Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Борбе за Соломонова острва

5
(1)

Напад ради одбране

После битке код Мидвеја (3-5. јуна 1942) Јапанцима је било јасно да су изгубили сваки изглед за даља освајања и да се морају припремити за консолидацију свог новоосвојеног царства на Пацифику. С друге стране, Американци су већ правили планове како ће омести ту консолидацију и онемогућити јапанску такозвану стратегијску дефанзиву. Стратегијска концепција да треба најпре свладати Немачку, а потом се обрачунати с Јапаном, утицала је донекле на савезничке војне и поморске планове у области Тихог океана, али су ипак планови Савезника разрађени до фебруара 1942. били офанзивни и предвиђали су напад на Соломонова острва, а затим продор овим острвским ланцем према Новој Британији. Прво је требало заузети острва Санта Крус, затим Тулаги и околну област, док би се на острву Ефате и Новим Хебридима уредила поморска и ваздухопловна база, као и база за хидроавионе. Јапанско освајање Тулагија, 3. маја 1942, имало је озбиљне последице, јер је ово острво у јапанским рукама представљало претњу за везе између Аустралије и Сједињених Држава.

iskrcavanje gvadalkanal
Амерички маринци јуришају на обалу Гвадалканала.

Одмах после битке код Мидвеја, генерал Мекартур је предложио заузимање Рабаула са морнаричко-десантном дивизијом подржаном поморским снагама у које би била укључена и 2 носача авиона. Адмирал Кинг није обраћао много пажње овом плану. Као прво, није намеравао да носаче авиона изложи евентуалним нападима јапанске авијације са Соломонових острва, а затим, није хтео да те бродове стави под Мекартурову команду.

Вицеадмирал Роберт Л. Гормли наименован је 17. маја 1942. за команданта Јужног пацифичног подручја, дела огранка Пацифичке океанске области која је била под командом адмирала Нимица. Гормлијев штаб се прво налазио у Нумеји на Новој Каледонији, али је убрзо премештен у Окленд на Новом Зеланду. Гормли је 2. јула примио директиву за офанзиву на Рабаул (операција „Вочтауер“). Пре тога је требало заузети Соломонова острва, Нову Британију, Нову Ирску и североисточни део Нове Гвинеје. У првој етапи требало је да се заузму острва Санта Крус, Тулаги и околне области. Касније ће се, међутим, испоставити да острва Санта Крус нису представљала баш најбољу базу, тако да њихово освајање, у суштини, није представљало неку нарочиту предност.

bitka-za-solomonova-ostrva-2
Област у којој је веза између Сједињених Држава и Аустралије морала бити по сваку цену одбрањена.

Три дана пошто су примљена наређења за офанзиву на Рабаул, пристигао је извештај извиђачких авиона да се близу Рта Лунга, на северној обали Гвадалканала, гради аеродром. Ово место, насупрот Тулагију, било је једно од ретких у Соломоновом архипелагу које је било погодно за изградњу аеродрома. Савезницима је сада било јасно да им је Гвадалканал постао најважнији циљ. Када би, наиме, једном тај нови аеродром био готов, Јапанци би могли да нападају савезничке базе у јужном Пацифику и да их неутралишу. С тим у вези напад на Рабаул је измењен. С обзиром да је требало брзо дејствовати, Гормли је 10. јула добио наређење да заузме Тулаги и Гвадалканал. За дан напада је, прво, одређен 4. август, затим 7. август 1942. Гвадалканал је једно од Соломонових острва, острвске групе која се у виду двоструког ланца, дугог 600, широког 100 наутичких миља, простире у смеру северозапад-југоисток – од Бизмарковог архипелага до острва Санта Крус. Смештена североисточно од Нове Гвинеје, ова острва су 1942. представљала важну стратешку позицију за обе стране. Гвадалканал је, са површином од 6600 км2, после Бугенвила, највеће острво овог брдовитог ланца. Влажан, топао и обрастао прашумама, Гвадалканал је, као и сва друга острва овог ланца, био тешко заражен маларијом. Ниједно од Соломонових острва није представљало пријатно боравиште за беле колонисте. Само на неким местима острва било је плантажа кокоса. Када је избио рат, Гвадалканал је бројао око девет хиљада становника. Пошто су Јапанци у мају 1942. заузели Тулаги, Савезници су имали пуно користи од једне организације коју је још пре рата изградила аустралијска ратна морнарица. То су били „обалски осматрачи“, опремљени малим радио-станицама, распоређени на Бизмарковом архипелагу и Соломоновим острвима. Уз помоћ домородаца, ови људи су Савезницима слали драгоцене информације о јапанским кретањима и појачањима, а поготову о плими и осеки, топографији, хидрографији, дубинама и другим факторима важним за искрцавање, који су већим делом били непознати. Поред свега, ови одважни људи су многе оборене савезничке авијатичаре успели да доведу на сигурно место.

Планирано је да се америчке трупе искрцају на разним местима Соломонових острва. Од 1898, када су водили шнанско-амерички рат, ово је била прва америчка амфибијска операција.

Конвоји с трупама из Новог Зеланда и Сан Дијега срели су се 26. јула на једној тачки, отприлике, 400 наутичких миља југоисточно од Фиџи острва. Четири дана војници су вежбали на острву Короу, које је било слично Тулагију. При том се нарочито поклањала пажња на везе између бродова, авиона и копнене војске и артиљеријске припреме ратних бродова. Резултат вежби није пружао оптимистичка очекивања за исход операције, а било је говора и о „потпуном промашају“.

Гормлијеве снаге Јужног Пацифика састојале су се од Здруженог десантног одреда контраадмирала Ричмонда К. Тарнера и Оперативне ескадриле под командом контраадмирала Лија Нојиза, која је требало да обезбеди потребну ваздушну заштиту. Оперативну команду над целом експедицијом имао је вицеадмирал Френк Флечер. Нојизова ескадра састојала се од три носача авиона, новог бојног брода Норт Каролина, шест крстарица, шеснаест разарача и пет танкера. Амфибијске снаге су се састојале од двадесет и три брода за транспорт трупа, које су штитиле четири крстарице и девет разарача.

Кад је флота кренула са острва Фиџи ка Соломоновим острвима, магла и јаке кише домогле су да је Јапанци не примете. У бродовима за транспорт трупа налазило се укупно 19 500 људи из састава Прве поморско-десантне дивизије, под командом генерал-мајора Вендегрифта.

У 1,30 часова 7. августа Гвадалканал је био на видику, а час и по касније конвој се поделио у два дела. Један део је пловио за Тулаги, а други за Рт Лунга. На основу добијених информација, у подручју Тулагија било је стационирано, отприлике, 1850 Јапанаца, а процењивало се да их на Гвадалканалу има око 5200. Американцима је пошло за руком да потпуно изненаде непријатеља. Искрцавање на Гвадалканалу протекло је готово без тешкоћа. На Тулагију, острву Флориди, Гавутуу и Танамбогу ситуација је била знатно неповољнија. Ипак су Американци успели да закораче на Тулаги пре подне, али је отпор Јапанаца био тако жесток да острво више није могло да читаво буде заузето истог дана. Током ноћи Јапанци су извели бројне противнападе при чему су се штитили лаким хаубицама, минобацачима и митраљезима. Већина их је погинула у тим нападима, који су одбијани и по четири пута. Најзад, 8. августа, преживели су савладани.

На Гавутуу су Јапанци пружили још жешћи отпор. Укопали су се у ровове и пећине тако да их претходна бомбардовања нису много уздрмала. Десантним трупама није било нимало лако и тек после тешких губитака успеле су да се учврсте на острву. Најжешћи отпор је био на Танамбогу, где су десантни бродови потопљени пре него што су доспели до обале. Осмог августа стигло је појачање, тако да заузимање Гавутуа после тога више није представљало проблем. Један амерички разарач касније је бомбардовао Танамбого, тако да није дуго потрајало па је и ово острво пало у америчке руке. Амерички губици износили су 108 погинулих и 140 рањених. Јапански гарнизон је уништен готово до последњег човека.

Мада је искрцавање на Гвадалканалу извршено брзо, заузимање аеродрома, који су Американци назвали „Хендерсон Филд“ (Хендерсон поље), трајало је нешто дуже него што се очекивало. Почетак напада био је још поприлично жесток, али било је мало закашњења и недовољно дневног светла (искрцавање је извршено у сумрак). Срећа што је Јапанце ухватила паника, јер иначе би се и искрцавања на Гвадалканалу крваво завршила. Браниоци су се додуше брзо опоравили. Адмирал Гуничи Микава је из Рабаула одмах предузео енергичне мере, тако да је Американцима требало шест месеци да заузму цело острво. Привремено су Американци постигли свој циљ, јер су спречили Јапанце да изграде базу из које би могли да угрожавају везе између Сједињених Држава и Аустралије. У том тренутку је требало да буду задовољни постигнутим.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *