Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Пад Филипина

5
(3)

Наставак јапанских освајања

У 02,30 часова 8. децембра 1941. (у 08,00 часова 7. децембра по времену Перл Харбора) амерички дежурни поморски официр у Манили примио је драматичну поруку: „Ваздушни напад на Перл Харбор. Ово није вежба“. Пола сата касније вест је била у рукама адмирала Томаса Ц. Харта, команданта америчке Азијске флоте. Брзо ју је проследио својим поморским јединицама, а затим пожурио у своју канцеларију. Пропустио је, из данас још увек непознатих разлога, да о томе обавести копнену војску и авијацију. Било како било, начелник штаба Команде америчких трупа на Филипинима, генерал Сатерленд, чуо је ову вест тек после 03,30 часова преко једне цивилне радио-станице. Одмах је позвао свог команданта генерала Мекартура у његовом апартману у хотелу „Манила“, а потом је обавестио све команданте да је Америка у рату са Јапаном. Јединице су добиле наређење да запоседну борбене положаје. У међувремену је и у ваздухопловној бази Кларк Филд генерал Луис Бреретон, командант америчких ваздухопловних снага на Филипинима, вест о Перл Харбору чуо преко једне цивилне радио-емисије. Успео је, међутим, тек у 5 часова ујутро да добије Мекартура. Према његовом дневнику (који је касније доживео извесне промене), Бреретон је тог јутра чак три пута преко Сатерленда од Мекартура тражио дозволу да бомбардује јужни део острва Формозе, удаљено 800 км ка северу. Тамо је, наиме, 11. јапанска ваздухопловна армија од раног јутра држала у приправности 192 бомбардера и остале авионе већег акционог радијуса који би летели ка Лузону чим би била примљена вест о нападу на Перл Харбор. Међутим, због густе магле ови авиони нису полетели по плану. Јапанци су сс заиста озбиљно забринули због евентуалног америчког ваздушног напада на њихове авионе на земљи. О томе да ли је Бреретон тог фаталног јутра заиста три пута узалудно преко генерала Сатерленда тражио од Мекартура дозволу за бомбардовање Формозе, касније су вођење жестоке дискусије, у којима су пале тешке оптужбе и порицања. Међутим, ма шта да се стварно догодило, тог јутра Бреретон је од генерала Арнолда из Америке телефонски добио стриктно наређење да се постара да његови авиони не буду на исти начин (што значи изненада) уништени као ратни бродови у луци Перл Харбора. Зато је већ око осам часова хитно послао своје бомбардере, чак и без бомби, у патролу. Отприлике у исто време дошло је упозорење да јапански бомбардери лете у правцу Маниле изнад Лузона, највећег филипинског острва. Ови војни авиони су, међутим, скренули и напали нешто касније неке споредне циљеве, не наишавши ни на какав отпор у ваздуху. Кад је нешто после тога Бреретон од Мекартура добио дозволу да бомбардује јужну Формозу, одлучио је да пред залазак сунца са две ескадриле летећих тврђава (Б-17) нападне јапанске ваздухопловне снаге на острву. Чим су се јапански бомбардери изгубили из ваздушног простора изнад Лузона, дат је сигнал „све безбедно“, после чега су око 11,30 часова сви бомбардери слетели. Одмах се почело са пуњењем горива и утоваривањем бомби од 45 и 135кг.

pad-filipina
У децембру 1941. Јапанци су извели велики број напада на Лузон, највеће острво Филипина. Велики део америчких ваздушних јединица је ту био уништен. Лука у Манили.

Али Американци нису знали да је са западне Формозе око 09,15 часова полетело сго осам бомбардера са најбољим пилотима, под пратњом осамдесет и четири ловца типа Зеро у правцу Кларк Филда и Иба. Мада су у осматрачки центар на северном Лузону око 11,30 часова са свих страна пристизали радарски извештаји, телефонска обавештења и телеграми о кретању страховите јапанске ваздушне флоте на великој висини изнад Лузона вероватно у правцу Кларк Филда, ова база, услед низа никад објашњених грешака и неспоразума, није на време обавештена. У 12,15 часова појавила се прва формација јапанских бомбардера над базом. Пилоти, који више нису рачунали на фактор изненађења, видели су под собом непомичап плен, бомбардере и ловце, уредно постројене на писти. У моменту када је на земљи одјекнуо први алармни сигнал, двадесет и седам јапанских бомбардера већ је бацило своје бомбе на беспомоћне авионе. Пошто су они избацили свој смртоносни товар са висине од 6500 до 7500 м, на исту висину је дошла друга формација бомбардера. И она је несметано сејала смрт и уништење, јер америчке противавионске гранате су експлодирале 700 до 1200 м испод непријатељских летилица. И поред свега тога, како је процењено, само једна од шест испаљених граната је заиста експлодирала, пошто су детонатори ових граната (које су потицале из 1932. или раније) били корозирани. После два таласа бомбардера наишли су јапански авиони типа Зеро који су један сат у бришућем лету на малој висини ватром обасипали бомбама, горивом и муницијом натоварене америчке авионе, међу којима и ловце П-40.

pad-filipina-2
Јапанско ваздухопловство 25. децембра 1941. бомбардовало је градић Сан Пабло. Тог дана одржавао се вашар. Ево шта је остало од њега.

И на базу Иба Јапанци су скоро истовремено извели жесток напад. Ефекат оба напада је био уништавајући. Насупрот седам срушених јапанских ловаца било је око сто уништених америчких авиона, међу којима осамнаест летећих тврђава и педесет и три П-40 ловца. Известан број других авиона је такође уништен, многе инсталације на Кларку и Ибу сравњене су са земљом, осамдесет људи је убијено а сто педесет рањено. Једним ударцем Јапанци су америчком ваздухопловству на Филипинима сломили оба крила.

Јапански Царски генералштаб међутим није допустио да Американци дођу себи. Следећег дана, 9. децембра, бомбардован је Николс Филд код Маниле, а 10. децембра уништавање је настављено новим нападом на базе Николс, Нилсон и Дел Кармен. Педесет и четири бомбардера су, даље, напала луку и поморску базу Кавите на јужној обали Манилског залива. Пуни погоци и ватра уништили су добар део опреме, велика подморница Sealion била је тешко оштећена, изгубљено је готово две стотине торпеда, а погинуло или рањено је око пет стотина људи. Адмирал Харт, који Кавите више није сматрао употребљивом базом, упутио је бродове у правцу југа, да би се прикључили морнаричкој борбеној групи Task Force 5. Трговачки бродови успели су под заштитом ноћи да побегну сви до последњег, чиме је Јапанцима пропала златна прилика да и трговачкој флоти нанесу озбиљни ударац. После једног дана одмора, буквално, стотине јапанских авиона напало је 12. и 13. децембра циљеве дуж целог Лузона, не наишавши на неки помена вредан отпор. Седамнаестог децембра су сви још употребљиви амерички бомбардери на Филипинима добили наређење да лете у Дарвин, у северној Аустралији, тако да је на пространом филипинском острвљу остала само шачица авиона-ловаца. Уништавајући ударци које је Јапан истовремено задао Перл Харбору и Филипинима, онеспособили су ова острва више него икада. Копнене снаге на Филипинима од тог тренутка нису могле више да рачунају на неку ефикасну подршку и снабдевање са стране.

pad-filipina-3
Жестока и огорчена борба на Батану. Овде Јапанци уз помоћ бацача пламена покушавају да заузму амерички бункер на главној одбрамбеној линији.

У међувремену су Јапанци већ 8. децембра извели прво искрцавање на малом филипинском острву Батану које се налази 215 км северно од Лузона. Два дана касније, нове јапанске јединице искрцале су се код Вигана, на западној обали, и код Апарија на северној обали Лузона. Дванаестог децембра уследило је искрцавање код Легаспија на јужној тачци Лузона, док су се 20. децембра јединице искрцале код Даваоа на Минданаоу.

Ипак, највећа јапанска искрцавања извршена су 22. децембра код Сан Фернанда и Агуа у заливу Лингајен и Ламон, на источној обали Лузона. Одатле су Јапанци почели свој марш на Манилу, током којег су наишли на слаб отпор. На основу приспелих обавештења, између осталог од јапанске пете колоне на Филипинима, јапански Царски генералштаб у Токију је проценио да ће Лузон у потпуности бити заузет за педесет дана, а Филипини у целини за три месеца. Осим тога ратно руководство у Јапану проценило је да је одбрана на Филипинима слаба, тако да су генералу Хоми, команданту јапанских инвазионих трупа, ставили на располагање само две дивизије – 16. и 48. – два пешадијска пука, једну батерију полутешке артиљерије и пет дивизиона противавионске артиљерије.

Јапански прорачуни су ипак били тачни, барем што се тиче почетка борбе, и то поразно тачни. Американци су и по наоружању и по спремности били сувише слаби да би успешно бранили врло дуге обале Лузона, и претило им је да упадну у обруч Јапанаца. Њихов положај био је нарочито неповољан с обзиром да филипинске снаге, изузевши елитни корпус Филипинских извиђача, ни у ком погледу нису задовољавале. Зато је и много филипинских јединица нестало у брдима одмах после првих чарки. Само један њихов део наставио је да се бори као герилци; остатак се вратио кућама.

Генерал Мекартур, који је био разочаран слабим моралом Филипинаца, над којима је уједно имао и команду, увидео је да неће моћи држати Манилу. Да би спречио непотребно крвопролиће становника, прогласио је 23. децембра овај главни град отвореним градом и наредио свим трупама да се повуку на острво Батан. Упркос томе, Јапанци су Манилу 27. и 28. децембра немилосрдно бомбардовали. Већ 2. јануара ушли су у разрушени град. Повлачење на Батан је упркос великој забуни постало успех, поготово што су Јапанци мост преко реке Куло срушили тек попгго га је војска у повлачењу прешла. Како се првобитно рачунало да ће на Батану бити 43 000 људи, морала је, због великог прилива војника, врло брзо да се уведе рестрикција одеће, хране и горива. Мекартур је на брзину наредио да се на Батану организују две одбрамбене линије.

pad-filipina-5
Америчке и филипинске групе на Корегидору су се предале 6. маја.
Ова слика показује славље Јапанаца после победе.

Први јапански јуриш на главну линију уследио је 9. јануара. Тек 23. јануара глађу и болешћу погођени браниоци морали су под притиском Јапанаца да се ослоне на резервне снаге. У жестокој борби обе стране имале су велике губитке, нарочито услед тропских болести. Тако су јапанске снаге крајем фебруара изгубиле скоро 3000 људи, док је 4000 било рањено а скоро 10 000 болесно, међу којима је било многих који су боловали од маларије и бери-берија. Мекартур, који се са филипинским председником Маноелом Кезоном налазио на острвском утврђењу Корегидор и који се заклео да жив неће напустити Батан, на крају је добио наређење из Вашингтона да у Аустралији преузме команду над новоформираним савезничким штабом.

На Батану, крај више није био далеко. Јапанци су 3. априла почели са завршном офанзивом и четири дана касније пробили центар одбране и 9. априла генерал Кинг, командант Батана, се предао. Отприлике 76 000 људи, већином Филипинци, је тог дана положило оружје, чиме се завршио највећи амерички војни пораз. Отприлике 2000 људи је успело малим чамцима или пливајући да стигне до острва Корегидора. Јапанци су своје потучене непријатеље приморали на ужасан шестодневни марш смрти под жарким сунцем до 130 км удаљеног Сан Фернанда. Сви који би заостали били би убијени бајонетима. У међувремену су Јапанци почев од 29. децембра почели да бомбардују Корегидор и три мања оближња утврђена острва, и то топовима од 75, 105, 155 и 240 мм. Већ 14. априла су све обалске батерије на северној обали Корегидора биле ућуткане.

pad-filipina-4
Амерички заробљеници после мучног марша смрти за Сан Фернандо

Јапанци су своју тешку артиљерију поставили на гребене брежуљака на обали, одакле су систематски тукли циљеве на Корегидору. Тако је убрзо ућуткана и противавионска артиљерија бранилаца, након чега су наступале мале групе бомбардера тукући острво. Под ватром од 150 јапанских батерија и авијације, мучени глађу, недостатком лекова и притиснути тропским болестима са око хиљаду рањеника и неколико стотина болесних, браниоцима је слабила снага. Јапанци су 2. маја за пет часова испалили 3600 граната на две утврђене батерије. Једна 240 мм граната пала је на складиште муниције што је довело до уништавајуће експлозије. После пакленог бомбардовања, увече 5. маја, прве јапанске трупе су се искрцале код Норд Поинта. После огорчених борби, када су готово сви топови и линије веза избачени из употребе, преосталих 15 000 војника није се више организовано борило. Ујутро 6. маја у 10 часова, генерал Вејнврајт је објавио генералу Хоми да се предаје. Падом тврђаве Корегидор, која је сматрана неосвојивом, драматично је завршена битка за Филипине 1942. године.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *