерве, док Савезници иза својих линија готово и нису имали више трупа. После двадесет и четири часа огорчене борбе, Ромел је код Амијена пробио француску линију, ударио на незаштићену позадину, и за три дана стигао до Сене код Елбефа: Руан је био одсечен. Осмог јуна се грмљавина топова чула у Паризу. Стотине хиљада Парижана јурило је свим могућим возилима ка југу да би нашли сигурно уточиште.

okupacija-francuske-2
Французи су често пропуштали немачке тенкове да би после напали пешадију која је ишла иза њих.

Британци, који су бранили Руан, су се после пада града уплашили да ће њихове трупе у северозападној Француској бити одсечене, па су својим јединицама дали наређење да се укрцају у Ле Авру. Ово је толико огорчило француску команду да је покушала да онемогући британским трупама да дођу до ове важне луке за евакуацију. Немачки напад је протекао у три фазе. После Ромеловог пробоја на западу, Гудеријан је 9. јуна почео надирање са својим тенковима источно од Париза. И Гудеријан је код Ена-линије наишао на јак отпор, али је код Соасона и Ретела успео да се пробије, па су и његове трупе стигле до Сене. Гудеријан је 10. јуна био приморан на тешку борбу, у којој су Немци претрпели осетне губитке, али после тога, фронта заправо више није било: 11. јуна је Гудеријан заузео Ремс, а дан касније су тенкови били код Шалон-сир-Марна.

Француска Врховна команда и влада напустиле су Париз 10. јуна. Врховна команда сместила се у Бријару, а влада у Туру. У оба ова тела се само неколицина борила против све већег дефетизма. Шездесет двогодишњи председник владе Пол Рејно хтео је да настави борбу, а донекле га је подржавао шездесет деветогодишњи председник Албер Лебрен. И педесет петогодишњи министар унутрашњих послова Жорж Мандел показао се као веома предузимљив и енергичан. Шарлу де Голу, новименованом заменику државног секретара за рат, још никад није пала на памет предаја. Осамдесет четворогодишњи министар одбране, Петен, желео је, међутим, да оконча борбу. У томе га је подржао достојанствени врховни командант Вејган који се само бринуо како да спаси „част војске“.

okupacija-francuske-3
Слика из већ окупираног дела Француске: немачке позадинске јединице са ратним заробљеницима и заплењеним коњима.

Јуна 1940, у Француској је изгледало као да се изводи нека мелодраматична петпарачка опера: кад се рат приближавао врхунцу, француска Врховна команда у Бријару ни са ким није могла да успостави телефонски контакт јер је месна телефонисткиња од 12 до 14 часова ишла кући на ручак. У Британији је Черчил са згражањем чуо и видео шта се све дешава и 11. јуна је одлучио да по четврти пут од 10. маја оде у Француску да би спасао шта се спасти могло. Још седмицу раније, Черчил је одбио могућност да се француска влада евакуише у француске колоније у северној Африци, али је 11. јуна у Бријару сам предложио такву евакуацију. Реакције на његов предлог су биле крајње резервисане. Онда је Черчил предложио веома оригиналан, али не баш са много такта објашњен план: 1810. је енглески генерал Велингтон код португалског Торес-Ведраса три месеца одбијао нападе Наполеонових трупа, све док помоћне трупе из Британије нису стигле у Португал. „Направимо у Бретањи једну Торес-Ведрас линију“, узвикнуо је одушевљени Черчил. Није схватио да Наполеонов пораз није баш много инспирисао Французе. „Издржимо у Бретањи док трупе из Денкерка не буду поново спремне за борбу“.

И док је Черчил храброшћу очајника покушавао да Французе за нешто одушеви, британске трупе у северозападној Француској доживеле су други Денкерк само мањи. Упркос отпору Француза, пуно британских војника успело је да стигне до бродова у луци Сен Валерија. Француски отпор је, међутим, спречио британску шкотску дивизију да на време стигне у Сен Валери па су убрзо Немци уништили ову елитну јединицу.

У Бријару су, не знајући за ову драму, на папиру покушавали да обликују „Торес-Ведрас“ линију. Британски генерал Брук, који се извукао из Денкерка, добио је задатак да изгради ову линију са четири дивизије које, у ствари, нису постојале. Генерал Брук је то за један дан увидео и саветовао је Черчилу да 150 000 британских војника, који су се борили раштркани по целој Француској, што брже врати у Британију – пре него што буде прекасно. Черчил је, међутим, хтео да верује у своју линију. Чак је отпремио у Бретању две канадске дивизије, које су тек биле стигле, и две последње опремљене британске дивизије. Тек што је Черчил тешка срца напустио Француску, кад га је очајни Рејно позвао да опет дође. Черчил је 13. јуна слетео у Туру. Ту су вођени бескрајни договори. Енглеска и Француска су, наиме, 28. марта 1940. споразумом закључиле да ниједна од ове две земље не сме да склопи појединачно мир са Немачком. Рејно и Мандел су још увек хтели да се држе овог споразума, али су Петен и његови присталице преклињали Черчила да ослободи Француску ове обавезе. Черчил се налазио у тешком положају: британска помоћ Француској била је минимална, а осим тога је Британија чувала своју авијацију за себе да би у случају пада Француске могла да се супротстави евентуалном немачком нападу. Вејган је покушао да придобије Черчила предлогом да се француска флота пошаље у северну Африку, где не би учествовала у рату, тако да је Немци не би могли користити за напад на Британију. Черчил је имао други предлог: да се телеграфски пошаље апел председнику Рузвелту: ако би Америка објавила Немачкој рат, Французи би имали довољно моралне подршке да наставе борбу у Француској или из колонија. Черчил је такође покушао да наговори француску врховну команду да брани Париз: „Уличне борбе у овом велеграду усисаће немачку војску као сунђер“, сликовито је говорио Черчил. Већини Француза, међутим, ништа није сметало да жртвује главни град: 14. јуна су без борбе предали Париз генералу Кихлеру – оном истом који је у Рејсорду прихватио холандску капитулацију.

okupacija-francuske4
Оштар отпор у селу Анже, где су Французи за тренутак зауставили непријатеља.

Док су Немци улазили у Париз, Ромел је на западу заузео Ле Авр, а на истоку су немачке трупе пробиле линију Мажино код Сарбрикена. Француска влада се из Тура преселила у Бордо. На свим фронтовима, како политичким тако војним, претио је неминовни пораз.

У Бордоу је министар Шотам предложио неки „међупредлог“: „Питајмо Немце за услове мира. Ако су неприхватљиви, борићемо се из северне Африке“. Черчил је одмах увидео опасност: ако Немци буду поставили иоле прихватљиве услове, Французи ће одмах иступити из рата. Ни у ком случају није хтео да француска флота, моћни адут у преговорима, падне у руке Немцима. Саопштио је француској влади да се Британија слаже са мировним преговорима уколико француска флота оде за северну Африку или Енглеску. Осим тога је Черчил послао британског амбасадора код француске владе да понуди британске бродове за евакуацију француске владе и што је могуће више трупа. Де Гол је отишао у Британију да се договори о тој могућности. За Черчила је, међутим, једна друга евакуација била све важнија: последњој групи од 150 000 британских војника у северној Француској непосредно је претила пропаст. Британска влада се после три дана сагласила са генералом Бруком: све британске трупе у Француској које нису биле део француских формација добиле су наређење да се, ако треба и борбом, пробију до лука Бреста, Шербура, Сен-Малоа и Сен Назера, које Немци још нису били заузели.

Пошто је издато ово наређење, родио се у Лондону чудноват план. Никад није постало сасвим јасно чији је то био план. Вероватно је де Гол успео да убеди Черчила да је дошло време за „драматични гест“: Акт јединства између Француске и Британије. Черчилу се то у почетку није нимало свидело, али 16. јуна, кад је Француској претио потпуни хаос, поднео је овај предлог влади, која се одмах с њим сложила.

Ево шта је претходило овој одлуци те драматичне суботе, 15. јуна: тог дана била је годишњица пада Вердена, симбола непоколебљивости из првог светског рата. На свим фронтовима су трупе биле убеђене да је борба безнадежна. Настала је панична битка да би се стигло до једне морске луке: осим 150 000 Британаца, борило се и 25 000 Пољака, 18 000 Француза и неколико хиљада Белгијанаца, Холанђана и Чеха на путу ка спасоносним британским бродовима.

Француска Врховна команда повукла се даље ка југу, у Виши. Адмирал Дарлан хтео је да се са флотом повуче до северне Африке, али је врховни командант Вејган тражио да поведе и 870 000 војника како војска не би морала да капитулира. Премијер Рејно желео је да следи холандски пример: „Влада ће да избегне у северну Африку, а врховни командант ће да се преда“. Вејган је у бесу узвикнуо: „Никад нећу дозволити да се тако укаљају заставе француске војске“. Дан се завршио телеграмом председника Рузвелта по коме је Америка обећавала сву могућу материјалну помоћ Британији и Француској, али не и објаву рата.

У недељу, 16. јуна, свој збрци је дошао крај. Немачка офанзива добила је карактер летњег маневра. Гудеријан је дошао до Саоне и заузео Понтарлије на швајцарској граници. Ово је чак и за Хитлера било сувише брзо. Послао је телеграм Гудеријану: „Мора да сте погрешили у имену места“, али је Гудеријан победоносно одговорио: „Нема забуне, лично сам у Понтарлијеу“. Пробојем преко Дижона и Безансона Немци су опколили 400 000 француских војника. На западу је Ромел са својим трупама код Орлеана стигао до Лоаре, а у средини су Немци потиснули Французе преко Сене до Алансона. Сваког тренутка могао је да престане и последњи организовани отпор. Пре подне је Рејно, кога је подржавао председник Сената, тражио од владе да побегне у северну Африку, на шта је Петен запретио да ће одмах да поднесе оставку.

У пет часова поподне, де Гол се телефоном јавио из Енглеске: Британија нуди Француској Акт јединства; обе земље више неће бити две посебне нације већ ће формирати Британско-француску Унију. Сваки Француз имаће британско држављанство, а сваки Британац биће грађанин Француске. Постојаће заједнички органи за одбрану, иностране послове, финансије и економију. За време трајања рата постојаће само једна ратна влада која ће руководити француским и британским снагама. Заједно ће се сносити трошкови рата и, касније, изградње. Кад се Черчил већ једном сложио са Унијом, очекивао је пуно од ње. Преко телефона је саопштио Рејноу да ће одмах доћи у Француску. Да би могао да поведе што већи број стручњака, Черчил је одлучио да на овај пут крене крстарицом.

Рејно се после два телефонска разговора, сав узбуђен, вратио својим министрима и испричао им о Унији. После ледене тишине Петен је одговорио: „За три недеље Немци ће Британији заврнути шију као пилету. Ова Унија је савез са лешом.“ Други присутни су тврдили да је за Француску боље да буде нацистичка покрајина него британски доминион. Ово је било више него што је физички и психички изнурени Рејно могао да поднесе. Поднео је оставку. Било је осам часова увече. У Лондону је Черчил управо напустио свој стан и упутио се ка возу којим ће доћи до брода. Његов приватни секретар јурио је за њим: „Пала је француска влада.“ Черчил је опет сео за телефон и наредио је свом специјалном представнику у Француској генералу Спирсу да се врати у Британију. Иако то касније никад није постало сасвим јасно, чини се да је Черчил такође наредио Спирсу да поведе у Британију неког доста утицајног француског политичара.

У Француској је Петен још то исто вече добио задатак да формира нову владу. За један час је стари маршал био готов: Вејган је постао министар одбране, Шотам потпредседник владе. Затим је Петен позвао шпанског амбасадора да би преко њега питао Немачку за услове мира. Неколико часова касније је де Гол, који се управо вратио из Британије, одвео генерала Спирса на аеродром Мерињак. Кад је авион почео да рула, де Гол је ускочио – или га је Спирс увукао? Черчил је дирљивим речима објавио преко радија бекство генерала де Гола: „Генерал де Гол је у малом авиону пренео част Француске у Британију.“

То је, додуше, било лепо речено, али оправдано се може сумњати да ли је Черчил стварно био тако срећан због де Головог доласка. Он је мислио на неког другог политичара који би свету нешто значио, Жоржа Мандела, на пример. Де Гол је, међутим, изузев једном малом кругу, био потпуно непознат. Свет се с њим упознао захваљујући његовом бекству и посветио је онда пуну пажњу Петену који је следећег дана изјавио преко радија: „Сломљена срца морам вам саопштити да је неопходно да престанемо са борбом.“ Већина Француза је то тако и прихватила. Свуда на фронту војници су бацали своје оружје, а јединице које су још хтеле да се боре, спречавали су енергични градоначелници дижући беле заставе. Неколико часова касније, Петен је опет морао да преко радија објасни војсци и становништву да мировни преговори тек треба да почну и да треба и даље да се боре да не би баш сасвим празних руку дошли пред Немце. Није много помогло – са само два адута је 20. јуна генерал Енсиже са својим штабом морао да оде у Компјењ, место где је пре готово двадесет и две године прихваћен немачки пораз. Енсиже се могао бранити само француском флотом и француским колонијама; у самој Француској су Немци тада већ били господари.

okupacija-francuske5

По свом доласку у Лондон, де Гол је одмах развио велику активност. У вече свог бекства, обратио се преко радија свим Французима. Готово истим речима које је месец дана пре њега употребио генерал Винкелман, говорио је де Гол о техничкој надмоћи Немаца, али је убеђивао Французе да у светском рату једна изгубљена битка није одлучујућа: „Поражени смо због техничких снага, али у будућности можемо победити због веће механичке снаге.“ Да би се изградила та већа сила, де Гол је указао на француске колоније, британску империју и америчку помоћ. Овако је завршио свој говор: „Ја, генерал де Гол, сада у Лондону, молим све француске официре и војнике, са или без оружја, као и све француске инжењере и квалификоване раднике војне индустрије који се налазе или ће се налазити на британској територији, да ступе у контакт са мном. Ма шта се десило, пламен француског отпора не сме се и неће се угасити.“

Ускоро се показало да је то био опасан подухват. У Француској је Петен прогласио де Гола издајицом и касније га осудио на смрт. Људи из администрације и војна лица одбили су, са малим изузецима, да признају де Гола као „вођу слободних Француза“. Сматрали су да су мандатима везани за Петенову владу. Чак су Французи на британској територији били, углавном, веома скептични према де Голу. Иако га, због тога, ниједна земља осим Британије није признала за вођу Слободне Француске, де Гол је у Лондону почео да ствара француску војску. У свему је зависио од Британије која је и сама имала велике тешкоће да се одржи.

У почетку се Черчил правио љубазним, али кад је де Гол неколико пута предузео доста неуспеле акције и када се поставило питање да ли уопште може да рачуна на неку подршку у колонијама, односи су захладнели.

Јуна 1940. још је учињен покушај да се формира француска влада у изгнанству. На позив адмирала Дарлана, Жорж Мандел је са још двадесет и три друга политичара избегао бродом у северну Африку. У Казабланци је покушао да формира владу, што је Петену јавио локални гувернер. Мандела су ухапсили и после велике правне заврзламе пребацили као затвореника у Француску. Четири године касније је храброг Мандела на захтев Немаца убила Петенова влада. Истог дана кад је де Гол држао свој први говор преко радија, Черчил је говорио у британском Доњем дому: Британија је сада била сама и морала је да води рачуна о томе да ће ускоро уследити немачка инвазија. Иако сама, Британија ће се и даље борити, ако треба и годинама. То је Британска Империја била дужна самој себи, свим земљама које су се удружиле у Уједињено Краљевство и целом цивилизованом свету, јер ће борба која предстоји одлучити „о свему што нам нешто значи“. Исто као и пре, Черчил је обећао Француској да ће, ако Британија добије рат, повратити своју стару моћ и славу. Свој дугачки говор, који су сви у Доњем дому слушали без даха, завршио је речима које су постале чувене: „Бацимо се зато пуном снагом и преданошћу на наше дужности, тако да људи, ако Британска Империја и Комонвелт буду постојали још хиљаду година, и тада буду могли да кажу: „То је био њихов најлепши тренутак.“

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *