Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Збивања у Ираку и Сирији

5
(2)

Крај Вишијских снага

У време избијања Другог светског рага, Француска је тачно једанаест векова већ традиционално управљала Блиским истоком. Године 797. послао је Карло Велики првог амбасадора Харуну ал Рашиду, тадашњем багдадском калифу. Од тада је за француску дипломатију на Средњем истоку било карактеристично да је настојала да тамо пренесе своју политичку моћ и културни утицај. При томе је иступала као тобожњи заштитник тзв. светих места хришћанства.

По завршетку Првог светског рата, француска позиција у том подручју добија значајно правно признање. Отоманско Царство је изашло из рата побеђено, изгубивши све своје поседе. Лига народа је два таква подручја поверила Француској: Сирију и Либан. Иако је Француска према чл. 22 Повеље Лиге народа била обавезна да народе мандатних подручја припрема за независност, она је управљала Либаном и Сиријом као да су њене колоније. Комесари у Сирији и Либану су се понашали као да су поткраљеви Француске Републике.

У првом периоду Другог светског рата, на Леванту је комесар био Габријел Пио, професионални дипломата. Можда се зато „јежио“ на појаву де Гола. Прикључити се Слободним Французима значило је расцеп са правним и законским нормама, а то је одударало од свeга што је један француски дипломата признавао. Он стога није реаговао на де Голов позив да заузме место у извршном органу Слободне Француске. И Черчил и де Гол полагали су веома много на поседовање Сирије и Либана. Черчил, пре свега, због стратешке важности тих подручја, а де Голу су Сирија и Либан значили још једну територију Слободних Француза. Черчил и де Гол су се сложили да треба све предузети да би се Сирија и Либан прикључили Слободној Француској. То би требало да буде искључиво француска ствар.

Иако је на почетку било несугласица око тога кога треба послати у ову мисију на Средњи исток, и та је тачка решена: генерал Катру, бивши генерални гувернер Индокине и де Голов присталица. Катру је покушавао да са британског мандатног подручја Палестине врши утицај на француско војно руководство на Леванту и на Пиоа. Али Катру је наишао на Пиоов отпор.

general-katru
Генерал Катру, фотографисан у Лондону, након што је приступио Де Голу.

Пошто је Пиоов наследник погинуо у авионском удесу, за високог комесара постављен је генерал Данц, некадашњи шеф војне обавештајне службе у Сирији, велики противник Британаца. За време капитулације Француске, он је био војни гувернер Париза. Данц је припадао групи високих официра који су стајали чврсто уз Петена. Нови Катруови покушаји да Левант придобије за Слободну Француску су пропали. Како британска влада, тако су се и вође Слободне Француске озбиљно забринули за Сирију и Либан. У пролеће 1941. Британци су се налазили само у делу Средњег истока. Албанија, Југославија и Грчка постале су жртве сила Осовине, Крит је пао; Ромел је са својим Афричким корпусом напао Египат. Британски командант тог подручја, генерал Вејвел, није имао довољно ни јединица ни материјала. Није био одушевљен отварањем фронта на Блиском истоку. За немачку команду управо су то били разлози који су је наводили да отвори ново ратиште на Средњем истоку. Заузимање Сирије и Либана имало би за Немачку огроман стратешки значај. Суецки канал и везе Британије са Индијом биле би доведене у питање; Турска би била одсечена од Палестине и Египта; база Кипар би изгубила на вредности; са сиријских аеродрома немачка авијација би могла да нападне сва важнија нафтоносна подручја на Средњем истоку. Немци би могли да рачунају на подршку већине становништва.

general-denc
Генерал Денц, француски генерал, који ће након рата бити осуђен на смрт због помагања окупатору.

Ова неизвесност је окончана устанком у Ираку. У марту 1941. у Ираку је Рашид Али ал Гајлани, кога је подржавао Емин ел Хусеин, велики муфтија јерусалимски, извршио државни удар. Обојица су били пријатељи нацистичке Немачке. Рашид се супротстављао праву Британаца на основу уговора од 1930. да у Ираку држе запоседнута стратешка упоришта. Другог маја 1941. ово је довело до сукоба између трупа Рашида Алија и британске војске. Немци су потхрањивали ово антибританско расположење. Договорено је са Французима да се из Сирије испоручује муниција и оружје Рашиду Алију и да немачка авијација може да користи најмање један аеродром у Сирији. Упућен је представник у Сирију да објасни генералу Данцу шта се од њега очекује. Убрзо после тога уследиле су пошиљке оружја у Ирак, а немачки авиони добили су дозволу да користе сиријске аеродроме. Стратешки значај Рашидовог устанка био је мален, чак иако се узме у обзир да је генерал Вејвел тиме био принуђен да повуче неке трупе са фронта против Ромела. Устанак је веома брзо угушен.

al gajlani i muftija
Рашид Али ал Гајлани и Емин ел Хусеин, велики муфтија јерусалимски, у Берлину

Али је зато убрзао одлуку да се отпочне оружана акција против француских мандатних подручја. После извесних неспоразума између британских и француских генерала, 8. јуна 1941. британска влада је изјавили да је заједно са Слободном Француском одлучила да изврши напад на француске снаге верне Вишију на Блиском истоку. У образложењу се као разлог наводило и то што је Виши почео све уже да сарађује са силама Осовине. Док се Немачка инфилтрирала у Сирију, Виши је почео – према изјавама – да предузима мере које су водиле ка томе да и Сирија и Либан падну потпуно под немачку контролу.

Генерал Вејвел је за операције против вишијских снага ангажовао 7. аустралијску дивизију под командом генерала Лејврека; 5. бригаду индијске дивизије под командом генерала Лојда; један одред тенкова „Ројал Драгон“; коњички пук 6. аустралијске дивизије; 1. дивизију палестинске коњице и један одред командоса са Кипра. Британска флота и ваздухопловство би притом дали подршку колико буду могли. Уз то, у операције ће се укључити и 1. дивизија Слободне Француске под командом генерала Лежантијома. Насупрот овом шаренилу разних војски стајало је 35 000 добро организованих Данцових војника. Напад је почео у ноћи између 7. и 8. јуна 1941. Трупе генерала Данца пружале су јак отпор, па је Вејвел после недељу дана морао да повуче трупе с египатског фронта према Ромелу (једну бригаду пешадије и један пук артиљерије), док су истовремено из северозападног дела Ирака упале индијске трупе. То је довело до веома жестоких борби.

Британци су знали да је Данцов положај био безнадан, јер је био одсечен од Француске. Једина опасност била би да се Немци умешају. Одмах по избијању непријатељстава понудила је немачка Врховна команда влади у Вишију ваздухопловну подршку. Из политичких разлога, како је одговорио Виши, директна интервенција Немаца у овим земљама није била пожељна. Британске снаге и снаге Слободне Француске после оштрих борби заузеле су Дамаск, док су две колоне из Ирака надирале ка централном делу Сирије. У безизлазној ситуацији, 14. јула, капитулирале су снаге вишијске Француске у Сирији. Британске империјалне снаге и снаге Слободне Француске у овом походу изгубиле су 4600 војника, а снаге генерала Данца 6500. Де Головој Слободној Француској је после прекида непријатељстава пришло око 5700 Данцових војника.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *