Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачке и совјетске оружане снаге пре напада

4.7
(7)

План „Барбароса“

Немачке оружане снаге, које су 22. јуна 1941. прешле совјетску границу, биле су тада у свету најмодерније и најбоље припремљене, најбоље опремљене и организацијски најефикасније постављене војне јединице са већ стеченим великим искуством из дотадашњих ратова у Европи. Ударна снага немачке копнене војске биле су тенковске јединице, укупно 21 дивизија. Немачка је 1941. имала 5262 тенка од којих је 3332 употребљено против Совјетског Савеза. За непосредно садејство с оклопним јединицама, немачка Врховна команда располагала је са 14 моторизованих дивизија. Оружане снаге имале су 124 пешадијске дивизије, 6 брдских дивизија и 1 СС полицијску дивизију, укупно 131 добро опремљену дивизију. Затим је постојала још 41 посадна дивизија са ограниченом борбеном способношћу, намењене за извршење лакших задатака, углавном за контролу територије. Имали су и једну коњичку дивизију. Слаба страна немачких оружаних снага била је у недовољном броју транспортних средстава и у недостатку моторног горива, као и у релативно малом броју инжењерских јединица и у малом броју резервних јединица. Све до 1. октобра 1941. само је 370 000 немачких војника било на располагању за попуну губитака. Немачка је јуна 1941. имала укупно 7 234 000 војника, а њих 3 200 000 било је одређено за напад на Совјетски Савез. Немачко ваздухопловство је јуна 1941. имало 3440 авиона. од којих 2200 у првој линији. Против Совјетског Савеза је ангажовано 2000 авиона. Они су углавном коришћени у садејству са копненим снагама, посебно с оклопним механизованим дивизијама. Немачка ратна индустрија је 1941. године још радила темпом који је био изненађујуће спор за другу ратну годину. Производња муниције је 1941. била за читавих 60% нижа него 1940! С оправдањем се зато постављало питање да ли ће немачке јединице моћи да се одрже на нивоу, јер је било неминовно да ће слабити њихова способност.

ulazak-u-sssr
Немачке јединице прелазе границу са Совјетским Савезом.

Оружане снаге Совјетског Савеза имале су, у извесној мери, предност над немачким.  Од 1921. се сваке године вршило регрутовање, тако да је 1941. године. према неким подацима, на располагању било око 15 000 000 резервиста. Наоружање ове огромне масе људи било је ограничено због још слабог производног капацитета совјетске индустрије. Постоје разне процене о укупном броју јединица које је Совјетски Савез 1941. године имао под оружјем. Највише процене говоре о 9 000 000 војника, укључујући и резерве мобилисане за време рата. Од тих 9 000 000 је, по строго поверљивим подацима, 22. јуна 1941. било 4 700 000 у саставу Црвене армије. Око 2 500 000 војника било је распоређено по западним границама Совјетског Савеза. Пошто су борбе почеле, немачка војна обавештајна служба је идентификовала: 173 пешадијске дивизије. 32 коњичке дивизије. 78 оклопних бригада, 45 моторизованих бригада. Бројни састав и наоружање совјетских јединица био је осетно слабији од немачких. Осим тога, 25 пешадијских дивизија, 7 коњичких и 6 оклопних бригада налазило се на Далеком истоку, а део снага био је према Турској.

Употреба совјетских оклопних јединица се, за разлику од немачких. још заснивала на идејама из 1918. и била је првенствено усмерена на пружање подршке пешадији. Свака пешадијска дивизија имала је зато, за разлику од Немаца. по батаљон тенкова. Према некима, Црвена армија је 1941. године уочи немачког напада имала око 24 000 тенкова, док је требало да индустрија, сваког месеца испоручује 1 500. Ови тенкови су великим делом били застарели, јер је тек од 1939. почела производња модерног средњег тенка, касније толико познатог T-34, који је био бољи од свега што су Немци могли да покажу и који је за њих дошао као горко изненађење. Совјетски транспортни моторизовани материјал био је по конструкцији једноставнији од немачког, али много боље прилагођен совјетским приликама. Ово се још више односило на зимску одећу и опрему војника. Један од највећих недостатака у совјетском наоружању био је мали број противтенковског оруђа. Затим средства везе нису била најсавременија.

Т34
Совјетски средњи тенк Т-34

Обе армије биле су обучене на принципу строге дисциплине. После Стаљинових чистки 1936-1938. совјетско командовање је стављало нагласак на дисциплину јединица и старешина. Ваздухопловство Црвене армије бројало је, вероватно, више од 10 000 авиона. док је ваздухопловна индустрија имала капацитет производње од 1 800 апарата месечно. Већина авиона била је застарела, било је нешто нових типова, а ноћних ловаца уопште није било. Совјетске снаге нису имале радар. Од авијација великих сила, совјетска је 1941. била нешто у заостајању. И она се, углавном, користила за потпомагање копнене војске.

Као што је већ познато, Хитлер је имао рђаво мишљење о одбрамбеној способности Совјетског Савеза. Његова оцена почивала је делом на – мање или више тачним – подацима о слабом квалитету совјетског командног кадра и наоружања. Другим делом је, међутим, почивала на мишљењу о комунистичком терору над народом и на ниској процени квантитета и квалитета резерви и наоружања. Оба мишљења показала су се као нетачна.

Рат са Совјетским Савезом требало је завршити 1941, јер су Немци имали у виду да ће дотле стално јачати Британија и Сједињене Америчке Државе. Због периода киша и блата у пролеће и јесен и оштре зиме која затим следи, најпогодније време за извођење био је једино период од средине маја до средине октобра. Немци су, међутим, сматрали да им неће бити потребно толико времена. У документима се може видети да су претпостављали да је осам до десет недеља довољно да се заврши рат са Совјетским Савезом. На који начин је било замишљено да је могуће победити за тако кратко време велику силу са тако великом територијом као што је Совјетски Савез? Осим што је требало уништити совјетске армије у граничном појасу, требало је, наравно, спречити да Совјетски Савез баци у борбу своје огромне људске и материјалне резерве. То би се могло остварити једино ако би се брзо заузела она совјетска територија која је најнасељенија и где су се налазили главни извори снабдевања. За Немце је била велика предност што су се та подручја, налазила, углавном, у европском делу Совјетског Савеза. Уколико би се заузела подручја западно од линије Архангелск-Волга-Астрахан, Совјетски Савез би изгубио најнасељеније области, затим 76% своје војне индустрије, 90% своје производње нафте, а такав губитак би за њега био фаталан. И зато је немачка Врховна команда планирала да освоји та подручја. Да би могли реализовати тај задатак, и то за тако кратко време, Немци су морали у још већој мери него раније да примене нову стратегију поступака којом су у Пољској и Француској за веома кратко време постигли велике резултате. Требало је да се тенковско-механизоване јединице концентришу у велике оклопне групације-армије, које би дубоким клиновима пробиле совјетско гранично подручје и уз помоћ авијације дубоко продрле у унутрашњост Совјетског Савеза. Ратно ваздухопловство је осим тога имало задатак да у позадини совјетских јединица разбије систем веза, командовања и снабдевања. Кад се пробије совјетски систем одбране прве линије, требало је да немачки оклопни клинови крилима затворе обруч окружења и тиме обухвате главне непријатељске снаге и онда их униште. Немци су овај начин борбе звали „клин и котао“. Једном опкољене совјетске јединице не би могле дуго да издрже у таквом котлу и биле би уништене. Пошто би се на тај начин уништиле главне снаге Црвене армије у европском делу Совјетског Савеза, немачке армије би се брзо пробијале до линије Архангелск-Астрахан, и то пре него што би Совјети стигли да мобилишу своје резерве и успоре немачки напад до периода киша и блата. Природни положај Совјетског Савеза у извесној мери је отежао намере нападача са запада, управо стога што су Немци располагали модерним оружаним снагама. Два велика мочварна подручја – позната мочвара Припјат и мање позната балтичка шумска и мочварна зона – ограничавала су приступ земљи на три, сразмерно уска, надморски виша прилаза који су познати као Балтичка висораван, Западноруска висораван и Јужноруска висораван. Само по себи је разумљиво да је немачки напад следио ове природне правце напада. На овим висоравнима налазиле су се, наравно, совјетске армије, а преко ових висоравни, дуж раније границе према Пољској и другим балтичким државама, пружала се недовршена линија бункера (а не утврђења) коју су Немци предимензионисано назвали „Стаљинова линија“.

Немачке оружане снаге одређене за напад на СССР прикупљене су у три групе армија. На левом крилу је била Група армија Север, која је од Источне Пруске преко Балтичке висоравни и преко Риге требало да продре до Лењинграда и источно до Ладошког језера успостави контакт са финским трупама које би учествовале у рату да би повратиле подручја изгубљена током тзв. Зимског рата. Ова Група армија располагала је једном оклопном групом која је имала за задатак да совјетске трупе набаци на балтичку обалу и тако их опколи и уништи. На Западноруској висоравни требало је да Група армије Центар са две оклопне групе обухвати совјетске снаге у Белорусији и ту их уништи, а затим да се пробије до Москве. Преко Јужноруске висоравни је требало да наступа Група армија Југ у правцу Кијева и Дона. Њена оклопна група имала је за задатак да гони совјетске трупе ка обали Црног Мора. Хитлер је за напад ове Групе армија осигурао сарадњу Мађарске и Румуније, учешћем њихове војске.

План ангажовања немачких јединица у нападу на СССР

Кад је у Југославији крајем марта дошло до државног удара, разбеснели Хитлер је одлучио да заузме и ову земљу. Трупе које су му за то биле потребне морале су такође да учествују у нападу на Совјетски Савез. Зато је одлучено да се напад на Совјетски Савез одложи; почетак је уместо за мај одређен за 22. јуни 1941. Ратни план за напад на Совјетски Савез шифровано је назван Барбароса. У рату је требало да учествује укупно 19 оклопних дивизија, 14 моторизованих дивизија, 1 коњичка дивизија, 1 полицијска дивизија, 4 брдске дивизије, 102 пешадијске дивизије и 11 посадних дивизија, укупно 152 дивизије. Овоме треба додати снаге немачких савезника у јачини од 51 дивизије, које су се постепено укључиле у ратне операције. Преостале немачке дивизије требало је да чувају заузета подручја у Европи, а две дивизије биле су у северној Африци. Истовремено са припремом за рат против СССР-а, вршене су и припреме за експлоатацију совјетских територија које ће запосести немачке јединице, као и за мере против становништва. Хитлер је Јевреје сматрао виновницима „бољшевизма“. По његовом мишљењу, у Совјетском Савезу су Јевреји остварили „своју власт“ и због тога је физичко уништење Јевреја и совјетске интелигенције сматрао условом за стварање „Германске империје“ на истоку. Иза немачких дивизија требало је да што брже стижу и да одмах делују специјални СС-одреди који су имали задатак да спроводе у дело замисао о физичком уништењу ових људи. Осим тога би десетине милиона „бескорисних изјелица“ морале или да „умру или оду у Сибир“. Немачки генерали су 30. марта 1941. били упознати са овим плановима. Не само да су прихватили задатак да сарађују на њима, него и наредбу да се сви заробљени политички комесари Црвене армије стрељају без суђења.

ДСР1

 

Опширно о операцији Барбароса на овом линку

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *