Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка у Коралном мору

5
(2)

Јапанска офанзива у правцу Аустралије

Пошто су заузели Холандску Источну Индију, следећи циљ јапанског наступања у југоисточном правцу била је Нова Гвинеја и острва источно од ње. У тој области је лежао и Рабаул, североисточна тачка Нове Британије, који су Јапанци заузели 23. јануара 1942. без много напора. После освајања „кључа Бизмарковог мора“, где су Јапанци одмах почели са проширењем база за своје поморске и копнене снаге, следило је, 8. марта, заузимање Лаја и Саламауе у Заливу Хуон. Овај подухват задао је Јапанцима још мање тешкоћа и њиме су добили своје две ваздухопловне базе на обали североисточне Нове Гвинеје (раније Земља цара Вилхема). На ово је готово одмах уследила америчка противакција. Она је првенствено била замишљена као напад на Рабаул. Авиони са носача авиона Лексингтон покушали су још у фебруару да нападну град. Међутим, 20. фебруара покушај се претворио у ваздушну борбу, на отприлике 300 наутичких миља источно од циља одређеног за напад. Овај двобој се великим делом одигравао пред очима америчке оперативне групе, под командом вицеадмирала Вилсона Брауна, која се осим Лексингтона састојала од 4 тешке крстарице и 10 разарача. Посаде америчких бродова пратиле су са великим одушевљењем борбу између авиона са Лексингтона и јапанске 25. ескадриле, у којој су Американци изгубили два а Јапанци сигурно десетак авиона. Такав резултат може да се ван сумње више припише америчким авијатичарима него америчкој бродској противавионској артиљерији. С друге стране, адмирал Браун се уверио да је Рабаул алармиран и зато је решио да прекине акцију.

koralno-1
Битка у Коралном мору била је прва у историји поморских ратова у којој су одлучујућу улогу играли авиони. Ово су амерички бомбардери за обрушавање Даглас СБД-5 Даунтлес, снимљени изнад носача авиона Ентерпрајз. У овој битки учествовали су носачи авиона Лексингтон и Јорктаун.

Али, искуство стечено у овој борби навело је Брауна на закључак да су за успешан напад на Рабаул потребна најмање два носача авиона и два танкера са горивом уместо једног.

Са овим се сложио и адмирал Нимиц који је наследио адмирала Хасбанда Кимела као командант Пацифичке флоте, те је дао Брауну сем Лексингтона и новији Јорктаун. Циљ овог новог подухвата био је истовремено и жеља да се одврати пажња Јапанаца од конвоја који је требало да пребаци америчке трупе у Нумеу на Новој Каледонији, да би служиле као заштита тамошње индустрије фосфата. Док су два носача авиона пловила према позицији са које је требало да њихови авиони полете у напад на Рабаул, стигла је вест да су Јапанци заузели Лај и Саламауу. Американци су на то решили да изненаде противника пре него што овај учврсти свој положај и почне ефикасно да дејствује. Поред тога, одлучено је да авиони полете из Залива Папуа, значи са југа Нове Гвинеје. То је значило да ће авиони морати да лете са великим ризиком преко планинског венца Овен Стенли. Насупрот томе, била је важна предност што носачи авиона нису морали да се упуте у воде северно од Нове Британије, о којима су постојале само мапе великим делом прављене на основу онога што су у давној прошлости видели чувени истраживачи Луј Бугенвил и Антоан д’Ентркасто. Да је било могуће без тешкоћа прећи планински венац Овен Станли који је имао врхове више од 3000 метара, може се у великој мери захвалити Е. Б. Олту – оперативном ваздухопловном официру са Лексингтона, који је цело поподне кружио својим бомбардером да би извиђао и одредио временске прилике. Сва 104 авиона из групе која је пошла у напад стигла су до одређених циљева, и, изузев једног, сви су се мирно вратили са, готово би се рекло, уобичајеним извештајем о великом броју потопљених и оштећених бродова. Али, амерички бомбардери типа Либеретор који су следећег дана полетели из Таунсвила у Аустралији да би такође бомбардовали ове циљеве, уверили су се да су авиони ратне морнарице страшно преценили губитке које су нанели и известили: „Сви потопљени бродови још плове“. Резултат америчке акције против Рабаула био је овим доста умањен у односу на сличан напад који су Јапанци извели на Дарвин у северној Аустралији. У луци овога града, једној од најбољих природних лука на свету, тог јутра, 19. фебруара 1942, била је необична гужва. Два америчка транспортна брода била су заузета искрцавањем јединица, један теретни брод истоваривао је муницију, а велики број других ратних и трговачких бродова лежао је у пристаништу под паром. Један део јапанских авиона је полетео са аеродрома Кендари на Целебесу. Овај аеродром је раније неоштећен пао у јапанске руке. Други део јапанских авиона полетео је са четири носача авиона који су представљали језгро ударне групе вицеадмирала Чуичи Нагумоа, који се пробио у Банда море. Они су примећени у Дарвину тек када су се појавили на хоризонту. Први талас напада, управљен према инсталацијама у луци, извело је осамнаест четворомоторних бомбардера. Десет америчких ловачких авиона типа П-40, који су се враћали из правца Тимора, покушали су да онемогуће ову групу, али им то није успело. Инсталације у луци биле су тешко оштећене, а брод са муницијом одлетео је у ваздух уз заглушујући прасак, при чему је повукао за собом и један аустралијски брод за превоз трупа. Други талас, који се такође састојао од осамнаест авиона, изабрао је као први циљ аеродром, и сасвим га избацио из употребе заједно са седамнаест авиона који су ту стајали. Затим су Јапанци у бришућем лету надлетели сам град и митраљеском ватром запалили бројне дрвене зграде и убили већи број цивила. После сребренастосивих бомбардера који су нападали у хоризонталном лету, дошли су тамнозелени бомбардери за обрушавање, посебно предвиђени за напад на појединачне бродове у луци. Матични брод за хидроавионе Престон и разарач Пири, оба америчка, били су под паром и покушали су маневришући да избегну бомбе. Престон је преживео напад, не без оштећења, али је Пири био слабије среће. Погођен са пет бомби, брод је потпуно преполовљен потонуо. Један очевидац је касније причао како је видео да један морнар у пламену гађа из тешког митраљеза стојећи на задњој палуби све док се ова није распала. После првог налета при коме су избацили своје бомбе, бомбардери за обрушавање су се поново појавили изнад луке и обале да би митраљирали баркасе и чамце којима су посаде горећих и тонућих бродова покушале да се спасу. Завршни биланс: 11 до 12 уништених бродова од којих, сем брода за муницију, један теретни брод са 14 000 барела пуних драгоценог авионског бензина; осамнаест авиона и велики део резерви уништен; аеродром за извесно време искључен из употребе. Град је привремено испражњен, „а и није било много тога да се напусти“. Поморско-ваздухопловној бази у Дарвину задат је тако тежак ударац да је требало доста времена да се врати у пређашње стање. После више од две недеље, 3. марта, на реду је била лука Брум у заливу Рубак, на северозападној обали Аустралије. Ту је аустралијска ратна морнарица имала ваздухопловну базу. Исто као и у Дарвину, у заливу Рубак је у тренутку напада владала необична ужурбаност. Лежало је измешано петнаест војних и цивилних хидроавиона: пет холандских, типа Дорније, четири холандске, две аустралијске и две америчке Каталине и два Квантасова путничка авиона. Шест холандских хидроавиона стигло је неколико часова раније, али нису могли још да искрцају своје путнике јер је за то одређени моторни чамац могао да плови тек за време плиме. У њима је било укупно нешто више од сто четрдесет особа међу којима доста жена и деце.

koralno-2
Из овог прегледа јапанског плана за офанзиву на јужном правцу, који је пропао захваљујући поморско-ваздушној бици у Коралном мору, види се значај ове битке.

Нешто после девет часова изјутра појавило се изнад залива осам јапанских морнаричких ловаца у беспрекорној формацији. Затим је у бришућем лету сваки од њих запалио по пар авиона. За пет минута сви авиони били су у пламену. Нападачи су после своје акције изнад залива, полетели према аеродрому и тамо уништили још 6 авиона. Јапанци су изгубили два ловца: један је погођен оружјем са једног или више холандских авиона, другог је срушио један Либеретор коме је пошло за руком да полети, али је убрзо после тога и сам био оборен.

На савезничкој страни било је много људских жртава, па су последице овог напада, из више разлога, биле изузетно трагичне. Између четрдесет и осам мртвих и двадесет и двоје рањених било је много жена и деце, па чак и неколико комплетних породица. Два морнара холандске ратне морнарице видели су како гину њихово троје, односно четворо деце. Испоставило се да присуство жена и деце у холандским авионима има, благо речено, сумњиву позадину. Највиши ауторитети из Холандске Источне Индије изричито су забранили да се бродовима и авионима којима су се евакуисала војна лица поведу жене и деца. Али ову забрану је, како изгледа, прекршио сам тадашњи командант морнаричког ваздухопловства у Холандској Источној Индији, вероватно уз сагласност поморске команде у Бандунгу. Они који су били одговорни за ову трагедију и сами су постали жртве напада на Брум.

Разумљиво да су напади као ови на Дарвин и Брум и јапанска напредовања у подручју Нове Гвинеје изазвали узнемиреност у Аустралији. Аустралијанци се нису осећали само преварени већ и страшно ослабљени. Из аустралијске, у ствари, мале армије, једна дивизија ратовала је на Сред њем истоку, две бригаде су привремено биле стациониране на Цејлону, а важни контингенти трупа одведени су, прво, у клопку код Сингапура, а затим код Јаве. Др Х. В. Иват, аустралијски министар спољних послова, за време посете Вашингтону средином марта, назвао је стање у својо земљи „очајним“, што су наредни месеци и потврдили. Аустралијска а и новозеландска влада тражиле су непрекидно што хитнију помоћ. Помоћ је дошла, и то првенствено из Сједињених Држава. То је било и логично, јер је ова земља већ крајем децембра примила на себе одговорност за поморску заштиту подручја АНЗАК – Аустралијски и новозеландски армијски корпус.

Средином марта је решено да ће ратиште у области Тихог океана бити под америчком врховном командом. Снабдевање је такође требало да буде првенствено задатак Американаца. Последица ове одлуке било је именовање генерала Мекартура за команданта Југозападног пацифичког подручја 17. марта 1942. године. Сутрадан 18. марта, упућена је једна америчка пешадијска дивизија као појачање одбране Аустралије.

Да ли ће један од првих Мекартурови задатака бити одбрана Аустралије од јапанских инвазионих снага? У Јапану су се заиста бавили мишљу да нападну Аустралију. Као последица бројних успеха јапанске војске, у Токију је постојало схватање које је контраадмирал Тадаичи Харе назвао „победничка болест“. Сматрало се, наиме, да готово нема задатка сувише тешког за јапанску војску, јер су до тада постизали толико успеха да чак ни Перл Харбор не би морали да сматрају тешким. У таквој атмосфери, у морнаричкој управи могао се правити план за освајање Аустралије. Тиме би се Американцима одузела могућност да аустралијски континент користе као одскочну даску за освајање југоисточне Азије. Превагнуло је, међутим, гледиште ауторитета копнене војске да за ово освајање нема довољно јединица и да је мало бродских капацитета за њихово пребацивање и снабдевање. Зато је одлучено да се не нападне Аустралија, већ да се одбрамбени обруч Јапана прошири са Фиџи и Самоа острвима и Новом Каледонијом. Али пре него што би се прешло на ове нове операције, морао би се појачати притисак на Нову Гвинеју и околне области. Први циљ био је освајање луке Порт Морезби са оближњим аеродромом. Она је лежала у Заливу Папуа на југоисточној обали Нове Гвинеје. Заузимање Порт Морезбија дало би Јапанцима могућност да нападају аеродроме на обали Аустралије и идеја о поседовању целе Нове Гвинеје била би за корак ближа остварењу. Током ваздушних операција које су Јапанци предузели после освајања Лаја и Саламауе, Порт Морезби је добио на важности. Наравно, град је могао да буде само освојен у нормално кратком року помоћу десанта. Одлучено је да се то оствари почетком маја, одмах после заузећа луке и острва Тулаги у близини острва Флорида (Соломонова острва), где су Јапанци желели да организују базу за хидроавионе. Снаге за извршење овог плана биле су ограничене због истовремених дејстава у подручју Мидвеја, у централном делу Тихог океана. Ипак, одобрена је знатна помоћ. Инвазиона група за Порт Морезби састојала се од једанаест транспортних бродова, у пратњи једне лаке крстарице као командног брода, 6 разарача и неколико мањих ратних бродова. За напад на Тулаги била је одређена инвазиона група мањег обима. Теже нападе на ове две инвазионе групе морале би да прихвате снаге груписане око лаког носача авиона Шохо и носача хидроавиона Камикава Мару. У операцији би даље учествовала и 25. ваздухопловна флотила која је још увек била базирана у Рабаулу и једна покретна (ударна) група носача авиона која се састојала од флотних носача Зуикаку и Шокаку са одговарајућом пратњом крстарица и разарача. Руковођење читавом операцијом поверено је вицеадмиралу Шигејоши Иноују, команданту Четврте флоте (Флота Јужног мора), чије је командно место било у Рабаулу, на крстарици Кашима. Дивизија флотних носача авиона која би, евентуално, морала да се супротстави јачем нападачу била је под командом вицеадмирала Тадаичија Харе.

koralno-4
Полетање авиона са носача Јорктаун, непосредно пре битке; непосредно иза носача авиона уочава се флотни танкер.

Покрет ових снага није дуго остао скривен Американцима. Поред тога што су вршили интензивна ваздушна извиђања, Американци су имали користи од велике немарности Јапанаца приликом кодирања својих порука (познато је да су Американци још од напада на Перл Харбор располагали кључем шифре јапанске ратне морнарице). Око 20. априла Американци су већ били сигурни да ће Порт Морезби бити главни циљ јапанског напада. Њима је, међутим, било тешко да благовремено прикупе довољно снага да би се супротставили јапанском нападу. Језгро америчких снага састојало се од две оперативне групе које су оперисале око флотних носача авиона Лексингтон и Јорктаун. Ове јединице су се састале у рано јутро 1. маја на отприлике 250 морских миља западно од јужног рта острва Еспириту Санто у Новим Хебридима, и затим су почели да крцају нафту из танкера. Група Јорктаун још није била сасвим готова када је вицеадмирал Френк Ј. Флечер наредио покрет. Он је био командант свих америчких снага, и предвече 3. маја добио је вест да су се Јапанци искрцали код Тулагија који је неколико дана раније рашчистио мали аустралијски гарнизон. Флечер је одмах прекинуо крцање горива и кренуо у северном правцу да би бомбардере и торпедне авионе са Јорктауна довео на даљину повољну за напад на Тулаги. Прва група авиона узлетела је ујутро 4. маја; амерички ваздушни напади трајали су до отприлике два часа после подне. Јапанци су изгубили један разарач, 3 миноловца, 4 десантно-јуришна чамца и неколико хидроавиона. Овом акцијом су, дакако, узбуњени сви јапански флотни састави. Али, јапански носачи авиона били су још исувише далеко да би могли директно да пруже помоћ. Они су могли само да наставе пловидбу у правцу југа, како су то и учиниле инвазиона група за Порт Морезби и група Шохо. Две последње формације су узеле курс према пролазу Џомард између крајњег источног рта Нове Гвинеје и архипелага Луизијаде. У том подручју, извиђачки авион са Јорктауна приметио је 7. маја бродове једног од јапанских одреда подршке. Због грешке у кодирању (уместо „2 крстарице и 2 разарача“, пилот је известио о 2 носача авиона и 4 крстарице). Адмирал Флечер је закључио да се ради о јапанским главним снагама, па је упутио у напад 93 авиона и оба носача. Наравно, нису их нашли (а још мање јапанске флотне носаче), али открили су групу Шохо и засули је бомбама и торпедима. Јапански лаки носач авиона Шохо је потопљен у року од десет минута. У међувремену су авиони са Шокакуа и Зуикакуа тражили америчке главне снаге, али их нису нашли. Опазили су једино танкер Неошо и разарач Симс који га је пратио, и оба тако оштетили да су потонули. И у овом случају нападачи су своје жртве сматрали нечим другим него што су оне стварно биле. Поподне су јапански авиони поново пошли у потрагу, али нису успели да пронађу америчке носаче авиона. Сусрели су се са америчким авионима, који су на рачун своја два изгубљена авиона оборили девет јапанских. При заласку сунца неколико јапанских авиона приметило је Јорктаун и учинило им се да је то њихов сопствени брод те су пробали да се спусте на њега. Противавионска артиљерија с Јорктауна оборила је један авион, а остале отерала.

Флечер, као и Хара, размишљали су да ноћу између 7. и 8. маја, док још траје тама, пошаљу своје авионе у напад. Али обојица су одустала. Флечер због тога што није био сигуран у положај свог противника, а Хара због тога што га је командант инвазионе групе за Порт Морезби, који је баш пре тога добио наредбу од Инона да се врати, молио да помогне флоти која се повлачи будући да је Шохо био потопљен.

Један од осамнаест авиона који су рано изјутра 8. маја узлетели са Лексингтона да би поново тражили непријатеља, приметио је Шокаку и Зуикаку и јавио Лексингтону њихове позиције, курс и удаљеност. Чим је Флечер добио ова обавештења, одмах је наредио да узлете нападне групе са два носача авиона. Група с Јорктауна, укупно 41 авион, промашила је Зуикаку, који је нестао у кишном облаку, али је око 11 часова без муке пронашла Шокаку и напала га бомбама и торпедима. Јапанац је успео да избегне спора америчка торпеда, али је погођен двема бомбама, које су, између осталог, изазвале експлозију бензина и тако оштетиле писту да на њу није могло више да се слеће. Нападна група авиона са Лексингтона наишла је на Шокаку изнад којег су билн густи облаци дима: јапански носач је поново успео да избегне торпеда, али је био погођен једном бомбом. Ни ово није било фатално. Ватра је брзо угашена и већи део авиона је могао да прелети на носач авиона Зуикаку. Сам брод је управљен према Труку да би се поправио; тамо је неометано стигао иако се умало није преврнуо.

У паузи између напада авиона са Лексингтона и Јорктауна, седамнаест јапанских авиона почело је напад на америчке носаче авиона. Оба су погођена: Јорктаун једном бомбом, а Лексингтон, који због свог великог радијуса окретања није могао лако да маневрише, био је погођен бомбама и са два торпеда. Већ после мање од пола часа од јапанског напада изгледало је да су оба брода преживела акцију. Ваздухопловни уређаји на Јорктауну су могли нормално да наставе рад, а на Лексингтону су се вршиле оправке и успешно уклањале последице напада. Можда би се то и остварило да није пропуштено да се искључи један генератор у одељењу где су продирале бензинске паре. Ова заборавност довела је до ланчаних експлозија изазваних искром генератора у додиру с бензинским парама у унутрашњости брода. Оне су изазвале много штете и направиле такав хаос да је око пет часова поподне издата наредба да се брод напусти. Последњи који су напустили брод и прешли на пратеће крстарице и разараче, били су млађи официр морнаричке пешадије, помоћник команданта и командант брода – капетан бојног брода Шерман. Торпедо са разарача Фелпс био је последњи ударац Лексингтону, који се после још једне снажне експлозије преврнуо и потонуо.

koralno-3
Амерички носач авиона Лексингтон после низа унутрашњих експлозија. Посада је добила наређење да напусти брод и спушта се низ бокове

Битка у Коралном мору је прва поморска битка у историји која се водила „иза хоризонта“ и у којој су се сукобили носачи авиона као главни (капитални) бродови флоте, а ваздушне борбене групе замениле артиљерију великог домета. У току битке. противнички бродови нису успоставили ни оптички ни артиљеријски борбени додир – стајали су „иза хоризонта“. У поморско-ваздушној бици у Коралном мору Американци су изгубили флотни носач авиона Лексингтон од 33 000 тона, разарач Симс и танкер Неошо, а Јапанци лаки носач авиона Шохо од 12 000 тона, један разарач и неколико мањих ратних бродова – јапанска флота је постигла већи тактички успех. Међутим, посматрана у ширим стратегијским оквирима, ова битка пуна погрешних процена и одлука, представља значајну америчку победу. Основни циљ операције „Мо“ (како су је назвали Јапанци) – десант код Порт Морезбија – није извршен. Први пут од почетка рата на Пацифику јапанска офанзива је заустављена. Осим тога, јапански флотни носач Шокаку и Зуикаку, први због оштећења други због изгубљених авиона, нису могли учествовати у операцијама код Мидвеја где је њихово присуство могло да буде од одлучујућег значаја. Амерички носач авиона Јорктаун знатно је допринео великој америчкој победи.

 

ДСР2

 

Чланак о бици у Коралном мору налази се на овом линку.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *