Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Лењинград — неосвојива тврђава

4.8
(13)

Ушанчени велеград

Било је благо лето, а рат се све више приближавао уздрхталом милионском граду. После само неколико недеља, Жданов је у Правди отворено изјавио да се непријатељ налази пред вратима Лењинграда. За тих неколико недеља се бели град ушанчио у нова, на брзину импровизована одбрамбена упоришта.

tvrdjava-lenjingrad-1
Свуда у Лењинграду направљени су одбрамбени положаји. Овај противавионски топ смештен је на тргу испред зграде берзе у рову, ископаном и камуфлираном на брзину.

Почетак је био потпуно неприпремљен, неорганизован, али пун патриотизма. Свуда се пружала слика збуњености, журбе, хаоса, сумње. Хиљаде грађана укључено је у копање скровишта, у постављање барикада; код десетине бироа за мобилизацију пријавило се за једва недељу дана 212 000 ратних добровољаца. Већина је припојена радничким јединицама: носили су униформе Црвене армије али су, у ствари, били део народних добровољачких батаљона Лењинграда. У неописивој журби су прве дивизије ових добровољаца послате на фронт. Велики део ових људи били су чланови Комунистичке партије, али готово нико од њих није имао неко нарочито војно искуство. Искуство је недостајало и већини официра у овим батаљонима, и само је по који појединац знао нешто о војној тактици.

Зато је сваког дана долазило до промене команде. Недостајало је и оружја: 10. јула је прва дивизија из рејона фабрика Кирова била спремна за полазак на фронт. За 11 000 људи није било довољно пушака, али су имали известан број ручних граната и флаша са запаљивом смесом.

Мала деца су сакупљала флаше – милион за четрнаест дана – а у малим радионицама су их пунили лепљивом масом припремљеном од смоле, катрана и бензина са којом су добровољци добро усмереним поготком могли да онеспособе тенк. Новине Лењинградска правда такође нису биле баш на висини свог тактичког задатка: објавиле су фотографију добровољца како поносно усправљен у елегантном луку баца такву бензинску флашу на тенк. Маршал Ворошилов је видевши фотографију, почео да бесни: ако људи на овај начин почну да бацају флаше са запаљивом течношћу и ручне гранате, непријатељ ће их покосити пре него што буду могли да и руку помере. Дошло је, дакле, до детаљних инструкција али је прва дивизија добровољаца већ била отишла: у миран сектор фронта где је требало да прођу обуку пре него што буду убачени у борбу. Друга дивизија је, међутим, одмах упала у стравичан немачки тенковски напад. Народна добровољачка војска десеткована је преко ноћи, на бојним пољима око Луге лежало је десетине хиљада погинулих совјетских војника, а међу њима доста лењинградских радника који нису много знали о ратовању. Војна пропаганда морала је да води специјалну кампању под паролом као што су „Оружје је снага војника“ или „Ко изгуби своје оружје, чини злочин против домовине“. Око Лењинграда владала је општа гужва; путеви су били пуни јединица које су се повлачиле, појединаца који су бежали, сељака који су терали своју стоку, десетине хиљада радника који су долазили из градова у балтичким земљама, рањеника и болесника. Истовремено се у супротном правцу кретао велики талас из Лењинграда, десетине хиљада, стотине хиљада, мобилисаних. да граде утврђења. Потребни су били артиљеријски положаји, ровови против тенкова, обични пешадијски ровови. Долазили су свежи батаљони, нове дивизије. Запоседали су нове ровове и нове положаје, а нови радници су правили још више нових ровова за друге који су долазили. Ученице, раднице, дечаци од дванаест, тринаест година копали су као махнити. Према неким проценама, од 500 000 до 1 000 000 Лењинграђана радило је на овим утврђењима. Понекад су немачки авиони бацали летке: „Жене, носите белу одећу, онда ће вас бомбардери штедети“. Било је оних које су носиле беле шалове; њих су немачки пилоти наравно одмах гађали из митраљеза.

tvrdjava-lenjingrad-2
Приликом припрема за одбрану Лењинграда, готово сваки становник града добио је свој задатак. Стотине хиљада становника града неуморно је радило.

Фронт је у то време био удаљен још добрих сто километара од града. Људи су у дугим редовима чекали пред банкама и продавницама: подизали су новац да би могли нешто да купе за јело; куповало се у великим количинама: со, маслац, шећер, кавијар, вотка, конзервисана храна. Од 18. јула наступила је рационисана расподела хране, оброци су били прилично велики: осамсто грама хлеба дневно за раднике, месечно две и по киле меса, доста масти и шећера и поврћа. Било је и „слободних“ радњи, где се без бонова могло свашта купити. Радње су се полако празниле, а станице све више пуниле. Неколико стотина хиљада грађана је морало да буде евакуисано: веома много деце (у првим недељама рата отишло их је 235 000), радника (укупно 164 000) који су ишли заједно са хиљадама

сандука пуних машина из размонтираних фабрика. Из Ермитажа су најдрагоценији експонати пребачени на сигурно место: од Рембрантове „Свете породице“ до царског накита. Пребацио их је добро чуван воз од тридесет једног вагона. Првенствено је требало да ова композиција одвезе постројења фабрика „Киров“ тако важних за производњу оружја, али су ти планови одложени. И ту је владала извесна пометња, неодлучност, несигурност. Пребацивање је ишло споро, возови су понекад кренули у сасвим различита места. Други возови једва да су се удаљили више од двадесет километара ван Лењинграда, да би тамо, пуни деце, скренули на споредни колосек и тамо чекали данима док се транспорт не би вратио или одједном кренуо дубоко у унутрашњост Совјетског Савеза. Било је планова да се још неколико стотина хиљада људи евакуише, али жељени број (700 000) није уопште могао да се постигне. Немци су непрестано бомбардовали железничке пруге и није потрајало дуго па је и последња железничка веза била прекинута. То се десило 30. августа: истурене немачке оклопне јединице заузеле су железнички чвор Мга. Тиме је блокирана најсевернија пруга, последња између Лењинграда и унутрашњости. Остало је три милиона људи одсечено од копнене везе са унутрашњим делом Совјетског Савеза. Одбрамбена линија на реци Луги је напуштена пет дана пре тога и Лењинград је то знао. Чудово је пало 20. августа. Тако је била прекинута и железничка веза са Москвом. Лењинград је и то знао. На северу је пао Виборг, и то је Лењинград знао. Генерал Воронов, делегат Врховне команде, који је на неколико дана одлетео у готово опкољени град да би учествовао у организацији одбране, очекивао је да ће бити суочен са паничним страхом грађана. Касније је изјавио: „На моје чуђење, изгледало је да се у граду води сасвим миран живот. Човек је могао да помисли да се борбе воде на прилазима Берлину, а не у предграђима Лењинграда.“ Ипак, владао је дубоки, тихи страх и расла је несигурност због сталног повлачења Црвене армије. Предње немачке оклопне јединице су 19. августа стигле у подручје око Красновардејска: биле су још само четрдесет километара од Лењинграда. Дан пре тога је у граду основано специјално Веће за одбрану, са задатком да што брже припреми одбрамбени појас од четврти до четврти. Сваком четврти је руководио орган састављен од троје људи са веома великим овлашћењима. Сличне тројке су задужене да руководе одбраном фабрика. Требало је да се брзо оформи 150 радничких батаљона од по 600 људи: мушкараца и жена. Мобилисано је у потпуности 77 батаљона.

tvrdjava-lenjingrad-3
Лењинград су осим јединица Црвене армије бранили и батаљони радника, службеника и студената.

Њихово наоружање се састојало од пушака и пиштоља, али и сабљи, пијука и флаша са запаљивом течношћу. Паркови су преорани, ископани су ровови, направљена митраљеска гнезда. Неколико стотина хиљада Лењинграђана учествовало је у прављењу огромних барикада у самом граду. За једва пет дана израсле су запрепашћујуће препреке, праве џунгле неразмрсивог гвожђа и бетона. Деца су имала задатак да бојом премажу називе улица и бројеве кућа. Деца, а и старци, учествовали су и у изградњи барикада. У канализационом систему Лењинграда формиран је систем линија за снабдевање тако да су муниција и резервне јединице брзо и готово без проблема стизале из једног краја града у други. Ископано је стотине километара ровова против тенкова, хиљаде километара разних саобраћајница, и направљено пет хиљада бункера, неки од бетона, други од дрвета и земље. Фабрика „Јегорев“ правила је бункере у стилу „направи сам“: биле су то велике челичне куполе које су се укопавале по граду и снабдевале артиљеријом. Добровољци су се и даље јављали. Од њих су формиране две нове дивизије народне војске. У свакој фабрици основани су специјални раднички батаљони, који нису бројали више од неколико стотина људи. Они су после рада у сменама заузимали места на барикадама. Мостови, улице, зграде, фабрике дизани су у ваздух. Осећао се недостатак експлозива, лаког и тешког наоружања. Користили су се и музејски примерци оружја, на бранике трамваја стављале су се залихе граната и запаљивих бомби, на камионе су се монтирали топови како би што брже могли да се пребаце из једног одбрамбеног сектора у други. Свуда по граду налепљени су огромни плакати: „Непријатељ је пред вратима!“ Зато је врата требало добро чувати, па је уведена и забрана изласка: од десет часова увече до пет ујутро нико није смео да без специјалне пропуснице изађе на улице. Патроле су брижљиво и непрестано контролисале свачија документа. Страховало се да Немци не покушају да се инфилтрирају у град помоћу избеглица којих је још увек било. Последња села на ивицама Лењинграда (пуна летњиковаца) евакуисана су и претворена у опасне замке за немачке тенкове. Иза њих се као главна одбрамбена линија пружала кружна железничка пруга. Свуда су се налазили џакови са песком и препреке за тенкове: бетонске пирамиде из којих су штрчали делови трачница. Свуда су постављене осматрачнице: сваког дана, двадесет и четири часа без прекида, хиљаде стражара осматрало је небо и сигнализирало сваки сумњиви покрет. Лењинград је чекао. Да ли ће се Немци у моћном јуришу пробити право кроз лабави фронт и упасти у град или ће га полако исцрпети бомбардовањем и нападима падобранаца? Људи су се пре свега бојали напада из ваздуха. Оформљено је 3500 јединица за осматрање неба са 124 000 људи, који су имали за задатак да сваког часа буду спремни да заштите фабрике, канцеларије, станове од авионског напада. Требало је да гасе запаљиве бомбе и пожаре и одвозе рањенике. У граду се налазило осамдесет и пет противавионских батерија. Првог септембра је већ осамдесет бригада било активно – укупно 50 000 људи. Сви остали су брзо ишли на фронт који се све више приближавао. Међу њима је било доста чланова партије који су ишли на фронт да би у јединицама преузели дужност политичких комесара. Милицијске јединице затвориле су главне улице и путеве, на трговима и у парковима предузете су посебне мере да би се падобранци још приликом спуштања могли да униште. У свакој улици су становници чували свој рејон. Тако је град постао јединствено упориште. У исто време су фабрике радиле без престанка и производиле ратни материјал. Тако су, на пример огромни тенкови, тешки шездесет тона, из фабрика Киров и Изорск готово одмах, чим су произведени, кренули на фронт. Један немачки ратни дописник, који је дошао до Красновардејска, изразио је своје чуђење: „Посаду ових потпуно нових тенкова чинили су монтери из фабрика, а пешадија која је ишла иза ових чудовишта често се састојала од жена… Чак смо налазили мртве и рањене жене у тенковима: било је и девојака са Лењинградског универзитета.“

tvrdjava-lenjingrad-4
Овим апаратима за ослушкивање, јединица лењинградске ваздушне одбране покушава да установи из ког правца се приближавају непријатељски авиони

Ни педесетак километара даље, у хотелу Асторија, где су били смештени совјетски ратни дописници, свирао је весели оркестар. Никоме није пало на памет да евакуише музичаре или да их без одлагања пошаље на фронт. Новинари су причали један другом да су фашисти, наводно, већ штампали позивнице за величанствено славље које ће се после освајања Лењинграда одржати у овом велелепном хотелу. Био је четврти септембар; из даљине се чуо потмули и дуг фијук, а онда експлозија. Прва немачка граната, калибра 24 цм, експлодирала је у граду. После тога пало је још неколико граната, а неколико дана касније пале су и прве бомбе. Град је велик и веома простран и прва разарања једва су се примећивала.

tvrdjava-lenjingrad-5
За време опсаде Лењинграда су фабрике оружја, колико год је то било могуће, наставиле да раде пуним интензитетом.

Увече осмог септембра опет је дата ваздушна узбуна. Посетиоци позоришта, то вече се давала представа у Музичкој комедији, нису се потрудили да оду у склоништа већ су послушали савет дирекције: потражили су место близу зида. Представа се нормално одвијала. После завршетка представе, посетиоци су видели усталасано црвено светло изнад града. Запаљиве бомбе погодиле су огромна складишта у југозападном делу града. Тамо су се налазиле готово све резерве хране града. А сваког дана је требало хранити три и по милиона људи. Из Москве је дошао експерт Дмитри Павлов. Он је сакупио све што је још могло да се нађе у граду и закључио да има хране за два и по месеца, уколико оброци буду веома мали. Граду је било потребно 2100 тона брашна дневно. Он је то смањио на 1500 тона, а већ неколико дана касније на 1100 тона. Он је знао оно што тог тренутка већина Лењинграђана није знала: следећих месеци ниједно зрно пшенице неће моћи да стигне у град. Пао је Шлиселбург на обали Ладошког језера. Овај губитак се дуго времена држао у тајности, али је Лењинград већ после неколико дана схватио да се ситуација знатно погоршала: легендарног команданта Ворошилова наследио је Жуков, веома строг, веома ефикасан. Већ пет дана је трајао веома жестоки немачки напад. На југозападу је пало Красноје Село. Фронт није био удаљен више од четири километра од фабрика Киров. Лигово је пало у руке Немаца. Минирана је цела јужна ивица града са свим фабрикама. Чим Немци буду упали, све ће се дићи у ваздух. Био је 17. септембар. Жуков је издао опште наређење да ће се свако повлачење од линије Лигово-Пулково-Шушари-Колпино сматрати најгорим злочином против отаџбине. Дуж скраћеног фронта су тог дана шиштале стравичне ватрене змије кроз вечерњу маглу. У немачке линије се истовремено забило десет, дванаест ракета уз страшне експлозије. Биле су то Каћуше, совјетско ракетно оружје, држано дотад у потпуној тајности, које је касније добило популарно име „Стаљинове оргуље“. Немци нису одговорили на ватру, њихови тенкови су ћутали. Није више било тенкова. Нису уништени него су бешумно напустили фронт и упутили се ка Групи армија Центар да би учествовали у нападу на Москву. Напуштен је првобитни план напада према којем је требало да се заузме Лењинград, а онда нападне Москва. Грал је требало „само“ опколити, а напад обуставити. Лењинград је требало уништити глађу, гранатама, бомбардовањем. Тако је Хитлер хтео.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *