Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Хегемонија Британије у Средоземљу

5
(5)

Сабласно ратовање

„Ни са Немачком, ни за Немачку, него уз бок Немачке“. Бенито Мусолини је тако лепо умео да каже: противници Немачке су и противници Италије, али обе земље ће се свака за себе суочити са тим непријатељем; не једна са другом, него једна уз другу.

Мусолини је проповедао стратегију паралелног рата. За Средоземно море био је сигуран да ту може све да среди сам. Своју авијацију је са правом сматрао надмоћном. Не само по типовима, него и по броју авиона, Италијани су били много јачи од Британаца који су у том подручју располагали само застарелим ратним материјалом. У своју флоту је Мусолини могао мање да се поузда; он није био прави човек за поморска питања. Његов штаб морнарице га је, међутим, убедио да може да рачуна на италијанску флоту која је била спремна да угрози репутацију британске ратне морнарице. Зато је Мусолини био пун поуздања. Бројке које су му сервирали биле су, уосталом, прилично импозантне. Приликом избијања рата, Италијани су располагали са два велика бојна брода од 35 000 тона, били су то Littorio и Vittorio Veneto; располагали су и са четири мања од 23 000 тона: Conte di Cavour, Giulio Cesare, Caio Duilio и Andrea Doria; имали су и деветнаест већих и мањих крстарица и још шеснаест разарача и укупно сто двадесет и три подморнице разних класа. Осим тога, у изградњи је било још бродова свих категорија, а оправдано је било и велико поверење у огромну флоту брзих моторних торпедних чамаца. Мусолини је у ову категорију рачунао и чудновату флоту наутичких новитета које су италијански конструктори непрестано лансирали. То су, на пример, били: двочлана подморница наоружана са два торпеда; торпедо којим су управљала два рониоца, и који је требало допремити у близину циља; моторни чамци напуњени експлозивом који су налетали на непријатељске бродове и, на крају, цео асортиман „лепљивих бомби“ које су рониоци под водом морали да прилепе за труп брода.

Класа тешких крстарица Zara бројала је четири брода: Zara, Fiume, Pola и Gorizia

Била су то сва борбена средства у чију су се употребу Италијани, као и Јапанци, веома добро разумели. За то је било потребно пуно храбрости и разума, а то се Дучеу веома свидело. То му се, у сваком случају, више свидело од опомене разних високих функционера морнарице да Британци располажу, а Италијани не располажу, носачима авиона; да се британски ратни бродови снабдевају радарима, док Италијани то нису имали, и да су италијански бродови били, додуше, веома брзи, али да је то ишло на рачун наоружања и њихових оклопних делова. Истина, Италијани су имали много више подморница од својих противника, али по њиховој способности, биланс је био много мање повољан за Италијане. Мусолинијевим подморницама је требало равно пола минута више да нестану испод површине, а перископи су им били доста краћи, што је био посебан ризик приликом пловидбе на дубини перископа, јер су непријатељски авиони могли пре да их угледају. Све су то, међутим, биле ствари на које Мусолини у почетку није желео да обраћа пажњу. После капитулације Француске, рачунао је с тиме да ће се са Британцима у Средоземном мору моћи сам да обрачуна; поготово зато што су они у својој земљи имали пуне руке посла са Немцима. Мусолини зато није могао да верује да ће Британци учинити све да би одбранили своја упоришта у Средоземном мору.

malta
Малта, једно од најважнијих упоришта у Средоземном мору.

Британци и њихови савезници оперисали су из тих упоришта. У Александрији је адмирал Ендрју Канингем командант британске Средоземне флоте имао и носач авиона Eagle на којем се налазило двадесет веома старих, али поузданих торпедних авиона типа Swordfish и још четири ловца типа Gladiator. Затим је располагао са три реновирана бојна брода: WarspiteMalaya и Royal Sovereign, као и са пет лаких крстарица, две флотиле разарача и осам подморница. Из Гибралтара је оперисала британска ескадра „X“ под адмиралом Самервилом, у чијем саставу су, између осталих, били носач авиона Ark Royal, бојни крсташ Hood, затим бојни бродови Resolution и Valiant, две крстарице и дванаест разарача. Број бродова у Гибралтару се стално мењао. Непрекидно су долазила нова појачања, а и холандска ратна морнарица послала је један ратни брод. И у западном делу Средоземног мора су Британци могли да укључе како носаче авиона, тако и бродове са јаком артиљеријом за борбу против непријатељске флоте.

Друго питање било је, што су због експлоатације нафтоносних поља на Блиском истоку брзо порасле активности на мору. Конвојска пловидба повећавала се сваким даном. Контрола Средоземног мора постала је неопходна, а поготово пролаз кроз Сицилијански мореуз. Између италијанског острва Пантелерије, претвореног у моћно утврђење, и туниске обале Италијани су поставили хиљаде мина у нади да ће тако успети да стану на пут савезничким конвојима. Полако је и италијанска флота постајала активнија и кад је 8. јула близу калабријске обале, код Рта Стило, јака италијанска поморска формација препречила пут британским ратним бродовима, није могло а да не дође до првог већег сукоба. Обе стране су, међутим, крајње опрезно прихватиле борбу. Отварана је ватра са велике раздаљине и чим је ситуација постала само мало опаснија, бродови су се окренули, остављајући за собом тешку димну завесу.

Италијани су Британцима могли да задају добар ударац, да је њихова авијација боље сарађивала са морнарицом и да је наступила мало одлучније. Авијација је, међутим, наставила са тактиком бомбардовања са великих висина, а направила је и непријатну грешку, јер је неколико часова за италијанске бродове мислила да су британски. На обе стране је штета била мала, али је италијанска ратна морнарица после овог окршаја са разлогом била осујећена. Сарадња са авијацијом била је тотално промашена, а Британци су показали да не презају од тога да оперишу близу италијанске обале.

Италијани, који су у то време располагали, између осталог, са две тешке крстарице Bartolomeo Colleoni и Bande Nere угледали су 19. јула три британска разарача североисточно од Крита у лову на подморнице. Британци су се брзо дали у бекство и пожурили су ка свом великом ратном броду Sidney који је патролирао нешто северније. На броду су били спремни за борбу кад су се три разарача приближила са Италијанима за петама. Одмах су топови са Sidney почели да бљују ватру. Одлучујући тренутак борбе је био кад је Bartolomeo Colleoni, погођен у стројарницу, лагано почео да тоне и на крају био докрајчен са два торпеда. Замало да су Британци уништили и Bande Nere, али су италијански бомбардери (који су се опет сувише касно појавили) у последњем тренутку успели да заштите одступницу овој тешко оштећеној крстарици.

Бесан због овог новог пораза, Мусолини је наредио тоталну блокаду свих британских упоришта на Средоземном мору. Ни једног тренутка није сумњао да ће његова флота успети да оствари ту апсолутну контролу. На балкону палате „Венеција“ одржао је громогласни говор у којем је опширно хвалио храброст и морал италијанских оружаних снага. Сматрао је, штавише, да може себи да допусти да са две стотине авиона и посадом помогне Немцима у бици за Британију. Од своје средоземне флоте одвојио је такође двадесет и осам подморница за патролирање по Атлантику.

Управо тада је за средоземну флоту куцнуо одлучујући час, јер је 28. октобра Муслолини изненадио и пријатеље и непријатеље нападом на Грчку. Британци су управо размишљали да изведу спектакуларни маневар неочекиваним нападом на велике италијанске ратне бродове који су били усидрени у Тарантском заливу. За датум су у почетку одредили 21. октобар, годишњицу Нелсонове победе код Трафалгара. Припреме су, међутим, трајале дуже него што се првобитно рачунало, па је морнарица морала да одложи акцију за 11. новембар.

Напад на луку Таранто

Са носача авиона HMS Illustrious узлетели су то вече торпедни авиони, да би у два налета напали бродове у луци. Захваљујући аерофото снимцима пилоти су били тачно обавештени о месту где су се налазили њихови циљеви, а и артиљерци на британским ратним бродовима који су учествовали у акцији, знали су положаје италијанских бродова. Напад је за Италијане био потпуно изненађење и у четврт до девет је „смрт почела да коси по Маре Гранде (Велико море)“. Упркос многим заштитним балонима изнад италијанских бродова, и упркос погибији вође ескадрона, торпедни авиони су се тачно према плану обрушили на свој слабо заштићени плен. Две велике крстарице биле су убрзо у пламену, а и бојни бродови Conte di Cavour, Caio Duilio и Littorio, преживљавали су тешке тренутке. Многа торпеда погађала су стравичном прецизношћу. Забуна је била потпуна, а кад се победоносно повукао и последњи торпедни авион, тачно у договорено време, отворена је ватра са четири британске крстарице које су се приближиле Таранту и потопиле сва три италијанска бојна брода.

Ово јe за Италијане био тежак ударац, поготово психички. Немачки обавештајци су јављали о сломљеном моралу италијанске ратне морнарице и о бедним резултатима авијације која је на папиру још увек била доста јака. Хитлер је одлучио да овог пута помогне Дучеу, у духу солидарности два режима везаних пактом. Немачко ваздухопловство је у Италију послало око пет стотина авиона: Јункерса, Штука, Хајнкела и застрашујуће Месершмите. Њихове посаде биле су састављене од искусних пилота и Британци су осетили разлику већ после њиховог првог наступа на страни Италијана. Ниско и изненадно су нападали и бомбардовали британске бродове, луке и одбрамбене положаје. Овог пута су Британци преживљавали тешке часове. За њих је нова година отпочела тешким нападом на носач авиона HMS Illustrious, који је са тешким оштећењем једва успео да се склони у луку Малте, али су га тамо поново напали. Уопште, цело острво Малту су Немци добро изрешетали.

Оштећени британски носач авиона HMS Illustrious у Малтешкој луци.

Систематски су планирали своје нападе. Првог јануара је потопљена британска крстарица Southempton. На Малти више није било довољно докова да би се могла оправити сва већа оштећења на британским ратним бродовима. Британци су хитно затражили појачање а истовремено одлучили да повећају интензитет својих акција. Док су њихове подморнице непрестано угрожавале немачки и италијански транспорт трупа, између Италије и Африке, њихови торпедни чамци су парирали све већој снази италијанских торпедних чамаца. Ту се углавном радило о ноћним акцијама: било је то сабласно и крваво ратовање између малих, стеновитих острва испред обале. Свако ново лукавство могло је да донесе успех. Припремао се, међутим, и нови изненадни напад. Овог пута биле су циљ јединице флоте у Ћенови. Кад се, међутим, ескадра из Гибралтара, следећи траг бомбардера, приближила Ђенови, и кад су топови били спремни, открило се да је већина италијанских ратних бродова већ одавно побегла из луке. Овог пута је италијанска обавештајна служба постигла добре резултате, али је зато Ђенова платила за бекство бродова.

Борба се одвијала на веома широком фронту и било је немогуће у исто време бити на више места. И Британци и Италијани су чезнули за неком значајном победом. Двадесет и шестог марта су преко италијанског радија тријумфовали због херојског подвига пет моторних чамаца пуних експлозива, који су, упркос противторпедним мрежама и минама, успели да уђу у британску поморску базу Суда на Криту, и да у дугом и уском каналу сеју смрт својим пловећим ватрометом. Моторни чамци, које су поморски диверзанти увукли у базу оставили су за собом стравично разарање. Један огромни танкер нестао је у пламену уз страховиту експлозију, а крстарица York је тако оштећена да је морала да буде искључена из сваке даље акције. Охрабрени овим успехом, команданти италијанске морнарице су одлучили да британској флоти у Средоземном мору задају смртни ударац. Италијански ратни бродови испловили су из Напуља, Таранта, Месине и Бриндизија. Подељени су у две групе да би се свака посебно суочила са Британцима у околини Крита. Требало је да командант италијанских поморских снага, адмирал Анђело Јакино, и његов заменик, Катанео, лично воде операцију и да сваки од њих под својом командом поведе по једну ескадру. Већ у току пловидбе требало је да садејствују немачки авиони, да би касније заједнички наступили. Били су убеђени да радари и носачи авиона овога пута неће помоћи Британцима.

Британска флота испловила је из Александрије и адмирал Канингем је такође рачунао са великим акцијама. Временске прилике су биле неповољне; оловни облаци су се нагомилавали изнад запенушаних таласа Средоземног мора, тако да Италијани нису имали прилике да садејствују у тренингу са немачким пратећим авионима. Одустали су од плана да оперишу са две ескадре; Јакино је одлучио да нападне удруженим снагама. Тог тренутка није ни слутио какву му је клопку спремио Канингем. Командант британске флоте импровизовао је неку врсту лажног конвоја, који је под заштитом неколико крстарица као мамац кренуо у правцу Александрије.

Те бродове су у рано јутро двадесет и осмог марта, на висини острвца Гаудос, јужно од Крита, открили италијански авиони. Адмирал Сансонети, који је командовао претходницом Јакинове флоте, добио је стриктно наређење да чека свог главног команданта. Он се, међутим, није држао овог наређења и одлучио је да одмах нападне Британце. Почела је предигра битке код Матапана. Због слабе видљивости – тог тренутка је магла била веома густа – и због тешких димних завеса прве гранате бродске артиљерије нису, чинило се, имале никаквог резултата. Све је то пре личило на игру мачке и миша, у којој су час Италијани јурили Британце а час Британци били Италијанима за петама. При том се, међутим, битно променио положај обе флоте, што је и била Канингемова намера. Поподне су се Британци одлучили за ваздушни напад. Са носача авиона Formidable и оближњих ваздухопловних база узлетели су британски ловци. Опет су торпедни авиони постигли значајан успех. Један од њихових торпеда погодио је Јакинов адмиралски брод Vittorio Veneto у крму. Покварили су се уређаји за управљање, а кроз огромну рупу у трупу улазиле су тоне воде. Италијани су ипак брзо и спретно успели да закрпе брод. Пловећи са пола снаге, Vittorio Veneto је успео да се извуче из метежа.

Италијански бојни брод Vittorio Veneto отвара ватру по британским крстарицама

Кад су се увече британски авиони вратили за други напад, Јакино је одмах свој брод окружио разарачима и крстарицама и пустио је димне завесе. Пловећи у цик-цак линији, италијанска ескадра је очајнички покушавала да побегне. Личило је то на слалом између усковитланих водених фонтана које су стварале гранате и бомбе. Јакинова противавионска артиљерија отворила је ватру из свих оруђа, а светлећа зрна су као усијане чиоде парала тамно небо. Усред овог урнебеса саопштено је Јакину да је крстарица Pola погођена у прамац и да се налази у тешкој ситуацији. Брза, модерна Pola била је једна од главних јединица његове флоте, па су зато две крстарице и четири разарача добили наређење да потраже брод и отпрате га у неку домаћу луку. То није била паметна одлука, закључио је Мусолини касније немилосрдно. Јакино се, међутим, бранио примедбом да се радило о веома драгоценом броду и да он тог тренутка, у мрклој ноћи, није могао да зна да су Британци тако близу.

Док је италијански командант ескадре бежао, на адмиралу Катанеу је остао тежак задатак да беспомоћну Polu потражи у тами ноћи. Јасно је да је последње средство одбране Polе било да се од рефлектора противничке ескадре заштити густом димном завесом. Катанео је у затвореној формацији, на висини Рта Матапан, код јужне обале Грчке, ишао у сусрет својој пропасти. Сусрет са Канингемовим бродовима у 22,25 часова био је за обе стране потпуно изненађење. Док су Италијани покушавали да развију фронт како би помогли »Поли«, Британци су чекали спремни у својим артиљеријским торњевима. Затим су, пратећи на радару покрет италијанске ескадре, упалили изненада своје огромне заслепљујуће рефлекторе и обасјали италијанске бродове – а онда је настао пакао. Warspite, Valiant и Barham отворили су ватру. Пораз је био катастрофалан.

Италијанска крстарица Pola

Не стигавши да испале ниједан хитац, италијански бродови су одлетели у парампарчад. За неколико минута одиграла се стравична драма. Док су италијанске олупине тонуле као ужарене бакље, запалило се и море покривено нафтом па су несрећници који су скакали у море умирали страшном смрћу. Иронија судбине је хтела да се у близини, заклоњена димном завесом, налазила Pola, очекујући помоћ. Њена стројарница била је под водом, а генератори су јој били тешко оштећени, тако да није имала осветљења. На броду се налазило још само 236 људи. Стотине чланова посаде је после поготка торпеда ипак радије скочило у море. Други су касније од команданта де Пизе добили дозволу да се спашавају сплавовима. Стање на броду било је хаотично. Из стројарнице су куљали велики облаци дима. Де Пиза је издао наређење да се брод припреми за уништење. У међувремену су се неки чланови посаде који су били скочили у воду, поново попели на брод тресући се од зиме. Многи од њих су били голи и ваљали су се по палуби од јаких грчева у желуцу и од напада повраћања. Болничари су дотрчавали са флашама кјантија у нади да ће тако јаднике мало загрејати. У даљини су чули рику топова а командант де Пиза је касније изјавио да је чак видео сенке великих британских бојних бродова како пролазе недалеко његовог брода. Био је то међутим енглески разарач Havoc који је наишао на Polu у њеној безнадежној позицији и претходно на њу испалио још неколико салви. Пошто нису добили одговор, Британци су одлучили да броду приђу са стране. Командант де Пиза и остали чланови посаде су заробљени. Адмирал Канингем је обавестио италијански Црвени крст о координатама на којима се одиграла ова поморска битка. Тако је ова организација могла да пошаље брод како би се спасло стотине бродоломника који су још пливали по мору. На крају, спасено их је свега 160. Многи су готово пет дана били у води или су се одржавали на површини држећи се за сплавове. Британски разарачи Jervis и Nubian су у рано јутро двадесет и деветог марта коначно потопили Polu. Ово је била последња фаза страшне драме која у.историји морнарице једва да је имала сличног примера. Док су Британци изгубили један авион, потопљено је пет великих италијанских бродова; 2400 италијанских морнара, међу којима и адмирал Катанео, изгубило је живот у овој драми код Матапана. Да Британци нису направили неколико очитих грешака, исход би био још страшнији. Јер драгоцени брод Vittorio Veneto је, иако оштећен, успео да се врати у луку Таранто.

Повлачење италијанског бојног брода Vittorio Veneto, након торпедовања.

Јакино је одмах морао да се јави на рапорт Дучеу. У палати „Венеција“ одржана му је жестока лекција и пребачено му је све оно на шта је он више пута упозоравао Дучеа: недостатак радара, носача авиона и недовољна сарадња између морнарице и авијације. У тупом очајању је адмирал слушао тиранина. Његове мисли биле су код катастрофе о којој је све сазнао тек кад се са својим бродом укотвио у Таранту.

 

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *