Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Италијански напад на Грчку

5
(2)

Као код Маратона

После француског пораза, нико у Италији није више са сигурношћу знао шта ће Италија да ради даље у рату. Било је разних могућности. Најочигледнија је била могућност да нападне Британце у Египту. Начелник италијанског Генералштаба, маршал Бадољо, рекао је, међутим, да би напад тамо отпочео тек пошто би се први немачки батаљон искрцао у Енглеској. Затим су постојале могућности на Балкану. Немачка тамо, међутим, није желела неприлике већ мир и спокојство. Свака промена постојеће ситуације би Британији, а можда и Совјетском Савезу, дала повода да се умешају, а то се никако не би могло добро завршити по Немачку, која је у великој мери зависила од румунских нафтоносних поља. Ако су Италијани желели акцију, требало је да је траже на Средоземном мору.

napad-italije-na-grcku-2
Италијани се нису борили само против грчких напада већ и против невремена. Ово је скровиште италијанских алпинаца.

Бадољо, у суштини, није желео борбу. Ипак је и даље покорно слушао заповести које је добијао од Мусолинија или Министарства рата. А те заповести су се све више разилазиле. Дуче је желео напад, сад на Југославију, сад на Грчку; у Министарству су се израђивали планови за демобилизацију једног дела војске, како би остатак могао боље да се наоружа, а производња војне индустрије да се повећа. Све то још је више компликовао Ћано, Мусолинијев зет и министар иностраних послова, који је највише желео напад на Грчку и којег је подржавао италијански гувернер Додеканеских острва, фашистички ветеран Де Веки, који је и приватно водио антигрчку политику. Грчка је ствари схватила озбиљно. После неколико инцидената, које је вероватно изазвао Де Веки, спроведена је 17. августа делимична мобилизација, а припремала се општа мобилизација.

Италијански генералштаб је у међувремену израдио три плана. План „Е“ који је садржавао напад на Југославију са истовременим мерама обезбеђења према Грчкој; план „Ц“ за напад на Грчку са мерама обезбеђења према Југославији, и, најзад, план који је предвиђао мере ако се ништа не деси. У исто време се у Министарству рата припремао план за демобилизацију две армије у јачини од 600 000 људи…

Одлука за напад на Грчку донесена је 8. октобра. Дуче је чуо да је Хитлер послао војну мисију у Румунију како би се са Румунијом договорио о мерама за ефикасну заштиту нафтоносних поља. Ћану је рекао да га је Хитлер опет ставио пред свршен чин и да ће му сада вратити истом мером: „Хитлер ће из новина чути да сам заузео Грчку“. На ратном савету, 15. октобра, коначно је донесена одлука о том нападу. За време дискусије је Дуче питао: „Колико има од границе Епира до Атине?“ Генерал Висконти-Праска, командант италијанских трупа у Албанији, одговорио је: „250 км, ако се користи пристојна мрежа путева.“ Дуче: „А какав је предео?“ Праска: „Високи, голи, негостољубиви брегови.“ Дуче: „А правац долина?“ Праска: „Исток-запад, у правцу Атине.“ Дуче: „То је важно.“ Тако је текао разговор неко време. Затим је Дуче сажео оно што је речено: „Офанзива на Епир, притисак на Солун, а у другој фази пробој ка Атини.“

napad-italije-na-grcku-3
Италијански војници на албанском фронту. Италијани су имали ту предност што су, за разлику од исцрпљених Грка, могли да упућују на фронт нове јединице.

Италијански напад почео је 28. октобра. Претходно вече је у Атини још био велики пријем у част посете Пучинијевог сина новој атинској опери. Ујутро, у три часа, грчком диктатору Метаксасу уручен је италијански ултиматум. До шест тог истог јутра имао је времена да се повинује. Међутим, то не би много помогло, јер већ у пола шест су италијанске трупе упале у Грчку. Хитлер је тада био на путу. Прво је отишао код Франка да придобије Шпанију да се прикључи Осовини. То му није успело. Враћао се кући преко Вишија где је Петена хтео да приволи на већу послушност. За њим је јурило Мусолинијево писмо у којем му саопштава да има намеру да нападне Грчку. Кад је Хитлер најзад прочитао ово писмо, предложио је одмах разговор у Фиренци, и то 28. октобра. Кад је Хитлер тог дана у Фиренци изашао из воза, Мусолини је тријумфујући узвикнуо: „Фиреру, ми марширамо“.

Захваљујући, пре свега, својој авијацији која је у односу на грчку била шест пута јача, Италијани су првих дана постизали успехе. Са једном оклопном дивизијом и две ојачане пешадијске дивизије напали су са југозапада. На североистоку, налазиле су се три ојачане италијанске пешадијске дивизије. Оне су се, међутим, ограничиле на борбе претходница. Главни напад у Епиру потпомагао је напад у центру фронта. Тамо је једна брдска дивизија покушавала да се пробије кроз планине Пинда, да би стигла до места Метсовон. Одатле су, наиме, ишли проходни путеви на којима су могли успешније употребити своје тенкове. Борбе у центру су на крају биле одлучујуће. Тамо су се италијански алпинци нашли пред пуком евзона, елитних јединица грчке војске. Првих дана су мало могли да ураде против бесних напада Италијана. Тада је начелник грчког генералштаба генерал Папагос издао наређење које је подсећало на борбу старих Грка против Персијанаца. У ноћи између 9. и 10. новембра евзони су се попели уз падине Пинда и тако оставили центар потпуно незаштићен. Стотине грчких сељака из околине помогло им је да носе ратни материјал. Кад је свануло јутро, евзони су кренули у јуриш низ обронке вичући: „Ветар! Ветар!“ и напали бок алпинске дивизије „Јулија“. Као што су 490. пре н. е. Атињани натерали Персијанце на бег код Маратона, тако су и сада евзони отерали дивизију „Јулија“.

Остављајући рањенике и пуно ратног материјала, остатак италијанске дивизије морао је да се повуче у Албанију. Утицај ове грчке победе одразио се и на остале делове фронта. Италијански напад на западном делу морао је да се заустави јер је, због пораза дивизије „Јулија“ у центру, било угрожено источно крило. Положај се из основе променио. И то до те мере, да су Грци 14. новембра могли пређи у офанзиву. Напад су почели на североистоку у граничном подручју према Југославији. Готово без икаквог застоја напредовале су грчке трупе ту и на западном делу фронта, где су такође прешли у напад. Италијанима су све више стизала појачања, тако да је на крају десет италијанских дивизија учествовало у борби, уз учешће још неколико пукова. За разлику од њих, Грци су имали осам пешадијских и једну коњичку дивизију и две пешадијске бригаде. Италијани су и у наоружању били надмоћнији: осим тенкова – којима Грци нису могли да се супротставе антитенковском артиљеријом – имали су и авијацију. Италијани су у сваком пешадијском пуку имали више од шездесет минобацача, док су Грци имали само по двадесет. После кратког предаха, Грци су 8. децембра поново прешли у напад. Италијани су потискивани све даље на запад. У Риму је у међувремену настала тотална паника. Још 22. новембра је Мусолини писао Хитлеру: „И ја сам имао своју црну седмицу, али најгоре је сада ваљда прошло.“ Међутим, 5. децембра је италијанском посланику у Берлину упутио хитан захтев да од Немаца изнуди било какву помоћ. Неколико дана касније се Мусолинијево расположење опет променило: помоћ више није била потребна. У међувремену су Грци све даље напредовали. На североистоку су заузели град Поградец; у центру су били пред саобраћајним чвором Клисура; на југозападу су освојили албанску луку Химара. У Италији је опет започета мобилизација тек демобилисаних трупа.

У Берлину је расла забринутост због грчких успеха. Поготово због тога што је британска авијација пружала извесну помоћ грчкој војсци, Немци су почели да се плаше за румунска нафтоносна поља. Следио је период тајних преговора између Хитлера и Метаксаса, који је, међутим, одбио немачке услове посредовања.

Хитлеру је тада постало јасно да ће морати да рачуна са ратом на Балкану. Већ 18. новембра дао је Врховној команди задатак да изради оперативни план за напад на северну Грчку и евентуално на целу земљу. Ово је касније допуњено операцијом „Марита“ – планом за освајање Грчке. Пет дана касније, 18. децембра, потписана је директива, шифровано названа „Барбароса“ за напад на СССР. Рат против Грчке и Совјетског Савеза били су временски толико повезани, јер их је требало извести један за другим.

На албанском фронту се у међувремену грчки напад развијао спорије. Трупе су се нашле сувише далеко од својих база, тако да је снабдевање постајало све теже. Осим тога Грци су исцрпли своје резерве, а код Италијана улазиле су у борбу стално нове јединице. Ипак је успех, који је Мусолинију био тако преко потребан, изостао. Хитлер је хтео да говори с њим о извођењу операције „Марита“, а тај би разговор Дучеу био много лакши да је сам однео победу. Кад се Мусолини, најзад, ипак решио да крене у Немачку, показало се да је управо тог дана, 19. јануара 1941. разбијена његова најбоља дивизија „Тоскански вукови“. Рђав почетак за договоре између Дучеа и његовог савезника којег се пре бојао него што га је ценио…

 

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *