Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Московска битка

5
(11)

Џиновски удари

Прва недеља рата против Совјетског Савеза протекла је врло успешно за Немачку. Хитлер је 4. јула рекао: „Стално покушавам да се ставим у положај непријатеља. Али ма како гледао на ствар, непријатељ је изгубио.“

moskovska-bitka-1
Немачка пешадија креће се иза тенкова у снегу и магли

Стварно је тако изгледало. Врховни командант копнене војске, фон Браухич, и његов начелник штаба Халдер поднели су 8. јула извештај да су до тада идентификоване 164 совјетске пешадијске дивизије, да је од њих уништено 89, а само 46 је још способно да се бори, 18 је било на споредним деловима фронта, као на пример у Финској, а да није идентификована локација за 11 дивизија. Ипак ни Немци нису били без проблема. Код све три групе армија (Север на правцу Илменско језеро-Лењинград, Центар на правцу Орша-Витебск-Смоленск и Југ на правцу Коростен-Виница) тенковске јединице су толико далеко продрле да пешадијске јединице нису више могле да држе корак са њима. Као прво, јер је већина немачких пешадијских јединица имала коњске запреге, а као друго, јер је требало уништити оне совјетске јединице које су тенковске групације опколиле, а то је захтевало веома много времена.

Совјетска 5. армија, која се налазила у Припјатским мочварама, вршила је јак притисак на северно крило 6. армије Групе армија Југ. Тај притисак је био толико јак да је све више немачких снага морало да напусти свој првобитни задатак – пробој ка Кијеву – да би се бориле са 5. армијом. Даље на југу је маршал Буђони са својим трупама југозападног фронта изводио успешне акције успоравања напредовања 11. армије из састава Групе армија Југ фелдмаршала фон Рундштета. Групи армија Центар било је лакше. Совјетска Врховна команда се надала да ће успети да Црвену армију одржи на линији Нарва-Великаја-Дњепар-Херсон-Црно море. Али, та линија није представљала битну препреку за немачке тенковске јединице. И совјетски одбрамбени троугао Орша-Смоленск-Витебск пробијен је средином јула, а код Смоленска је, према немачким подацима, у немачке руке пало 100 000 заробљеника, 2000 тенкова и 1900 артиљеријских оруђа.

Немци су 16. јула дошли до приградских насеља Смоленска. Овде су се водиле жестоке борбе, па је на крају Смоленск дефинитивно остао у рукама Немаца. Црвена армија је ту први пут користила Каћушe, вишецевна ракетна оруђа, која су испаљивала ракетне пројектиле са камиона. Каћуше су играле велику улогу у преосталом делу немачко-совјетског рата. У овом сектору је генерал Јерјоменко са јединицама Западног фронта (3, 10. и 4. армија) покушао да одбаци нападача. Увидео је шансу да заустави муњевити рат и да се отприлике 35 км источно од Смоленска два месеца (јули и август) одржи на линији Јарцево-Јељња-Десна. У овој фази рата, Црвена армија је осим каћушама располагала и бољом артиљеријом од Немаца. Поред тога је психолошко дејство пароле „Ми бранимо пут који води право до Москве“ играо велику улогу. То заустављање је спроведено уз велике губитке. Према немачким подацима, у бици за Смоленск заробљено је 348 000 људи, заплењено је 3000 тенкова и више од 3000 артиљеријских оруђа. Совјетски подаци говоре о 32 000 несталих, уз губитак 685 тенкова и 1176 артиљеријских оруђа.

Код одбране линије Јарцево-Јељња-Десна први пут су улогу играле јединице добровољаца „ополченаца“. То су биле бригаде поменутих „народних добровољачких одреда“ које су формиране одмах после немачког напада. Недовољно обучене и слабије наоружане, послате су у борбу и трпеле су тешке губитке. На северу је Ворошилов са трупама северозападног фронта стајао пред тешким задатком да заустави 4. оклопну групу генерала Хепнера која је веома брзо напредовала. Пошто је Остров пао 10. а Псков 12. јула, ова група се поделила у два дела: лево је наступао оклопни корпус дуж источне обале Псковског и Чудског језера, десно оклопни корпус дуж западне обале Иљмењског језера према Новгороду. Општи правац био је Лењинград. Половином јула је од 30 совјетских дивизија под командом Ворошилова остало још само 5 способних за борбу. Ворошилова је заменио генерал Жуков. Он је почетком септембра спровео реорганизацију снага које су браниле прилаз Лењинграду, тако да је и одбрана Лењинграда сада била боље повезана.

moskovska-bitka-2
Колона заробљених немачких војника код Смоленска, јула 1941

Немци су већ били тако далеко од својих полазних база да се почела осећати несташица у снабдевању, поготову код Групе армија Центар. Важан фактор при том била је и већа ширина железничких колосека у Совјетском Савезу од осталих у Европи. До 3. јула су Немци прилагодили ширину колосека на железничкој линији Пољска-Минск до пола пута, а два дана касније је и остатак био завршен. Само то није било довољно. На путевима је такође било проблема јер је мрежа друмског саобраћаја била прилично слаба.

Деветнаестог јула немачка Врховна команда издала је директиву број 33 у којој су дата два главна задатка: да се спречи даље повлачење совјетских јединица, а затим да се униште. Ови задаци важили су пре свега за Групу армија Центар и Групу армија Југ. Требало је да оне униште већ опкољене совјетске снаге. Што се тиче Групе армија Југ, она је требало да концентричним нападом из Могилева Подољског, Винице и једне тачке северно од Умана опколи 12. и 16. совјетску армију. Гудеријанова 2. оклопна група требало је да се одвоји од Групе армија Центар и да скрене у југоисточном правцу, како би спречила да се ове совјетске снаге повуку преко Дњепра. Група армија Центар би онда, пошто уништи опкољене групе, наставила искључиво пешадијским јединицама да напредује у правцу Москве. Истурени делови тенковских јединица Групе армија Север морали би да сачекају док их пешадијске јединице стигну како би онда удруженим снагама напали Лењинград. Због тога би 3. оклопну групу требало пребацити из Групе армија Центар у Групу армија Север.

moskovska-bitka-3
Уништени немачки тенкови код Смоленска

У другој половини јула ситуација на фронту остала је непромењена. Код Смоленска се налазила још увек опкољена, али не и уништена једна совјетска групација. Северозападно од Кијева 5. армија је пружала жесток отпор; на северу је забележен мали добитак у простору, али је пешадија успела да стигне тенкове. На крајњем југу је 1. оклопна група успела да дође до Первомајска, што је значило животну опасност за 18. совјетску армију, којој је претило да буде опкољена код Умана.

У својој директиви број 34 од 30. јула, Хитлер је увидео да привремено мора да се одрекне циљева постављених у претходним директивама од 19. и 23. јула, због јаког совјетског отпора и проблема снабдевања. Осим тога је код тенковских јединица постојала велика потреба за предахом како би се тенкови могли оправити. Ова се наредба, све у свему, сводила на то да један део оклопних јединица из Групе армија Центар оде у позадину због оправки, због чега би ова група армија морала да пређе у дефанзиву.

Група армија Север би морала да настави офанзиву, а Група армија Југ не би добила појачања да оствари свој задатак: уништење свих совјетских снага западно од Дњепра и формирање мостобрана код Кијева. Петог августа су 1. оклопна група и 18. армија успеле да опколе 16 до 20 совјетских дивизија код Умана, али је на северном крилу 5. совјетска армија остала активна, због чега су Немци неколико пута дошли у критичну ситуацију. Ни Групи армија Центар није било лако, поготово код Јељње коју су Совјети ослободили 8. августа. И на северу, где је 10. августа отпочела нова немачка офанзива против Лењинграда, пружала је Црвена армија жесток отпор, тако да су Немци само полако напредовали. Халдер је 11. августа забележио у свом дневнику да је Врховна команда копнене војске на почетку рата рачунала са 200 совјетских дивизија, а да их је већ сад било идентификовано 360.

Да Немцима није ишло тако лако као што је изгледало. очито је и из података о губицима. Према немачким подацима, од 22. јуна до 31. августа 1941. Немци су имали 409 998 мртвих и рањених. Ти губици били су попуњени са само 217 000 људи; од 24 дивизије које су биле у стратегијској резерви Врховне команде копнене војске, већ је 21 била убачена у борбу, тако да су, у стратегијској резерви биле само још три дивизије. И са тенковима је било много проблема. Четвртог септембра је само 47% свих тенкова на Совјетско-немачком фронту било употребљиво; 32% је било на листи за оправке, а 30% је било неупотребљиво. Група армија Центар је и у првој половини септембра била под јаким притиском, између осталог зато што је морала да уступи део својих снага Групама армија Север и Југ. Ова друга успела је да у овом периоду источно од Кијева опколи више совјетских армија. Немци су, према њиховим изворима, после неколико недеља борби за уништење опкољених снага заробили 665 000 совјетских војника. Тако је пут за Харков био отворен.

moskovska-bitka-4
Рђави путеви, прашина, касније блато и снег отежали су кретње немачке пешадије

За време битке за Кијев дошло је до разлике у мишљењу између Стаљина, с једне стране, и маршала Буђонија и Хрушчова, с друге стране. Ова двојица су 11. септембра предложили Стаљину да се Кијев напусти како би се спречило окружење Југозападног фронта. Стаљин је одбио. Можда зато што је крајем јула рекао Рузвелтовом представнику Харију Хопкинсу да ће Црвена армија одржати линију Лењинград-Москва-Кијев. Стаљин је сменио Буђонија и послао народног комесара за одбрану, маршала Тимошенка, у главни град Украјине. Он је тамо стигао 13. септембра, а 16. септембра је град био опкољен заједно са 4 совјетске армије. Према совјетским изворима су Немци заробили само 175 000 људи. Занимљиво је да је начелник штаба Врховне команде копнене војске генерал Халдер и са немачког становишта сматрао да је битка за Кијев била „највећа стратегијска грешка рата на истоку“, с обзиром да је за уништење ових снага утрошено много времена и јединица, што је успорило остале операције, поготово оне на правцу Москве. Сасвим на југу, Немци су се приближавали Кримском земљоузу. На северу је пре половине септембра био затворен обруч око Лењинграда. Хитлер је изричито забранио да се град заузме, зато што је хтео да избегне неизбежне тешке губитке у уличним борбама и зато што је одбијао да на себе преузме одговорност да овај милионски град снабдева храном. Финци, који себе нису сматрали немачким савезницима, већ су једино имали истог непријатеља, нису хтели да пређу границу од 1939. Ограничили су се на то да заузму територије које су морали да уступе Совјетском Савезу после зимског рата 1939-1940.

Према директиви број 35 од 6. септембра испоставило се да је Хитлер усвојио план својих генерала да се сада главни удар усмери на Москву. Гудеријанова 2. оклопна група би с југа опет била пребачена у састав Групе армија Центар; и 2. армија је враћена у њен састав. Из Групе армија Север требало је да се ваздухопловне и оклопне јединице такође врате Групи армија Центар. Требало је још завршити неколико операција на југу и северу пре него што би се могло отпочети са офанзивом на Москву. Осим тога је требало много времена да се све те јединице пребаце у Групу армија Центар. Колоне су ишле само ноћу како Совјети не би сазнали за овај маневар. Коначно, 30. септембра, могла је да отпочне офанзива, као што је и замишљено – али шест недеља касније но што је било планирано. Гудеријан је са југа кренуо ка Москви у правцу Орел-Мценск-Тула. Пошто је пробијена совјетска одбрана Немци су два дана касније кренули из Велиша и Рославља у правцу Вјазме. Операција је успела и у „котлу Вјазме“ затворено је неколико совјетских армија: према немачким подацима, заробљено је 658 000 совјетских војника. Гудеријан је са својом 2. оклопном армијом наишао на слаб отпор, тако да је 2. октобра заузет Орел. Изненађење је било толико, да су трамваји у овом граду још радили кад су Немци ушли у град. У брзом темпу се наставило према Тули, удаљеној мање од 200 километара. Међутим, на овом правцу појавиле су се нове совјетске јединице и 7. октобра почела је да пада киша; тенкови и возила заглавили су се у блату; Гудеријан је буквално био прикован за земљу. Западно од Москве продор се још настављао: 6. октобра су Немци пробили одбрамбену линију Ржев-Вјазма; 12. октобра је пала Калуга на југозападу од Вјазме, 14. октобра заузет је Каљинин северозападно од Москве на железничкој линији Москва-Лењинград, 18. октобра заузет је Можајск, 75 км западно од главног града Совјетског Савеза; изгледало је да се совјетски фронт распао.

Два дана пре тога у Москви је дошло до необичних збивања. Према званичним подацима, из Москве се повлачило око два милиона људи. Ванредно стање је проглашено 19. октобра. Влада и дипломатски кор су се 20. октобра преселили у Кујбишев. Стаљин и Врховни штаб остали су у Москви. На улицама су постављене барикаде на којима су углавном стражарили „ополченци“. Међутим, Хитлер уопште није намеравао да заузме Москву. Из директиве од 12. октобра произлазило је да је хтео да примени исту процeдуру као код Лењинграда: опкољавање. И то из истих разлога које је навео и за Лењинград. Поред осталог, плашио се и епидемија. Као и у Кијеву, многи Немци могли су да настрадају због постављања мина изненађења и темпираних бомби. Совјети су укључили у борбу све што су имали пред Москвом и успели су да зауставе немачку офанзиву крајем октобра.

moskovska-bitka-5
Немачка тешка артиљерија у дејству.

Група армија Југ није наишла на јак отпор у правцу Ростова, тако да је 24. октобра заузет Таганрог. Харков је пао 24. октобра. У исто време, сасвим на северу, Немци су прoдрли до Тихвина, 170 километара источно од Лењинграда. Групе армија Север и Центар састале су се на извору Волге код Осташкова, јужно од Валдајских висова.

Пошто је септембарска офанзива застала, Немци су направили биланс да би видели да ли би током кратког периода сношљивог времена, од половине новембра до најкасније половине децембра, кад лаки мраз прелази у оштри, још могли да опколе Москву. Закључено је да од 136 немачких дивизија, имају стварну борбену вредност још само 83 дивизије. Снабдевање је било таман довољно да се издржи дефанзива, док би за офанзиву великих размера било недовољно. Група армија Центар није више располагала резервним снагама и нека већа невоља би могла да је доведе до катастрофе. С друге стране, тако су резоновали Немци, Црвена армија је била у толикој мери изнурена да би је могли елиминисати једним новим ударцем; циљ Москва није био удаљен ни 60 км. На основу ових чињеница које су говориле и за и против, Врховна команда копнене војске се ипак одлучила да ризикује офанзиву. Оно шта Немци нису знали било је да је из Сибира у рејон Москве пребачен велик број изврсно извежбаних совјетских дивизија.

moskovska-bitka-6
Ова карта показује развој операција на целом источном фронту до средине новембра 1941.

Нова немачка офанзива требало је да почне 15. новембра. Тада се на југу 1. оклопна група полако приближавала Ростову на ушћу Дона, а скоро цели Крим је био очишћен од совјетских трупа; само је још Севастопољ био у њиховим рукама, што је и остао до јула 1942. Много даље на западу је Одеса још дуго времена била совјетско упориште – од 5. августа до 16. октобра тај је град издржао немачко-румунску опсаду. Сасвим на северу је 11. новембра освојен Тихвин; у исто време су се предњи делови неких немачких снага пребацили преко реке Волхов не би ли се домогли Ладошког језера. Од Финаца се очекивало да ће освајање Тихвина искористити за офанзиву финске армије на Карелији, која би се коначно спојила са Групом армија Север, али Финци су то одбили из политичких разлога. Код Групе армија Центар ситуација је у предвечерје офанзиве била непромењена; 2. оклопна армија, која је била раштркана између Курска и Орела, имала је веома издужено десно крило које је заиста било јако рањиво. Ни овде нису имали појма о совјетским намерама. Москва је имала јаку противавионску заштиту: у седам концентричних кругова са размаком од 3 до 5 км била је постављена противавионска артиљерија тако да је град био скоро недостижан за немачке авионе. Први пут после немачке агресије совјетска авијација била је активна.

moskovska-bitka-7
Док су се Немци приближавали Москви, грађани главног града припремали су се за дуготрајну одбрану, дижући препреке и барикаде на улицама Москве, у новембру 1941

Група армија Центар фелдмаршала фон Бока кренула је у нову офанзиву 15. новембра. На њеном јужном боку Гудеријанови тенкови нису наилазили на одвише јак отпор, док се на северном боку, упркос јаком отпору Црвене армије, офанзива повољно одвијала. Немци су освојили 22. новембра Клин и Истру, на 22 км од Москве. Неколико извиђачких јединица дошло је код неког моста код Химкија буквално до ивице Москве, на 18 км од центра. Међутим, на централном сектору Групе армија почели су Совјети 16. новембра са противнападима, тако да 4. армија није могла да учествује у офанзиви. На овом фронту су се одједном појавиле сасвим свеже совјетске јединице. Тек 1. децембра су Немци могли да забележе неки напредак, али су то ипак били само локални успеси. Управо у ово време када је опала нападна моћ немачких снага, много раније него што се очекивало почела је зима са веома оштрим мразем. Немци нису имали одећу за такву зиму, нити су возила била томе прилагођена, а к томе је отпор Совјета постао неочекивано јак. Гудеријан је још 3. децембра са својим тенковским јединицама са три стране обухватио Тулу, али није је заузео због снажног отпора совјетских јединица наоружаних тенковима Т-34 и морао је да се повуче. Ту су изведени последњи напади против Москве. Петог децембра дошло је до преокрета. Тога дана прешле су у противофанзиву трупе Калињинског фронта, сутрадан трупе Западног и Југозападног фронта. Москва је била спашена и битка коју је овде добила Црвена армија била је добијена не само за Москву него, у суштини, за цели рат. И на фронту Групе армија Југ совјетске снаге су постигле значајне успехе. Немачка 1. оклопна група фон Клајста је 20. новембра заузела Ростов, али је Црвена армија (трупе Јужног фронта) извршила противнапад. Услед погоршане ситуације, фон Рундштет је увидео да његове јединице неће издржати тај притисак па је затражио од Хитлера да напусти Ростов. Хитлер је то одбио, на шта је Рундштет затражио и добио оставку. Совјетске снаге су 28. новембра са три стране стигле до Ростова и Рундштетов наследник, фелдмаршал фон Рајхенау био је приморан да уради оно што Рундштету није било дозвољено: напустио је Ростов. Хитлер се најзад сложио да се Немци повуку иза реке Мијус, где су се једва супротстављали нападима Црвене армије.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *