Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Стратегија компромиса

4.6
(5)

Јапански и амерички планови за 1942.

После пада Холандске Источне Индије изгледало је да је јапански ратни план из новембра 1941. године у потпуности остварен. Одбрамбени појас, којим је требало да се заштити „нови поредак“ био је готово завршен. Јапанско напредовање одвијало се тако брзо да су били изненађени чак и сами јапански руководиоци.

iskrcavanje japanaca ostrvo java
Искрцавање јапанских снага на острво Јава

Лакоћа и брзина којом су постигнути главни циљеви почетног ратног плана утицале су да јапанско руководство постане неопрезно и зажели даља освајања ради проширења већ освојених области. Отприлике, у марту 1942. године почели су да се израђују планови за даља освајања, иако је раније било предвиђено да се освојено подручје најпре учврсти и осигура. Због тога су и избила крупна неслагања између копнене војске и ратне морнарице. Док је копнена војска морала да рачуна са даљим борбама у Кини и Манџурији, дотле је јапанска ратна морнарица предлагала да се заузме Цејлон (сада Шри Ланка). Штавише, и Немци су сматрали привлачним овај план, јер су се надали да ће се преко Цејлона и Суецког канала моћи да успостави веза између Далеког истока и Средоземног мора. Са Цејлона би могле да се прекину прекоморске везе Велике Британије са Индијом, а савезничке транспортне линије дуж источне обале Африке ка Египту биле би стално ометане. Овај предлог ратне морнарице је касније одбачен јер није било довољно слободних јединица.

Јапанска ратна морнарица је правила и планове за напад на Аустралију и Хаваје, али је копнена војска имала приговор и на њих. Командант јапанске Комбиноване флоте адмирал Исороку Јамамото добио је после „препада на Токио“ оно што је желео. Он је увек био поборник мишљења да се прво уништи америчка Пацифичка флота – најважнији и најопаснији противник Царске морнарице. После низа расправа у јапанском генералштабу крајем априла, дошло је најзад до компромиса и направљен је нови план и редослед операција:

  1. Напад на острво Тулаги у Соломоновом архипелагу и на луку Порт Морезби на Папуи-Новој Гвинеји.
  2. Заузимање Мидвеја, чиме би се ојачала одбрана јапанских поседа, угрозио Перл Харбор и изазвала америчка Пацифичка флота на одлучну битку.
  3. Искрцавање на западне Алеуте, да би се одвратила пажња Савезника од напада на Мидвеј.
  4. Пробој у југоисточном правцу према Новој Каледонији, острвима Фиџи и Самоа, да би се прекинуле везе Сједињених Држава с Аустралијом и створили повољни услови за продор на аустралијски континент.

Нови офанзивни план био је основа за операције које су убрзо следиле: поморско-ваздушне битке у Коралном мору и код Мидвеја и борбе на Гвадалканалу. Каква је сада била савезничка стратегија којом би могло да се заустави јапанско напредовање и поново ослободе освојене области из руку Јапана? Сви стратешки планови за области Тихог океана били су конципирани у духу принципа „прво Немачка“, када и Сједињене Државе буду у рату са Немачком и Јапаном. Ово је решено на тајном састанку британске и америчке владе почетком 1942. године на фарми Аркадија близу Вашингтона (конференција Аркадија).

arkadija konferencija
Аркадија конференција

Одмах после уласка Јапана у рат, Американци су почели са припремама за одбрану Аустралије која је требало да послужи као одскочна даска за наступајуће операције на Пацифику. Тачно после два месеца генерал Даглас Мекартур добио је команду над свим америчким снагама у Аустралији. Крајем марта 1942. године, на основу савезничког споразума, САД су преузеле одбрану целог Пацифика, укључујући већи део Холандске Источне Индије, Аустралију и Нови Зеланд, а Великој Британији је припала одбрана Индијског океана и Средњег истока. У духу споразума, формирана су два основна оперативна подручја: Југозападно пацифичко подручје са Аустралијом. Филипинима, Соломоновим острвима, Бизмарковим архипелагом и Холандском Источном Индијом (без Суматре) и Пацифично океанско подручје које је захватало остале области Тихог океана (северни, централни и јужни Пацифик). У Југозападном подручју постављен је Мекартур за команданта, а у Централном адмирал Честер Нимиц који је уједно био командант Пацифичке флоте. Обојица су имали под командом све расположиве копнене, ваздухопловне и поморске снаге које су оперисале у њиховим подручјима. Ма колико је разумљиво да је била пожељна јединствена команда на Пацифику, ни морнарица, ни војска нису желеле да своје снаге имају под командом оног другог. Поготово морнарица није желела да њени главни бродови буду под Мекартуровом командом, па је њему привремено додељен углавном дефанзивни задатак, док је Нимиц требало да се припрема за офанзивне амфибијске операције против Јапана. Офанзива је требало да отпочне у јужном и југозападном пацифичком подручју, а све амфибијске операције изводиле би се под командом морнарице. Комбиновани одбор начелника генералштабова, формиран од начелника америчких и британских генералштабова, доносио је и спроводио стратегијске одлуке од заједничког интереса, док је амерички Здружени одбор начелника генералштабова планирао и изводио конкретна стратегијска решења на Пацифику.

У међувремену, између трећег и петог јуна 1942. године, почела је битка за Мидвеј и разумљиво је да су Американци, ма како ограничено, хтели да пређу на своју прву офанзиву. Пет дана после Мидвеја генерал Мекартур је предложио напредовање у правцу области Нове Британије и Нове Ирске. Међутим, ратна морнарица није хтела да се одрекне носача авиона који су јој затражени и предложила је опрезнији план. На крају је и америчка стратегија, као и јапанска, направила компромис и 2. јула 1942. године Здружени одбор начелника генералштабова издао је директиву за офанзиву на Рабаул (операција Watchtower). У оквиру тог сплета операција требало је извршити:

  1. Освајање острва Санта Крус, Тулагија и његових суседних острва.
  2. Освајање осталих Соломонових острва и северозападне обале Нове Гвинеје.
  3. Заузимање Нове Британије са Рабаулом и Нове Ирске.

На тај начин су извршене припреме за потискивање Јапанаца. Остварење овог плана почело је 7. августа 1942. године искрцањем на Гвадалканалу. Пола године касније, на конференцији у Казабланци, биће донете нове одлуке за стратегију на Далеком истоку.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *