Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Реаговања на Западу

4.8
(5)

Хладно савезништво

„Ако видимо да ће Немци добити рат, треба да помогнемо Совјетима; у супротном случају Немцима. У сваком случају нека се они међусобно добро искољу“. То је рекао нико други до Хари Труман на дан немачког напада на Совјетски Савез. Био је мало чудан овај предлог, дипломатски тешко изводљив, али је карактерисао један менталитет. Обични Американац није осећао много ни за једну од те две стране, ни за совјете, ни за нацисте. У Лондону су совјети поздрављени са више ентузијазма као савезници у борби коју је Британија већ пуну годину водила сама. Ипак ни сада Черчил није тајио да је целог живота био антикомуниста. У недељу увече, 22. јуна, изјавио је на радију да не жели повући ниједну реч коју је икад рекао о комунизму. Али је ипак желео да заборави прошлост „са њеним неделима, глупостима и трагедијама. Ако је Совјетски Савез у опасности, онда смо то и ми. Свако ко се бори против нацизма је за Британију савезник“.

Совјетски амбасадор у Лондону, И. Мајски, није много веровао британском ставу. Питао се да неће, можда, сада Британци уз пригушен смех да гледају како се Совјети спашавају из тешкоћа. Јер су то исто, наводно, Совјети радили од августа 1939. Бојали су се, не без разлога, да ће Британци сада улагати мање напора у рат. Још нису били једни друге „прочитали“, а то се могло и разумети, јер обострани односи до тада нису били много срдачни! Велика ратна коалиција биће само „случајни“ савез великих сила у рату против заједничког непријатеља који ће у току трајања рата само заташкати основне супротности. Било је више него довољно показатеља за то, све до најситнијих појединости. Тако је, на пример, британска радио-мрежа ББЦ сваке недеље увече пре вести у 21,00 час емитовала националне химне свих савезника – само је Интернационала изостављена и после 22. јуна 1941. Кад су у Доњем дому о томе постављена питања, влада је одлучила да се више не емитује ниједна национална химна, „зато“, како је изјавио министар информација, Даф Купер, 16. јула са безизражајним погледом, „што их је било све више па су почеле да заузимају сувише времена“.

30. јула 1941. пољска влада у Лондону поново је успоставила односе са Совјетским Савезом. Лево генерал Сикорски, сасвим десно совјетски амбасадор Мајски. У средини Идн и Черчил.

У лето 1941. многе британске високе војне личности, а и неколико америчких војних ауторитета, сматрали су да Црвена армија неће издржати дуже од три месеца против Немачке.

У таквој ситуацији су политичари морали да учине своје. У јулу, септембру и децембру су британски и „неутрални“ амерички представници путовали у Москву да би тамо преговарали о оном што је Совјетском Савезу било најпотребније. Први је био Хари Хопкинс, повереник председника Рузвелта. Хопкинс је био на путу за Лондон кад су Немци напали Совјетски Савез па је одлучио да одмах оде Стаљину. Амерички амбасадор је после радног времена замолио свог совјетског колегу за визу коју је Мајски ручно уписао у Хопкинсов пасош. У прави час: јер воз је већ кретао кад је Хопкинсу уручен пасош. Један британски хидроавион пребацио га је из Шкотске до Архангелска. Био је то доста рискантан лет и амерички дипломата је највећи део пута провео у митраљеској кабини, посматрајући немачке ловце како патролирају пред норвешком обалом. После слетања на совјетску територију изнурени гост је следећег дана за време четворочасовног лета за Москву имао прилике да види да Немци овог пута неће имати успеха са муњевитим ратом. Совјетски простор био је голем, а немачке оклопне јединице нису могле да прођу кроз стотине квадратних километара шума.

Три дана је Хопкинс конферисао са разноразним совјетским руководиоцима, а свако вече око седам и по часова сретао се у Кремљу са Стаљином. Само су ти последњи разговори били важни, јер од других совјетских руководилаца Американац није много сазнао. Кад је генерала артиљерије Јаковљева упитао колико је тежак најтежи совјетски тенк, добио је одговор: „Одлични су“. А на питање да ли Совјети могу употребљавати противтенковску артиљерију, одговор је гласио: „Нисам опуномоћен да вам кажем да ли нам је то потребно или не“.

Стаљин је био веома љубазан. Американац је одмах открио да је његов домаћин централна фигура; говорио је уздржано и отворено. На питање шта је Совјетима најхитније потребно, Стаљин је одговорио: „Противавионска артиљерија од 20 до 37 мм, са одговарајућом муницијом, и такође алуминијум“. Хопкинс, а и амерички индустријалци су очекивали да Стаљину највише недостају тенкови. Тек касније се показало да Совјети имају много боље типове од Американаца и Немаца. За три дана је Хопкинс више сазнао о ситуацији и снази Совјета него сви посматрачи пре њега. Поднео је веома повољан извештај председнику Рузвелту који је на основу тога применио Закон о зајму и најму и на Совјетски Савез. То је значило да би Американци убудуће „позајмљивали“ ратни материјал и Совјетима. Неколико месеци касније почеле су испоруке; од 1. јула 1942. Сједињене Државе су већ биле испоручиле Совјетском Савезу ратни материјал у вредности од милијарду долара. Многе високе личности владе у Вашингтону нису биле задовољне оваквим дарежљивим понашањем и много би више волеле мало резервисанији и пословнији тон. И у Лондону су схватили да ће ово савезништво бити проблематично. Британска влада би се, на пример, тешко помирила с тим да Стаљин после рата не поништи прикључење источног дела Пољске, балтичког подручја и дела Финске. Уз то долази још да је пољска влада у изгнанству, која је 30. јула 1941. склопила са Совјетским Савезом споразум о међусобној помоћи против Немачке, покушавала да врши што већи притисак како би повратила територије које је сматрала својима.

Још нешто је оптерећивало ратно савезништво: Совјети су тражили од Британаца да хитно отворе други фронт на Балкану или у Француској. Черчил је, додуше, могао да се оправда са неколико тешких бомбардовања Немачке, али у Москви су сматрали да је то сасвим мали напор. Черчилова изјава да Британци нису у стању да изврше инвазију, наишла је у Кремљу на разочарање и неразумевање. Стаљин је свом амбасадору у Лондону дао инструкцију да још једном захтева отварање другог фронта. Мајски је због тога 4. септембра увече око десет часова пошао Черчилу који га је дочекао у смокингу. Стаљинова порука гласила је да се мора отворити други фронт у Француској или на холандско-белгијској обали како би се на тај начин немачке трупе одвукле са источног фронта. И за време преговора, које су убрзо затим водили лорд Бивербрук и Харимен у Москви у вези са совјетско-британско-америчком конференцијом, атмосфера је била доста затегнута. Нестало је добронамерне атмосфере у којој је уживао Хопкинс. Бивербрук и Харимен су, додуше, обећали све што су Совјети тражили и по повратку су изјавили да су били веома импресионирани производњом модерних ловаца МиГ-3 и јуришних авиона (штурмовика), али истовремено су се проблеми нагомилавали. Британци су сматрали да је Стаљинов предлог да се у Архангелску искрца или пребаци у Украјину двадесет и пет до тридесет британских дивизија, „физички апсурд“; за то нису имали довољно ни људи ни бродова. Осим тога је Лондон одбио и совјетски предлог да се са сарадњом настави и после рата.

mig3
Ловачки авиони МиГ-3 из састава 120. пука, а. Внуково

У новембру је британски министар спољних послова Идн одлучио да заједно са Мајским отпутује у Москву да би мало побољшао атмосферу. Та замисао је код Стаљина наишла на повољан пријем. Путовање је почело 7. децембра. Требало је да их крстарица Кент пребаци од Скапа Флоуа до Мурманска. На путу за поморску базу Мурманск, дипломати су сазнали за јапански напад на Перл Харбор. За Совјетски Савез то није било безначајно, јер се сад мање него икад могао надати британским војницима и бродовима. С друге стране је Стаљин могао мало да одахне, јер су Совјетске армије не само зауставиле Немце код Москве, него почеле велику зимску противофанзиву која је довела до првог пораза Хитлерове војске у рату.

Ноћни разговори између Идна и Стаљина донели су мало резултата. За извесно време није могло доћи до отварања другог фронта, а још мање је Идн хтео да се веже споразумом који би гарантовао совјетске границе од јуна 1941, јер то би онда било санкционисање промена у пољским границама, стања на Балтику и совјетско-финске границе. Није дакле дошло до британско-совјетског споразума. Британци тих месеци нису успели да придобију Стаљина за своја становишта и аргументе. А Стаљин је имао довољно разлога да буде неповерљив према британским циљевима на дуге стазе, који су одударали од совјетских. Велика Британија и Совјетски Савез били су савезници, али са великим међусобним разликама о политичким проблемима света.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *