Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Прва ратна зима

5
(1)

Умиру али се не предају

Крајем септембра 1941. Совјети су, најзад, успели да зауставе Немце пред самим Лењинградом. Губици у људима, материјалу и простору били су огромни. Лењинград, други град Совјетског Савеза и „колевка револуције“ налазио се у животној опасности. Три четвртине града било је одсечено од осталог дела земље. Веома тешко је могла да се користи преостала линија која је ишла преко Ладошког језера. Подручје које је Хитлер држао гвозденим клештима почињало је на западу Финским заливом, где је линија фронта ишла дуж државне границе. Одатле су Немци 872 дана, колико је трајала опсада, непрестано обасипали град тешком артиљеријом. Само у зими 1941-1942. пало је отприлике 40 000 граната и бомби на Лењинград. Фронт се даље у луку простирао ка Шлиселбергу на Ладошком језеру. Северно од Лењинграда су Финци напредовали до реке Свир и ту стали. На северној страни Ладошког језера су Финци такође напредовали и од Немаца су били удаљени неких 120 километара. Ипак им у току целог рата није успело да превале то растојање. Западно од Лењинграда, на висини Оранијенбаума, Совјети су успели да задрже мостобран на Финском заливу. На тај начин су са успехом одбранили важну поморску базу Кронштат. Немци, дакле, са мора нису могли да одсеку град. Одбрана Кронштата и Оранијенбаума изискивала је велике напоре. Снабдевање муницијом, храном и лековима одвијало се преко мора и често под непријатељском ватром. Иако је немачки гвоздени обруч довео Лењинград у страшан положај, ипак није био убитачан. У почетку је опкољено подручје износило скоро 3000 км2. Било је то прилично пространство и коштало Немачку доста борбених снага. Осим тога је немачки мостобран код Шлиселберге на Ладошком језеру био дубок само шеснаест километара и због тога прилично рањив. Совјети су зато своје нападе непрестано усмеравали на ово место, и 1943. је то и уродило плодом. Тек тада је, преко копна поново успостављена веза између Лењинграда и Москве.

prva-zima-1
Највећи проблем у опседнутом Лењинграду било је снабдевање становништва. Помоћ је једино могла да стигнe преко Ладошког језера, али тек када се површина језера тако замрзла да су се преко њега могли кретати камиони натоварeни храном, лековима, муницијом ц свим осталим што је било неопходно да би град издржао. На слици је складиште намирница на источној обали Ладошког језeра одакле су пребациване у Лењинград

Друга слаба тачка у немачком обручу било је и само Ладошко језеро. Ма колико тешка била ова веза са позадином, она је спасла Лењинград од предаје. Веза преко Ладошког језера омогућила је да се ова јединствена опсада – јер никад раније у војној историји није забележена тако дуга опсада милионског града – заврши неуспехом. После стабилизације фронта надомак Лењинграда, убрзо је глад почела да бива најтежи проблем града. На почетку рата је Лењинград располагао нормалном количином намирница. За време брзог пробоја Немаца нису предузете никакве посебне мере, јер нико није очекивао дуготрајну опсаду. Крајем септембра се у граду налазило три милиона Лењинграђана и избеглица. Храна допремана бродовима преко Ладошког језера и авионима није била довољна да се одрже оброци уведени половином септембра. Првог октобра је дневно следовање хлеба за највишу категорију одређено по 400 грама, а крајем новембра износило је још свега 250 грама. Административно особље и деца добијали су тада половину! Тек крајем децембра могло се, захваљујући „леденом путу“ преко замрзнутог Ладошког језера давати нешто више. Лењинград је, дакле, сасвим неприпремљен ушао у најстрашнију зиму свог постојања. И индустрији су недостајале залихе за даљи рад. Од децембра је већина предузећа била затворена. Само су нека наставила да раде, као фабрике „Киров“, које су производиле муницију, а налазиле су се на само четири километра од линије фронта. Раднице, јер је већина мушкараца била на фронту, морале су редовно да траже заклон од артиљеријских граната. Резерве хране смањивале су се из дана у дан. Велика невоља нагнала је градску управу на предузимање посебних акција. Као прво, у септембру, успели су да сакупе род кромпира. На неким местима се то радило ноћу, под ватром немачке артиљерије. С обзиром да је престала производња пива, хмељ је могао да се искористи за прављење хлеба (800 тона). То се урадило и са 5000 тона зоби која је била одређена за исхрану коња. Научници су тражили могућности за друге замене. Тако су почетком новембра почели да стављају покварене уљане погаче у хлеб. Испоставило се да на врућини пећнице нестају отровне материје. Прво су у ражено брашно додавали 3% погача, али су касније морали да то повисе на 10%. Крајем новембра су успели да произведу јестиву целулозу. Тада је састав хлеба био следећи: 10% целулозе, 10% уљане погаче, 2% плеве, 2% прашине из џакова за брашно, 3% млевеног кукуруза, 73% раженог брашна.

prva-zima-2
Потрага за нечим што би могло да послужи за храну

Тражене су замене и за друге намирнице. Тако се правио месни желе од овчијих црева и телећих кожа, а кобасице од коњског меса, пасуља и соје. Од пасуља се правила и супа. Радници у фабричким мензама често нису добијали више од једног тањира супе са једним или два листа купуса. Десет хиљада Лењинграђана умрло је зими 1941- 1942. године од глади. Те зиме је и хладноћа била веома оштра. Мучила је изгладнело, исцрпљено становништво. Један лењинградски студент је у свом дневнику написао два најнепријатнија искуства из ове стравичне зиме: “Као прво, осећај хладноће… С њим се устаје, иде се с њим, леже се с њим у кревет. Чини ти се да се увукао под кожу; продире ти у кости, а понекад ти се чини да ти продире и у мозак. Не можеш да га избегнеш. Пробија све кошуље, џемпере и јакне, ма колико их носио. Као друго, осећај глади. Ово осећање је различито, од тупог, болног, оштрог, неподношљивог, које се појави чим човек поједе своје следовање од 125 грама хлеба, до осећања кад човека муче фантазије.”

prva-zima-3
Становници погођеног дела града траже уточиште после немачког бомбардовања.

Глад је проузроковала слабост и вртоглавицу, руке и стопала су се надимала, зглобови су болели. Све више људи се разбољевало. Често су се од слабости рушили на улици и тамо умирали од глади и зиме. Сваког дана су камиони морали да купе лешеве. Неке, затрпане снегом, нашли су тек у пролеће.

Људи су понекад губили своје бонове, поготово кад би њихову кућу погодила бомба или граната. Власти су строго пазиле приликом издавања нових карата, да би се онемогућила проневера. Људи су понекад заташкaвали смрт чланова своје породице како би добили дупло следовање. Двоје деце је те зиме испричало једном Лењинграђанину: “Имали смо среће. Мама и тата су умрли и заједно са баком смо њихова тела сакрили на тавану. Сад имамо пет карата за нас троје… Имамо довољно хлеба.“

Није познат тачан број жртава ове ратне зиме у Лењинграду. Сигурно је да је првих месеци 1942. сваког дана умирало неколико хиљада људи. То је важило и за фебруар и март кад је ситуација са прехраном била нешто боља. Многи су тада умирали од последица претходне дуготрајне потхрањености. Ако проценимо да је зими 1941-1942. више од пола милиона Лењинграђана умрло од глади, онда ни у ком случају нисмо претерали. Људи су умирали свуда: идући на посао, у редовима за хлеб, за време сахрана својих ближњих. Бебе су умирале у креветима поред својих мртвих мајки. Три четвртине беба је 1942. умирало пре него што би напуниле годину дана. Лењинград је постао гигантска мртвачница. Сенке људи вукле су санке са телима својих вољених према гробљима; супружници су се свако јутро заувек опраштали један од другог; стравична поворка мртвих и умирућих расла је сваки дан. Непријатељ више није био само Немац иза зидина, најгори непријатељ – глад – налазио се у самом Лењинграду, угнездио се у сваког грађанина и грицкао га, како је то један писац написао, полако и болно до смрти. Нестајале су читаве породице. Патње Лењинграђана нису се ограничавале само на глад. Понекад су људи умирали зато што више нису имали снаге да цепају дрва пред својом импровизованом фуруницом и да је потпале. Електричне енергије је, због недостатка горива за централе, било само за неке управне зграде. С обзиром да су од бомбардовања уништени прозори затварани даскама, уљане лампе су често и преко дана биле једини извор светлости. Позната лењинградска песникиња Вера Инбер записала је тих дана у свом дневнику: „Никад ми се живот у Лењинграду није чинио неподношљивијим. Наше две уљане лампице су право мучење. Потреба за светлом је исто тако јака као за хлебом.“

prva-zima-4
И делови цркнутог коња су храна.

Совјетском руководству је веома брзо постало јасно да се Лењинград неће одржати без нормалног снабдевања оружјем и храном. То је довело до успостављања познатог „леденог пута“ преко замрзнутог Ладошког језера. При том је требало премостити огромне тешкоће. Ладошко језеро се, наиме, није свуда подједнако замрзавало, и то највише због јаког ветра, па је целе зиме остало неколико незалеђених места. Језеро, осим тога, није било потпуно залеђено пре половине децембра, а дотле се није могло чекати. Кад је лед био дебео дванаест центиметара, 18. децембра, једна извиђачка група се усудила да пређе пешице. Затим су кренули са коњима који су вукли санке са лакшим теретом. После тога је прешла прва група камиона, мада их је неколико пропало кроз лед.

Тешкоће се, међутим, нису ограничиле само на путовање преко леда. Немци су после жестоких борби успели да 9. новембра заузму Тихвин. Материјална средства која су из унутрашњости транспортована до Ладошког језера, морала су због тога да се пребаце другим путем, дужим готово 400 км. И ту је требало да се на брзу руку успостави нека врста помоћног пута којим су могли да се користе војни камиони. Цели конвоји су се, међутим, поготово на почетку, губили у снежним олујама. Немци су, осим тога, могли да обасипају артиљеријском паљбом последњи део „леденог пута“. И када су се везе у јануару побољшале, количина хране која је доспевала у Лењинград била је далеко од довољног за иоле пристојну исхрану.

prva-zima-5
Дневник Тање Савичеве, у коме је бележила датуме смрти својих најближих. Данас је оригинал Тањиног дненвика изложен у Лењинградском историјском музеју, а једина копија на Спомен гробљу Пискарјовскоје

Лењинград би био присиљен да се преда да Совјети нису успели да поново заузму Тихвин. Захваљујући совјетској противофанзиви, 8. децембра поново је заузет овај стратешки важан град. То је значило битно скраћење пута који је требало да превале камиони. Јануара 1942. спроведена је пруга до источне стране језера, тако да је пут камионима преко леда скраћен на тридесет километара. Конвоји са храном, скоро искључиво су ишли на фронт. Војници су све време добијали нешто веће следовање од грађана (новембра-децембра вероватно 300-350 грама хлеба дневно и два тањира водене супе) али и они су трпели глад. Пут преко леда омогућио је и евакуацију хиљаде грађана Лењинграда. Пре него што су Немци били одсекли град, није било прилике да се довољно људи пребаци на исток. Сад су у почетку само болесни, старе жене и деца смели да напусте град колима. Често су то били препуни отворени камиони, док је температура била минус 40°. Други су морали да пређу лед пешице или на скијама. Многи су успут умирали од хладноће. Убрзо је престало снабдевање водом и грађани су кантама захватали воду из градских канала и Неве.

Са ратне тачке гледишта, је децембар 1941. значио прекретницу. Немачки муњевити рат је зауставила невероватна отпорност и издржљивост совјетског човека. Хитлер није успео да баци на колена ни Лењинград ни Москву. За време зиме су Совјети извели неколико напада на фронту око Лењинграда. Ослобађање Тихвина осујетило је даље потпуно опкољавање Лењинграда. Црвена армија је 13. јануара отпочела офанзиву са намером да Лењинград потпуно ослободи опсаде. Крајем јануара су после крвавих борби напредовали шездесет километара, али Љубан, важну карику у железничкој мрежи између Лењинграда и Москве нису успели да освоје. Немачки територијални губици били су много мањи него на другим местима у Совјетском Савезу. Средином марта су Немци чак успели да опколе 2. армију под генералом Андрејем Власовом. Власов је наставио да се бори до јула. После његове предаје, Хитлер га је наименовао за вођу тзв. „руске ослободилачке војске“ која је требало да му помаже у обарању совјетске власти.

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *