Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Препад на Токио

5
(2)

Двобој за пацифичка острва

Почетком 1942. године Јапанци су постизали успех за успехом. За то време губици „земље излазећег Сунца“ били су релативно мали: погинуло је око 5000 војника, док је морнарица изгубила 23 брода од којих највише разарача. Зачуђујућом брзином и пословичном штедљивошћу они су за свега неколико месеци успели да поново пусте у погон руднике и фабрике у огромним областима које су освојили. У ситуацији кад је јапанска офанзива на Пацифику била у пуном размаху, било је крајње време да се савезничким трупама подигне морал, на било који начин, и покуша да се бар у извесној мери узврати за катастрофу у Перл Харбору. Тако је у Сједињеним Државама створен план за изненадно бомбардовање Токија. Не зна се више сигурно ко је први дао ову идеју, али је извесно да ју је председник Рузвелт од почетка подстицао. Рузвелт је питао команданта америчке флоте, адмирала Ернеста Кинга да ли је могуће извести такво бомбардовање, јер су базе које су биле у савезничким рукама лежале тако далеко од Токија да авиони не би могли да се после напада врате у своје базе. Ни авиони морнаричког ваздухопловства, који су оперисали са носача авиона, нису долазили у обзир; њихов радијус дејства био је такав да би носачи авиона морали да зађу дубоко у воде под јапанском контролом, што би за америчку флоту представљало ризик да претрпи нове, велике губитке. Адмирал Кинг наредио је тада свом ваздухопловном оперативном официру Доналду Б. Данкану, да проучи проблем и изради план операције у којој би били употребљени бомбардери копненог ваздухопловства, с тим да полете с носача авиона. Истовремено, Кинг је с том идејом упознао команданта ваздухопловства, генерала Хенрија „Хепа“ Арнолда, који ју је поздравио с одушевљењем и прихватио се организације и опремања ваздухопловних јединица. Јануара 1942. године председнику Рузвелту је предложен концепт по коме би, први пут у историји ваздухопловства, авиони копнене војске узлетели са носача авиона чим би овај стигао близу Јапана. Пошто је слетање на палубу носача било неизводљиво, авиони се после избацивања свог товара бомби изнад Јапана не би вратили на брод, већ би одлетели према Кини. Тамо би под командом генерала Џозефа Стилвела, начелника Чанг Кај-Шековог штаба и команданта свих америчких снага у Кини, ови авиони учествовали у даљим борбама на Далеком истоку. Иако је план изгледао ризичан, председник се одмах сагласио са њим. Пошто се Рузвелт сложио, почело се са разрадом детаља и темељним припремама. Најпре се приступило решавању проблема раздаљина. Потпуковник „Џими“ Дулитл – касније генерал Џемс X. Дулитл – који је требало да руководи операцијом, сматрао је да носачи авиона са бомбардерима могу да се приближе на 700 километара од јапанске обале. По њему, ако је потребно, авиони би могли да полете већ на одстојању од 900 километара, а сматрао је да је крајња граница за успешно полетање и долет одстојање од 1000 километара од Јапана. Авиони би, наиме, пошто избаце бомбе изнад Токија и других великих јапанских градова, морали да лете још нешто више од 1900 километара преко Источног кинеског мора до својих одредишта на територији Кине. За овај подухват дошла су у обзир три типа авиона. После дужег разматрања, Дулитл је на крају изабрао средњи бомбардер Мичел Б-25.

dulitlov-napad-hornet
Носач авиона USS Hornet, изабран за „домаћина“ Дулитлове групе.

На његово тражење, у Минеаполису су са доњег дела трупа бомбардера одстрањене митраљеске куполе које нису биле најфункционалније, а уместо њих је сваки авион добио три додатна танка за гориво. Сем тога, у сваки авион је стављено по десет канти од пет галона (укупно 220 литара) горива и још по један гумени балон капацитета од око 720 литара. Тако је резерва горива повећана до готово 5200 литара, а тиме и долет авиона Б-25, који је нормално износио 2800 км. На авионима су извршене још неке измене.

Да би се искључила свака могућност да нишанска справа за бомбардовање типа Норден, најуспелији тип до појаве радара, не падне непријатељу у руке, скинута је са сваког авиона, а на њено место постављена је много једноставнија справа коју је за кратко време израдио капетан Ц. Р. Грининг и назвао „Марк Твен“. Материјал за ову измену коштао је незнатно. Међутим, за бацање бомби са малих висина, како је морало да се уради изнад Јапана, ова једноставна справа је више одговарала од оне типа Норден. Да би оставили на јапанске ловце утисак тешко наоружаних бомбардера, на репу сваког авиона монтиране су дрвене макете митраљеза. Товар бомби, био је, међутим, мален за дату ситуацију. Готово сви авиони добили су по три бомбе од 225 килограма (нормално је Б-25 носио 1,6 тона бомби) и још по једну запаљиву бомбу расејавајућег дејства, састављену од већег броја малих запаљивих бомби. На крају, сваки авион снабдевен је једним фото-апаратом или камером да би се утврдио лет и резултат напада.

dulitlov-napad-2
Паркирани и обезбеђени бомбардери на палуби носача Hornet

Са посадама није било проблема. Из 95, 34. и 89. сквадрона 17. бомбардерске групе армијског ваздухопловства на позив се јавило две стотине добровољаца. Од ових је Дулитл изабрао 24 посаде са по петоро људи. Они су сакупљени крајем фебруара на аеродрому Еглин поред Пенсаколе а да нису имали ни појма за који су задатак изабрани. Одмах се почело са напорним тренингом под руководством поручника Хенрија Милера, искусног морнаричког пилота. Беле линије и заставе означавале су на земљи колика ће бити „стартна писта“ којом ће моћи да се користе. Просечна дужина је износила 220 метара, како би се бомбардери привикли на полетно-слетну палубу носача авиона Хорнет чија је максимална дужина износила 246 м, а то је било врло мало за ове максимално натоварене авионе. Ипак је свим пилотима успело да своје машине подигну на време у ваздух. Ово је стручњацима доказало да авиони копнене војске могу да полете и са носача авиона, премда нормално полећу са својих база на копну. За избацивање бомби првенствено су се држали висине од 500 метара. Авиони су, међутим, морали да лете што ниже према својим циљевима да би смањили могућност да их открије непријатељски радар. Уједно, овако, тешко да је могла да их погоди противавионска артиљерија. Одмах по избацивању бомби, авиони би морали нагло да се дигну у ваздух да би избегли ударни талас експлозија. Због врло тешког програма обуке и увежбавања, остало је мало времена да се испита наоружање авиона. Ово је једва могло да се назове недостатком, јер не само да је са сваке машине уклоњена по једна митраљеска купола, већ се такође испоставило да и остале функционишу врло лоше. Поврх тога је тадашње наоружање Б-25 било недовољно. Грозничаво се радило на побољшањима бомбардера и када је свака машина добила нове пропелере, посадама је 24. марта издата наредба да лете за морнаричку ваздухопловну базу Аламеда у заливу Сан Франциска. Када су тамо стигли, 16 од 20 авиона који су учествовали у припремама постављени су на палубу носача авиона Хорнет и причвршћени, јер због ширине својих крила нису могли да стану у хангаре. Следећег дана Дулитл је први пут званично саопштио осамдесеторици авијатичара да треба да бомбардују Токио, Јокохаму, Осаку, Кобе и Нагоју. Даље им је рекао да ће их Хорнет однети што је могуће ближе Јапану, те да ће узлетети једног касног поподнева како би могли да увече изврше свој задатак. У извршењу овог самог по себи ризичног задатка посебан проблем представљали су запречни балони изнад Токија и других градова. Посаде су добиле и детаљне инструкције на који кинески аеродром морају да слете. Ово је у почетку задавало велике тешкоће. Требало је, наиме, да се кинески аеродроми на време припреме за долазак бомбардера, али будући да је цео план морао да остане у строгој тајности, војни руководилац куоминтаншке Кине, и у то време врховни командант савезничких снага на кинеском ратишту, Чанг Кај-Шек, добијао је врло шкрта обавештења.

Било је потребно доста напора да се Чанг Кај-Шек убеди да за слетање одређени аеродроми морају да буду снабдевени са довољно бакљи и горива. Бомбардери Б-25 нису могли да скрену ка Сибиру, јер је Совјетски Савез стриктно чувао своју неутралност у односу на Јапан.

Таква је била ситуација када је 2. априла Хорнет напустио Сан Франциско и запловио ка Јапану, у пратњи 2 крстарице, 4 разарача и једног танкера са резервним горивом. После једанаестодневне пловидбе по немирном мору, овај састав се у водама између западних Алеута и Мидвеја сјединио са флотним одредом вицеадмирала Виљема Холзија. Његов командни брод био је носач авиона Ентерпрајз. Холзијев флотни одред, који је стигао из Перл Харбура, придружио се Хорнету и пратњи. Овако ојачана ескадра у саставу: носачи авиона Ентерпрајз и Хорнет, крстарице Нортемптон, Солт Лејк Сити, Винсен и Нешвил, 8 разарача и 2 танкера наставила је пловидбу ка Јапану.

dultilov-napad-poletanje
Узлетање са палубе носача авиона USS Hornet

Холзи, који је командовао овом ескадром, и Дулитл, као командант ударне бомбардерске групе, надали су се да ће Шеснаеста оперативна ескадра моћи да се непримећено приближи Јапану на отприлике 700 километара. Ово би трсбало да буде 18. априла поподне. Бомбардери би тада узлетели, извршили свој задатак, и ако би се све ово добро завршило, следећег јутра слетели би на аеродроме у области Џе-Џјанга у Кини. Како је флота апсолутно захтевала да се не саобраћа путем радија, још увек се није тачно знало да ли су већ спремне полетно-слетне стазе у Кини. Холзијева и Дулитлова нада да се приближе Јапану 18. априла пала је у воду. У 07,38 часова примећен је јапански патролни брод. Пошто је било готово сигурно да је Јапанац такође приметио и њих и дао узбуну, Холзи и Дулитл су одлучили да акцију изведу брзо, иначе би цела операција, као и ескадра, биле у великој опасности. Док је јапански брод Нагато Мару, тежак 70 тона, нападнут и потопљен, Холзи је у 08,00 часова издао наредбу да 16 Дулитлових бомбардера одмах узлети. То је било отприлике десет сати раније него што је било предвиђено, па је, тако, напад требало да буде изведен дању а не ноћу, што је у сваком погледу повећавало ризик. Много горе је било што су авиони морали да узлећу са места које је било готово 1300 километара удаљено од циља, а зна се да је Дулитл рачунао да то растојање треба да износи 1000 километара. Пошто је напад почео раније, Американци су били у раскораку са планом који је дат и Кинезима и са којим се генералисимус Чанг Кај-Шек сложио после много размишљања. Али другог излаза није било. У нади да ће авиони моћи да стигну бар до кинеске обале, посаде су журно заузеле своја места у авионима који су стајали збијени на палуби. Први је требало да стартује сам Дулитл. За узлетање му је остало на располагању 140 метара, у ствари минимум. У 08,18 часова један морнар је са заставицом дао знак да се загреју мотори. Олујни ветар је брзином од 40 чворова бацао таласе мора на палубу брода. Баш када је прамац носача поново почео да се диже, добио је Дулитл сигнал за полетање. Док су људи са Хорнета и других бродова без даха посматрали, авион је повећао брзину и без грешке се уздигао са палубе. Испоставило се да је немогуће – могуће. Сада је полетео један авион за другим и у 09,21 часова је и последњи бомбардер био на путу за Јапан. Шеснаеста оперативна ескадра је после тога одмах окренула у противкурс и пловећи брзином од 25 чворова успела да се повуче на сигурније место, иако је код Тајвана алармиран део јапанске флоте од пет носача авиона који је покушао да је у томе спречи.

dulitlov-napad-pvo-japan
Један од ретких напада јапанске ПАА на америчке авионе током препада.

Док се Холзијева ескадра несметано повлачила, авиони са Ентерпрајза напали су укупно 16 јапанских патролних бродова и неколико потопили; један се предао крстарици Нешвил. Један од заробљених чланова јапанске посаде испричао је трагикомичну причу. Он је био на стражи кад су се појавили амерички бродови и позвао је свог команданта, који је спавао, да дође на палубу и види „два дивна носача авиона“. Командант је изашао и, пажљиво проучавајући Ентерпрајз и Хорнет кроз свој дурбин, приметио: „Да, они су стварно дивни, али нису наши“. Потом се разочарани јапански командант спустио у потпалубље и извршио самоубиство.

Упркос томе што су били опоменути, Јапанци ипак нису претпостављали да ће са тако великог растојања амерички авиони полетети на Јапан. Они су очекивали да ће евентуални напад на Токио да се одигра тек следећег дана. Ово је била неочекивана и важна предност за Американце, јер кад су ниско летећи изнад мора стигли до Јапана, нису наишли ни на какав отпор. Јапанско становништво радосно је махало јер је мислило да су ознаке на авионима јапанске. Чак и јапански ловци, на које су Американци успут наишли, нису нападали. Овим срећним околностима прикључио се још и други срећан догађај. Наиме, у моменту када су бомбардери прилазили Токију, у граду се управо завршавала вежба противавионске заштите великих бродова који су боравили у луци. При овоме су јапански авиони фингирали праве нападе. Тако су, на своју несрећу, Јапанци сматрали непријатељске авионе својим. Знак за узбуну дат је тек када је у 12,15 часова Дулитл избацио свој товар запаљивих бомби на Токио. Али, иако је противавионска ватра брзо отворена и била врло јака, сви авиони, који су одређени да бомбардују Токио, успели су да баце своје бомбе на складишта горива, фабричке инсталације и војне објекте и да их истовремено туку митраљеском ватром. Готово подједнако успешно било је и бомбардовање Кобеа, Нагоје и Јокохаме. Авион поручника Едгара Е. Мекелроја директно је погодио носач авиона Ријухо који је лежао на сувом доку морнаричке базе Јокосуке код Јокохаме. Само је један бомбардер лако оштећен. Авион одређен за Осаку залутао је и вероватно бомбардовао Нагоју. Амерички бомбардери су успели да стигну до Источног Кинеског мора и да крену на разне аеродроме, потпомогнути повољним ветром који је дувао у правцу копна. Када су стигли до кинеске обале, време се јако погоршало. По мраку, усред пљуска и густе магле, један по један авион морао је принудно да се спушта. Од педесеторо људи који су искочили падобранима, 49 их се спустило неозлеђено. Кинеско становништво и партизани сместили су америчке авијатичаре на сигурно место. Погинуо је само један ваздухопловни подофицир. Један авион је пао у море близу обале, док је други Б-25 слетео на пиринчано поље. Посаде оба авиона прошле су без иједне огреботине. Само је авион поручника Теда В. Лосона врло несрећно пао у море када је овај покушао да га спусти на малу уску плажу. Цела посада је тешко повређена. Лосону је морала да се ампутира једна нога. Касније, он је написао књигу по којој је снимљен и филм. У њему се прича како су кинески партизани спасили пет рањених Американаца. Он је ово преношење на носилима, у чамцима и колима сматрао првенствено авантуристичким.

dulitlov-napad-prinudno-sssr
Бомбардер B-25 након принудног слетања на територију Совјетског Савеза.

Б-25 капетана Едварда Ј. Јорка спустио се 40 километара северно од Владивостока и Совјети су целу посаду интернирали. Тек после годину дана, амерички пилоти стигли су у Иран. Два бомбардера су слетела у област која је била под контролом Јапанаца. Два члана једне од посада су се удавили када су покушали да се извуку из свог Б-25. Два поручника и један поднаредник су 15. октобра 1942. године погубљени, после процеса на коме су окривљени да су учествовали у терористичком бомбардовању. Четири авијатичара су тек по свршетку рата ослобођена из јапанског заробљеништва, док су десеторица умрли од болести и исцрпљености у јапанском логору, године 1943.

Тешко је оценити вредност овог чувеног „препада на Токио“. Због низа неочекиваних околности, на крају је свих шеснаест бомбардера било изгубљено, али ипак је 14 посада успело да спасе своје животе; од укупно 80 пилота и чланова посада 71 је преживео овај препад. Осам авиона је бомбардовало најважније циљеве и тиме Јапанцима нанело не малу штету. Пет авиона је успело да баци бомбе тек на споредне циљеве, док се из јапанских вести сазнало да су и два авиона која су залутала, успела да бомбардују њима одређене циљеве. Препад је доказао да максимално оптерећен средњи бомбардер, може и под тим околностима да полети са носача авиона.

dulitlov-napad-zarobljeni-pilot
Поручнк Хајт био је један од авијатичара из посада два бомбардера која су се спустила у Кину, где су их заробили Јапанци. После инсценираног процеса осуђен је на доживотну робију. Три америчка авијатичара су погубљена, остали су, као и Хајт, упућени у заробљеничке логоре. Само су четири авијатичара преживела до краја рата.

Ипак, овај метод се више никад неће користити. Важнији од свега био је психички ефекат изазван бомбардовањем Јапана. Показало се да непријатељ може да продре и у срце Јапана. Колико је познато, ово је навело јапанско војно вођство да у току 1942. и 1943. године држи за заштиту метрополе четири ваздухопловне групе са више стотина ловаца, иако су ови били нужно потребни за борбе у подручју Соломонових острва. И Кина је морала да поднесе последице овог бомбардовања. Не само да су били изгубљени сви бомбардери потребни да помогну Кинезима у борби против Јапана, већ су поред тога убрзо после напада, Јапанци заузели све кинеске аеродроме на источној обали, тако да се ови у будуће нису могли користити.

Због свих позитивних и негативних момената, тешко је проценити коначан ефекат „препада на Токио“. Једно је, међутим, сигурно: напад је био значајна инјекција за морал Савезника који су до тада знали само за неуспехе. После овог напада појавила се америчка узречица „Учини то Дулитл“, која се после доста користила да би се Јапанцима дало на знање да ће добро платити за изненадни напад на Перл Харбор.

dulitlov-napad-njujork-tajms
Насловна страна са чланком о Дулитловом препаду на Токио на насловној страни часописа New York Times

Препад на Токио, који се у америчкој јавности тумачио као „реванш за Перл Харбор“, није донео значајније материјалие резултате, али је њиме постигнуто приближно исто изненађење као у Перл Харбору, иако нису били исти ефекти. Јапанци нису успели сазнати одакле су амерички авиони дошли, а веровали су чак да су полетели с Мидвеја. Што је најважније, напад на Токио придонео је, чини се, коначној победи става јапанске морнарице да операције против острва Мидвеј треба започети што скорије. Јапански царски генералштаб је због тога изменио редослед операција и одобрио да се Мидвеј освоји пре Нове Каледоније, и острва Фиџи и Самоа.

ДСР2

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *