Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Прве велике тешкоће немачке војске

4.9
(9)

Зима

Одједном је захладнело. А војска која се спремала на последњи ударац у свом ратном походу против Совјетског Савеза на себи није имала ништа друго до изношене одеће. И униформе и људство су се, у првих пет месеци муњевитог рата, доста истрошили. На најзначајнијим деловима фронта, у првој борбеној линији није било довољно ни муниције ни бензина, а храна је била оскудна. Комуникације су биле слабе, блато је отежавало саобраћај. У ноћи између шестог и седмог новембра 1941. код неких јединица Групе армија Центар почела је одједном да се смрзава блатњава земља која је била блокирала на стотине камиона, скоро читаву артиљерију и тенкове. Све се смрзло. Лак мраз је у почетку био савезник нападача: смрзнутим тлом су поново могли да се крећу напред људи, оружје, храна и муниција. Изгледало је да је кризи транспорта дошао крај. Али уз све то је довоз остао умерен; било је још проблема са којима се ваљало борити: хиљаде километара пруга нису одговарале немачкој ширини колосека, а партизани су све жешће нападали. Начелник штаба 4. армије, генерал Г. Блументрит је у свом дневнику написао: „Остали смо ослабљени и што се тиче људства и што се тиче материјала, јер смо добили веома мало појачања у људству и оружју“. Чињеница је била да је ситуација код немачких армија у Совјетском Савезу у том тренутку била веома рђава. Борбена снага оклопних јединица износила је још свега половину, губици у тенковима износили су 75% што је значило да је свака тенковска дивизија располагала са још по свега педесет тенкова уместо првобитних двестa. Да би се фронт снабдео горивом требало би да дневно пристиже тридесет композиција са бензином, а сваког дана их је стизало по четири мање. Генерал Хајнрики јављао је да је снабдевање у целини недовољно да би се одржала потребна борбена готовост која је јако опала. На фронту није било зимске одеће те су већ седмог новембра пале у 2. оклопној армији и прве жртве смрзавања. Неке јединице нису бројале више од шездесет, седамдесет људи. Ипак, 13. новембра пала је одлука да се обнови офанзива на Москву. Јер, немачке јединице су се налазиле на свега шездесет километара од града. Немачка Врховна команда је живела у чврстом уверењу да су Совјети, после страшних губитака у одбрамбеним биткама били сада на измаку својих снага. Касније су генерали са фронта изјављивали: „Били смо убеђени да је освајање Москве било исто што и победа.“ Град је имао страшну привлачну снагу, а друкчије се није могло ни очекивати, јер је Хитлер месец дана раније изјавио да је совјетска борбена моћ уништена и да се никад више неће опоравити.

ruska-zima
Весеље због мраза који је стигао и окончао невоље са блатом убрзо је заменио други осећај: потреба за топлотом.

На фронту Групе армија Центар температура се спустила до 25 степени испод нуле. Падао је густ снег. Генерал Хепнер је наредио: „Реците вашим јединицама да циљ који је пред њима значи и славно окончање тешке борбе и да ће тамо моћи да уживају у заслуженом одмору…“ Сваком је било јасно: Москва је била у том великом беспућу једино место где си био колико толико заштићен, прилично сигуран, где не би било рђаво презимити. Само би Москва могла бити склониште једној војсци у летњим униформама, у страшној зими, која је неоспорно морала стићи.

ruska-zima-2
Немачко-совјетски фронт код Москве крајем 1941. године, пре почетка совјетске противофанзиве и у њеној првој етапи.

Зима је већ била стигла. Жива се спуштала све ниже. Понегде, 20. новембра, било је и -35°С, а 27. новембра -40°С. Немачка офанзива је текла: 28. новембра пробијена је линија код Клина, северно од Москве. Борбе су се водиле на фронту дугом хиљаду километара: од Краснаје Пољане до Јелеца на југу. Дани су били кратки, а стање на сваком од тих хиљаду километара страшно. До девет сати ујутро слеђени пејзаж био је под густом маглом; хладноћа, лед, снег до појаса, који је олуја дизала, а затим је војску засипао лед. Губици су постајали све већи, не само због све жешћег совјетског отпора каквог нико није очекивао, већ и због тога што је 3 милиона немачких војника било у тешком положају због неподесне и недовољне опреме. Било је појава да се уље у оруђима претварало у кашасту пасту, због чега су пушке, топови и митраљези отказивали. Тенкови су пропадали у снегу, јер су њихове гусенице биле преуске (30 цм, док су код совјетских тенкова Т-34 биле 60 цм широке!). Није било зимског уља или антифриза за моторе за тако ниске температуре. Под тенковима су морали ложити ватре да би их одржали у стању приправности. Пешадија није имала заштитну одећу осим дуплих капа, понегде кратког капута и обичних кожних чизама које су фински војници са запрепашћењем гледали. Гвоздени ексери били су одлични проводници хладноће па су искусни Финци морали констатовати да су немачки војници исто тако и у самим чарапама могли да марширају по снегу. Али друкчијих, филцаних зимских чизама није било. Последице су биле хиљаде жртава од промрзлина. Највећи број дивизија на фронту је имао до 40% људи промрзлих ногу. Генерал Гудеријан је изјавио да сваки пук под његовом командом има више од 400 промрзлих војника, и то почетком децембра, а крајем фебруара било их је укупно око 100 000! Генерал Хајнрики је 22. новембра изјавио да читава његова 131. пешадијска дивизија има само 992 човека, а 2. децембра већ свега 831 војника. Пета чета једног пешадијског батаљона се у једном дану смањила са 79 на 28 људи. „Наша изношена одећа није била никаква заштита од зиме; ако си морао само мало дуже да стојиш или лежиш напољу, био си смрзнут као комад леда. Ако рањенике ниси одмах склонио, умирали су смрзавајући се…“ пише командант 82. пука Фридрих Хосбах. „Није било довољно хране која је садржавала масноће; понекад данима нисмо добијали топлу храну. Крајем новембра и војници и официри у неким јединицама били су тако исцрпљени, да им.је и најмањи повод био довољан да заплачу. Сви су се страшно чешали због гамади. Тела војника била су прекривена ранама од чешања које нико није неговао, а преко њих су се ледиле униформе“… изјавио је генерал Хајнрики о стању у његовим јединицама. У дневнику једног војника на лечењу у болници пише: „Следећег јутра дошло је тридесет људи са смрзотинама. Било је бесмислено изувати им чизме јер би са чизмама згулио и смрзнуту кожу. Било је немогуће отпремити их до централне амбуланте те су тако остали ту, на помоћном оделењу. Надали смо се да ћемо ускоро бити смештени у топле куће неког села.“

Мала села са по неколико топлих колиба, била су у очима исцрпљених и промрзлих војника налик на прекрасне палате. О томе пише генерал Блументрит: „Обе стране су се грчевито бориле да освоје и држе таква мала села где би се могле склонити од страшне зиме. Али обе стране су исто тако непрестано палиле те мале дрвене кућице по селима како би непријатељу ускратиле ово задовољство.“

Када више није било кућа, тражени су заклони у рупама које су направиле гранате. И поред велике хладноће, 30. новембра продрла је једна патрола 2. оклопне дивизије до осмог километра од саме Москве. То је значило 16 километара од Кремља.

Само један мали део немачких јединица извршио је последњи велики напад на московске одбрамбене линије. Само један једини батаљон (258. пешадијске дивизије) је успео да стигне до предграђа. Али већ 3. децембра, у рано јутро, браниоци Москве пружили су снажан отпор. Напади су били све рећи и све слабији. „Велика хладноћа, јадан смештај, недостатак добре топле одеће, велики губици у људству и материјалу, никакво снабдевање бензином задавали су нам велике тешкоће…“ – писао је командант 2. оклопне армије генерал Гудеријан својој жени.

Али могло је да буде и горе. У неким немачким јединицама појавио се и тифус пегавац. Борбена способност јединица била је сведена на минимум (на пример: 6. оклопна дивизија је била без 90% своје пешадије и тенкова). Попуне и снабдевање били су на најнижој могућој тачки, јер је највећи број локомотива због зиме био искључен из употребе. Уместо седамдесет возова, колико би требало да пристиже свакога дана са муницијом, храном, резервним јединицама и оружјем за прве линије, стизала су свега двадесет и три. Укупни губици у људству у рату против Совјетског Савеза износили су у том тренутку, усред зиме, 750 000 војника. Као допуна, на фронт је упућено само 350 000 војника, и то у највећем броју недовољно опремљених и неспремних за страшну хладноћу која их је очекивала. Дневно је око 1100 коња угинуло на том развученом фронту. Невоља је била све већа. Генерали су наредили јединицама да „уколико је потребно“, одузму храну и одећу од становништва, па су војници сељацима отимали њихове дебеле бунде и удобне филцане чизме. Испоставило се да су Совјети имали добре крзнене капе, постављене капуте и панталоне те покриваче којима су оматали тела, затим дебеле шалове, рукавице и филцане чизме које су најчешће биле и по два броја веће те су у њих трпали новине или сламу. Код совјетских војника оружје не само да је имало одговарајући подмаз отпоран на такву хладноћу и смрзавање, него се резерва чувала упакована у футролама које су биле ватиране. Војници су са аутоматима сатима могли да леже у снегу, а да им мраз ништа не нашкоди. А када су нападали, немачки војник имао је тешкоћа око своје пушке која се замрзла па често метак није улазио у замрзнуту цев. Страшна хладноћа је парализовала све и свакога. Тада су уследили и први совјетски противнапади. Морале су се хитно пребацивати резерве чак из Француске. Требало им је 14 дана да стигну возом да би се тада без добре зимске опреме, крзнених капа, без рукавица и наушака супротстављале јуришима сибирских батаљона на скијама.

ruska-zima-3
Совјетски војници загледају оружје које су одузели заробљеним Немцима.

Сличној судбини су били препуштени и војници 189. пешадијског пука. Морали су да се боре на температури од -42°С и у метар високом снегу. После 13 дана борбе и ужасног повлачења од 50 км остало је још само 40 људи на животу. Ови остаци су заједно са оним што је остало од других дивизија, морали да се надљудски упињу и да на крају, упркос томе, ипак стану. На местима совјетског пробоја, тучени од петороструко јачих снага, Немци су успели да очувају од потпуног уништења понеку усамљену групицу. Нико се не сећа како и на који начин је то било могуће. Генерал Руоф је изјавио „Хладноћа и оскудица учиниле су да су људи били тако апатични да су на -52°С само хтели спавати. Наравно онда су се смрзавали, а у критичном моменту су се будили само од удараца штаповима…“ Један војник каже: „Било је тако хладно да када си пљунуо чуо си поред себе како пада комадић леда.“

Ова сведочанства су речита. Али, оваква зима није владала посвуда на совјетско-немачком фронту, нити је трајала целе зиме. Немачка војска је постепено снабдевана зимском одећом, нарочито јединице прве борбене линије. Само мањи део оруђа је због смрзавања био изван употребе. Да је било друкчије, када је првих дана децембра 1941. почела совјетска противофанзива, цела Група армија Центар била би уништена. Зима је била савезник Црвене армије у одбрани и нападу, али не и одлучујући моменат који је проузроковао први пораз немачке војске.

 

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *