Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Плима јапанске експанзије

4.8
(6)

Незадрживо напредовање

Ускоро после уласка Јапана у рат против Сједињених Држава и Велике Британије, његово царство се протезало од Курила и Манџурије, преко Кореје и целе кинеске обале укључујући острво Хајнан, без португалског Макаоа и британског Хонгконга, дубоко на југ до Холандске Индије и британске Бурме. Јапан је у француској Индокини (Вијетнаму) имао базе и аеродроме и још око 100 000 домаћих војника. Умешавши се у конфликт између француске Индокине и Тајланда у марту 1941, Јапан је предао Лаос и Камбоџу – Тајланду. Изгледа да оваква ситуација још увек није била сасвим повољна за Јапан да би извршио напад на британске области у југоисточној Азији. Јапанске трупе су се 5. децембра 1941. искрцале у Тајланду код земљоуза Кра. Велика Британија и Холандија биле су склоне да предузму заједничке кораке против Јапана, док су Сједињене Државе опомињале на опрезност. Јапанци нису могли ничега да се докопају, а да практично не дирну у колоније западних земаља. Убрзо после тога Јапанци су ушли у Тајланд створивши тако базу за напад на Бурму .и Индију. Држећи Куриле на северу. имали су солидну основицу за освајање Алеута, тог моста за скок у Аљаску.

napredovanje-japana-1
Искрцавање јапанских трупа на обалу Натуна острва, западно од Борнеа у дeцeмбру 1941.

Ушавши у рат, јапанске оружане снаге су се са својих домаћих база одједном разлиле посвуда по средњем и западном Пацифику и југоисточној Азији. До краја 1941. године, у двадесетак дана, после удара на Перл Харбор, заузели су све америчке острвске базе на Маршалским острвима. Маријанима, заузели су острво Маркус, Вејк, искрцали се на Лузон и Минданао. Са база из француске Индокине искрцали су се на западни део Борнеа, на Малају, у Тајланд и Хонгконг. Ово је био тек први налет. Други је требало брзо да уследи. Јапанци су стигли до датумске границе пола Пацифика, готово све што је било насељено, било је у њиховим рукама. Нападом на Перл Харбор елиминисана је америчка пацифичка флота, а потапањем два британска велика ратна брода код Куантана, Британци на Пацифику, практично, нису имали флоту. Заузимањем Хонгконга пресечена је једина и најповољнија линија за снабдевање Чанг Кај Шекове Кине. Врата за освајање Холандске Индије, Сингапура и Бурме била су небрањена и широм отворена.

napredovanje-japana-2
Јапански војници прелазе зид на уласку у Хонгконг — један од њихових главних циљева.

Био је гигантски напор за команданте јапанске морнарице и војске извршити овај задатак. Ево како су се неке најважније операције одвијале.

На предлог адмирала Јамамота, команданта Удружене флоте, требало је дочепати се америчке Пацифичке флоте на Хавајима нападом из ваздуха и са мора: било је то потапање Пацифичке флоте у Перл Харбору. Сасвим на другој страни, на обали Кине лежао је Хонгконг који је такође нападнут првог дана рата. Ова британска колонија била је морска лука за Кантон у југоисточној Кини и последња велика лука којa је још била отворена за Чанг Кај Шекову Кину. Јапанци су, окупацијом Кантона и острва Хајнана, затворили Хонгконг. Могло се очекивати да ће ово острво бити одсечено од Сингапура одмах после избијања рата. Крајем новембра 1941. око 3000 Канађана придато је британском гарнизону у Хонгконгу који је бројао око 12 000 људи. Колонија је била претрпана избеглицама са копненог дела Кине.

У исто време када је отпочео напад на Перл Харбор, Јапанци су отворили ватру на Хонгконг. Уништени су аеродроми, хангари и стари авиони за вршење вежби од којих се састојала хонгконшка ваздушна флота. После тога, сам град је био врло лак плен за јапанске војнике. Артиљерија се прво докопала цитаделе Каулун – копненог предграђа Хонгконга. У овом делу Хонгконга Британци су 18. децембра били принуђени да се предају. Одмах после тога Јапанци су бомбардовали резервоаре воде у Хонгконгу тако да је воде за пиће 24. децембра остало још свега за један дан. У међувремену, Јапанци су заузели лучке докове и искрцали се на острво. Мостобран је убрзо проширен уз истовремену инфилтрацију кроз британски распоред. После упорног одупирања, гарнизон се предао првог дана Божића.

napredovanje-japana-3
Победничко расположење јапанских освајача.

Јапанци су се 8. децембра такође искрцали на источну обалу полуострва Малаје, у самој близини аеродрома код Кота Бхаруа. Једна дивизија лакших тенкова и оклопних кола пребацила се на западну обалу да пресече одступницу британској 11. дивизији. Међутим, Британци су се на време повукли, остављајући лучки град Пенанг потпуно незаштићен, па је и он брзо пао у јапанске руке. Одатле се надирање Јапанаца дуж западне обале продужило у правцу Сингапура. Захваљујући употреби амфибија, Јапанци су се стално искрцавали иза британских одбрамбених линија. Због тога су браниоци морали брже да се повлаче него што је то било предвиђено. У исто време из Кота Бхаруа кренула је друга јапанска јединица на југ дуж железничке пруге којом је одступала британска 9. дивизија. Трећа јапанска колона надирала је источном обалом. Тако су Јапанци 29. децембра 1941. дошли до Џохора из три правца и стигли на свега нешто више од сто километара од Сингапура. У међувремену, 10. децембра, јапански торпедни авиони су пред источном обалом Малаје уништили британски бојни брод Prince of Wales и бојни крсташ Repulse. Ситуација око Сингапура постала је толико претећа, да се сматрало да је реорганизација командовања постала неопходна. Дотадашња по државама одвојена руковођења ратним операцијама сада су уједињена у тзв. АБДА (америчко-британско-холандско-аустралијску) команду основану 3. јануара 1942. На челу се налазио британски генерал сер Арчибалд Вејвел као врховни командант. Вејвел је формирао врховни штаб у Бандунгу на Јави.

napredovanje-japana-4
Преглед јапанских освајања у првој етапи рата у југоисточној Азији и на Пацифику. За веома кратко време Јапанци су успели да освоје огромне просторе. То им је нарочито успело захваљујући изненадним нападима и неспремности непријатеља.

Међутим, Јапанци су непрекидно напредовали. Британске војне снаге на Малаји су потучене код реке Слим 7. јануара 1942. Овај успех Јапанци су постигли уз употребу само тридесетак тенкова. Британци су се повукли од Куала Лумпура ка Џохору на месту које веже Малају са Сингапуром, неосвојивим утврђењем, како су Британци мислили и уверавали, сматрајући да га могу сигурно држати у својим рукама. У међувремену, јапански обавештајни официри, под вођством мајора Фуџиваре основали су међу досељеницима са Суматре који су боравили на Малаји тзв. Ф-групе. Чланови ових група ноћу су пребацивани на северну обалу Суматре да би прикупили информације, изводили саботаже и бунили становништво против холандских власти. Други циљ јапанског наступања био је Бурма, нарочито повољан када је Тајланд објавио рат Великој Британији и Сједињеним Државама, 25. јануара 1942. Ово је била логична последица војног пакта који је пројапанска влада тајландског диктатора Пибула Сонграма закључила са Јапаном 14. децембра 1941. Јапанци су упали у јужну Бурму да поруше аеродроме са којих су британски авиони и амерички „летећи тигрови“ пружали подршку одбрани Малаје. Девет часова после напада на Перл Харбор, Јапанци су готово потпуно уништили онај део америчких ваздухопловних снага који је био стациониран на Филипинима. После два дана поморска база код Кавита на Лузону постала је неупотребљива јер је уништена током ваздушног бомбардовања. Срећом, америчка „азијска флота“ под адмиралом Томасом Ц. Хартом отпловила је у пратњи британског појачања за Сингапур и тако избегла уништење. Један део ове ескадре ће касније узети учешћа у бици у Јаванском мору.

С обзиром на то да је 1934. амерички Конгрес решио да 1946. године Филипинима врати независност, то је једва нешто мало предузето за одбрану овог архипелага. Када је избио рат на Пацифику, домаћа филипинска војска није бројала више од 100 000 војника, од којих је „елиту“ представљало 12 000 „филипинских извиђача“. Они су се борили против Јапанаца заједно с америчком 31. пешадијском дивизијом, ојачаном 4. морнаричким пуком повученим из Шангаја. Браниоци су на крају добили још појачање од око хиљаду морнара са насуканог брода код Маниле. Јапанци су се 10. децембра искрцали на северну обалу Лузона. Десет дана касније дошло је до јапанског искрцавања на острву Минданао. Када је ситуација на Лузону постала неиздржљива, генерал Мекартур се повукао на кршевито полуострво Батан јужно од Маниле. Иако су Американци објавили да је Манила отворен град, Јапанци су га снажно бомбардовали крајем децембра а затим заузели. Председник Кесон и остали чланови филипинске владе повукли су се на утврђено острво Корегидор са кога се подржавала одбрана Батана. Међутим, други политички лидери на Филипинима под Хосе Лаурелом и Хорхе Варгасом остали су у Манили да са јапанским окупатором нађу комиромис о управљању земљом. Јапанци су им јасно ставили до знања да имају само два избора: деловати у сенци бајонета или марионетска влада састављена од Филипинаца. Варгас и његове присталице одлучили су се за ову другу варијанту. На тај начин су се надали да колико-толико ублаже оштре мере које су Јапанци завели и да тако народу олакшају живот. Мекартур је 23. јануара 1942. из Батана јавио Вашингтону да је чврсто решио да брани Филипине до последњег човека; али тог истог дана Варгасова група је основала у Манили привремени управни орган који ће извршавати наредбе јапанских војних власти. Дотле је на острву Минданао пала у јапанске руке важна ваздухопловна база Давао – 20. децембра 1941. Одавде ће јапански авиони летети на бомбардовање циљева на Борнеу и Целебесу. Почетком јануара 1942. настаје нова етапа јапанског продирања на главна острва Холандске Индије да би у простору између западног дела Пацифика и Индијског океана освојили све архипелаге и појединачна острва. Јапанске трупе су се 22. децембра већ искрцале на северозападну обалу британског протектората Саравак на северном делу Борнеа. Наредних дана британске трупе биле су приморане да се пребаце у холандски део острва да не би доспеле у ратно заробљеништво. Најзначајније холандско острво (са кога су Холанђани експлоатисали нафту) – Таракан – источно од Борнеа, нападнуто је 11. јануара 1942. Истовремено, непријатељ се искрцао на северни Целебес, и град Манадо је пао у њихове руке. У ноћи између 23. и 24. јануара 1942. Американци су успели да у висини Баликпапана (луке за транспорт нафте), на источном делу Борнеа, потопе пет јапанских бродова, али следећег дана Јапанци су се ипак искрцали и на овај део Борнеа. Савезници више нису могли да користе нафту са источног Борнеа од 24. јануара 1942. Упркос сталним упозорењима Јапанаца, Холанђани су уништили инсталације за нафту код Таракана и Баликпапана. Један од разлога због кога је Јапан ушао у рат била је несташица нафте. Према томе, хтели су да и у нафти извуку корист из освојених области. У Баликпапану је остало неколико службеника локалне домаће управе – на њихов изричити захтев – као и неколико пацијената у болници, неколико лекара, три свештеника и један пастор. Сем тога, известан број војних лица, припадника Краљевске холандско-индијске армије (КНИЛ) налазио се у ратном заробљеништву. Све ове људе – укупно око осамдесет лица – Јапанци су на једној плажи погубили на очиглед домаћег становништва које су натерали да присуствује егзекуцији.

kju-go
Кју Го је био лаки јапански тенк за чију се изградњу користила шасија тенка типа 92. Ако се изблиза погледа, и овај тенк није био импозантан али свој успех на попришту у југоисточној Азији може да захвали околностима, односно чињеници да у том тренутку Савезници нису имали тенкове одговарајућег типа. Кју Го је, пре свега, био веома слабо наоружан: био је једино опремљен топом (37 мм) и митраљезом. Затим, стрелац у торњу имао је врло велики мртви угао тако да није могао потпуно покрити простор испред себе. Због тога је пешадија могла врло лако да елиминише ово возило, посебно у пределима обраслим густом шумом, у џунгли. Ма колико да је овај тенк био застарео, остао је у употреби све до краја рата.

Јапанске операције освајања почеле су 8. децембра и на најисточнијем делу њихове активности на Пацифику. Тамо су Јапанци освојили два важна америчка острва између Хаваја и Филипина: на југу Маријанских Острва острво Гуам, изоловану америчку базу у којој нису раније подигнута утврђења да би се избегло провоцирање на рачун Јапана. С оближњег острвца Роте, Јапанци су се искрцали 10. децембра, и наишли на јак отпор америчког гарнизона који се састојао од око 500 људи. Притиснути авијацијом и тешком артиљеријом Американци су морали, после четири дана, да положе оружје. Оток Вејк, око хиљаду километара ближе Перл Харбору, држао се шеснаест дана. Један морнарички батаљон, успео је да осујети прве јапанске покушаје искрцавања отворивши јаку артиљеријску ватру. Али Јапанци су се вратили са великим појачањем тако да су Американци морали да се предају 24. децембра 1941. Јапански губици су били велики: изгубили су једну крстарицу, четири разарача и једну подморницу. Падом Гуама и Вејка, америчким трупама био је пресечен најкраћи пут до Филипина. Међутим, Америка је и даље држала Мидвеј, североисточно од Хаваја. Морнаричка посада, у данима после препада на Перл Харбор, два пута је одбила напад јапанске флоте. Американци су пустили Јапанце да се приближе, а онда су са врло малог одстојања отворили ватру из приобалских батерија. На тај начин су потопљени: једна јапанска крстарица и један разарач. Код овог истог острва, касније ће Јапанци изгубити своју пролазну поморску превласт на Пацифику.

tanketa92
У првим месецима освајања, 1941. године, у разним областима југоисточне Азије и на острвима Јапанци су користили лаке тенкове и оклопна кола, али њихова употреба не може никако да се упореди са масовном употребом тенкова којом су Немци водили рат у Европи. У густо пошумљеним областима Малаје и Суматре одлично је послужио, иако застарео, тенк типа Танкета 92 (на слици). То је био лаки тенк коришћен у извиђачке сврхе, а Јапанци су га направили по угледу на британски »карден лојд«. Први примерак ове јапанске имитације пуштен је у употребу 1932. Био је врло слабо оклопљен, тежио једва три тоне и једино наоружање му је било један митраљез. Касније је добио куполу са топом. По потреби су га користили као трактор за артиљерију и као трејлер за довлачење залиха.

Источно од Нове Гвинеје јапански бомбардери су напали базу Рабаул на Новој Британији, оперишући са носача авиона. Ово бомбардовање трајало је читавих седамнаест дана, од 3. до 20. јануара 1942. Током бомбардовања потпуно је десеткован аустралијски гарнизон. Тек тада, 23. јануара 1942, могли су Јапанци да освоје Рабаул. Истог дана у њихове руке пале су и друге кључне тачке савезничке одбране: Кавијенг на Новој Ирској и Буин на Бугенвилу. Тако су Јапанци били у могућности да авионским бомбама униште нека упоришта на Новој Гвинеји, па и луку Дарвин у северној Аустралији. Осим тога, доведени су у опасност путеви којима се вршио довоз из Америке у Аустралију. Зато је разумљиво што ће се управо у овој области одиграти велике битке у наредној етапи јапанске експанзије. За кратко време Савезници су се нашли у чуду пред супериорном јапанском стратегијом и тактиком изненађивања, које су изводили великом вештином, храброшћу и брзином. Јапан, који је у свему подражавао Запад, подсећао је на ученика који је превазишао свог учитеља.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *