Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Ослобођење Лењинграда

5
(2)

Обруч је сломљен

У Лењинграду се чврсто веровало да ће блокада престати у лето 1942. Та нада није се остварила и власти су увиђале да ће и зима 1942-1943. бити веома тешка. Зато је 5. јула одлучено да се још 300 000 људи евакуише из Лењинграда и на Нову годину 1943. је у граду живело још само 637 000 људи од три милиона колико их је септембра 1941. било опкољено.

oslobodjenje-lenjigrada-1
После готово 900 дана опсаде, грађани Лењинграда су најзад могли слободно да дишу и да загрле своје војнике.

Кад је лед почео да се топи, затворен је пут преко Ладошког језера и материјална средства су допремана бродом. Камиони су, иначе, прелазили и кад је вода већ прекривала лед. Званично је пут затворен 23. априла, али су тог дана стигла још три камиона лука у источну базу. Возачи су уз велики ризик по сопствени живот возили до двадесет и четвртог: 65 тона лука стигло је на другу страну.

Због побољшаног снабдевања, а и због огромног смањења броја становништва, снабдевање храном више није био највећи проблем. Већ 1942. су оброци у Лењинграду били већи него у осталом делу Совјетског Савеза.

oslobodjenje-lenjigrada-2
Становници опкољеног града се снабдевају водом, током прве ратне зиме.

У пролеће је Лењинград био потпуно запуштен. Мртви су на хиљаде лежали на улицама и у кућама. Власти су се – с правом – плашиле епидемија, уколико се лешеви не уклоне пре него што се одледе. На међународни Дан жена, 8. март, неколико хиљада жена изашло је са лопатама и пијуцима на улице да отклањају рушевине и ђубре и да сахране лешеве. Та мала војска је 15. марта нарасла на 10 000. Градско веће је чишћење увело као обавезу. Путем плаката и разгласних станица становништво је позивано на акцију. Првог дана је 143 000 људи изишло на улице, следећег дана је било 244 000, 31. марта 304 000, а 4. априла 318 000. Очишћено је 12 000 дворишта. Живот се поступно нормализовао.

Опасност, ипак, још није била отклоњена. Хитлер је у наредби од 23. јула 1942. наредио да се Лењинград сломи до краја септембра 1942. Ради тога је под Лењинград доведена са Крима фон Манштајнова 11. армија. Она је управо завршила опсаду Севастопоља. У трупе пред Лењинградом укључене су и 5. брдска дивизија и Франкова „Плава дивизија“. Крајем јула се око Лењинграда и значајног железничког чвора Мга налазила 21 пешадијска дивизија, једна тенковска дивизија и једна пешадијска бригада спремне за офанзиву. У Лењинграду је владала напетост. Совјетска команда планирала је нову противофанзиву да би пробила блокаду и предухитрила Немце. Маршал Кирил Мерецков требало је да крене са Волховског фронта у западном правцу, а Леонид Говоров, командант Лењинградског фронта, у источном правцу.

oslobodjenje-lenjigrada-3
Совјетски тенк на фронту код Лењинграда погођен из немачког противтенковског топа.

Напад је почео крајем августа, али се завршио неуспехом. Совјети нису успели да се пробију кроз немачке линије. Три пешадијске дивизије су 8. септембра прешле, додуше, Неву, али се показало да неће моћи да одрже мостобран. Још једном су 26. септембра покушали са специјалним амфибијским тенковима, али опет узалуд. Говоров је 8. октобра морао да изда наређење да се мостобран напусти. Совјетске трупе повукле су се на северну обалу Неве. На другој страни, Мерецкову није ишло много боље. После незнатног добитка у терену, фон Манштајн је отпочео противнапад да би одсекао везе 2. совјетској армији. Ова се армија заглавила у мочварама. Претила је опасност да буде уништена. Мерецков је успео да спасе своје јединице тако што је лично отишао на фронт и директно учествовао у борбама. Али више није било снага да се пробије блокада. Тако се и овај покушај завршио неуспехом. Совјети су, ипак, постигли један значајан успех: Немци су претрпели тако велике губитке да немачка команда није више могла ни да помишља на офанзиву. Фон Манштајн је изгубио 60 000 људи (што погинулих, што рањених, што заробљених), затим 260 авиона, 200 тенкова и 600 топова и минобацача. „Радије ћу три пута да стојим пред Севастопољом него да останем овде“, рекао је један од фон Манштајнових војника.

Говоров, међутим, није одустајао. Крајње прецизно је почео са припремама за операцију „Искра“, опет у намери да сједини своју и Мерецкову војску. Већ 17. новембра 1942. израђени су први планови, а 12. јануара 1943, у 9,30 почело је њихово извођење. На фронту од тринаест километара требало је прећи Неву између Невскаје Дубровке и Шлиселбурга. У исто време је требало да Мерецкове јединице изврше напад у правцу Сињавина.

blokada-lenjingrada
Преглед совјетске офанзиве 1943-1944. у којој је ослобођен Лењинград

Почетак је својом паљбом огласило 4500 топова. Код Лењинградског фронта паљба је трајала два часа и двадесет минута, а код Волховског фронта сат и четрдесет пет минута. Заглушујућа рика топова помешала се са стравичним завијањем каћуша. Полако, али сигурно, напредовало се у оба правца. Четрнаестог јануара је растојање између јединица два совјетска фронта било још свега 5 километара, 16. јануара још хиљаду двеста метара – што је доказ да се, буквално, морало борити за сваки метар. Шлиселбург је увече седамнаестог био готово опкољен, а 18, нешто пре једанаест увече, је спикер радио Москве Јури Левитан јавио: „Трупе Лењинградског и Волховског фронта успоставиле су контакт и истовремено пробиле блокаду Лењинграда.“

Сусрет се одиграо у пола десет ујутро, осам километара југоисточно од Шлиселбурга, између јединице Симоњакове 123. пешадијске дивизије и јединице 372. дивизије Волховског фронта.

Лењинград је славио. Људи су играли на улицама покривеним снегом, заставе су се вијориле. Радост се осећала и код бранилаца утврђења Орошек, који су издржали пет стотина дана у свом упоришту, недалеко од молова Шлиселбурга Али радост је и у буквалном и преносном значењу стајала на климавој основи. На том малом парчету од 15 километара које је ослобођено јужно од Ладошког језера, није било пруге. Под тешком немачком артиљеријском ватром и на јакој хладноћи обновљали су пругу Војбокало – Мга (која је делом још била под контролом Немаца) на пола пута у правцу Шлиселбурга. Преко понтонског моста је пруга водила преко Неве за Лењинград. Постављање пруге ишло је веома брзо и 7. фебруара 1943. у десет и девет ујутро ушла је локомотива бр. Л. 1208 са машиновођом Федоровом у лењинградску Финску станицу са два путничка и неколико теретних вагона. Али, саобраћај је био отежан. Пролаз је био опасан по живот и добио је надимак „пролаз смрти“. Код Шлиселбурга, на брежуљцима Сињавина, стајали су немачки топови на стравично кратком одстојању од пруге; са оваквог положаја Немци су имали изванредан поглед на трачнице. У фебруару је само шездесет и седам возова успело да прође. За једанаест месеци су Немци хиљаду двеста пута прекидали везу. Тек пошто је једна војна јединица железничке инжињерије почела да обезбеђује пругу, транспорт је ишао боље и 1943. је преко „пролаза смрти“ превезено четири и по милиона тона товара.

oslobodjenje-lenjigrada-5
Совјетски војници са бацачима пламена у акцији против Немаца на прилазима Лењинграду.

Довоз је можда био побољшан, али су Немци још увек били удаљени само неколико километара од фабрика „Киров“ на југозападу и још увек се трамвајем могло ићи на фронт. Немачки топови далеког домета код Тосна гађали су град жешће него икад раније. Најтежу паљбу Лењинград је доживео 24. јула 1943, пола године после пробијања блокаде. Опет је било могуће повећати следовања. У другој половини фебруара следовање за раднике у тешкој индустрији повећало се на 700 грама на дан. Обични радници добијали су 600 грама, административно особље и сличне категорије 500 грама, а чланови породице свих категорија 400 грама. Месо и маслац били су ретки, а прехрамбена ситуација се побољшала тек током 1943. кад су већ стизали амерички маслац, месо у конзервама, јаја и млеко у праху и шећер. Совјетско руководство у Лењинграду није се дало заслепити успехом јануарске офанзиве и веома добро је схватало озбиљност ситуације код Лењинграда. Нису живели у илузији да Немци – упркос свом поразу код Стаљинграда – нису довољно јаки за фронтални напад на град.

Говоров је 9. септембра одржао прво саветовање штаба како би се израдио план напада за коначно ослобађање Лењинграда од немачког окружења. Напад је требало извршити из три правца: из рејона Оранијенбаума, са брежуљака Пулкова на Лењинградском фронту и са Волховског фронта, одакле је требало да се трупе пробију за Новгород. Неопходни услов за успех операције било је концентрисање велике војне силе у Оранијенбауму.

oslobodjenje-lenjigrada-6
Пролазак немачких заробљеника улицама Лењинграда, после 900 дана блокаде.

Од 5. новембра 1943. су конвоји Балтичке флоте непримећено довезли у Оранијенбаум: 52 000 војника, 187 тенкова, 780 топова, 2200 камиона, 3000 коња и 10 000 тона муниције и другог материјала. Из унутрашњости Совјетског Савеза довезена је такође велика количина оружја. На крају је у три совјетска фронта било укупно 21 600 топова и минобацача, од тога 600 противавионских топова и 1500 каћуш, затим 1475 тенкова и самоходних оруђа и 1500 авиона. Било је то више тешке артиљерије него што је коришћено у бици код Стаљинграда. Совјети су на ова три фронта располагали са 1 241 000 војника. Насупрот томе стајала је Група армија Север под фон Кихлером,који је заменио фон Леба, са 741 000 војника, 10 070 топова, 385 тенкова и 370 авиона.

Најбољи совјетски команданти дошли су у Лењинград да руководе операцијама: генералпуковник И. И. Феђунински командовао је Другом армијом код Оранијенбаума; 42. армија која је имала за задатак да оперише са брежуљака Пулкова, била је под командом генерала И. И. Масленикова. Напади из Оранијенбаума и са Волховског фронта требало је да почну 14. јануара 1944. а напад из Пулкова 15. Четрнаестог је била велика магла. Совјетски бомбардери нису могли да узлете. Офанзива је ипак почела. За шездесет пет минута испаљено је на немачке положаје, ако се не броје каћуше, 104 000 граната, и то само из Оранијенбаума. За инжињерију генерала Бичевског магла је била добар савезник. Несметано су могли да прокрче пут кроз немачка минска поља јужно од Пулкова. Друга армија је тог дана напредовала три километра у правцу Ропше.

Петнаестог јануара отпочела је артиљеријска припрема лењинградског фронта. За сто минута испаљено је 220 000 граната, опет ако се не броје каћуше. На овом сектору је совјетска пешадија забила клин од пет километара у немачке линије. Са опадањем температуре, 19. јануара, порасла је брзина совјетске офанзиве. Двадесет и другог јануара Немци су почели да се повлаче у нереду, а 27. су дефинитивно били потиснути. Гранате немачких топова више нису могле да допру до града и завладала је неописива ташина. После опсаде од готово девет стотина дана, преосталих 560 000 становника града је најзад могло да мирно дише. До краја фебруара совјетске јединице су одбациле немачке снаге 220-280 километара од Лењинграда. Град је за своје одржање морао да плати невероватно велику цену. Немачка бомбардовања уништала су 150 000 км2 стамбене површине, због чега је 716 000 људи изгубило кров над главом; уништено је 526 школа и обданишта, 21 научна установа, 101 музеј и друге јавне зграде, пулковска опсерваторија, ботанички и зоолошки институти, највећи део Лењинградског универзитета, 187 од 300 зграда из осамнаестог и деветнаестог века које су биле на листа историјских споменика, 840 фабрика и 71 мост. Само су на Ермитаж пале 32 гранате и 2 бомбе. Укупна штета је процењена на 45 милијарди рубаља. Али све ове бројке не значе ништа у поређењу са бројем изгубљених људских живота. Тачан број погинулих грађана никад неће бити познат. Званични совјетски извори помињу 632 253 мртва. Експерти – па и неки совјетски историчари – процењују да је број мртвих био између 800 000 и 1,1 милион.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *