Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Циљеви и тактика јапанске војске

4.5
(4)

Инфилтрацијом до експанзије

Када је пред јапанске стратеге, почетком 1940, постављен проблем израде ратног плана за избацивање западних сила са Пацифика, утицај Јапана у југоисточној Азији већ се увелико осећао. Јапан је још од 1895. у својим рукама држао Формозу (Тајван), острво свега 400 км северно од Лузона, главног филипинског острва. Преко острва Рјукјуа Формоза је, тако рећи, повезана са Јапаном. Била је то значајна основица за продор у југоисточну Азију и западни Пацифик. За јапанску експанзионистичку политику било је од важности да заузму стратегијски значајно острво Хајнан, одакле би вршили блокаду целе кинеске обале на најефикаснији начин. Окупација је извршена 10. фебруара 1939. усред рата против Кине, који је избио 7. јула 1937. На тај начин су Јапанци све више ширили свој утицај и власт дуж кинеске обале да би одсекли Чанг Кај Шекову Кину од мора. Транспорти оружја и муниције из Сједињених Америчких Држава нису више могли да се обављају морским путем, већ јако заобилазно преко Бурме – опасним и вијугавим планинским путем.

У принципу, ови јапански ратни планови били су у грубим цртама већ наговештени у меморандуму који је генерал Танака предао јапанском цару 25. јула 1927. У њему је истакао да практично не постоји могућност да Јапанци добију контролу над Кином уколико не би претходно Манџурија пала у њихове руке; а кад се Кина једном окупира, онда ће такозване Јужне области (тј. југоисточна Азија) пасти као зреле јабуке. Године 1931, када је Јапан учврстио своју власт у Манџурији тзв. „инцидентом“ са овом земљом, Сједињене Америчке Државе су настојале да онемогуће тај покушај Јапана, интервенишући на међународном нивоу. Али узалуд! Године 1940. ситуација је била таква да је амерички председник Рузвелт оценио да није погодан час за ефикасну интервенцију због агресорске политике Немачке и Јапана. Напротив. америчка подршка Кини и Великој Британији била је све већа и отворенија и представљала је трн у оку оба агресора. Рузвелтово нимало неутрално држање било је на крају пресудно за одлуку коју је Јапан донео о стратегији која је водила крајњем циљу – доминацији у источној Азији. Токио је је постепено спознао да Сједињене Државе све више ометају њихове планове; Вашингтон је сваки пут спречио да се Јапанци докопају целог плена приликом ратних победа или повољних политичких обрта.

Сједињене Државе су представљале велику потенцијалну силу. Али од маја 1940. биле су заокупљене немачким освајањем Европе, те нису посвећивале потребну пажњу ситуацији на Пацифику. Спора испорука војног материјала Кини и Британији стварала је утисак да је америчка индустрија слаба на том пољу. Зашто се онда Јапан не би усудио да удари на такву Америку? Поред тога, постојала је реална опасност да ће америчка војска бити уперена против јапанских позиција уколико би дошло до њеног напредовања у југоисточној Азији. Сједињене Државе су имале своје базе на Хавајима, Филипинима и другим острвима у Тихом океану. Чињеница да је превожење нових јединица и материјала с америчког континента у ове базе захтевало пуно времена због велике удаљености, представљала је предност за Јапанце. Поред тога, Британија је била већ толико уплетена у рат који се водио у Европи, да су постојали мали изгледи да на време пошаље адекватну помоћ својим колонијама у Азији уколико би их Јапан неочекивано напао. Ово се такође односило на француске и холандске поседе.

Оваква разматрања одлучила су како ће се Јапан понашати у почетку рата на Пацифику: извршиће изненадни напад на америчку базу у Перл Харбору на Хавајима да би тамо уништио америчку флоту на Пацифику; истовремено извешће и брзо и ефикасно заузимање Лузона и Малаје. Што се тиче холандске војне силе у Холандској Индији (данас Индонезија), она је била тако минимална да уопште није било говора о могућности неког јачег отпора који би у било којој мери успорио напредовање Јапана.

japanska-vojska-1
Јапански официри, копнене војске и царске монарице, на челу параде у Хонг Конгу, 27. децембра 1941. године

Политичка ситуација у азијским колонијама била је врло тешка. Када је рат избио на Пацифику, 8. децембра 1941, у свим овим областима колонијалне власти су већ удаљиле из јавног живота све националне лидере. Домаћи политичари, који су се још увек слободно кретали, знали су да их чека иста судбина уколико отворено иступе. Међу њима је већ било оних који су изражавали своје дивљење Јапану, као и оних који нису могли да подносе доминацију Јапана. Упркос јапанској пропаганди о ослобођењу Азије и заједничком стварању општег благостања, као и подмићивању јефтиним индустријским производима, Јапанска војна сила ипак није могла да рачуна да ће, у остваривању ових тежњи, добити стварну помоћ домаћих националних лидера у извесним колонијама. Зато су Јапанци одмах по окупацији ових територија, позвали становништво на политичку подршку и на снабдевање јапанских трупа.

japanska-vojska-2
Јапанска војска је средином двадесетих година усвојила у наоружање бицикл, са циљем повећања мобилности снага. Неки пукови су имали по бициклистички батаљон, који се могао брже кретати од осталих јединица, при чему је могао са собом понети и залихе за пет дана.

Да би спровео у дело своје стратешке планове, Јапан је морао да изгради јаку флоту, ратну и трговачку. Транспортне бродове који су за освајање били потребни, могла су да пруже многобројна јапанска бродарска друштва. Ове бродове ће да заштити моћна флота коју је Јапан у тајности изграђивао од тридесетих година. Посебна пажња поклоњена је изградњи подморница, носача авиона и џиновских бојних бродова почев од 65 000 тона. Осим тога, јапанска морнарица имала је тајно оружје – далекометно торпедо, које је могло потпуно да уништи непријатељски брод на одстојању од 20 до 40 км. Ово јапанско оружје показало се, између осталог, од великог значаја у поморској бици у Јаванском мору. Захваљујући добро прикупљеним информацијама, јапански команданти су знали где је мноштво природних препрека представљало одличан заклон. Муљевите и непроходне плаже савлађивали су помоћу дугачких дасака преко којих су пузали војници, један за другим, да би тако дошли до свог противника који није ништа наслућивао. У прашумама су се Јапанци ноћу пели на дрвеће у специјалним ципелама које су подсећале на рукавице са једним прстом и које су, са тако раздвојеним палцем, олакшавале пењање. Иза непријатељских положаја спуштали су се из крошњи дрвећа да би ножевима напали противника. Никакво чудо што је одбрана осећала паничан страх од оваквих убистава до којих је долазило у најдубљој ноћној тишини. Јапанске јуришне јединице. углавном наоружане аутоматима, користиле су бицикле на расклапање помоћу којих су могле да допру далеко иза линија непријатељског фронта да би извршиле диверзије или спречиле да одбрана поруши важне мостове приликом повлачења. Јапанци су све ово изводили неочекивано и изненада су се појављивали, што је уносило панику у редове европских војника који су били навикли на сасвим друкчије методе борбе. Импровизација је била лозинка јапанске војске.

При свему томе треба имати на уму да се јапански војник потпуно друкчије постављао према вођењу борбе у поређењу са својим западним противником. Европски војник је свакако мислио на свој живот и шансу да преживи. Јапанац се потпуно предавао борби: или је случајно преживео или је нестајао у вртлогу борбе. Ако би био рањен, једино што је желео било је да и даље учествује у јединици којој би се прикључио, чак ако би се кретао уз највећи напор. Ако му то не би успело, онда је био отписан и осуђен на смрт јер, у ствари, није ни постојала служба која је прихватала рањенике и о њима се даље бринула.

Он је такође морао себи да обезбеди исхрану јер је добијао храну за свега неколико дана, а за његову даљу егзистенцију нико се није бринуо. Све је то доприносило да је јапанска армија стекла огромну покретљивост и виталност која је била неопходна да се противник, навикнут на позициони рат и споре покрете, избаци из равнотеже. Са друге стране, то је значило да су јапански команданти само у крајњем случају могли да изводе масовне нападе. Појаву масовних бомбардовања и учествовање великог броја пешадије видимо на Далеком истоку, у ствари, тек када су Савезници освојили области које је Јапан претходно окупирао. Савезници су ударили на јапанска упоришта и на упорну одбрану. Масовни напад извођен је само где су се борили мали али одважни савезнички гарнизони који су леђима били ослоњени на сигурну позадину, тако да Јапанци нису могли да примене своју тактику инфилтрације и маневра.

Јапанци су имали опасно оружје, тзв. „Зеро“, односно једноседне ловце. Наоружан са два топа и 2-4 митраљеза, а постижући брзину око 560 км на сат, Зеро је био дорастао најмодернијем савезничком ловцу. Најчешће су два до три оваква ловца истовремено нападала и отварала ватру са веома малог растојања тако да би ретко промашили свој циљ. Снабдевен посебним резервоарима за гориво који су могли да се одбаце, Зеро је могао да оперише далеко од своје базе. Своје ратно мајсторство Јапан је пре свега показао у комбинованим ваздушним, поморским и копненим операцијама. Али напредовање Јапанаца било је брзо не само због ових позитивних својстава њихових оружаних снага, него и због слабости противника и изненађења које су изазвали уласком у рат.

ДСР1

 

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *