Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Напад на Дијеп

4
(2)

„Грицкање“ Атлантског бедема

У првој половини 1942. Британија је поново доживљавала војне неуспехе. Ограничене британске снаге, раштркане по свету, трпеле су пораз за поразом. На Атлантском океану, у југоисточној Азији и северној Африци расла је стална опасност. Уз то је Совјетски Савез, нови савезник Велике Британије, под притиском немачке офанзиве, поставио Британцима готово неизводиве услове, међу којима и отварање „другог фронта“ у северној Француској. Овај совјетски притисак подржале су Сједињене Државе и британско становништво.

napad-na-dijep-1
Британски бродови на путу за Дијеп, августа 1942, где су Енглези хтели да прегазе Немце али им то није успело.

У таквој ситуацији је влада Винстона Черчила тражила неки излаз. Напад на центар Немачке изгледао је, привремено, само прихватљив као принудна мера да би се олакшао положај Совјетског Савеза. Ипак је била могућа акција на боку немачких положаја у Норвешкој или искрцавање у северној Африци, али то би захтевало велике припреме. У међувремену није се смело мировати. Осим блокаде, Британија је одавно у борби против немачких копнених сната знала само за стратегију „убода иглом“: то су само мали напади на обалу да би се узнемирио непријатељ. Орган који се тиме бавио – Штаб комбинованих операција – а за чијег шефа је одређен лорд Маунтбатен, био је одговоран и за велике инвазије. Следило је спајање оба задатка које је довело до плана „Дијеп“ који је, у ствари, представљао синтезу командоског напада и покушаја искрцавања на обалу. Први већи напад изведен на Сен Назер, 27. марта 1942, базиран је на изненађењу и довео је до потпуног успеха. Изненађење је и сада било примарно – оптимистичка полазна тачка – јер је било јасно да ће се Хитлер лично ангажовати за ојачање обалске одбране и за већу будност.

Дијеп се налази у зони погодној за инвазију, само неколико часова пловидбе од британске обале и у домету ловачке авијације. Са мора је прилаз копну био затворен шиљатим стенама, које су браниле бројна артиљеријска оружја, и жичаним препрекама. Лево и десно, град и луку штитили су молови и камени зидови, а на обали су биле постављене две обалске батерије усмерене према пучини. Командовање у зони Дијепа било је поверено команданту 302. немачке дивизије. Ваздушну одбрану вршило је ваздухопловство. У близини Дијепа био је аеродром. У Ламаншу испод обале било је минско поље. Једна немачка оклопна дивизија отишла је у Амјен. Када је британска пропаганда говорила о новом нападу, Немци нису много веровали, али су ипак пожурили да попуне своје јединице. И увек су повећавали своју спремност када би њихове ваздушне извиднице приметиле неку концентрацију авиона изнад британске обале, поготово онда када су прилике (месец, временска прогноза, плима и осека) изгледале погодне за десант.

napad-na-dijep-2
Мало је Канађана преживело искрцавање, мада су британски тенкови, пружали какав-такав заклон

Због слабости обавештајне службе, Маунтбатен је само делимично знао ситуацију немачке одбране код Дијепа, када је с пуном Черчиловом подршком изабрао Дијеп као следећи циљ. Напад на Дијеп, мислили су, ублажиће критику на рачун Британије и решиће неке од великих проблема везаних за наредно искрцавање у Француској. Осим ових постојали су и други разлози. Сматрало се да ће се тиме везати немачко ваздухопловство на Атлантском бедему и тако растеретити совјетско-немачки фронт. Стећи ће се и драгоцена искуства за будућу инвазију. У та искуства спадало је, на пример, истоваривање бродова ноћу без употребе светла на унапред одређеном месту и времену; јуриш на обалска утврђења, заробљавање и уништавање непријатеља, итд.

Из психолошких разлога било је пожељно да се ангажује 2. канадска дивизија, чији је морал због неангажованости био прилично начет. Морнарица је тражила да се искрцавање изврши бочно од Дијепа, али се копнена војска бојала тешкоћа марша до града. Зато је захтевала да се изврши фронтални напад, са претходним бомбардовањем, чиме ни морнарица ни ваздухопловство нису били задовољни. Тиме би и прилаз граду био закрчен рушевинама, а и Черчил је сматрао да ће бомбардовање оставити неугодан утисак на становништво у Француској. Решено је да се остане само при подршци артиљерије током десанта, а да авијација и морнарица поставе димну завесу у време ваздушног десанта иза линије фронта. Ипак се испоставило да ваздушни десант зависи од временских прилика, па је одлучено да се и од њега одустане. Задатак групе командоса био је да онемогући дејство обалских батерија, док би положаји са обе стране Дијепа били заузети после искрцавања код Пурвила и Пијиа. Био је то сувише велики задатак да се оствари у ограниченом времену од 5.40 до 11 часова. Веза између адмиралског и осталих бродова била је компликована и рањива. Истина, у Британији се често вежбало, али се и поред највећег ентузијазма није постигао крајњи циљ.

Ипак, почетак је био охрабрујући. Како се пошло у сумрак 18. августа из пет различитих лука у Енглеској, флоту нису приметили немачки вечерњи извиђачки авиони. Свих 240 бродова прошло је без икаквих тешкоћа кроз минско поље, и велики транспортни бродови су се непримећено усидрили крај француске обале. Последњих дана пре искрцавања, Немци више нису очекивали напад. Већини пилота су дали слободно, иако је војска остала на својим стражама. И када су око 2.30 после поноћи њихови извиђачки радари приметили бродове, помислили су да је то немачки конвој који се кретао из Булоње за Дијеп. Чак када је конвој наишао на лево крило британског распореда, услед чега је дошло до отварања ватре (3,50 часова) није дата велика узбуна, с обзиром на то да је пуцњава на мору тамо била честа појава. Тако је једна група командоса и успела да се несметано искрца код Варенжвила (4,50 часова) и онемогући обалну батерију и да се потом поново сигурно укрца. Група одређена за Бернвал је због збрке која је настала после сукоба са немачким конвојем, закаснила и савладана је. Од 23 десантна чамца, свега 7 је успело да искрца трупе чија се главнина, приморана јаком немачком ватром на обали, предала око 10 часова. Мањи део је пловио на неколико стотина метара од батерије, али пошто није имао муниције морао се повући.

Услед грешака у навигацији, Краљевски канадски пук стигао је касно или на погрешно место. Код Пијиа се то претворило у покољ, а да трупе нису имале прилику да заузму овај стеновити крај. Покушај евакуације је пропао и сви преживели су пали у руке непријатељу. Нешто боље је било код Пурвила, где се десант пробијао према аеродрому, али до њега није стигао. За време борби заштитнице против немачког противнапада, око 60% јединица успело је да се поново укрца у бродове.

napad-na-dijep-4
„Завршили су у немачком заробљеништву и борили су се узалуд“, написали су Немци на овој слици.

Фронтални напад на Дијеп после свих ових неуспеха могао је само рђаво да се заврши. Упркос савезничкој ватри са мора и из ваздуха, Немци су унакрсном ватром задржали десантне трупе. Осим неколико патрола нико није успео да се пробије у град, чак ни после 28 тенкова одређених да прате пешадију. Ови тенкови су изгубили гусенице или су запали у тенковске препреке. Тако су представљали заклон Канађанима, који су се још ту или тамо на плажи борили. Због лоших веза, о свим тим догађајима се на адмиралском броду није знало, тако да је одатле у 8,30 послато појачање, из резерве. Када су Канађани, на крају, на централном сектору почели са евакуацијом (између 11 и 12,30) само је један део успео да се повуче. Док је борба у ваздуху још трајала, инвазиона флота је кренула натраг, пуна рањеника. Од уништавајућег ударца који су Савезници хтели да задају непријатељу није било ништа. Насупрот немачком губитку од 50 авиона и 600 мртвих и рањених, Британци су изгубили 108 авиона, 34 брода и 4300 људи. Черчил је догађај код Дијепа образложио као „одмеравање снага“, али скупу и непоновљиву пробу. То је код неких савезничких руководилаца изазвало несугласице, јер се и за мању цену могло доћи до истог закључка. Немачка пропагандна машина говорила је како је одбила инвазију, мада је француско становништво било директно обавештено прогласима и Черчиловим говором преко радија, да акција није имала за циљ инвазију. Делом и због тога, Французи су се ограничили на цивилну заштиту и хуманитарну помоћ. Хитлер их је за њихово држање наградио пуштањем на слободу заробљеника из Дијепа и околине, док је Петен послао своје честитке. Уједно се и вишијевска влада захвалила за „брзо чишћење француског тла“. Био је то израз бонтона послат у Петеново име али без његовог знања. Важније су биле измене које је Хитлер учинио убрзаном изградњом Атлантског бедема, са јачањем лука и премештањем оклопних јединица више у унутрашњост. Управо ова последња мера прилично је олакшала инвазију 1944. Савезници су схватили да фронтални напад на те луке треба избегавати и да чак на отвореној обали десанту треба да претходи снажно бомбардовање.

Прави смисао и значај десантног препада на Дијеп различито се оцењује. Британци истичу да је основни циљ операције био у скретању пажње Немаца на Запад у тешкој ситуацији на совјетско-немачком фронту, и у стицању искустава за будуће десантне операције већег стила. У Совјетском Савезу се стоји на становишту да је Британија десантом желела да докаже немогућност отварања другог фронта. Америчка теза, међутим, признаје вредност десантног препада у смислу британског тумачења. САД уједно замерају Британцима што су неуспех операције обилато експлоатисали као противаргумент америчкој тежњи да се инвазији Европе приступи већ 1942. или 1943. године.

ДСР1

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *