Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Патриотизам совјетских људи

4.9
(8)

Партизани у акцији

Иако је 1941. године огроман део Совјетског Савеза био окупиран (око 1 500 000 км2), чињеница је да је његов далеко већи део био слободан. Истина је да су били заузети или на домаку непријатеља они делови совјетске територије који су били најнасељенији или пак индустријски најразвијени: 40% од укупног становништва, 65% од резерви угља, 68% производње гвожђа, 36% житарица и 41% железничке мреже. Али то није спречило Совјетски Савез да од онога што је крајем 1941. још било слободно створи довољну базу која је омогућавала све јачи отпор непријатељу. Ослањајући се на потенцијал индустријских центара источно од Волге, који су почели да расту тек тридесетих година, Совјети су успели да у рекордном времену ставе поново у погон 1523 предузећа запошљавајући раднике који су евакуисани из окупираног западног дела. У марту 1942. могао је Вознесенски са поносом да изјави како је ратна производња у неокупираном делу Совјетског Савеза достигла исти обим производње који је имао Совјетски Савез пре напада Немачке. Уз то се могло рачунати и на помоћ са Запада која је пристизала од краја 1941. да би ојачала одбрамбену снагу Црвене армије: 3052 авиона, 4083 тенка, 30 031 камион и 831 000 тона друге робе која је прве године програма помоћи била испоручена Совјетском Савезу. Највећи део ових производа је и стигао на свој циљ.

sssr-partizani-1
Одмах по избијању рата ствара се у окупираним областима Совјетског Савеза, партизански покрет. Партизани су ометали покрете непријатеља и, нападали његове јединице у позадини.

Ситуација у позадини прве ратне зиме била је значајна по томе што се грозничаво, марљиво радило, што се тражио и захтевао максимум организационих способности владе пресељене у Кујбишев. Од становника са неокупираног европског и азијског дела, милиони су били послати на фронт. Али велики број становника са западног окупираног дела евакуисано је и на неки начин удомљено и укључено у производни процес у слободним подручјима. У коликој мери је становништво које се пресељавало било без средстава, тешко је и замислити. Знатан број их је умро од глади, зиме и заразних болести. И староседеоцима је било веома тешко: тражило се да максимално производе, а храна и друго снабдевање веома стриктно су се делили са придошлицама.

Ма колико да су услови живота у позадини били тешки, не би се могло рећи да је расположење људи у зими 1941/42. било рђаво. Преброђена је потиштеност из првих месеци рата. Вести о успесима противофанзиве поправиле су пољуљани углед владе и партије. Стаљин и људи око њега су настојали да добију подршку маса тиме што су све више апеловали на патриотска осећања. У том смислу је и Стаљинов говор поводом сећања на Октобарску револуцију био од фундаменталног значаја. Помињани су хероји као што су Александар Невски, Димитриј Донски, Суворов и Кутузов да би охрабрили народ који се налазио под тешким искушењима; велики отаџбински рат је у међувремену дао нове хероје, чија су херојства била слављена преко филма, штампе итд. Пораст националног осећања ишао је упоредо са ублажавањем политичког и духовног притиска, што је совјетски грађанин поздрављао. Све у свему могло се констатовати да је прошао критични моменат те да се са више самопоуздања могло гледати на предстојећи летњи ратни поход. Повољне промене у психичком расположењу манифестовале су се не само у позадини него пре свега на фронту.

Херојска одбрана опкољеног Лењинграда, који је Хитлер хтео да сравни са земљом, је поглавље за себе. Захваљујући јединој вези са земљом која се одржавала преко замрзнутог Ладошког језера, исцрпљени опкољени Лењинград се извукао из критичних зимских месеци; од његових становника је од глади и зиме укупно умрло 620 000. Главни град, Москва, је у исто време избегао Хитлеров смртоносни загрљај. Немци који су до 5. децембра 1941. били надомак града, одбачени су далеко на запад у току совјетске зимске противофанзиве, чему је много допринео, тада још, генерал Жуков. Становници главног града били су дуго времена без довољно хране, гаса и електричне енергије, али су пребродили тешкоће почетком обнове уништених зграда и веза. Безизлазном се пак чинила ситуација опкољеног Севастопоља, чију опсаду у зими 1941/42. совјетске снаге нису могле да разбију. Иако свесни да им нема излаза, око 50 000 грађана, морнара и војника славне поморске луке бранило се све до јула 1942.

И у окупираним подручјима дошло је у зиму 1941/42. до значајнијих појава у корист борбе Совјетског Савеза, иако су се поједине области разликовале међу собом и по националном саставу и условима борбе. Многи Фино-Карелијци на северу, који су били окупирани од финских трупа, сматрали су ову окупацију као ослобођење. Естонци, Литванци и Летонци – становници трију балтичких земаља – имали су тежу ситуацију. Сећања на Стаљинов терор у годинама 1940. и 1941. допринела су да је велики број њихових припадника немачку окупацију сматрао ослобођењем. Њихова нада да ће им Немци дати независност брзо је нестала. Привремену владу и органе националне самоуправе које су формирали, Берлин није признао и морали су да обуставе своју активност. Немци су подручје ових балтичких земаља припојили западном делу Бјелорусије и од те целине формирали свој комесаријат под називом Остланд, под управом гаулајтера Кубе.

Немци су држали управу у својим рукама чак и у местима и у окрузима, где су се једва могли приметити домаћи елементи. За национално свесне Балте то је. стварно било разочарање. Одмах је дошло до незадовољства. Али, због рђавог искуства са ранијим властима, изостао је оружани отпор против окупатора. Што се тиче Бјелоруса, тамо је постојала прогерманска струја. Присталице тзв. Бјелоруског националног савета под водством проф. Астроуског, наишли су на разумевање код комесара Рајха Кубе, који им је обећао неку врсту аутономије. Одбојно држање Берлина је овај план поништило прецртавши га одлучно, шта је имало за последицу да су се окупаторски ауторитети од краја 1941: суочили и морали борити са све већим новим проблемима.

sssr-partizani-3
Дејство партизана, са циљем одвлачења немачке казнене експедиције од села.

Развој догађаја у Украјини најбоље илуструје како је пала на испиту немачка окупаторска политика. Националистички елементи су поздрављали долазак Немаца, а новоформиране добровољачке чете украјинских сепаратиста су им чак и помагале. Осим тога и јак антисемитизам у Украјини слагао се одлично са нацистичким схватањима. Домаћи националисти су веома радо узимали удела у масовним убијањима јеврејских мањина (Баби Јар) која су вршили Немци по запоседању Украјине. Супротно очекивањима украјинских сепаратиста да ће да добију независну украјинску државу, освајачи нису на то ни помислили. Берлин је у Украјини тражио помоћнике а не савезнике. Вођа украјинских националиста, Стефан Бандера, је још у септембру 1941. ухваћен и послат у концентрациони логор у Саксенхаусен. Украјинске националистичке чете су биле делимично разоружане а делимично претворене у полицију која је била под немачком командом. У новембру 1941. су Немци растерали манифестације формација националистичке организације О.У.Н. у Житомиру. Немачки поглавар Украјине комесар Кох који за разлику од свог претпостављеног министра Розенберга, није хтео ни да зна за националисте, предузео је читав низ оштрих мера, а нарочито против украјинске штампе. Тиме су односи између Немаца и националиста постали веома затегнути.

Овакав неповољан развитак ствари у освојеном подручју био је неизбежан. Веома мали број Немаца, који су добро познавали народе европског дела Совјетског Савеза, сматрао је да треба тактички искористити националистичка расположења којих је било у неким републикама Совјетског Савеза. Саветовали су да се у рату против Совјетског Савеза да неки тобож „ослободилачки“ карактер. Популарним мерама међу неруским народима, покушало би се да их се придобије за ствар Немаца и на тај начин би се изнутра ослабила моћ совјетске државе. Али, схватања о раси, на којима је почивала нацистичка идеологија, ментално су онеспособила Немце да се, макар привидно, заузму за слободу неког другог народа. Осим тога, томе је допринело и вековно осећање мржње Германа према Словенима и Балтима, које су не само нацисти него и други Немци сматрали мање вредним, па зато њима треба да управља чврста рука немачког „носиоца културе“.

Хитлеров сан да ће германски натчовек колонизирати европски Исток учинио му се у лето и јесен 1941. веома близу испуњењу. Гебелсов пропагандни апарат, који се на почетку више борио против комунизма, припремао је савести за злочине над источноевропским „мање вредним“ човеком, подстицао освајаче да буду сурови на лицу места. Најтеже је било јеврејским групама. Прве године немачке окупације убијено је 500 000 совјетских Јевреја, док је остатак завршио у логорима и гетима очекујући „коначно решење“. Са комунистима и њиховим породицама поступали су Немци по кратком поступку, а у томе им је, као и у случају Јевреја, понегде, помагало националистички оријентисано становништво. Сваки отпор био је кажњаван на егземпларни начин, и то прописом да се за сваког убијеног Немца смакне 50-100 припадника „ниже расе“. Настојања немачких власти била су да буде побијено што више Украјинаца, Бјелоруса и Руса, и то на тај начин што им је ускраћивана храна, медицинска помоћ или су насилно исељавани. У инструмент политике расељавања и уништавања спадао је и тзв. „Арбајтсајнзац“ који су почели да спроводе у пролеће 1942. Специјални командоси су у поробљеном делу Совјетског Савеза организовали прави лов на људе. Отпремљено је тако најмање три милиона људи у Немачку, где су терани да раде у индустрији и пољопривреди као радници с Истока (Остарбајтер). Смештени су у добро чуване логоре који су имали специјалне ознаке; морали су да под нељудским околностима доприносе немачкој ратној економији. Ово се односило и на оне који су привремено могли да станују у својим местима. Окупатор је настојао да из окупираних подручја покупи све што је било способно за рад. За разлику од првобитне замисли нациста да расформирају колхозе, комесар Кох их је одржавао како би обезбедио максимум обавезне испоруке житарица. Све у свему је немачко управљање окупираним подручјем надмашило стаљинизам окрутношћу и самовољом, уместо да је због сопствених интереса донело макар неко олакшање.

У току 1941. године, по некима, Немци су заробили 2 500 000 до 3 300 000 совјетских војника. Од овог огромног броја, многи нису издржали недаће за време транспортовања. Остали су дошли у логоре за ратне заробљенике који се по животним условима нису много разликовали од концентрационих логора. С једне стране се замера и равнодушном држању Стаљина који није одобрио да се Совјетски Савез прикључи међународном Црвеном крсту те је своје заробљене војнике сматрао изгубљеним. Било је и таквих заробљеника, који су, да би спасили голи живот, прихватили да служе Немцу. Противно расположењу Хитлера и још неких нацистичких вођа, већ су се 1941. почеле формирати ненаоружане формације заробљеника који су се за то показали спремним, под називом Хилфсвилиген-Хиви (помоћни добровољци). Предност су имали народи неруског порекла, пре свега Туркмени, Татари и Кавкасци. Распоређивани су по посебним одељењима. По неким подацима, у току 1942. број тих добровољаца се попео на готово један милион. На почетку их је немачка војска користила као физичке раднике, тумаче, чуваре, носаче и као шофере, да би се што више немачких војника ослободило за фронт. Тек после дугих разматрања у врховима оружаних снага, одлучено је да се Хиви-формације наоружају и да могу учествовати у борби против Црвене армије.

Због свог брзог продора лети 1941, Немцима је било немогуће да освојено подручје добро очисте од непријатељских војника. Овде и онде, а нарочито у непроходним крајевима као што су Припјатске мочваре, остале су групе и групице совјетских војника који су избегавши заробљеништво продужили да се боре у дубокој позадини непријатеља. Комунисти и други чије су животе угрожавали Немци, бежали су у ове области и придружили се овим групама. Од лета 1941. је и совјетска влада слала редовно своје људе на та подручја, да би тамо организовали партизански рат. Поред одлично обучених специјалиста за инфилтрацију и диверзије долазило је и много младих добровољаца да се иза непријатељског фронта боре против окупатора. Млада девојка Зоја Космодемјанскаја, која је после неколико успелих акција крајем 1941. ухваћена и погубљена, добила је почасно место у галерији хероја из великог отаџбинског рата.

Према совјетским подацима, већ крајем 1941. било је 3500 активних партизанских група иза фронта са не мање од 800 партијских ћелија. Иако се на прецизност ових података може гледати са извесном резервом, остаје чињеница да је Немцима у зими 1941/42. било веома тешко, јер су партизани нападали њихове гарнизоне, транспорте снабдевања и онемогућавали одржавање веза. Ово је нарочито важило у позадиии немачке Групе армија Центар где су партизанске групе у троуглу Дорогубж – Вјазма – Спас-Деменск пружале огромну помоћ Црвеној армији. Ипак су ове партизанске јединице те изузетно хладне зиме 1941/42. у највећем броју случајева биле само мале групе људи, и саме у борби за опстанак у овим веома тешким околностима. Партизански покрет постао је масован тек у пролеће 1942, после велике совјетске противофанзиве код Москве. Ојачаном моралу народа у окупираним областима, решеном да се бори као партизани донринео је и немачки лов на радну снагу ради присилног одвођења у Немачку на рад за потребе немачке ратне индустрије… Приликом таквих препада немачких командоса, бежало је често сво становништво у шуме, а због репресалија које су над бегунцима вршили нацисти многи су одлазили у партизане. Када је Хитлер по први пут чуо да је совјетска влада позвала народ на партизански рат, било му је драго: иступање партизана пружа нам могућност, тако је он изјављивао, да уништимо све што нам се супротстави. Према његовом мишљењу, овај огромни простор се може веома брзо освојити и то тако да се стреља свако ко Немца макар преко погледа.

sssr-partizani-2
Стрељање заробљених совјетских партизана

Зима 1941/42. је научила нацисте да не потцењују партизане. И немачко војно руководство је приметило велику промену: док су 1941. године немачки аутомобили могли да дању и ноћу неометано возе путевима, само годину дана касније морали су да их прате тешко наоружани конвоји, па ни тако нису увек стизали до циља без губитака. Покушај да се истребе партизани био је унапред осуђен на неуспех. СС јединице, Гестапо и друге проверене и за ту сврху одређене јединице биле су бројно преслабе за такве акције и могле су само делимично да делују. Покушало се да се Хиви и националистичке формације користе у борби против партизана, али ни то није давало резултата. Постојала је наиме могућност да добар део припадника тих формација пређе на страну партизана или да почну играти двоструке улоге. Партизани нису били равномерно распоређени по окупираној територији. Највише их је било на северу Украјине, док је Галиција, коју су Немци прикључили Генералном гувернману (окупираној Пољској), остала мирна до 1943. Тако је било и у балтичким земљама, Бесарабији и Карелији.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *