Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка у Бизмарковом мору

5
(1)

Конвој за пропаст

карта-Папуа-Нова-Гвинеја-острво
Бизмарково море је део Пацифика између Бизмарковог архипелага и Нове Гвинеје, названо у част немачког канцелара Бизмарка.

Тврдоглава одбрана места Вау на Новој Гвинеји имала је много далекосежнији значај него што су Савезници претпостављали. Јапанци су, наиме, ово место сматрали озбиљном претњом за Залив Хуон. Уосталом, надали су се такође да ће Порт Морезби заузети преко Вауа. Крајем јануара 1943. јединице под командом генерал-мајора Окабе предузеле су из 50 км удаљеног Саламауа неколико жестоких напада на ваздухопловну базу овог планинског градића, који је пре рата доживео брзи развој захваљујући важном налазишту злата. Мада је гарнизон био изолован и снабдеван искључиво из ваздуха, Аустралијанци су се тамо одржали. Јапанци, свесни да су њихове трупе на Новој Гвинеји недовољно бројне и опремљене, решили су да своје снаге у тој области знатно повећају. Генерали Имамура и Адачи и адмирали Кусака и Микава израдили су план како да штаб 18. армије пребаце у Лај, у којем је до тада био само један гарнизон од 3500 људи. Како су окупационе снаге у Веваку и Мадангу биле сувише слабе да би се одатле могле повући неке јединице, јапански команданти су одлучили да један део 51. дивизије из Рабаула пошаљу конвојем у Лај. Када би се трупе могле пребацити у Маданг, одакле би искрцане јединице затим копном кренуле у правцу Лаја, онда овај транспорт не би представљао никакав ризик. Јер, конвој онда не би био у домету савезничких ловаца и средњих бомбардера. Коришћење тешких бомбардера против бродова је до тада било прилично неефикасно и стога су они сматрани безопасним. На копну, међутим, није било погодног пута за превоз трупа до Лаја. Зато су јапанске снаге морале да иду тамо директно преко мора, што их је доводило под нишан савезничких авиона. Јапанци су сматрали да ће умањити ризик ваздушном пратњом од две стотине ловаца из Рабаула, Вевака, Маданга и Рта Глостер. Они су се уједно надали да ће постојећи рђави временски услови отежати, ако не и онемогућити, дејство савезничке авијације. Са таквом тактиком имали су све изгледе на успех. Током јануара су у једном конвоју од седам бродова, који је упућен у правцу Лаја, приликом ваздушног напада потопљена само два брода, док је преосталих пет успело да стигне до луке. А 19. фебруара је један јапански конвој од три брода стигао до Вевака без икаквих губитака. Адмирал Микава је зато сматрао да би у добро организованом конвоју могла да потоне највише половина бродова.

Mikava
Јапански адмирал Гуничи Микава

Последње седмице фебруара, Јапанци су почели да сакупљају бродове у Симпсон Харбору код Рабаула. Најзад је у луци прикупљено шеснаест бродова – осам за транспорт трупа и осам разарача. Транспортни бродови су укрцали 5954 људи, док је 958 других распоређено по разарачима. Командант осигурања, контраадмирал Масатоми Кимура, заказао је полазак за 28. фебруар у поноћ. Осим трупа, транспортни бродови су носили и важне резерве горива, муниције и хране. Цела операција је била врло добро планирана. Свака војна јединица била је тако распоређена по бродовима, да би, у случају да половина транспортних бродова потоне, остатак јединица ипак био у потпуној борбеној спремности. Мада је конвој кренуо тачно по плану и под заштитом облака, јапанске намере нису остале непримећене. Крајем фебруара савезнички извиђачки авиони известили су о покретима поморских снага у водама Нове Британије, мада ти покрети нису били ни у каквој вези са јапанским покушајем да се појача гарнизон у Лају. Међутим, на основу ових извештаја, Савезници су повећали број извиђачких авиона, а остали део ваздухопловних снага доведен је у стање приправности.

Paul Irvin Pappy Gunn
Мајор америчког ваздухопловства Paul Irvin „Pappy“ Gunn

Генерал- потпуковник Џорџ К. Кени и његов штаб дошли су 25. фебруара до закључка да Јапанци вероватно покушавају да искрцају трупе код Лаја или Маданга. Савезници су добро оценили ситуацију и били су спремни за борбу. Крајем фебруара они су на Папуи-Новој Гвинеји имали у приправности најмање 207 бомбардера и 129 ловаца. Ове цифре су биле далеко веће од Микавиних процена. Јапанац је сматрао да му је довољно оних двесто авиона хао кишобран у случају да се време разведри и кретање бродова примети. Осим јаких ваздухопловних снага, Савезници су држали у резерви још једно изненађење. По инструкцији генерала Кенија, мајор Пол, „Пепи“ Ган извадио је буквално све из предњег дела средњег бомбардера Б-25 укључујући и нишанску справу за бомбардовање, и уместо тога монтирао осам митраљеза. Бомбардери су, дакле, за време напада могли да отворе ватру и по палуби брода и по противавионској артиљерији на њој. Даље су бомбардери Б-25 имали бомбе од 225 кг, у којима је био уграђен сатни механизам, који је омогућавао да бомба експлодира тек пет секунди после пада. То је омогућило авионима да лете на изузетно малим висинама и да веома прецизно бацају бомбе без опасности за сопствену безбедност. Нова техника бомбардовања названа је бомбардовање у бришућем лету, и већ је неколико пута испробавано на вежбама.

Тако су стајале ствари, када су Јапанци у ноћи између 28. фебруара и 1. марта 1943. под окриљем кише, магле и олујног ветра испловили и кренули у правцу запада кроз Бизмарково море. Конвој, који је пловио брзином од седам чворова, изгубио је наду да ће проћи неопажено, јер око четири часа поподне из облака је изронио један извиђачки авион Б-24 који је опазио јапански конвој. До пола десет држали су конвој на видику, а затим га изгубили. Другог марта ујутру око осам и петнаест, други Б-24 приметио је конвој тридесет наутичких миља северно од Рта Глостер. Бродови су се управо приближили Пролазу Дампје. Истог тренутка полетело је дванаест летећих тврђава Б-17 и седамнаест других тешких бомбардера из Порт Морезбија. Два часа касније дошли су изнад конвоја и напали га са висине од 1500 м. Око подне су успели да потопе 5500 тона тешки транспортни брод Кјокусеј Мару, док су два друга тешко оштетили. Требало је да адмирал Микава изда наређење да бродови скрену у сигурније воде. Он је, међутим, ћутао. Тако је конвој наставио пловидбу у сусрет уништењу. Само је Кимура унео малу измену у план акције. Пустио је два разарача који су покупили око 950 преживелих са Кјокусеј Маруа да пуном паром наставе за Лај. У сумрак, оба брода успела су да искрцају спашену посаду у луци Лаја, да би онда брже-боље отпловили назад према конвоју, којем су се прикључили ујутро 3. марта.

Catalina
Хидроавион „Каталина“

Конвој, који је кроз Пролаз Витјас упловио у Соломоново море, био је под сталном присмотром аустралијског хидроавиона типа Каталина. Тог дана, 3. марта, обичај је у Јапану да се слави такозвани „Празник девојчица или лутака“. Мале девојчице тада облаче своје лутке што лепше могу и показују их другарицама и суседима. Да би људе на броду мало подсетили на домовину, на бродовима конвоја дељене су бомбоне. Истини за вољу, Јапанци баш нису имали много разлога за славље, јер конвој се кретао по веома ведром времену када је улазио у Залив Хуон, који је већ био у домету средњих бомбардера. Ваздухопловне снаге те области, које су напад до танчине испланирале, формирале су се око 9,30 изнад рта Ворд Ханта и пола часа касније нашле су се изнад свог плена. Јапанци, који су се кретали у слободној формацији под тропским сунцем, представљали су кристално јасан циљ.

Имали су ваздушни штит од око четрдесет ловаца, који су сувише високо кружили да би представљали неку опасност бомбардерима. Нешто после десет часова, отпочео је велики напад на конвој, напад који ће трајати до сумрака. Прво су дошле летеће тврђаве, које су летеле ниже него што је то уобичајено. Биле су праћене бомбардерским авионима А-20 и Б-25, који су били опремљени за хоризонтално бомбардовање са малих висина и који су тако ниско летели да су им елисе усталасале површину мора. Пратало их је и штитило шеснаест америчких ловаца П-38 и тринаест аустралијских ловаца типа Бофајтер, који су нападали летећи у висини палуба. Јапанци нису умели да се супротставе новој техници бомбардовања Б-25 и А-20, већ су самостално мењали правац – тако да су бокови или прамци бродова били стално изложени авионима. То је било управо оно што су пилота и желели. Два по два Б-25 летели су ка својој мети, прочешљавајући палубу са својих шеснаест митраљеза. Несрећни Јапанци покушавали су да одговоре ватром из топова на крми и прамцу, уколико посада још није била побијена митраљеском паљбом. После пакла од метака, налетали су други бомбардери у висини јарбола и бацали своје темпиране бомбе. Од тридесет и седам бомби у првом налету, двадесет и осам их је погодило циљ.

Напад конвој
Амерички ваздушни напад на брод из јапанског конвоја

На свим транспортним бродовима избили су снажни пожари. Бродови су се окретали тамо амо, губећи правац, чиме су постајали још лакши плен у следећим нападима. Високо изнад свега овог водиле су се огорчене ваздушне борбе између јапанских ловаца типа Зеке и америчких П-38 и П-40, све док се Јапанци због нестанка горива нису повукли. Борбе су настављене и цело поподне. Предвече је јапански конвој био сасвим разбијен. Већина бродова је стала, многи су већ тонули. Море је било пуно спасилачких екипа, гумених чамаца и Јапанаца који су се покушавали спасити пливањем. Четири готово неоштећена разарача покушавала су да покупе што више бродоломаца, а затим су бежали у правцу севера. О новом начину бомбардовања један од преживелих писао је у свом дневнику: Боинг (Б-17) је ужасан. Поновио се пораз код Гвадалканала!“ Један од виших официра, Масатаке Окумија, причао је касније о овој борби следеће: „Толико потребне намирнице покриле су море, а отприлике три хиљаде лешева пловило је у нафтом и крвљу замућеном мору… Наши губици само у овој једној бици су фантастично високи. Чак ни за време најогорченијих борби око Гвадалканала нисмо примили сличан ударац.“

Чак ни ноћ није донела спокојство Јапанцима. Задесила их је нова невоља у виду торпедних чамаца, који су два дана нестрпљиво чекали у Тифију и Буни да конвој дође у њихов домет. У касно поподне, десет таквих чамаца је испловило. Два од њих наишла су на пловеће олупине, тако да су морали да се врате у базу. Остали су упркос великом ризику наставили своју мисију. Торпедни чамци са својим танким дрвеним трупом нису били дорасли јапанским разарачима железне конструкције и јачег наоружања. Осим тога, торпедни чамци су остављали пенасту бразду на мору чим би ишли брже од дванаест чворова. Изван сидришта Лаја видели су, оставши незапажени, горући и напуштени Ојгава Мару, који се са својих 6500 тона био други највећи брод конвоја. Са два торпеда брод је послат на дно океана. У зору су савезнички авиони поново почели са нападом. У току јутра на дно је послат један већ оштећени разарач, а око подне бомбардери су потопили и други.

 

У међувремену су торпедни чамци и авиони настављали, наизменично, да докрајче преживеле који су пловили на сплавовима, олупинама или у чамцима. Тако су два торпедна чамца дубинским бомбама потопила три велика десантна брода са сто Јапанаца, пошто је једна подморница узалудно покушавала да их спасе. Овакви окрутни поступци, који су били у супротности са нормама међународног ратног права, са војне тачке гледишта сматрани су неопходним, јер се показало да се Јапанци врло ретко предају, па се није хтело ризиковати да пливајући стигну до обале код Лаја. Ипак су подморнице и разарачи успели да спасу још 2734 човека, док је неколико стотина Јапанаца пливајући успело да се дочепа обале. Али зато је више од три хиљаде људи погинуло или нестало. На Нипсу и Папуи домороци су недељама вредно ловили Јапанце који су се крили у џунгли. Једна група преживелих успела је чак да стигне и до 700 наутичких миља удаљеног Гвадалканала да би је тамо ликвидирала једна америчка патрола.

Када се, најзад, могао направити поуздани биланс, испоставило се да су Јапанци у бици у Бизмарковом мору изгубили свих осам транспортних бродова, четири разарача, око тридесет ловачких авиона и нешто преко три хиљаде људи. Савезници су изгубили само два америчка бомбардера и три ловца. У Токију, камо су пристигли и подаци да су у првих осам дана марта америчке подморнице потопиле још четири теретна брода и један танкер, одлучено је да се убудуће више не шаљу конвоји за Нову Гвинеју-Папуу. Сва неопходна појачања за Лај и Саламауу надаље ће искључиво бита допремана баркама, обалним бродовима, или подморницама ноћу. Јапански пораз у Бизмарковом мору потпуно је онемогућио планирану акцију на Вау, а Јапанце који су већ били на Новој Гвинеји приморао да стегну каишеве. Ипак у Мекартуровом штабу знало се да се таква, готово само авионима добивена победа више неће поновити. Прво, нестао је фактор изненађења новим системом бомбардовања, друго, Јапанци не би поново починили исте грубе грешке, и треће, није се очекивало да ће временске прилике ускоро бити тако повољне. Да није било среће, или да су изостале само две-три од многих срећних околности, Кимурин конвој би можда претрпео извесну штету, али никада не би био уништен.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *