Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка за Севастопољ

5
(6)

Пад највеће тврђаве

Трећег јула 1942. пао је Севастопољ, највећа тврђава Другог светског рата. Борба за њега трајала је 8 месеци. У овом утврђеном граду и околини изграђена је дубоко ешелонирана одбрана, ископани противтенковски ровови, фабрике су смешгене под земљу, направљена минска поља, препреке од бодљикаве жице, те укопана усамљена и истурена митраљеска гнезда. Немци нису претерали кад су изјавили да још никад досад, ни у једном рату, није било концентрисано толико артиљерије на једном подручју. У последњем одлучујућем нападу, ову совјетску тврђаву Немци су тукли из 1300 оруђа. Према совјетским изворима, Немци су на сваком километру линије фронта имали по 50 топова. Само у прва два дана последњег главног напада испаљено је на Севастопољ 37 000 граната. То је било у јуну 1942. Напад је извршен прилично касно, јер је опкољавање почело још 6. новембра 1941: тада су се пред тврђавом појавиле прве Манштајнове јединице (30. армијски корпус). Наредба је гласила: Севастопољ мора бити заузет пре Божића 1941. На почетку је то изгледало веома изводљиво. Јер немачка ратна машина је све организовала да тече како треба, све према инструкцијама и упутствима, да би се, макар и уз крваве губитке, постигао циљ: освајање тврђаве, што би неминовно довело и до освајања Крима.

clanak-sevastopolj-1
Из ове карте се види да Немци до средине 1942. нису постигли велике победе

Још крајем августа 1941. је Хитлер одбацио један меморандум Генералштаба у коме се сугерише напад на Москву и наредио: „Најважнији циљ који се пре зиме мора достићи није заузимање Москве, него запоседање Крима. Даље: заузимање доњецких извора сировина и завртање славина на нафтоводу који Русе снабдева нафтом са Кавказа“. Зашто је Хитлер изабрао баш Крим а није прихватио грандиозни план напада на Москву? Према Гудеријановим сећањима мотив је био следећи: страх од совјетских ваздушних напада на нафтоносне изворе у Румунији, који су били унутар акционог радијуса бомбардера са база на Криму. Генерал Варлимонт је на ово гледао мало саркастично, па је то изнео као ствар за разматрање, али му је Хитлер запушио уста и као што је то често чинио, позивао се на своје шесто чуло. „Двадесет и првог августа Хитлер је опет имао интуицију“, пише Гудеријан. Како било да било, немачки нападни клинови окрећу се према југу. Чињеница јесте да би следеће операције немачке Групе армија Југ довеле до тога да се формира веома развучен јужни бок, па би совјетске дивизије на Криму (укупно 16) представљале велику опасност томе боку. Дакле, није могло бити обезбеђено „сигурно заузимање“ земљоуза Перекоп, преко кога би моторизоване трупе требало да што је могуће брже пређу и да у што краћем року заузму полуострво. Делови 11. армије стигли су до овог суженог дела земљишта 12. септембра. Нови командант генерал фон Манштајн (генерал Шоберт је погинуо 12. септембра у авионској несрећи), имао је двоструки задатак: његова армија је морала да се пробије до Ростова и истовремено да, преко земљоуза Перекоп, заузме Крим. Фон Манштајн је сматрао немогућим да изведе оба задатка, будући да му је број јединица био ограничен, и одлучио је да своје корпусе (два румунска корпуса и немачки 30, 49. и 54. корпус) ангажује на Криму. Земљоуз Перекоп и Ишуњ бранило је укупно 6 совјетских дивизија. Први напад изведен је 24. септембра. Било је потребно борити се пет дана да би се пробили совјетски положаји. Корист од овога била је веома мала јер се противник повукао на положаје на најужем делу земљоуза код Ишуња, где је совјетска команда нови немачки напад чекала са појачаним снагама, 16 дивизија. Совјетски командант је на овом сектору тада имао више и артиљерије и авиона него што су имали Немци. Због недостатка авиона Немци нису могли да ваздушним путем спусте десант иза ове линије одбране, док су Совјети могли да без страха од немачких Штука евакуишу војску из Одесе: са 37 транспортних бродова било је само у току једне ноћи превезено 80 000 људи у Севастопољ. Тако је дошао и 18. октобар. Немачка артиљерија је тачно у 5 сати ујутро чигавих пола сата тукла јаком концентрацијом артиљерије читаво подручје земљоуза код Ишуња. Било је ту оруђа калибра 15 и 21 цм. За совјстску одбрану то је морало бити страшно. Али кад је немачка пешадија одмах после тог пакла од гвожђа и ватре, почела да јуриша, наишла је на невероватан отпор. Један за другим убацивани су немачки пукови на бескрајне препреке од бодљикаве жице; совјетска артиљерија и стотине укопаних митраљеских гнезда спречавали су сваки покушај пробоја. Сви прилази положајима одбране били су посејани нарочитом врстом мина, које нису изазивале реаговање детектора немачких чистача мина. Између утврђења били су постављени бацачи пламена који су аутоматски бљували горуће уље чим би се непријатељ приближио. „Ћавољи врт“ звала је немачка пешадија овај земљоуз. Између бункера и бодљикаве жице били су укопани тенкови, из којих је данима отварана ватра на немачке јединице. Касније су Совјети тврдили да је Манштајн морао вршити концентричне нападе тенковима да би сломио енергични и упорни отпор бранилаца. У саставу Манштајнових шест дивизија није било тенкова; али, имале су огроман број брзометних оруђа која су била постављена на оклопна возила. Таквим оружјем Немцима је коначно и успело да направе неколико пробоја у километрима дубокој одбрамбеној линији. Борба је била окончана тек 27. октобра. Само два дана пре краја, Немци су морали да оштрије но икад одмере снаге са пуковима совјетске морнаричке пешадије и црноморске флоте који су десет дана пре тога пребачени из Одесе. Навече 27. чинило се као да је отпор јењао. Манштајн је планирао последњи, веома концентрисани напад за 28. октобар. Али његове су јединице наишле одједном на праву пустињу: совјетска 51. армија се по ноћи бешумно повукла у Севастопољ.

clanak-sevastopolj-2
Немачки војници динамитом разарају делове оклопне батерије у тврђави „Максим Горки“, у Севастопољу

Крим је тада заузет у веома брзом темпу: 1. новембра пао је Симферопољ, 4. Феодосија, а 9. Јалта. За Керч су вођене борбе још пет дана а 16. је и то место пало у руке Немаца. Успех је био огроман али непотпун. Губици Немаца су били велики: већина немачких чета није бројала више од 20-30 људи. Али пре свега, сам Севастопољ није био заузет. Шестог новембра пред градом се појавио 30. армијски корпус. Преморене немачке јединице су се некако пробиле до Балаклава, најјужније тврђаве овог утврђеног рејона. Отада је постало немогуће било какво напредовање, јер је совјетски отпор постајао све жешћи. И јесен је била ту. Овде на југу је она далеко касније стигла но било где другде на источном фронту. А после тога наступила је зима која је била јако хладна и у овој области. Али у Хитлеровом наређењу број 39 стајало је веома јасно да упркос предаху који се очекује на другим деловима фронта, Севастопољ мора да буде одмах заузет. Наредба је била објављена 8. децембра, а 17. децембра оживео је фронт око града, дугачак 20 км. Да би што пре савладали одбрану града, Немци су све трупе које нису биле неопходне на осталим деловима полуострва, укључили у тај први напад. Обала Крима дуга 250 км била је слабо чувана. Манштајн је одлучио да тврђава мора да падне пре краја децембра. Он није хтео да месецима веже своју 11. армију за положаје око Севастопоља, јер је требало да армија одмах после зиме буде што пре укључена у велики поход: освајање Кавказа. Совјетски адмирал Ф.С. Октјабрски, командант Црноморске флоте је касније писао: „Борбе су биле веома оштре. Браниоци су понекад морали да одбијају и више од 15 до 20 напада у једном дану“. Унаточ овим концентрисаним нападима, које су помагали тешка артиљерија и ваздушни напади, Немци нису нарочито напредовали: првог дана 6 км, а идућих све мање и мање. Оклопна батерија „Максим Горки“ из утврђења тукла је нападаче гранатама калибра 305 мм. Свуда се наилазило на митраљеска гнезда, дубока минска поља, на усамљене али смртоносне и веома прецизне снајпере. Било је много гигантских бункера и оклопних батерија, из којих је бљувала ватра. Бастионе отпора, заштићене од авионских бомби, нису ни окрзнуле немачке гранате. Мала утврђења морала су се заузимати тешком муком, и то једно по једно. Масовни напади су се сваки пут завршавали борбом прса у прса. Дошао је тако и Божић. Манштајн се изненада нашао у правој драми: 26. децембра му је саопштено да су се совјетске снаге искрцале код Керча на најисточнијем делу Крима; 29. децембра искрцале су се нове снаге, и то много јаче, код Феодосије, на Југоисточном делу Крима, иза леђа 11. армије. Прилично слабе немачке јединице које су се супротставиле, биле су лако савладане, а град је већ истог поподнева био добрим делом у совјетским рукама. Ово је значило да је претила опасност да немачка 46. пешадијска дивизија која се налазила између Феодосије и Керча буде одсечена од осталих снага.

clanak-sevastopolj-3
Немачки мерзер, назван но богу громовнику »Тор«, у акцији пред Севастопољем.

Њихов командант генерал фон Шионек је још раније добио наређење од Манштајна да чврсто брани своју територију. То је било 26. када су се совјетске јединице први пут искрцале код Керча. Совјетске снаге биле су из састава Закавкаског фронта, генерала Д. Козлова, јачине од око 60 000 војника. Ову опасност Манштајн је мислио да једноставно отклони: одлучио се да упорно настави нападе на Севастопољ у уверењу да је још само мало потребно па да му у руке падне кључно утврђење луке, „Стаљин“. Ако би освојио то утврђење, онда у тврђаву не би могла да стижу појачања са мора, те би се тако даљи напади могли без ризика да одгоде на неколико недеља, док би са неколико дивизија протерао искрцане совјетске јединице са полуострва Керча. Док се настављао напад на утврђење „Стаљин“, у Севастопољу је Манштајн одвојио само једну дивизију да заузме Феодосију. Рачунао је са тим да ће генерал Шпонек својим трупама везати непријатеља за „језик“ између Керча и Феодосије макар три дана, јер му је најмање толико било потребно, да би му тврђава „Стаљин“ пала у руке. Тако је мислио Манштајн.

Да ли би његов план био икада остварен? Да ли би тврђава „Стаљин“ могла икад да се тако брзо освоји? Нико то не зна. Јер генерал Шпонек је одлучио, унаточ ранијој заповести свога претпостављенога, да напусти „језик“. Попуштајући под нападом совјетских снага (на хладноћи од -30°), његови пукови су се једва спасили од тоталног уништења. Повукли су се на земљишно сужење код Феодосије, једино погодно место где је било могуће организовати успешан отпор. Ту је можда било могуће зауставити совјетски „бодсж“, да не би пресекао Крим и тако спречио 11. армију да се опорави.

Шпонекове су се снаге повукле на запад 120 км, марширајући непрестано 46 сати. Војници су бацали оружје, стотине их је промрзло. Ипак код Владиславовке, која лежи нешто северније од Феодосије, успело им је да пруже отпор совјетском наступању (31. децембра). У међувремену је Манштајн наредио да се прекине борба за тврђаву „Стаљин“. Касније је било објашњено: то је учињено да би се ослободило што више снага за организовање одбране Феодосије. Није ли тврђава „Стаљин“ била недостижна за десетковану немачку војску? Било шта да је навео као разлог за свој поступак гроф фон Шпонек био је крив. Он се није смео повући, иако се из каснијих борби показало да је његова одлука била на свом месту. Он је једноставно имао да поступи по наређењу и да држи положаје. Јер и за немачке генерале важило је оно „наредба је наредба!“. Ратни савет изрекао је генералу Шпонеку смртну казну; на сугестију команданта 11. армије, казна му је замењена са 7 година затвора.

Шпонекова дивизија је морала да настави борбу. Совјети су 18. јануара 1942. поново освојили Феодосију али да би се постигао успех било је потребно да се повуче доста трупа из Севастопоља. Међутим, генерал Козлов није знао за повлачење. У фебруару и марту прелазиле су његове јединице код Ак-Манаја (сужење земљишта између Феодосије и северне обале полуострва) и по неколико пута у напад. Манштајн је био присиљен да напрегне све снаге да би се одржао на полуострву. Последица је била да се напад на Севастопољ није могао обновити. Совјети су добили у драгоценом времену, ојачали су положаје изградњом утврђења, допремили резерве и проширили посаде по полуострву. Исто тако су биле ојачане и снаге на „језику” код Керча. Према каснијим немачким подацима, прилазе „језику“ Керчког полуострва бранило је 180 000 војника на подручју сужења земљишта, у рејону Феодосија-Ак-Манај; на сваком километру налазило се по 10 000 људи!

Овој маси фон Манштајн се супротставио са огромним бројем ватреног оружја који је повукао са положаја код Севастопоља. Ту је прикупио пет пешадијских дивизија, једну тенковску и мноштво аутоматског оружја. Осмог маја отворио се пакао. Немцима је успело да, после једночасовне артиљеријске припреме и бомбардовања Штука, пробију фронт. Кроз брешу су немачке јединице јуришале да што пре заузму „језик“; 16. маја пао је Керч у немачке руке. Према немачким подацима, заробљено је 170 000 људи, 1100 разних оруђа и 250 тенкова.

clanak-sevastopolj-4
Батаљон совјетске морнаричке пешадије у покрету према линији фронта код Севастопоља. У одбрани Севастопоља знатну улогу су одиграле јединице совјетске поморске пешадије, састављене од морнара Црноморске флоте

Сада је на Криму остао још само један „трн“ заривен у немачко месо: Севастопољ. Око Севастопоља водиле су се борбе 8 месеци. Понекад жестоке, огорчене, а понекад слабе. Након последњег напада у децембру, обе стране су се концентрисале на то да учврсте своје положаје. Немци су довлачили муницију. Совјети су опет држали непријатеља читаво време под притиском на тај начин што су стално отварали ватру, вршили локалне нападе убацујући на местима где су Немци најмање очекивали веома обучене и хладнокрвне трупе које су оперисале дубоко у немачким положајима. Само неколико података о њиховим акцијама: у првих 10 дана месеца маја 1942, они су побили 1019 Немаца. Међу тим прекаљеним борцима било је жена и девојчица, што је традиционално за руску војску. Како је то казао један совјетски ратни дописник, њихова дела заслужила су највеће поштовање. Дописник је извештавао о активности неке Људмиле, те на крају своје приче цитирао текст једне повеље коју је она обесила у својој бараци: „Диплома, поднареднику Павличенко Људмили Михајловној као признање њеним резултатима у гађању приликом ликвидације фашиста. До 6. априла 1942. је другарица Павличенко убила 157 фашиста“. Људмила Павличенко била је једна из уже одбране Севастопоља, која је бројала 101 238 војника и официра. Део становништва из утврђеног рејона града био је евакуисан, али их је на хиљаде остало и сачињавало део војске у фабрикама и болницама или било активно у помоћним службама смештеним у подземним халама. Три огромна шира одбрамбена обруча тврђаве бранило је 300 000 војника, 400 тенкова, 700 авиона и 1300 топова и све је то чекало на моменат када ће доћи до последњег, одлучујућег напада који ће све да одлучи: 3. јуна 1942.

Та страшна борба трајала је 27 дана пре но што се окончала. Нарочито прва 72 часа владао је ужас – не само за браниоце на које се сручио „тепих челика“, него и за нападаче, који су након експлозија хиљада граната, после читавих водоскока земље која се дизала, мислили да ће у задњем налету који ће и њих однети, ипак освојити утврђење. Адмирал Октјабрски је касније саопштио: „Првих дана падало је по 3000-6000 бомби за 24 часа. К томе треба додати и по 20 000 граната на свака 24 часа. Немци су, према изјавама ратних заробљеника, претпостављали да су у тој ураганској ватри уништили свако живо биће у тврђави. Последњи напад.неће бити ништа друго но шетња у град. Али први талас напада је потпуно сатрвен под налетом невероватне ватре која је долазила из наших бункера. Око спољног обруча наше одбрамбене линије лежала су брда и брда лешева. Само у прва два дана десетковане су 4 немачке дивизије и доведене скоро на снагу од неколико пукова“.

clanak-sevastopolj-5
Исцрпљени али насмешени немачки војници улазе у Севастопољ

Немачки војници који су преживели ове прве дане сећају се: „Било је страшно вруће, дувао је са мора ветар, а пред утврђењем дигла се завеса од дима и прашине који је заударала. Седмог јуна дошло је до првог напада. Руска артиљерија (600 артиљеријских оруђа, 2000 минобацача) као да је поставила одбојну челичну завесу испред својих првих линија одбране. Наше су хаубице разориле неколико бункера, али из свих ћошкова рушевина још увек је сипала ватра. Ручне гранате и димне бомбе биле су једино оружје које их је могло ућуткати. Наши губици су се пели невероватно брзо. По бојишту се ширио неописив смрад: лежали су небројени лешеви, десет дана вртели смо се узалудно у тој бури прашине, смрада, жељеза, смрти и ватре. А ако је понекад и утихнуло, чуло би се зујање милиона мува које су се унаоколо ројиле…“

Дошао је и 17. јуни а немачке снаге нису учиниле неки значајнији напредак. До тада је било око 150 000 мртвих и рањених. Овде-онде им је успело да пробију заштиту бункера, митраљеских гнезда, подземних ходника. Немачка артиљерија је довукла све своје највеће оружје: огромне мерзере специјално конструисане за разарање утврђења. Ту су били и ГАМА-мерзери који су тукли гранатама тешким по 900 кг (калибар 42,7 цм) и на удаљености до 14 км. Било је и таквих топова који су испаљивали гранате од 61,5 цм. „Бетонске гранате“: зрна су била тешка по 2200 кг, а могла су да разбију и најчвршћа утврђења. Највећи тип топа из другог светског рата, „Дора“, био је управо овде употребљен. Калибар 80 цм. Гранате су биле тешке скоро 5000 кг, а могле су да гађају и до 47 км. За руковање и опслуживање требало је око 4000 људи, а могао је да избаци три гранате на час. Панцирне гранате „Дора“ имале су невероватну пробојну снагу. Код залива Севернаја једним јединим зрном уништено је складиште муниције укопано на 30 м испод земље. Са 4 „бетонске гранате“ била је уништена на крају једна оклопна купола на најсевернијем делу севастопољског фронта; гомила динамита отворила је даљи пут нападачима који су метар по метар, угао за углом, полако продирали у огромни, непрегледни одбрамбени систем Севастопоља. Готово сви су улази били осигурани тешким челичним вратима. Она су пробијена динамитом а димним бомбама и ручним гранатама потискивани су браниоци, и то корак по корак. Једно утврђење бројало је 1000 људи. Када је после неколико дана жестоких борби било освојено, није било више од 40 заробљеника, и то умирућих или рањених; 940 других је пало.

Из једног другог утврђења стизале су вести:

„12,03 – Туку нас гранате, около нас су свуда тенкови, са нама ће брзо бити свршено“.

„13,07 – Држимо положај, сви смо рањени“.

„16,10 – Немам никога и ништа више с чим бих се борио, отворите ватру на мој положај, око мене је пуно Немаца.“

Једна совјетска батерија два сата је тукла кишом граната на координате овог изгубљеног положаја. Тада је пала ноћ. У ноћи између 2. и 3. јула 1942. била је спуштена застава бранилаца Севастопоља. Пала је највећа тврђава на свету.

Пред 11. армијом лежао је нови задатак, на хоризонту се назирао Кавказ, одзвањало је једно ново име: Стаљинград…

 

ДСР1

 

Опширнији чланак о опсади Севастопоља налази се на линку.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *