Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Догађаји у северној Африци крајем 1942.

5
(2)

Пакт са ђаволом

На основу споразума о прекиду ватре, јуна 1940, влада у Вишију задржала је потпуни суверенитет над француским колонијама, иако је била под контролом италијанске, касније италијанско-немачке комисије. Стратешки важан положај такозване Француске Северне Африке заголицао је обе зараћене стране. Француско подручје се налазило у зони укрштавања конвојских путева обеју страна у Средоземном мору и на Атлантском океану. Неколико пута су Британци покушали да Француску Северну Африку привуку на своју страну. Међутим, као и ранији покушаји код Петена и Вејганда, тако су пропали и њихови покушаји да придобију француску флоту у Мерса ал Кебиру и, касније, уз де Голову подршку, у Дакару. У Вишију су и те како били свесни важности северне Африке. Виши је зато касније и ставио до знања Лондону и Вашингтону да ће се северна Африка бранити од било чијег напада. Ни савезничке операције не би се сматрале почетком ослобођења, већ недопустивим нападом на француски суверенитет. Према силама Осовине се вишијевска влада није тако чврсто поставила. Тачно је да у јуну 1940. Немцима нису дозволили да изграде ваздухопловне базе код Гибралтара и да су забранили свако мешање Италијана, јер су Виши, као и цело француско становништво, сматрали да Италија није победила Француску. Када су, међутим, Ромелове трупе у пролеће 1941. морале да се у северној Африци повуку, и када су се приближиле Тунису, споразумом Хитлера и Дарлана, такозваним „Париским протоколом“, силе Осовине су добиле на располагање луку Бизерту, туниске железничке пруге и територијалне воде. Није искључено да адмирал Дарлан у то време није дозволио француским трупама и да се боре на страни немачког Афричког корпуса. Како се Ромел у међувремену опоравио, до остваривања тог споразума никада није дошло.

pakt-sa-djavolom
Преглед догађаја у Средоземљу, којима је промењена позиција Француске у рату

Када су Американци почели да припремају операцију „Торч“ – што је била шифра за велико искрцавање у северној Африци – знали су да, захваљујући Вишију, неће наићи на топли пријем француских трупа. Зато су покушали да их заобиђу. Обратили су се неким колаборационистима који су били на кључним функцијама.

На основу извештаја својих конзула, Американци су дошли до закључка да би искрцавање успело када би се Британци држали у другом плану и када би се де Голов покрет Слободна Француска држао изван те операције. Присталице генерала де Гола у северној Африци су, наиме, могли да се броје на прсте. Зато су Американци успоставили контакт са групом високих војних и политичких личности, такозваном групом Петорице, која је, иначе, по држању била провишијска, али је у Сједињеним Државама видела вероватног победника у рату и главну баријеру против комунизма. Ради преговора о преласку француских трупа на страну Савезника, Ајзенхауеров изасланик, генерал Марк Кларк, отпутовао је у Шершел да би се састао са француским генералом Шарлом Мастом. Генерал Анри Жиро, који је, априла 1942, побегао из немачког заробљеништва, изјаснио се у Вишију спремним да руководи акцијом. Група Петорице признала је за свог вођу Жироа, који је учествовао у борби против рифских племена у Мароку (1925-26) и 1940. године командовао армијом на француском североисточном фронту. Сматрало се да је он човек који ће имати довољно утицаја да придобије трупе у северној Африци, тако да ове не би иступиле против америчких инвазионих трупа.

pakt-sa-djavolom-2
Здесна налево: капетан бојног брода Врајт, генерали Лемницер и Кларк и пуковник Холмс по доласку у северну Африку

Тако је дошло до веома сложене десантне операције (прва овакве врсте коју су предузели Американци) а уз то и до веома ризичног „пуча“, којим су сви француски команданти који су се непријатељски држали према искрцавању, били одстрањени или замењени. Да би обе операције успеле морале су да се детаљно испланирају. Ради предострожности, Американци су прећутали својим француским сарадницима место и време искрцавања, а истовремено су се оградили од француских политичких односа који их нису интересовали. Хтели су Французе само да искористе да би успели у свом плану, а да се после више не осећају везаним.

Како под тим условима „пуч“ није пропао, право је чудо. О некој изједначености снага не може бити речи. Насупрот неколико стотина људи (што значи нешто официра и чиновника у Мароку и група омладине, већином алжирских Јевреја), стајали су: десетине хиљада војника, већина војних и цивилних вођа и наоружане групе „Службе реда“. Првобитно је фактор изненађења коришћен на страни завереника. У Рабату је генерал Бетуар у ноћи између 7. и 8. новембра наредио да се опколи резиденција француског гувернера у Мароку генерала Огиста Ногеа. Затим је позвао Ногеа да нареди трупама да не пруже отпор искрцавању Американаца. У Алжиру су мале, одважне групе, упркос недовољном наоружању, успеле да заузму све важније положаје у граду: полицијску станицу, префектуру, гувернерову палату и радио-станицу.

Они који су тамо руководили, били су затворени у сопственим зградама. Да су се Американци тог тренутка искрцали игра би била добивена. Међутим, несретним развојем околности до тага није дошло. Уосталом, ту је и други низ неповољних фактора одиграо своју улогу. Жиро, који је требало да све преузме на себе, проиграо је своју шансу оставши сувише дуго у Гибралтару причајући са Ајзенхауером. У одсудном моменту није се нашао на правом месту. Осим тога, био је још један човек великог калибра на којег се није рачунало – адмирал Дарлан. Он уосталом није био службено у северној Африци, јер је имао предосећање шта ће се десити, већ се нашао у посети свом тешко болесном сину. И мада више није био у Вишијској влади, Дарлан је и даље био Петенов „престолонаследник“, а осим тога и врховни командант вишијских оружаних снага. Уза све то, десантне снаге нису се придржавале временске шеме, па је искрцавање вршено са закашњењем. Због свега тога је дошло до преокрета. Ногеа су спасле њему одане трупе, па је сада он затворио Бетуара. У Алжиру су разоружани сви завереници. Американци су свуда где су се искрцали – код Казабланке, Орана и Алжира – наишли на жесток отпор. Дакле потпун промашај. Да би се ситуација некако спасла, Американци су сматрали разумним да направе споразум са Дарланом, који је био најстарији по рангу у том подручју, а француске снаге су у њему гледале јединог легитимног представника. Адмирал је преко специјалне поморске везе остао у контакту са Вишијем. Телеграфисао је Петену, али због брзине догађаја ти су телеграми већ по приспећу застаревали. Спретним објашњењима Дарлан је успео да се стекне убеђење да је радио са тајним одобрењем маршала. Тиме је успео да искључи и последња двоумљења војних вођа у северној Африци. Дарлан је са генералом Кларком успео да закључи споразум о прекиду ватре, а затим је закључио и политичко-војни споразум по коме му је осим титуле високог комесара Француске Северне Африке припала и команда над француским поморским снагама. Жиро је постао командант копнених и ваздухопловних снага. Тада је ситуација постала трагикомична. Док је Дарлан тврдио да ради у име Петена, овај је то званично порекао. Када су немачке трупе неколико дана касније, 11. новембра 1942, ушле у јужну „неокугшрану“ зону Француске, Дарланово наређење да флота из Тулона исплови за северну Африку, није извршено. Командант у Тулону, адмирал де Лаборд је своју непослушност повезао са Петеновим ставом. Он није предао флоту Немцима, већ је потопио своје бродове када су ови покушали да их преотму. Тако је, на велику штету Француске, без иједног пуцња пао у воду велики ратни потенцијал. У Алжиру је у међувремену збрка била потпуна. Американци, не само да су признали једну од најзначајнијих личности вишијског режима, већ су му практично дали сву власт у руке. Дарлан је био тај који је у децембру 1940. преклињао Хитлера да сарађује са Француском; он је преласком своје земље на страну Немаца хтео да зарати са Великом Британијом и „преговарао“ са Хитлером о уласку осовинских снага у Тунис. Дарланова прва брига у Алжиру била је интернирање оних који су били на челу просавезничког „пуча“ и, према томе, њему отказали послушност. То значи да су баш они, који су понели највећи ризик да би помогли Американцима, били сада од тих истих Американаца изручени осветољубивости заједничког непријатеља.

Оно што се даље догађало било је и морално и логички несувисло. Американци, који се нису сматрали довољно јаким да би искрцавање проширили до Туниса, починили су тиме, с обзиром на важност Бизерте, несумњиво крупну стратешку погрешку. Да би избегао да бивши Ромелов Афрички корпус упадне у клопку, Хитлер је одлучио да организује мостобран у северном Тунису. То је могао урадити коришћењем слабијих снага, које би вишиске трупе, иако слабо наоружане, без сумње потукле. Како оне, међутим, нису примиле никакво наређење за противакцију, нису пружиле ни најмањи отпор. Повукле су се из Туниса до алжирске границе, што је опет стварало утисак да ће се супротставити походу Американаца. Још горе је било што је француска ескадра у Бизерти тек тако допустила да је савладају Немци. Дакле, вишијске оружане снаге не само што су у Мароку и Алжиру отвориле ватру на Американце, већ су пустиле Немце у Тунис и дозволиле им да ојачају. Иначе, Дарланов углед није баш био потврђен код његових потчињених у ратној морнарици. Адмирал Рене Годфроа, командант ескадре „X“ у Александрији, одбио је да ступи у борбу са својим бродовима јер за то није добио наређење од Петена. У међувремену је Француска Западна Африка стала на Дарланову страну, што је само по себи био леп успех. То је значило да се цело француско колонијално царство поново подигло на оружје против Осовине. Стање је, међутим, остало парадоксално. Дарлан је, у суштини, у Алжиру задржао на снази све законе које је прогласила Вишијска влада. Тако је, истог момента када је Вишијска влада због потпуног губитка суверенитета, у ствари, престала да постоји – заузели су је Немци, распуштена је војска, флота тако рећи нестала, држава расцепкана – ова иста влада оживела у Африци захваљујући Американцима. У ствари, ови борци за демократију и носиоци рата против Трећег Рајха, дали су моћ једном квислингу.

У савезничком табору због свега тога владало је велико узбуђење. Стаљин је додуше развој догађаја цинично оценио написавши Рузвелту да „треба склопити пакт са ђаволом“, али је Черчил био много уздржанији у оцењивању америчких поступака. Осим тога, Рузвелт је наишао на критике и у сопственој земљи. Зато је почео да третира Дарлана само као погодно средство, што је остављало отворену могућност да се адмирал замени кад за то дође време. Међутим, због довођења Дарлана на власт били су поготово бесни Французи у Лондону и самој Француској. Истина је да присталице Слободне Француске нису баш били бројни у северној Африци, али ипак су они извели „пуч“ од 8. новембра. Што је де Гол са својим Слободним Французима остао ван припрема и извођења искрцавања, могло се сматрати извесним опортунизмом. За Французе који су се најискреније борили за савезничко питање и који су се у најкритичнијим тренуцима борили раме уз раме са Британцима, овакав развој догађаја изгледао је, међутим, као казна за њихово родољубље и верност.

Генерал де Гол се колико год је то било могуће прилагодио таквом стању. Предложио је, 9. новембра, Черчилу да пошаље мисију у Алжир. Де Гол је жалио што савезничке десантне трупе нису продрле до Бизерте. Предложио је да се бригада „Кениг“, која се тог момента борила у Либији и код Бир-Хакејма постигла велику славу, пошаље у Бизерту и поново се изјаснио да Слободна Француска мора да предводи борбу у северној Африци говорећи: „Ово је Француска која у рату заступа интересе домовине и ствара своје кадрове“. Мада је дубоко жалио што су Савезници починили озбиљну грешку умешавши у све ово и Виши, изјаснио се спремним да одмах ступи у контакт са Жироом „да би се заједнички борили за домовину“. Међутим, одбио је сваки контакт са Дарланом. Черчилу је објаснио да је стратешка грешка у борби играти се са моралним карактером рата. За њега је „епизода Дарлан“ укаљала част националног ослобођења.

Рузвелт је, насупрот томе, изјавио де Головом изасланику Андре Филипу да је, ако је потребно, спреман да преговара са Лавалом ако се из тога могу извући неке користи. Ишао је чак тако далеко да је изјавио спремност да састави цивилну Високу комисију за француску Северну Африку. На то је Филип увређено приметио: „Не ради се овде о колонији“. Черчил је показао нешто више увиђавности, надокнадивши донекле Слободним Французима оно што су претрпели. Признао је власт Слободних Француза на Мадагаскару, где су се Британци били искрцали, а затим на Реуниону и у Сомалији. Али је на тешке де Голове оптужбе одговарао само кратко и сажето да би, ако би морао да бира између генерала и Рузвелта, изабрао највишег (мислећи на де Голову телесну висину!).

У Француској, људи из Покрета отпора нису били ништа мање забринути од Француза у Лондону. Били су против вишијске политике, као што су били и против окупаторске политике. Зар Лавал није у пролеће 1942. у неокупиране крајеве пустио Немце са својим извиђачким колима за радио-локацију, која су имала задатак да открију илегалне радиостанице и која су хапсила људе на делу? Прва реакција Покрета отпора била је усмерена против признавања Дарлана и сарадње с њим, а онда и против потапања флоте у Тулону. „Дарлан“, писао је Покрет отпора, „ни у ком погледу не може да представља нашу земљу“. Следећа реакција била је све веће зближавање с де Голом, који је до тада више сматран симболом него вођом Покрета отпора. Под таквим околностима, де Гол је дао наређење Жану Мулену да ради на образовању Националног савета Покрета отпора, у коме је требало да буду заступљене све главне политичке групације Покрета. Овај Национални савет требало је да покаже свету да је у борби против немачког освајача обновљено јединство Француза, како у Лондону тако и у земљи. У међувремену је у Алжиру још увек владала велика конфузија. Сви гувернери, префекти и војни команданти признали су Дарлана за шефа. Чак и Жиро, који је потцењивао унутрашњу политику (а о њој није ништа ни разумео) и који је, осим тога, био усхићен чињеницом да му је поверена команда над трупама, прихватио је Дарлана као вођу. После првобитне несигурности, снаге у Тунису створиле су фронт против Немаца, који су у међувремену ојачали. Жироови следбеници, такође збуњени држањем свог шефа, стали су уз Дарлана. Адмирал је неке од њих узео у владу, коју је састављао. Тако је Анри д’Астје де ла Вижери добио управу над полицијом.

combat
Лист француског покрета отпора

Сви деголисти ипак нису били ликвидирани. Један мали део крио се и покренуо илегални лист „Комба“ (борба) у коме је жестоко нападан Дарлан. Претили су му да ће га убити. Владала је толика пометња, да су чак ројалисти сматрали да је дошао тренутак за обнављање монархије. Када је због тога консултован гроф од Париза, испоставило се да би му се прилично свидела титула „генерал-пуковник“ Француске, титула коју је и његов деда Луј Филип носио 1848. Када је де Гол дошао к себи, успео је да пошаље у Алжир као шпијуна генерала д’Астјеа де ла Вижерија (Анријевог брата). Овај се 20. децембра састао са адмиралом Дарланом. Разговор се односио само на спорне тачке гледишта. Три дана касније Дарлана је убио млади деголиста, Боње де ла Шапел, који је уједно био и ројалиста. Вероватно је рачунао на подршку једног броја високих личности из Дарланове средине. Али Жиро којег су колеге, на крају, признале за шефа, одмах га је стрељао.

Нестанком Дарлана нестала је и велика препрека на путу ка јединству Француза, који су се поново дигли на оружје. Ипак, проћи ће још месеци и доћи ће до дуге борбе за власт између де Гола и Жироа, пре него што ће заиста доћи до јединства. Најзад је 3. јуна 1943. формиран Комитет националног ослобођења, на челу са де Голом и Жироом као равноправним председницима (Жиро се повукао са тог положаја у пролеће 1944).

ДСР1

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *