Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Изненађење у Вашингтону

5
(4)

Дилема је решена

У јануару 1941. је перуански посланик у Токију испричао првом секретару америчке амбасаде да је начуо како се припрема напад на Перл Харбор. Наравно да је то само чудна фантазија, рекао је он при том, те се истим безбрижним тоном ова вест пренела и у Вашингтон. Зашто би се Американци морали забринути? Пре свега било је јасно да Јапан не би никада учинио такву глупост, а друго, Американци су помоћу шифрантског кључа Magic били обавештени у потпуности о свим плановима и акцијама Јапанаца. Путем „Меџика“ Американци су знали скоро све. Оно што су јапански изасланици лети 1941. имали да у Вашингтону продискутују, Халу је било већ давно познато и најтеже је било понашати се тако да се то не примети. Сам Рузвелт дуго није био обавештен о постојању „Меџика“, већ је добијао селектиране вести које су приспеле. У јесен 1941. он је учинио крај оваквој ситуацији.

Хал је 26. новембра по последњи пут изнео Јапанцима ставове Американаца да не помишљају да би Кину оставили на цедилу, а још мање да би мирно гледали јапанске походе у Индокину. Истог послеподнева је Стимсон позвао председника да га упита да ли је чуо како се једна нова јапанска експедиција упутила из Шангаја према југу. „Он је готово експлодирао“, каже Стимсон у свом дневнику – експлодирао од беса због овог доказа о јапанској неискрености, која се ето испољила док су преговори још били у току. Следећег дана, 27. новембра, одлучено је да се са тим упознају разноразни команданти на Пацифику, у Сан Франциску, у Хонолулуу, а пре свега у Манили. Но ипак, да се не би изазвала превелика узнемиреност, информација је послата само генералу Мекартуру у Манилу.

Henry L. Stimson, Рузвелтов секретар рата

Стимсон је, 28. новембра, када је рано ујутро дошао у Белу кућу са последњим новостима, затекао председника још у постељи. Пред нама су три алтернативе, рекао је Рузвелт: не чинити ништа, послати ултиматум или директно отпочети рат. Стимсон је одмах одбацио прву и залагао се за последњу алтернатаву. Али Рузвелт је остао веран свом геслу да Сједињене Државе неће никада прве отпочети непријатељства. Последња недеља, последњи дани мира на Пацифику, били су испуњени несигурношћу, збрком и површношћу код америчког војног руководства. Може се констатовата да се америчко војно руководство понашало безбрижно, исувише самоуверено у властиту супериорност, те да је исувише потцењивало Јапанце. На самим Хавајима су прокоцкане све могуће шансе, и то све до последњег тренутка. У Вашингтону се војно руководство уљуљкивало чињеницом да је довољно што је упозорено и није налазило за сходно да преиспита и чује мишљење појединих видова и родова војске. А када их је у последњем часу упозорило, учинило је то превише опрезно, а и прекасно. Напад Јапанаца ослободио је Рузвелта дилеме које се толико бојао. Може ли се из тога извући закључак како је он у том правцу и маневрисао? На то указује једна белешка из Стамсоновог дневника, која је често коришћена као доказ против председника.

Стимсон је 25. новембра у једном извештају о састанку са председником Рузвелтом, Халом, Ноксом и војним руководиоцима записао: „Проблем је био како да Јапанци испале први хитац а да при том сами не дођемо у велику опасност“. Да ли је он тако забележио Рузвелтове речи или своје властите, у ратничком расположењу? Ово друго је вероватније. Према Хопкинсу, Рузвелт је био апсолутно убеђен у то да Јапан не би смео да директно нападне Сједињене Државе. Најбоље се може разумети председниково држање из сведочења официра Роберта Шулца, младића који је 6. децембра увече донео председнику ноту коју је дешифровао „Меџик“, а коју су јапански дипломата имали да предају Халу следећег поподнева. Рузвелт је погледао папир и рекао Хопкинсу: „То значи рат“. Разговор се наставио нагађањима где би Јапанци могли напаста и, како се Шулц присећао 4 године касније, била је поменута Индокина. Хопкинс је изразио жаљење што Америка не може да прва Јапану нанесе ударац, али Рузвелт је одговорио: „Не, то не можемо направити. Ми смо демократски и мирољубив народ“.

Може се рећи да је Рузвелту, у извесном смислу, лакнуло кад су Јапанци извршили напад. При том се може констатовати да он сам све до последњег тренутка у то није веровао и надао се миру како би сву пажњу посветио Европи. У том смислу је 6. децембра послао поруку цару Хирохиту, али прекасно. После рата појавило се доста литературе у којој се Рузвелт оптужује да је изазвао јапанску инвазију. Веома детаљна истрага, коју је покренуо Конгрес 1945, није дала ни једног јединог доказа у прилог тих оптужби.

 

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *