Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Криза у немачком врховном командовању

4.8
(12)

Отпори и неслагања

До рата против Совјетског Савеза, сва немачка освајања прошла су без неких већих несугласица у немачкој Врховној команди. Додуше, сви немачки генерали пре рата нису имали много поверења у Хитлера. Код високог војног кадра „старе школе“ постојали су војнотеоретски приговори и у време припремања рата на западу. Али успех муњевитог рата, импресионирао је и пријатеље и непријатеље. Противници Немаца губили су битке тако брзо да би рат био завршен пре него што би генерали своје приговоре могли да поткрепе доказима из праксе. Хитлер је сматрао да му је управо та пракса дала за право и његово непомућено самопоуздање нарасло је до хистерије.

Огромна пространства Совјетског Савеза нису, међутим, била подесна за муњевити рат. Без обзира какве је тешке ударце совјетска армија примала првих месеци рата – још увек је имала довољно људи и простора да борбу настави. А како је време протицало, тако су и генерали почели да критикују врховног команданта Адолфа Хитлера. У својој директиви број 33 од 19. јула Хитлер се чврсто држао постизања три раније постављена циља: Лењинграда, Москве и Украјине. Међутим, у једном додатку директиви од 23. јула закључио је да Група армија Центар треба за напад на Москву да „користи пешадијске јединице двеју армија, које су довољно јаке за тај циљ“, док би 3. оклопна група била додељена Групи армија Север да би се појачао напад на Лењинград. Тако огољена Група армија Центар се тада налазила око Смоленска и управо је ту Црвена армија пружала жесток отпор, тако да су Немци на неким местима чак и потиснути.

У име Врховне команде копнене војске њен командант фелдмаршал фон Браухич оштро је протествовао због тога, јер је сматрао да је ова директива неизводљива. Још тог истог дана, 23. јула, одржао је са Хитлером о томе конференцију, али је Фирер сматрао да је управо због тако јаког совјетског отпора било непотребно користити тенкове који су били далеко испред пешадије. По њему, баш је пешадија требало да сломи тај отпор да би пут био слободан за даље муњевите операције.

hitler-generali
Августа 1941. је Хитлер посетио штаб фон Рундштета. Између Хитлера и фон Рундштета је маршал Вилхелм Кајтел.

Он је, у суштини, Москву сматрао мање важном („Москва за мене није ништа друго до име неког места“, рекао је једном). Веома важним сматрао је заузимање Доњецког басена, чиме је мислио да ће Совјетима одузети ратну индустрију и прекинути довоз нафте. Сматрао је веома значајним заузимање индустријског центра Харкова у оперативном подручју Групе армија Југ, а на северу заузимање Лењинграда, што је оценио политички одлучујућим. Генерали су га узалуд упозоравали на то да се главнина совјетске армије налази пред Москвом и да је главно победити Црвену армију на правцу Москве јер би тиме, сматрали су, био побеђен Совјетски Савез у целини. Рундштет је Хитлеру изнео ово становиште на једној конференцији у штабу његове Групе армија 6. августа. Хитлер је поново све одбио и саставио следећу листу приоритета: 1. Лењинград, 2. источна Украјина, 3. Москва. Генерал Халдер, начелник штаба Врховне команде копнене војске упитао је следећег дана начелника оперативног одељења Врховне команде немачких оружаних снага генерала Јодла (који је био потпуно под Хитлеровим утицајем) да ли Хитлер намерава да победи Совјетски Савез или жели да добије економски потенцијал у Украјини и Кавказу…

Халдер је 10. августа саставио меморандум у којем се поново залагао за то да операције ка Москви добију приоритет. Према додатку директиви 34 од 12. августа изгледа да је овај меморандум имао успеха код Хитлера. Москву је требало напасти широким фронтом, и то укључивши и тенковске јединице из групе армија Север. Али зато је прво требало успешно завршити операције према Лењинграду. Дотле Група армија Центар није смела да предузима нападе на правцу ка Москви; требало је да се без помоћи авијације ограничи на одбрамбене акције. Хитлер је 20. августа отворено рекао да се не слаже са Халдеровим меморандумом који је овај још детаљније израдио 18. августа. У директиви од 21. августа Хитлер је још једном саставио своју познату листу приоритета. Гудеријан, командант 2. оклопне групе у саставу Групе армија Центар покушао је још једном да убеди Хитлера. Узалуд. Генерал фон Швепенбург, који је командовао 24. оклопним корпусом у Гудеријановој 2. оклопној групи, рекао је о томе следеће: „После преласка Стаљинове линије успело је (мом корпусу) да се даље пробије у правцу Москве али је Хитлер, упркос саветима највиших одговорних војних саветника, донео судбоносну одлуку да скренемо на југ, у Украјину, чиме је напад на Москву одложио до јесени или зиме“.

Тек крајем септембра почела је немачка офанзива према Москви, али ни онда са сконцентрисаним снагама. Групе армија Север и Југ морале су и даље да офанзивно наступају. Њихови команданти фон Леб (Север) и фон Рундштет (Југ) који су стајали на становишту „само одбрана“ смењени су у децембру са својих положаја као и Гудеријан, командант 2. оклопне армије и генерал Хепнер, командант 4. оклопне групе.

Неки немачки генерали су сматрали да би офанзива против Москве могла уродити плодом само уколико би отпочела најкасније крајем августа – и то још уз помоћ јединица суседних група армија и под условом да се прекине са свим офанзивним акцијама на другим деловима фронта. Међутим, кад се офанзива у новембру-децембру завршила неуспехом, Хитлер је то пребацио… својим генералима! Пре свега је Врховни командант копнене војске фон Браухич морао да за то плати својим смењивањем. У свом дневнику је Гебелс описао тадашње Хитлерово расположење пошто је сазнао да је офанзива против Москве пропала. „Хитлер је“, пише Гебелс, „назвао фон Браухича сујетном, бедном кукавицом, који није у стању ни да процени ситуацију, а камоли да је савлада. Због својих непрестаних интервенција и непослушности проиграо је цео план рата на Истоку, план који је био кристално јасан“.

Фон Браухич је 7. децембра 1941. поднео своју оставку. Хитлер је рекао да тог тренутка нема времена за њега (совјетска противофанзива отпочела је два дана раније). и тек 19. децембра га је обавестио да је његова оставка прихваћена.

Какви су били лични односи у немачкој Врховној команди између Хитлера и његових генерала може се видети из изјаве генерала Валтера Варлимонта. После Хитлера, Кајтела и Јодла, Варлимонт је био најважнији човек у Врховној команди. Он свој рад у Врховној команди није желео да назове „сарадњом“ са Хитлером зато што је, како због својих претпостављених (Кајтела и Јодла) тако и због свог смештаја (није становао и радио у истом бункеру где и Хитлер), био одвојен од Хитлера, „што сам у извесном смислу сматрао предношћу, јер је та „сарадња“ била веома депримирајућа. Хитлер је прошао кроз известан развој који сам ја делимично и лично могао да пратим, зато што сам већ крајем 1936. имао прилику да Хитлеру поднесем извештај из Шпаније, при чему је, укратко речено, био искрен и разуман. Касније – ако би ме уопште нешто питао, прекидао ме је на најгрубљи начин, остављао ме и одлазио ако се већ ни прве моје речи или реченице нису уклапале у слику коју је он себи сам створио“. Некад је Варлимонт из чисто војних разлога морао да предлаже да се одређена подручја напусте. „Тек што бих назначио такве предлоге он је већ наређивао свом ађутанту да склони карте са стола – и моје излагање би било завршено.“ Већ и то што је морао да буде са Хитлером у једној просторији било је за Варлимонта „психичко и физичко мучење. Имао сам осећај да ми је тај човек ждрао мисли из главе.“ Преко радија, који је емитовао Хитлеров говор из Рајхстага, овај високи официр је сазнао да је његова земља објавила рат Америци. Одмах затим позвао га је Јодл и упитао да ли жели да изврши потребне припреме за поход против Америке… То је било 10. децембра, пет дана после успешне совјетске противофанзиве.

За разлику од Хитлера, и вероватно својих претпостављених Кајтела и Јодла (и Кајтел је у Нирнбергу осуђен на смрт и погубљен), Варлимонт није веровао у победу немачких оружаних снага над армијом Совјетског Савеза. „Нисам једноставно могао да се отресем осећања да је, пошто је дефинитивно одређен план Барбароса, отпочео марш у катастрофу. Никад то нисам ни крио и чак сам то у то време изражавао на такав начин што сам већ у јесен 1940. преселио породицу из Берлина (у Тегернсее у Баварској)“.

Ни многи команданти на бојишту нису видели много добра у рату против Совјетског Савеза. Генерал Курт фон Либенштајн, начелник штаба 2. оклопне групе, пошто су издате наредбе за припрему рата против Совјетског Савеза, разговарао је на ту тему са својим претпостављеним Гудеријаном: „Још се тачно сећам како је мој директни претпостављени, генерал Гудеријан, био запрепашћен кад сам му на карти објаснио оперативне циљеве Врховне команде и опште циљеве рата са Совјетским Савезом: „Погледај на карти колико је огромно ово руско царство. Нигде му нема краја. Одавде до Урала… а одатле још четири пута толико до Тихог океана. Зашто водимо рат са Русијом? Било би много боље кад би нам Русија и даље испоручивала потребне сировине“. Обојица су била мишљења да је овај рат био „скок у таму“, „иако је Врховна команда сигурно из пропагандних разлога тврдила да можемо уништити Русију за можда три до четири месеца.“

kajtel
Вилхелм Кајтел, фелдмаршал, начелник немачке Врховне команде.

На фронту је владало велико негодовање због Хитлеровог мешања у сваки детаљ.  Генерал фон Либенштајн говори да су „од горе долазила наређења чак и за пребацивање појединих пукова или чак неколико батаљона с једног места на друго. Али наравно да је у бункеру у Источној Пруској, где се налазила немачка Врховна команда, све изгледало друкчије него између Орела и Туле.“ Према Хитлеровом наређењу, Немци ту нису смели да се повуку. То је био неодржив положај, па је Гудеријан одлетео до Хитлера и известио га да на отвореној равници (на минус 30 степени) не може да се брани. У Орелу је Гудеријан пренео разговор са Хитлером своме начелнику штаба фон Либенштајну. Овај се још сећа од речи до речи Гудеријановог причања: „Хитлер је рекао: „Зашто својим минобацачима и хаубицама не правите левке у земљи ? И ми смо у првом светском рату тако правили левке у Фландрији.“ На то је Гудеријан одговорио: „Мој Фиреру, прво уопште немам толико минобацача и хаубица, друго и да их имам, не бих имао довољно муниције и, треће, и кад бих правио левке, гранате не би направиле већу рупу од корита за рубље, јер је слој замрзнуте земље дебео један метар.“ Хитлер је међутим остао при свом наређењу које је важило за цели фронт: не одступити ни педља. Супротно наређењу, Гудеријан се ипак повукао на бољи положај.

Супротности између Хитлера и његових генерала, које су већ постојале на плану стратегије и оперативе, нису више могле да се ублаже победама; обрнуто – оне су се само још више изоштриле у току рата на Истоку. Те супротности сводиле су се, међутим, само на личне инциденте, јер су и Хитлер и генерали тражили путеве до победе. Једино су врло ретки храбрији официри извукли из тога закључке и повезали се са грађанским отпором, који је на крају, 20. јула 1944, довео до атентата на Хитлера. До револта генерала против неуспеха Хитлера као војсковође никад није дошло.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *