Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Јапански напад на Гвадалканал

5
(1)

Маринци у клопци

Јапанци нису намеравали да следе пример Аустралијанаца, који су, у мају 1942, видевши како долази јапанска флота, предали Соломонова острва без отпора. Док су се мали гарнизон Гвадалканала и две хиљаде јапанских радника повукли у џунглу, са Рабаула и база на северним Соломоновим острвима, већ неколико часова по америчком искрцавању, полетели су бомбардери и ловци да би ватром обасули трупе на обали и десантне бродове. Поред свега, вицеадмирал Микава, чији је штаб био у Рабаулу, у свој журби сакупио је ескадру од пет тешких и две лаке крстарице и једног разарача, која је већ око пола пет поподне запловила у правцу Гвадалканала.

Кретање ове ескадре није прошло неопажено за контраадмирала Тарнера и он се забринуо. Прилично снажни јапански ваздушни напади 7. и 8. августа већ су приморали адмирала Флечера да своје рањиве носаче авиона повуче на југ. Тарнер је дакле остао без ваздушне заштите а уз то је још био угрожен јапанском ескадром која се приближавала. Тражио је и добио одобрење од Гормлија да 9. августа повуче транспортну флоту, два дана раније него што је било предвиђено. То је значило да је Вендегрифтовој поморској пешадији остала на располагању само четвртина залиха и ратног материјала.

gvadalkanal-1
Овај амерички војник чека јапанске авионе да би им приредио „топао дочек“ из свог противавионског митраљеза.

У близини острва Саво, које се налази испред крајње северозападне обале Гвадалканала, патролирале су четири америчке и две аустралијске тешке крстарице. Тарнер је понудио команданту ове ескадре и генералу Вендегрифту да се ради договора састану на његовом адмиралском броду Мекоули. Конференција тројице намртво уморних команданата трајала је до нешто иза поноћи, док је напољу јако тропско невреме смањило видик бродским осматрачима на стотинак метара. Нико од њих није ни помислио да се јапанска ескадра, брзином од 26 чворова, креће у висини Саво острва. Разарач Патерсон био је први који је (у отприлике четврт до два) дао узбуну. Али, тада је већ било касно. Неколико секунди касније, Јапанци су се драстично обрачунали с америчко-аустралијском ескадром. Четири крстарице су потопљене, једна крстарица и један разарач тешко оштећени. Више од хиљаду савезничких морнара изгубило је животе. Јапанци су, тако рећи, остали нетакнути. На срећу Вендегрифта и његових војника, Микава је одлучио да се после овог изванредног успеха повуче на север. Није знао да су се амерички носачи авиона већ били удаљили према југу, па је хтео пре изласка сунца да буде ван домета америчких авиона. Да су Јапанци остали још неколико часова пред обалом Гвадалканала, без муке би уништили целу Тарнерову транспортну флоту и на плажи нагомилане материјалне резерве, а то би значило и крај америчког подухвата. Зато је Тарнер искористио своју шансу и 9. августа се повукао са својим делимично искрцаним бродовима.

По влажном, врелом, непроходном прашумом прекривеном острву више од 16 000 сада изолованих америчких војника морнаричке пешадије борило се против маларије и дизентерије. Јапанци им првобитно нису представљали велики проблем, али знали су да то тако неће дуго трајати. Њихово следовање смањено је на два мала оброка дневно, који су већином били спремљени од резерви заплењених од Јапанаца. Њихова једина утеха била је заузимање аеродрома који су Јапанци већ готово потпуно завршили. Назвали су га „Хендерсоново поље“, по једном јунаку-авијатичару из битке код Мидвеја. Премда се грозничаво радило на уређењу аеродрома, тек су 20. августа прве америчке ескадриле од деветнаест ловаца и дванаест бомбардера слетеле на „Хендерсоново поље“, где су их одушевљено дочекали Вендегрифтови војници, који су под кокосовим палмама извели један ратнички плес, додуше неки од њих са сузама у очима. Био је то, како је забележио Вендегрифт, „важан преокрет у ратном походу“.

Али ни Јапанци нису мировали. Генерал Харукичи Хијакутаке, командант 17. армије, добио је наређење да одмах поврати Гвадалканал. Из југоисточне Азије довео је трупе на Бизмарков архипелаг и Соломонова острва: борбену групу пуковника Ичикија, искусну Кавагучијеву бригаду, елитну Сендај дивизију и 38. дивизију која је одиграла важну улогу у освајању Холандске Индије. Дању су америчке летеће тврђаве из базе на Еспириту Санто представљале озбиљну претњу јапанском транспорту, али ноћу су зато Јапанци готово несметано могли да пребацују трупе, тенкове и артиљерију на тле Гвадалканала. Они су 20. августа били своје снаге од две хиљаде људи већ готово удвостручили и у пола два ујутро 21. августа борбена група Ичики кренула је прва у напад против америчке морнаричке пешадије. У тешкој ноћној борби, на реци Илу, у којој су се чак морали употребљавати кундаци, каме, бајонети и самурај-мачеви, Јапанци су доживели очигледан пораз. Било је јасно: генерал Хијакутаке је јако потценио снагу америчке морнаричке пешадије. Стога је сазвао хитну конференцију у Рабаулу с адмиралом Микавом и командантом 11. ваздушне флоте. Одлучено је да се 24. августа зада одлучан ударац. Верујући да се још увек на Гвадалканалу налази само око 2000 америчких војника и не чекајући резултат боја на реци Илу, Јапанци су упутили на Гвадалканал нове снаге. За подршку тог десантног одреда, планом операције Ка, стављена је у покрет јапанска комбинована флота, подељена по обичају на неколико група и одреда. Тако је одред од 1500 војника пратила снажна флота од три носача авиона, три бојна брода, пет крстарица, осам разарача, једног носача хидроавиона и великог броја мањих ратних бродова. Адмирал Гормли, упозорен од аустралијских „обалских осматрача“ и америчких извиђачких авиона, наредио је Флечеру да се супротстави Јапанцима са три носача авиона, једним бојним бродом, седам крстарица и осамнаест разарача.

У четири часа поподне полетели су први јапански авиони. То је био почетак битке код источних Соломонових острва, која је поново била више ваздушна него поморска битка. Американци су скромном победом у овој бици само одложили јапанско искрцавање за неколико дана; Јапанци су прекрцали трупе на разараче и три дана касније искрцали их на Гвадалканал. У тој бици Јапанци су изгубили лаки носач авиона Риујо, 1 разарач и 90 авиона, а 2 брода су им теже оштећена. Амерички носач авиона Ентерпрајз био је толико оштећен, да је морао да се повуче из борбе. Једанаест бомбардера са Ентерпрајза појачало је ваздушне снаге на Гвадалканалу, а шест дана касније, када је један јапански торпедо привремено из борбе искључио и носач авиона Саратогу, прикључила су им се још двадесет и четири ловца.

На „Хендерсоновом пољу“ су ова појачања била добродошла, а један циник је приметио: „Што више носача изгубимо, то је Гвадалканал сигурнији.“

Захваљујући ваздушним снагама на „Хендерсоновом пољу“, сада је заиста било могуће постепено јачање америчког мостобрана. Од великог значаја био је пре свега долазак морнаричког грађевинског батаљона – популарно названог „морске пчеле“ – који је успео да аеродром тако поправи, да су на њега безбедно могли да слећу и тешки бомбардери и под најнеповољнијим условима. Док су америчка појачања увек стизала дању, ноћу је у водама око острва оперисао такозвани „Токио-експрес“ који су сачињавали јапански транспортни разарачи и десантни бродови, а обично је још пре изласка сунца нестајао без трага и гласа. Тако су јапанске снаге на Гвадалканалу бројно брзо расле. Оне су 11. септембра бројале 9000 свежих и добро опремљених људи, рачунајући и познату бригаду генерала Кавагучија, команданта острва. Ова бригада је 12. септембра отпочела напад на јужне одбрамбене линије око „Хендерсоновог поља“. Америчка морнаричка пешадија водила је овде борбу са двоструко јачим непријатељем до раног јутра 14. септембра, кад су се Јапанци повукли у прашуму. На брдском венцу, који је био циљ њиховог напада, а који су Американци касније назвали „Крвави венац“, оставили су 600 мртвих. Стотине њих умрло је од рана при повлачењу кроз џунглу.

Америчка морнаричка пешадија је изгубила 40 људи, док су 103 рањена. Победа морнаричке пешадије помрачена је следећег дана тешким губицима ратне морнарице. После битке код источних Соломонових острва, Јапанци су изменили своју тактику и концентрисали велики број подморница у водама око Гвадалканала. У подне 15. септембра, када је јака америчка ескадра пратила конвој транспортних бродова ка острву, јапанским подморницама пружила се прилика за напад. Један за другим потопљени су носач авиона Весп и разарач О’Брајен, а оштећен је и потпуно нови бојни брод Норт Каролина. Како су носачи авиона Саратога и Ентерпрајз били на ремонту, Американци су сада у Тихом океану имали још само један носач авиона – Хорнет. Од нових бојних бродова у овој области остао им је само још Вашингтон. И поред свега, амерички конвој је нетакнут стигао до Гвадалканала и 18. септембра искрцао 4000 људи појачаног 7. поморско-десантног пука, заједно са великом количином ратног материјала (артиљерија, возила, муниција, гориво и храна).

henderson
Аеродром „Хендерсон филд“, крајем августа 1942.

Јапанци су у међувремену успели да на острво пребаце готово целу Сендај дивизију, појачану тенковима и извесним бројем тешких топова 150 мм, који су коришћени за гађање аеродрома. Америчкој морнаричкој пешадији сада је било теже него икада. Јапанска Врховна команда одредила је 21. октобар за дан када треба да се заузме Гвадалканал. Од 11. октобра даноноћно је бомбардован аеродром „Хендерсоново поље“ што авионима, што батеријама Сендај дивизије и бродском артиљеријом.

У ноћи између 11. и 12. октобра две противничке ескадре биле су на путу за Гвадалканал. Са севера се приближавала јапанска ескадра под командом контраадмирала Аритома Гота у саставу три тешке крстарице и два разарача. Гото је имао наређење да изведе ноћно бомбардовање аеродрома а уједно да заштити другу јапанску ескадру, која се састојала из два носача хидроавиона и шест разарача са 728 војника и неколико тешких топова, као појачање за Гвадалканал. Са југа се Гвадалканалу приближавала америчка ескадра под командом контраадмирала Нормана Скота: две тешке крстарице, две лаке крстарице и пет разарача. Скот је по наређењу адмирала Гормлија морао офанзивно дејствовати против свих јапанских бродова у близини, ради обезбеђења великог транспорта трупа (164. пешадијски пук) који је био на путу из Нумеје ка Гвадалканалу. Две ескадре среле су се нешто пре поноћи. Адмиралу Скоту је пошло за руком да изведе маневар о којем сања сваки поморски командант: пресекао је непријатељски састав на класичан, али врло рискантан начин, укрштавајући му чело у облику латиничног слова „Т“. Резултати нису изостали: потопљени су један јапански разарач и једна крстарица, а једна је тешко оштећена. Адмирал Гото је погинуо а његова ескадра се повукла на север. Скот је изгубио један разарач, док су две крстарице и један разарач оштећени. Тако је ноћни бој код Рта Есперанса донео Американцима победу. Флота која у артиљеријском боју изводи маневар обухвата чела, односно „укрштавање Т“, заузима положај испред чела противникове колоне бродова под углом од 90 степени и бочним плотунима свих бродова концентрише ватру на њено чело и, истовремено, онемогућава противнику употребу крмених топова.

hornet-gvadalkanal
Јапански торпедни бомбардер Nakajima B5N2 Kate отпушта торпедо које ће погодити амерички носач USS Hornet и изазвати фаталне последице.

За Вендегрифта и његове јединице морнаричке пешадије све ово једва је представљало неко олакшање. Јапански бомбардери су 13. октобра преобразили „Хендерсоново поље“ у Месечеву панораму пуну кратера бомби, уништили и оштетили велики број америчких авиона и запалили 25 000 литара драгоценог авионског горива. Аеродром је поново претворен у буктињу када га је гранатама 150 мм почела бомбардовати Сендај дивизија. Америчка пешадија је могла само да се склони и чека. Ни ноћ није донела спокојства. Један јапански бојни брод испалио је на аеродром за сат и по више од девет стотина граната калибра 356 мм. Следећег јутра поново су се појавили бомбардери, а ноћу су ратни бродови настављали своју паљбу. Када је свануо 15. октобар, морнаричка пешадија је располагала још свега једним употребљивим бомбардером, док су на око двадесет километара од аеродрома Јапанци усред дана спокојно искрцавали своје трупе. У периоду између 12. и 20. октобра јапанске снаге на Гвадалканалу порасле су на 22 000 људи, и то углавном свежих и одморних војника. Насупрот њима стајало је 23 000 Американаца, већином јако изморених и исцрпљених од дизентерије и маларије. Адмирал Нимиц је 15. октобра ситуацију оценио као „не безнадежну, али несумњиво критичну“. Сматрао је (поготово што је председник Рузвелт инсистирао на брзој одлуци) да је Гормлија потребно разрешити дужности, и зато га је заменио агресивним вицеадмиралом Виљемом Холсијем који је 18. октобра у Нумеји преузео команду над америчким снагама у Јужном пацифичком подручју. Пет дана касније, 23. октобра, почела је на Гвадалканалу битка за аеродром „Хендерсоново поље“. Јапанци су почели напад лаким тенковима и артиљеријском ватром, али сада су и Американци располагали 105-милиметарским батеријама, које су у противтенковској одбрани представљале непроцењиву вредност. Борба је трајала до свитања 26. октобра. Опет је то био потпун пораз Јапанаца, који су поред главнине Сендај дивизије изгубили и 103 авиона. Још пре него што су одјекнули последњи пуцњи око аеродрома, одиграо се код острва Санта Крус други сукоб између носача авиона. Јапанци су, наиме, погрешно мислили да је Сендај дивизија заузела „Хендерсоново поље“ и кренули су са пет носача авиона, четрнаест крстарица и двадесет и четири разарача ка Гвадалканалу, да би тамо једном за свагда „средили те Американце“. Овој импозантној флоти Американци су могли да се супротставе само са носачем авиона Хорнетом, оправљеним Ентерпрајзом, једним бојним бродом, шест крстарица и четрнаест разарача. Хорнет и два разарача су потопљени. Оштећени су Ентерпрајз (поново), бојни брод и једна крстарица. На папиру је то поново била победа Јапанаца, јер су имали оштећене само један лаки и један тешки носач авиона. Изгубили су, међутим, стотину авиона и тиме је нападна снага њиховог поморског ваздухопловства сведена испод прихватљивог минимума. Авиони су се, још, можда, и могли да замене, али не и стотину пилота који су од 7. августа изгубили животе у борбама за Гвадалканал. Све до јуна 1944, до битке у Филипинском мору, јапански носачи авиона нису се усудили на отворену борбу с америчком флотом. И тако су Американци најзад добили толико неопходни и толико жељени предах у подручју Гвадалканала. Он ће трајати до 12. новембра.

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *