Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Борбе на Новој Гвинеји

5
(3)

Мочваре и мангрови

После Перл Харбора Американци су у Вашингтону, између осталих, интернирали и јапанског поморског аташеа, вицеадмирала Јокојаму, и још два висока поморска официра. Лети 1942. ова тројица враћена су у домовину првим бродом за размену дипломата. У домовини их је у пристаништу сачекао један официр Адмиралштаба и одвезао их право у команду морнарице у Токио, где су држани у потпуној изолованости. Без новина и часописа, без посете чланова породице и пријатеља. Њихова изолација престала је тек пошто су, на штапским мапама, водили ратну игру са сопственом командом, играјући при том улогу америчке врховне команде на Пацифику. Док су били интернирани у Сједињеним Америчким Државама, могли су да читају прегршт америчких новина и других публикација, тако да је јапанска врховна команда хтела да искористи њихово богато знање о америчком ратовању.

карта-Папуа-Нова-Гвинеја-острво

Када је у августу 1942. играна ова ратна игра, борбе за Гвадалканал биле су у пуном јеку. У игри се претпостављало да је острво у јапанским рукама, тако да је амерички врховни командант Јокојама био принуђен да своје операције почне са Хаваја и Еспириту Санта. Упркос томе, ратна игра која је, у ствари, представљала могући развој борби на Пацифику за следеће две године, завршила се америчким освајањем Филипина отприлике око 1. октобра 1944. Ова прогноза ће се готово сасвим испунити! Тројица „јапанских Американаца“ тачно су (како ће се после испоставити) предсказала, корак по корак, Нимицово и Мекартурово напредовање са Соломонових острва ка централном филипинском острву Лејте.

Последице ове „ратне игре“ значиле су капитулацију Јапана, иако је тада победа била надохват јапанских руку. Наравно, то није утицало на Царски генералштаб, тако да су борбе настављене, па и у подручју Нове Гвинеје. Ако борбе посматрамо на Новој Гвинеји са шире тачке гледишта, онда се уочавају две чињенице. Прво, Јапан је 31. августа 1942. на Новој Гвинеји привремено прешао у дефанзиву, како би све снаге концентрисао за освајање Гвадалканала, који су Американци три недеље раније заузели на препад. Друго, битка за Атлантик, борбе у Либији и припреме инвазије у северној Африци, тражиле су толико бродова, војника као и цивила, да за југозападни Пацифик није остало много. Септембра 1942. Мекартурова флота бројала је само пет крстарица, осам разарача, двадесет подморница и седам мањих ратних бродова. Нити ови бродови, као ни холандске крстарице Тромп и Јакоб ван Хејмскерк(II) и нови разарачи Тјерк Хидес (II) и Ван Хален (II), нису могли да оперишу дуж северне обале Нове Гвинеје пуне коралних гребена и јапанских бомбардера. Јапанци су, међутим, ризиковали своје ратне бродове средње величине, доводећи их у критичке ситуације на Соломоновом мору. Али. 20. јула 1942. у Рабаулу су дигле сидра лаке крстарице Тенрију и Тацута, три разарача и три транспортна брода. Они су кренули за Нову Гвинеју. На путу су их напали савезнички авиони и успели су да погоде један транспортни брод, али он није потонуо већ се запалио. Пуковник Јокојама несметано је искрцао на обалу западно од Буне око 1500 војника. Наредних дана дошле су и остале снаге, затим још један допунски конвој, чиме су јапанске снаге у Буни повећане на 11 430 људи.

krstarica Tromp
Холандска крстарица Tromp

Пошто је пуковник Јокојама извидео место искрцавања и околно земљиште, одлучио је да се Кокода путем спусти до Порт Морезбија. На карти марш-рута од 160 км, у стварности је „козја стаза“ која води преко тешко проходног масива Оувен Стенли. После седам недеља мукотрпног марша, уз недостатак хране и појаву болести, Јапанци су од Порт Морезбија били удаљени 50 км, а од аеродрома тог града 35 км.

Тада су их бочно напале аустралијске трупе генерала Блејмија. Оне су овде демантовале легенду да само Јапанци могу бити прави борци у џунгли. Блејмијеви људи су се борили у Либији, Грчкој, на Криту и у Сирији, али њима је све то био излет у поређењу са овим изнурујућим тешким ратом у џунгли.

Док је јапанско напредовање преко острва било све теже и све скупље плаћано људима и материјалом, у заливу Милну искрцале су се друге снаге, да би истовремено  наступале ка Порт Морезбију дуж обалних комуникација, око крајње источне тачке Нове Гвинеје. Лаке крстарице Тенрију и Тацута са три разарача и два транспортна брода, са 1900 командоса, напустили су луку Рабаула 24. августа.

Buna
Погинули Американци код Буне, након тешких борби које су претходиле савезничком освајању овог подручја

Недељу дана раније на аеродром Гили Гили стигла је авионом батерија противавионских топова, док су три транспортна брода довезла 18. аустралијску пешадијску бригаду под командом генералмајора Клоувса. Савезничке снаге бројале су сада 8500 Аустралијанаца и 1300 Американаца. Ваздушну заштиту вршила су 34 аустралијска ловачка авиона типа Китихоукс. Јапански конвој је 25. августа око поноћи пуном паром упловио у залив Милн, да би се усидрио 15 км источно од аустралијског штаба на аеродрому Гили Гилију. До зоре се искрцало 1200 од 1900 командоса. Али, чим је свануло, долетеле су летеће тврђаве из базе Кејп Јорк у пратњи 34 Китихоукса. Савезнички авиони су оштетили један транспортни брод, док су други присилили да исплови из залива заједно са одредом непосредног осигурања. Од тог момента борба за залив Милн пала је у домен пешадије. Да би избегао борбе у џунгли, генерал Клоувс сачекао је напад код Тернбал Филда. Напад је уследио и био одбијен у крвавим борбама. Аустралијанци су се огорчено борили, као никад раније, поред осталог јер су нашли један број својих другова обешених о дрвеће. На лешевима је било доста убода бајонетама, а поред њих су били плакати: „Требало им је доста да умру“.

Јапанци су покушали да преко мора доведу појачања, али за време једне кратке паузе на острву Гудинаф напали су их амерички авиони тако да су сви десантни бродови били уништени. Ипак, Јапанци се нису предавали и пошло им је за руком да као појачање искрцају 775 људи под командом капетана Јаноа. Новопридошле снаге су у ноћи између 30. и 31. августа извеле још један напад на Тернбал Филд који их је коштао 160 мртвих. Два дана касније Јано је телеграфисао у Рабаул: „Стање безнадежно. Свако је решио да се бори до последњег даха“. Четвртог септембра наређена је евакуација, која је изведена у две ноћи. Од 2000 људи Јапанци су изгубили 700. Разарач Јајој послат је на Гудинаф да спасе 353 Јапанца, који су изгубили седам својих десантних бродова. Амерички бомбардери послали су Јајој на морско дно, а затим се 800 Аустралијанаца искрцало на острво. На крају су преживели Јапанци ноћу евакуисани подморницом. Пошто је добијена битка за залив Милн, дошло је убрзо до промена и на Кокода путу. Јапанци су одбијени од Буне. Хиљаде их је изгубило животе. Њихов командант, генерал Хории се удавио. Уклоњена је опасносг за Порт Морезби и са копна и са мора. Остало је само чишћење Буне. Буна је била нешто мало важнија од околних села, Xоне и Санананде, где су се Јапанци такође били утврдили. Додуше, није имала луку, јер су се морски гребени простирали и до 40 км у Соломоново море, али је зато имала аеродром са полетно-слетном стазом дугом 1350 м. Радијус дејства авиона са овог аеродрома био је ограничен заливом Милн, Порт Морезбијем и јапанским упориштем Рабаулом. У три поменута села пуковник Јокојама располагао је пешадијом, пољском артиљеријом и противавионским топовима, као и мањом борбеном групом морнаричке пешадије под командом капетана Јасуде: укупно 1800 војника и 400 цивила-радника. Путеви су били крајње лоши. То су биле узане стазе, које су водиле крај мочвара, оивиченим шумама мангрова, и малих залива. Ко би скренуо са стазе, нестао би у густој тропској шуми. Такве карактеристике земљишта нису биле погодне за распоред јапанске одбране. Цела одбрана се ограничила на серију бункера, изграђених дуж тих путева, а прављени су од делова кокосових палми и од песком напуњених бензинских бачви. И такви бункери су брзо били прекривени тропским растињем. Напад на аеродром код Буне почео је америчким бомбардовањем 1. октобра 1942, када је избачен из употребе. После ваздушног напада почело је наступање савезничке пешадије. Американци су напали јапанске положаје 19. новембра код Буне, а Аустралијанци код села Гоне. Нису постигли неки успех. Генерал Мекартур, чији је главни штаб био у Порт Морезбију, издао је 30. новембра генералу Ејкелбергсру наређење да заузме Буну или да се жив не враћа. Личном храброшћу и ефикасном организацијом, генерал Ејкелбергер је подигао морал својих трупа. Пошто су велики ратни бродови само у изричитој нужди смели да залазе северно од Нове Гвинеје. од обалних бродова са аустралијским и папуанским посадама створена је „лилипутанска морнарица“. Ноћу су бродови крстарили дуж гребена, а дању су настојали да избегну јапанску авијацију. Опасност су повећавали јапански торпедни чамци. Генерал Хардинг и његови штабни официри морали су да пливају до обале када је бомбардован брод којим су се превозили. Транспорт је ипак извршен. Аустралијске корвете искрцале су 12. и 13. децембра три аустралијска батаљона.

Неколико дана касније стигла су и четири америчка торпедна чамца који су у уском заливу Туфи нашли природно маскирану базу. Сваке ноћи два или више торпедних чамаца ишло је у лов. Увече 25. децембра, торпедни чамци PT-114 и PT-121 уништили су два јапанска десантна брода пуна војника, који су као појачање ишли у правцу Буне. На готово истом месту и исте ноћи торпедни чамац PT-122 открио је јапанску подморницу I-22 у површинској вожњи.

pt122
Амерички патролни чамац ПТ-122

Американци су са 800 м даљине лансирали два торпеда, од којих је један погодио циљ. Како подморница није довољно брзо тонула, PT-122 је пустио још два торпеда. Подморница I-22 је преполовљена нестала у таласима океана. Током целог децембра беснеле су борбе на копну. Обe стране су имале велике губитке, највише због болести, поготово језивих кожних инфекција и пликова. Једна савезничка јединица је за шест недеља изгубила 165 од 1200 људи. Јапанци су у Кини, Малаки и на Филипинима саградили стотине дрвених десантних бродова са дизел моторима, али кад су стигли у Нову Гвинеју, нису могли да промене ратну срећу у своју корист. Један јапански војник писао је у свој дневник: „Чим сване дан, непријатељ почиње да пуца са свих страна. Једино што могу је да плачем од кивности. Сада још само чекамо смрт. Чак и непобедива царска војска не зна шта да ради.“

После Гоне, 2. јануара 1943, пала је Буна. У ноћи између 17. и 18. јануара торпедни чамац PT-120 погодио је три брода са јапанским официрима који су бежали. Два брода су потонула, трећи се запалио. Следећег дана капитулирала је и Санананда. Колико је борба била жестока показују губици. Американци су изгубили 800 људи, док је 2100 рањено; Аустралијанци су изгубили 2200 људи, а рањено је 3500. Борба је била толико дуга и тако крвава, јер су савезничке копнене и ваздухопловне снаге сувише мало могле да сарађују са поморским снагама.

Иако је успех дошао са закашњењем – ипак је дошао. Јапанске претње Аустралији је нестало, а неопходна линија снабдевања између Сједињених Америчких Држава и Аустралије више није прекинута. Мекартур је могао да свој штаб премести на север.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *