Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачка коалициона политика против Британије

0
(0)

Континентални блок

Британија је после евакуације код Денкерка (од 28. маја до 4. јуна 1940) неопозиво остала при својој одлуци да настави рат против Немачке. Хитлер никад није могао да схвати зашто Британци нису хтели да дозволе хегемонију Немачке на европском континенту у замену за готово нетакнути утицај у њиховим прекоморским колонијама. У току јула 1940. Немачка се одлучила да нападне Совјетски Савез, без изгледа да ће Британија ускоро попустити. Тиме је срж стремљења – добијање “животног простора” у источној Европи – поново актуелизиран; кренуло се у сусрет нежељеном рату на два фронта.

У међувремену је Немачка тражила путеве како би благовремено придобила за своје планове Британију чија империја, по њеном схватању, није смела да се распадне. Даље постојање Британске Империје сматрало се најбољим условом за добро прорачунати напад на источну Европу. Полазећи од таквог резоновања, Хитлер је после неуспешног ваздушног рата против Британије, и после одлагања операције „Зелеве“, почео да се интересује за подручје око Средоземног мора које је био оставио Мусолинију. Сматрао је да је нашао терен на којем ће помоћу целог скупа политичких комбинација (политика Континенталног блока) и са добро прорачунатим, али не сувише тешким ударцима, ипак натерати Британију на мир. Због тога је интересе Италије, Француске и Шпаније морао да доведе у сагласност са сопственим интересом у остварењу ефикасног коалиционог рата против Британије.

Зато није ни чудо што је Хитлер у септембру радо слушао о плановима које би требало спроводити против Британије на разним подручјима. Генерал Јодл је у једном документу од 30. јуна 1940. указао на могућност „да се рат прошири на околна подручја“ поред могућности као што су: економска блокада, опсада, терор над становништвом и инвазија. Овакво мишљење може се наћи и у ставовима адмирала Редера. Он је 26. септембра 1940. уверавао да су Британци одувек сматрали Средоземно море центром за одржавање своје позиције светске силе. Зато је зими 1940/41. требало истерати Британце из Средоземног мора. У ту сврху није било само значајно да се освоје Гибралтар и Суец, већ је такође требало да се Немачка преко Египта, Палестине и Сирије пробије до Турске. То би још више уплашило Совјетски Савез. Чврста позиција у Египту значила је и гаранцију италијанских поседа у источној Африци. Тиме би италијанска флота добила више могућности да се супротстави Британцима чак у Персијском заливу и Индијском океану.

Најважнија стратешка тачка Хитлерове визије била је, међутим, освајање северозападне Африке. Редер је предвидео да Британија заједно са Де Голом и уз помоћ Сједињених Америчких Држава жели да тамо оформи оперативну базу да би истерала Италију из Африке и истовремено спречила Немачку да оснује ново колонијално царство. Немци су због такве стратегије били приморани да заузму упоришта у Атлантском океану, и то Зеленортска, Канарска и Азорска острва, како би спречили да их Британци заузму. Због тога је од велике важности било да се јачају морнарица и авијација. Ово образложење је адмирал Редер дао неколико дана после акције генерала Де Гола у Дакару. Та акција је у Француској у великој мери појачала антибританско расположење. Хитлер је одлучио да владу у Вишију приволи на концесије у њеним колонијалним поседима у Африци. Тог тренутка му се чинило да има више изгледа на успех са владом у Вишију него са Франком, са којим је после прекинутих разговора у јуну 1940, средином септембра поново успоставио контакт. Франко је, као и Мусолини, са задовољством посматрао толико повољан ток рата за Хитлера. Деветнаестог јуна је понудио Хитлеру да објави рат Француској и Британији; његова је цена, међутим, била тако висока, да Хитлер никако није могао да пристане на ову понуду. Франко је, наиме, захтевао ништа мање него Гибралтар, подручје око Орана, сједињење Марока под шпанским протекторатом и проширење свог сахарског подручја и приобалног подручја од ушћа Нигера до Рта Лопес. Затим је требало да Немачка снабде шпанске снаге свим ратним материјалом и добрима као што су бензин и храна. Због Хитлеровог очекивања да ће доћи до мира са Британијом, контакт са Шпанијом је за неко време стављен у позадину. Средином јула се ситуација изменила. Немачки Абвер (војна обавештајна служба) је тада испитивао да ли се Британији лако може да одузме Гибралтар. Одговор је био потврдан, али шпанско учешће у рату ради заузимања Гибралтара се Немачкој не би исплатило ни политички, ни војно, ни економски. Шпанији је недостајало много тога и она би Немачкој постала непосредно и велико оптерећење.

hitler-franko
Крајем октобра 1940. су Франко и Хитлер имали разговор на шпанско-француској граници.

Средином септембра је Хитлер желео да тачно зна које би захтеве Шпанија поставила у замену за учешће у рату. Писмено је замолио Франка за разговор на француско-шпанској граници са намером да га лично наговори на учешће у рату на страни сила Осовине. До сусрета је дошло 23. октобра. Франко, међутим, није дао никакво обећање, иако је за време разговора веома пожудно гледао на проширење шпанских колонијалних поседа. Хитлер је био разочаран. „Франко је“, рекао је, „исто тако похлепан као и многи код нас“. Следећег дана је у Монтоару срео маршала Петена. Маршал је, у принципу, био спреман на сарадњу, али требало је да још једном добро проучи како и под којим условима. Хитлеру није успело да Петену приђе тако да овај одмах покаже спремност за активно учествовање у рату против Британије у подручју Средоземног мора и на Атлантској обали. Петен је, у ствари, тежио ка одржању статуса кво у свим француским колонијама; он није могао да предвиди какав ће бити исход рата, ко ће спасити Француску. Зато је после догађаја у Дакару дозволио економисти професору Ружјеу да води тајне, полузваничне преговоре са Британијом. Дошло је до привремене сагласности, при чему је Британија обећала да више неће водити директне или индиректне акције против француских колонија, под условом да се Француска одрекне политичког приближавања Немачкој. Хитлер није знао за све ово, па се надао да ће му Француска у блиској будућности ипак средити неке ствари. У том тренутку му се чинило да има више изгледа на успех ако буде сарађивао са Француском него ако се буде удружио са Франком.

Сада је требало да обавести Мусолинија о својим француским и шпанским контактима. Већ 4. октобра му је на Бренеру изнео своју намеру да образује антибританску коалицију. Мусолини се сложио са том намером. Тада се такође сложио са Хитлеровим планом да пошаље немачке трупе у Либију како би се водиле заједничке операције у Египту. Италија, у међувремену, једва да је тамо постигла неке резултате. Дуче је сву своју пажњу усмерио на предстојећи војни напад на Грчку, о чему Хитлеру ништа није рекао. Хитлер је тек по повратку из Монтоара чуо да тај напад треба ускоро да се изврши. Одлучио је да одмах разговара са Мусолинијем и затражио да то буде 28. октобра. Кад је тог дана срео Дучеа у Фиренци, Италија је већ, супротно његовим очекивањима, напала Грчку. Ово се Хитлеру, који је због снабдевања нафтом из Румуније желео мир на Балкану, уопште није свидело. Сада је требало да се плаши акције Британаца из Грчке против Румуније, а шта би онда Совјетски Савез урадио? Упркос свему, понудио је Дучеу војну помоћ и указао на неопходност да се заузме Крит.

У периоду кад је Хитлер покушавао да на неки други начин обори Британију и када је већ припремио напад на Совјетски Савез, доделио је десеторици својих најистакнутијих генерала маршалске палице у својој радној соби у новој Рајхсканцеларији. Свечаност је обављена у августу 1940, а већина ових маршала је следећих година имала истакнуту улогу у рату. Слева надесно: Кајтел, фон Рундштет, фон Бок, Геринг, Хитлер, фон Браухич, фон Леб, Лист, фон Клуге, Вицлебен и фон Рајхенау. Осим Геринга, који је постао рајсхмаршал, сви други су добили чин фелдмаршала.

Хитлер и Мусолини тог тренутка нису видели које последице ће имати напад на Грчку. Немачка је сада морала да пружа помоћ Италији, која се за ову акцију подједнако лоше припремила као и за ону у Либији, а уз то је сада оперисала у оном делу Средоземља у којем су Британци због италијанског неуспеха преузели иницијативу. Ово је значило неуспех Хитлерових покушаја да се образује антибританска коалиција која би Британцима у том подручју могла да зада одлучујући ударац. Хитлер и Мусолини то, чини се, нису схватили, што се види из њиховог разговора у Фиренци, за време којег су готово искључиво разговарали о условима за мир са Француском и Британијом, имајући у виду проширење сопствене територије на рачун британских и француских поседа. Франкови захтеви су им били сувише високи.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *