Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Прва фаза Битке за Британију

5
(3)

Рат у ваздуху

Авијатичари су се звали Хамферсон, Балмер, Бејли, Пирс, Хигинс и Тарнер. Ле- тели су на шест Харикена РАФ-овог 32. сквадрона високо изнад белих стена Довера, оне сиве, кишне среде поподне, 10. јула 1940. Њихов задатак је био да велики британски конвој на Ламаншу штите од жестоких напада немачког ваздухопловства. Двадесет минута пошто су узлетели, командир ескадриле Хамферсон и његови људи приметили су како се приближава „лепеза“ немачких авиона, која је, кад је стигла изнад конвоја, изненађујуће брзо променила формацију. Била је то чудна формација – цилиндрична, у три круга један изнад другог: на врху брзи једномоторни Месершмити Ме-109, одмах испод њих двомоторни Месершмити Ме-110, док су у доњем кругу бомбардери Дорније До-17 започели напад на бродове. Била је то прва велика акција немачких авиона против концентрације британских бродова у Ламаншу.

ritan

harikeni-bitka-za-britaniju
Харикени у одбрани Британије

Хамферсон је одмах реаговао. Свом сквадрону је наредио да пређе у напад, а својој бази је јавио да је угледао „барем шездесет Дорнијеа“ (у ствари их није било више од двадесет и пет) и затражио је појачање. Појачање је већ било кренуло, јер су и радарске станице дуж енглеске обале у међувремену уочиле немачку активност у ваздуху. Дошло је до масовне ваздушне борбе у којој је учествовало више од сто авиона – била је то крајње замршена ситуација у којој више није била могућа координација, јер су узбуђени узвици пилота надјачали радио-наредбе. Ефекат немачког напада био је мали: потопили су само један мали брод из конвоја. Харикени и Спитфајери су успели да разјуре формацију немачких авиона и да је гоне до изнад француске обале. То исто поподне су двадесет и три бомбардера Јункерс Ју-88 напала Фолмут и подручје око Свонсија. Долазећи заобилазним путем са западне стране, успели су да избегну британску радарску контролу; ескадрила Спитфајера је сувише касно дошла да их нападне. Уништена је једна фабрика муниције, железница и неколико укотвљених бродова; око деведесет Британаца је погинуло или је било рањено.

Иако је немачка авијација већ крајем јуна била веома активна, већина историчара сматра 10. јули 1940. почетком „битке за Британију“. Британци нису могли да знају да је 10. јули био само скроман увод у много веће акције. За Немце је то био део припреме за гигантски подухват који је Хитлер смислио: операцију Seelöwe – инвазију на Британију.

Фелдмаршал фон Браухич распоредио је дуж севернофранцуске обале тринаест дивизија. Требало је да те дивизије, од којих је свака бројала 19 000 људи, чине претходницу од укупно тридесет и девет дивизија намењених за инвазију.

Немачка ратна морнарица није била спремна за сукоб са много јачом британском морнарицом. Зато је у овом стадијуму припрема за инвазију немачка Врховна команда сматрала да треба онемогућити британску авијацију пре него што се покуша прелаз преко Ламанша ако се жели постићи успех. Због тога је у том тренутку главну реч имала авијација, па је рајхсмаршал Херман Геринг дошао на француску обалу да би, у потпуно новој сивој униформи, извршио инспекцију немачких аеродрома и да би изнео своје планове. Ово су, укратко, били ти планови: паралисати британску морнарицу на Ламаншу, онеспособити британску обалску заштиту и ставити на пробу снагу британског ваздухопловства приморавајући га на борбу и исцрпљујући га на тај начин.

Геринг је своју авијацију поделио на пет ваздухопловних армија. Прва и 4. ваздухопловна армија, које су располагале са мало авиона, налазиле су се у Немачкој и Пољској. Пета ваздухопловна армија, која се, углавном, састојала од бомбардера, имала је своје базе у Норвешкој и Данској. Велики адут Герингових ваздухопловних снага биле су 2. и 3. ваздухопловна армија, које су биле распоређене у Холандији, Белгији и Француској. У другој половини јула су ове јединице имале на располагању 750 бомбардера, 250 Штука и више од 800 ловачких авиона, спремних за борбу. Требало је да оне буду носиоци велике акције која би достигла врхунац у оном што је Геринг назвао „напад орла“, којим би заувек избрисао британско ваздухопловство. Његови разговори са командантима 2. и 3. ваздухопловне флоте, маршалима Албертом Кеселрингом и Хугом Шперлеом (командовао је легијом „Кондор“ у Шпанском грађанском рату), сведочили су о великом оптимизму.

Када би већ обезбедило надмоћ у ваздуху, немачко ваздухопловство би могло да држи британску флоту на одстојању и да тако ослободи пролаз за следећу фазу немачког плана: окупацију Британије. Посматрајући великим дурбином британску обалу, Геринг је био сигуран да је на добром путу. Огромни, више од стотину метара високи челични радарски торњеви које је могао да опази на обали нису му сметали. Немачки експерти су сматрали да, без обзира на то шта је британска служба веза њима постизала, те инсталације ипак неће моћи да задрже масовни напад немачких авиона. Геринг се у потпуности слагао са овим схватањем. Као типични пилот-ветеран из Првог светског рата, када се летело у авионима с отвореном кабином, једва да је схватао огроман значај радија и, пре свега, радара за модерни ваздушни рат.

Са друге стране Ламанша били су сасвим другог мишљења. Тамо су били убеђени да је брзи систем откривања непријатеља најбитнији у ефикасној одбрани британских острва.

Већ у лето 1940. постављен је читав низ радарских и радио-станица дуж британске обале, почевши од Шетландских острва преко источне и јужне обале до Страмбл Хеда и Пемброкшајра на западу. Овај низ је био, тако рећи, нервни систем једне велике организације којој је припадало још стотину места за визуелно осматрање, радиотелефонских и контролних станица, од којих је опет свака директном, подземном телефонском линијом била повезана са Бентли Прајоријем, великом старом кућом у Стенмору, Мидлсекс, у предграђу Лондона. Тамо је било главно седиште оперативног центра формираног 1936. године: Ловачке команде.

radar-bitka-za-britaniju
Део британског радарског система

Заповедник Ловачке команде, а тиме и одговоран за одбрану британског ваздушног простора, био је ваздухопловни маршал Хју Даудинг, од самог почетка Герингов велики противник. Немци су му дали надимак „Стафи“ (учмали, мрзовољни) Даудинг. Овај озбиљни, често напрасити, али свом послу увек привржени човек, имао је у почетку веома велике тешкоће да британску владу, и поготово Черчила, убеди да би за ваздушну заштиту Британије било катастрофално ако би се још више авиона слало у Француску, која је, ионако, пропадала. Није био спреман ни да одвоји сувише авиона за одбрану британских конвоја у Ламаншу и Северном мору, што је, ту и тамо, било повод за конфликт са министарством рата и Адмиралитетом. За време борби у Француској и Белгији, британско ваздухопловство је претрпело тешке губитке и Даудинг је био веома свестан опасног положаја у којем се налазило насупрот супериорној немачкој авијацији. Његов основни циљ у првој фази битке за Британију био је да добије на времену, како би извршио што боље припреме за битку која се није могла избећи. Британској ваздухопловној индустрији је тиме пружио шансу да даноноћним радом надокнади заостатак.

osmatrac-vap-london
Осматрач ваздушног простора у Лондону.

Немачка Врховна команда му је у томе, нехотице, помогла, а то је била неочекивана али веома срећна околност. Да су Немци напали Британију одмах после Денкерка, њихове шансе би биле веома велике, јер британска одбрана тада не би могла да заустави такву инвазију. Берлин, међутим, није могао, нити је хтео, да зна да ће Британци после пада Француске наставити да се боре сами. Још увек се надао да ће бити спремни да преговарају, и где год је то на неутралном терену било могуће, немачки дипломати су на то наговарали своје британске колеге. Али све је то било без резултата – иако је, наравно, и у Британији било присталица споразума. Черчил, велики ратник који је подизао морал, сигурно није припадао таквима. И он је хтео да добије на времену – шта је друго могао? – али је зато у међувремену постао главна покретачка снага британске ратне индустрије у изградњи.

Овај добитак у времену, дипломатски добијен захваљујући колебљивости и недоумици немачке Врховне команде, пружио је Британији – како се касније показало – шест или седам највреднијих седмица у њеној историји. У то време су предузете све могуће војне мере. Тако је новински магнат лорд Бивербрук, тада као министар одговоран за ваздухопловну индустрију, добио прилику да Даудинга снабде са све више Харикена и Спитфајера који су били преко потребни. Ти типови авиона су чак знатно усавршени, а обратило се и више пажње сигурности пилота.

proizvodnja-harikena
Производња Харикена

Британија се припремала за оно што је могло да се деси, иако их је још увек умиривала чињеница да су живели на острву. Ипак су марљиво постављали одбрамбене објекте: ровове, бункере, противтенковске препреке и склоништа. Изнад важних саобраћајница подигнути су челични лукови да би се спречило слетање немачких једрилица, а дугачким челичним жицама везано је више од 1500 огромних балона – то је било веома једноставно али и ефикасно средство против авиона који су ниско летели и против бомбардера за обрушавање. Домовинска стража и службе за ваздушну одбрану биле су спремне, а генерал Фредерик Пајл ставио је своју противавионску артиљерију на положаје. Средином јула одбрана је располагала, отприлике, са 1800 тешких и лаких топова и око 3000 противавионских митраљеза, што је, све у свему, било још далеко испод жељеног броја, а ни квалитет овог наоружања није био баш најбољи. Број рефлектора, отприлике 4000, био је тренутно довољан, али га је требало даље повећати. Као врста противавионског оружја за заштиту авионских база и важних фабрика коришћен је такозвани „парашут-енд-кејбл“ (падобран-и-кабл) уређај: то су биле ракете, које су приликом испаљивања вукле за собом дугачке челичне каблове; помоћу падобрана лебделе би неко време изнад угрожених објеката, како би их заштитиле од непријатељских авиона који су ниско летели.

Сквадрони Ловачке команде били су подељени у четири групе. Група 13, под командом генерала авијације Сола, са главном базом у Њукаслу, имала је задатак да брани целу северну Енглеску и Шкотску. Одбрана западне Енглеске била је задатак Групе 10, под командом генерала авијације Бранда. Најтеже задатке су имале Групе 12 и 11. Група 12, под командом генерала авијације Ли-Малорија, бранила је важна индустријска подручја око Бирмингема и Ковентрија; Група 11, под командом генерала авијације Парка, без сумње би у случају немачке инвазије била прва на удару непријатеља, јер је бранила југоисточну Енглеску и Лондон – а Немцима је требало само четири минута да прелете Ламанш!

Од самог почетка било је јасно да би требало да Групе 11 и 12 свестрано сарађују. И управо због тога се Даудинг убрзо нашао пред новим проблемом јер су се команданти баш ове две групе потпуно разилазили у мишљењу о тактици која је требало да се примени. Парк је пуштао своје сквадроне да што самосталније оперишу и, углавном, се ограничавао на одбрамбене акције; избегавао је велике ваздушне борбе да би штедео драгоцене авионе. Групу 11 карактерисала је велика покретљивост, при чему се она више ослањала на фактор изненађења него на масовну снагу – та тактика је имала успеха, пре свега, у августу, када су јаке немачке формације успеле да пробију обалну заштиту. Тактика Ли-Малорија, више усмерена на напад, била је импозантнија, али је одузимала више времена. Парк се више пута жалио на то кад је тражио појачање; код Ли-Малорија је истовремено оперисало више сквадрона и требало је да помоћу доста компликованог маневра образују такозвану „винг“ формацију (састава од два или више сквадрона) пре но што би, користећи своје боље наоружање, буквално пресекли немачке нападе. Истина је да су ови „вингови“ наносили немачкој авијацији тешке губитке.

Главни недостатак је, међутим, био у томе што су Немци добијали више времена да се пробију до изнад Лондона. Парк и Ли-Малори су се понекад свађали због разлика у мишљењу све до командног места свог претпостављеног, Даудинга. Временом се, међутим, показало да је Паркова претежно одбрамбена тактика, под датим условима, имала више резултата.

У међувремену су Немци наставили да нападају конвоје и британску обалну заштиту. Претежно ноћу, бацали су мине изнад мора да би уништили британску морнарицу и раскрчили пут за операцију Seelöwe. Још увек су акције немачке авијације биле доста ограничене, чак и после Хитлерове Директиве бр. 16 о припремама за инвазију. Променљиво време у другој половини јула онемогућило је велике акције – што је било предност за Британце, који су, иако спремни на све, имали времена да своју одбрану доведу на неки виши ниво. Да ли је Хитлер још веровао да ће приволети Британце на преговоре кад је 19. јула „последњи пут апеловао на здрав разум“? Дао је да се његов говор у Рајхстагу преведе и одштампа у милионе примерака које је немачка авијација за време ноћних летова бацала изнад Британије. Ти леци су постали пленом похлепних сакупљача и налазача који су их продавали колекционарима, а приходи су ишли британском Црвеном крсту.

Немци су последњих недеља јула, тако рећи, остављали на миру витални систем радарских инсталација и радио-веза. Крајем јула и почетком августа су, међутим, акције немачког ваздухопловства очигледно постале интензивније. Четвртак, 8. августа, показао је „Ловачкој команди“ шта све Немци могу. Велике формације немачких ловаца и Штука напале су британски конвој од двадесет бродова у Доверском мореузу. Даудингови сквадрони су се уплели у борбу у којој је учествовало, отприлике, 150 авиона. Упркос тешким губицима, немачки бомбардери су у два наврата засули конвој бомбама. Само четири брода, и то лакше оштећена, упловила су у луку Свонеца; седам бродова је потопљено, а остали су, тешко оштећени, морали да потраже неку другу луку као склониште. На крају су немачки авиони морали да се повуку пред силом Харикена и Спитфајера. Ловачка команда је изгубила око двадесет авиона, али Даудинг није био незадовољан, јер је тог хаотичног борбеног дана радарски систем доказао своју употребну вредност. То је уливало поверење.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *