Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Поморска битка код Гвадалканала

5
(3)

Крај почетка

Крајем октобра и почетком новембра 1942. на палуби најјачег бојног брода на свету – Јамато – штаб адмирала Јамамота разрађивао је план за нови напад на Гвадалканал. Јапанци су били убеђени да је у октобарској офанзиви недостајало само мало па да избаце Американце са острва. Зато се нови јапански план заснивао на максималном напрезању снага и искоришћавању свих војних предности и шанси. Главни циљ овог плана био је искрцавање читаве пешадијске дивизије (13 500 војника) на Гвадалканал и, истовремено, ноћно, артиљеријско бомбардовање аеродрома на тзв. „Хендерсоновом пољу“, које би се извршило две ноћи узастопно. После тога, аеродром би – како су се надали – био у толикој мери оштећен тешким јапанским артиљеријским зрнима да Американци више не би могли да га користе као ваздухопловну базу.

Јапанске десантне снаге кренуле су према Гвадалканалу на једанаест брзих транспортних бродова, у пратњи истог броја разарача, под командом контраадмирала Раизоа Танаке, који се у борбама за Гвадалканал прославио као одличан командант састава лаких поморских снага и који се може сматрати првим човеком „Токио- експреса“. Пре него што је почело бомбардовање америчког аеродрома, упућен је још један број бојних бродова и крстарица чије су језгро чинили брзи бојни бродови Хијеј и Киришима, оба, између осталог, наоружана и са осам топова од 356 мм. Операцију је требало да продуже авиони са копнених аеродрома и са носача авиона Јунио и Хијо, чији су команданти, међутим, добили наређење да не ризикују сувише. После Мидвеја Јапан је морао чувати своје преостале носаче авиона,. јер су главнину снага изгубили. а нове бродове нису могли тако брзо изградити и ставити у ратну употребу.

Raizo Tanaka
Контраадмирал Раизо Танакa

Као и обично, Американци су открили ове ра упутили свеже снаге и средства у подручје Гвадалканала. Посредством председника Рузвелта, флота у Јужном Пацифику појачана је крстарицама, разарачима и подморницама. Из Аустралије и са Хаваја стигао је већи број авиона. Када је у другој седмици новембра опасност од Јапанаца постала евидентна, контраадмирал Томас Кинкејд добио је наређење да напусти Нумеју и отплови у правцу Гвадалканала. Језгро његовог флотног састава сачињавали су нови бојни бродови Вашингтон и Саут Дакота и носач авиона Ентерпрајз. Овај највећи амерички носач авиона још није био сасвим оправљен од оштећења, која је између осталог задобио у бици код острва Санта Крус, али је уз извесна ограничења ипак могао да врши своју функцију покретне ваздушне базе. Оправке додуше нису прекинуте одласком из Нумеје, јер је особље брода-радионице Вестал за време пута остало на палуби Ентерпрајза да би завршило преостале радове. Такође су на Гвадалканал упућена два конвоја који су за одбрану острва довели појачање од 6000 војника заједно са знатним резервама муниције, хране и авионског горива. Ови конвоји стигли су до Гвадалканала један за другим 11. и 12. новембра. У подне дванаестог доживели су један јапански ваздушни напад. Обалски осматрачи су на време јавили долазак јапанских авиона, тако да је командант Здруженог десантног одреда, контраадмирал Ричмонд Тарнер имао времена да прекине искрцавање и крене пуном паром на отворено море. У моменту напада, транспортни бродови налазили су се у зони противавионске одбране бродова подршке, тако да су Јапанци дочекани жестоком ватром. Тиме су губици ограничени: један разарач погођен је ватром сопствених бродова и морао је да напусти борбу. На крмени део тешке крстарице Сан Франциско један јапански пилот се обрушио са својим авионом, пошто је био погођен од америчке противавионске артиљерије.

Поморска битка код Гвадалканала
Три јапанска торпедно-бомбардерска авнона у диму и ватри, пошто су их срушили Американци код Гвадалканала.

Извиђачки авиони, који су јављали да се са севера приближава јапански састав тешких бродова, утицали су на Тарнера да пред залазак сунца повуче своје транспортне бродове натраг на југоисток. Сам их је пратио са три разарача. Да би зауставио јапанске снаге које су – како је тачно претпоставио – имале за циљ аеродром на Гвадалканалу, упутио је пет крстарица и осам разарача, под командом контраадмирала Денијела Келегена, у правцу „Пролаза гвозденог дна“, (названог тако због великог броја потопљених бродова који су лежали на његовом дну). Тако су Американци наишли на јапански флотни одред под командом контраадмирала Хироаки Абеа који се приближавао кроз пролаз између острва Саво и Рта Есперанс. Оба састава пловила су великом брзином, тако да су ишли један другом у сусрет брзином од четрдесет наутичких миља на час.

Американци су први приметили противника. Радар крстарице Хелена открио је Јапанце на удаљености од четрнаест миља. Келеген је неколико минута касније променио курс пловидбе удесно, покушавши да изврши маневар „укрштања Т“ и обухвати чело противниковог састава, исто као што је учинио контраадмирал Норман Скот, који је сада био његов заменик у бици код Рта Есперанса. Ипак, овог пута је то ишло друкчије. Четврт сата после првог извештаја са Хелене, разарач Кашинг, који је био на челу америчког састава, наишао је на два јапанска разарача, Абеову претходницу. Разарач Кашинг је нагло скренуо да би могао да испали торпеда, али је тиме довео у забуну бродове који су пловили за њим. Тако, уместо класичног артиљеријског боја, дошло је до „борбе у мешавини“, односно „мелеа“, како гласи стручни назив: то је борба у којој бродови обе стране плове насумце стално мењајући курс, и у којој о међусобној вези, или ефикасном централизованом командовању не може бити ни речи. Колико је ситуација била конфузна показује чињеница да су и Американци и Јапанци неколико пута гађали своје сопствене бродове. Американци су примили најтеже ударце. Адмирали Келеген и Скот постали су жртве јапанских граната које су погодиле командне мостове њихових адмиралских бродова. Скотов адмиралски брод, тешка крстарица Атланта напуштена је следећег јутра. Американци су даље изгубили четири разарача, док су сви остали бродови имали мања или већа оштећења. Један од њих, лака крстарица Жино потонула је следећег јутра под трагичним околностима. Враћајући се са пет осталих „преживелих“ из ноћне акције, њу је на путу за Нове Хебриде торпедовала јапанска подморница I- 26. Командант Хелене, која је предводила ову групу бродова, није се сматрао одговорним за спасавање бродоломаца. Покушај да се позове спасилачка екипа из Команде Јужног Пацифика адмирала Холсија, био је узалудан. Тако је готово седам стотина људи изгубило животе, међу њима и петоро браће Саливен, који су сви као добровољци ступили у морнарицу, и који су се тек недавно поново нашли на истом броду.

Јапанци су изгубили два разарача, док је Абеов адмиралски брод Хијеј погођен више од педесет пута. Авиони са Ентерпрајза нашли су га ујутро 13. новембра северно од Савоа и напали бомбама. Ипак, биће потребно још неколико напада да овај поносни брод заувек нестане у океанским дубинама. То је био дефинитивни крај брода са хризантемом на врху, који је некада имао ту част да носи јапанског цара у инспекцију ратне флоте.

Резултат гвадалканалске поморске битке, једне од најкрвавијих у водама Соломонових острва, не може се са сигурношћу одредити на основу обостраних губитака. Келегенов одред убрао је веома горке плодове због недовољне увежбаности за ноћну борбу, слабе дисциплине у коришћењу радио-телефонских уређаја, чињенице да никад раније није био у истом саставу, као и због тога што амерички команданти нису били довољно свесни вредности модерних радарских уређаја (ниједан командант није за адмиралски брод изабрао једну од три крстарице, које су биле опремљене са, за то време, веома модерним осматрачким радарима). Ипак, Келегенов састав је упркос тешким губицима постигао циљ који му је поставио Тарнер: после ноћне гужве Абе је повукао своје снаге на север, а да није извео планирано бомбардовање аеродрома на Гвадалканалу. И Танака се повукао са својим конвојем трупа у базу на острвима Шортдлендс. Као што је и раније наговештено, било је предвиђено још једно бомбардовање Гвадалканала у ноћи између 13. и 14. новембра. То је извела група разарача и крстарица под командом вицеадмирала Гуничија Микаве. Да би се спречио пролазак ових бродова кроз „Пролаз гвозденог дна“ није било довољно расположивих бродова осим два торпедна чамца. Њихови напади нису уродили плодом, и Микавини бродови су могли да испале све своје залихе специјалне муниције за бомбардовање (гранате са осетљивим упаљачем, различите од противоклопних граната које се обично користе у борби између бродова заштићених јаким оклопом).

Резултат овог бомбардовања био је прилично мршав. Када су Американци у зору изашли на аеродром „Хендерсоново поље“ да би проценили штету, установили су да су полетно-слетне стазе биле још увек употребљиве. Избројили су осамнаест уништених и тридесет и два оштећена авиона. Ни Микавина група није прошла без огреботина. Ујутро 14. новембра она је била циљ више напада које су извели авиони са аеродрома „Хендерсоново поље“ и носача Ентерпрајза. То је Јапанце много коштало. Потопљена је тешка крстарица Кинугаза, док су три крстарице и један разарач оштећени. У међувремену, извиђачки авиони са „Хендерсоновог поља“ открили су Танакин конвој, који је поново јурио кроз канал између североисточног и југозападног низа Соломонових острва у правцу „Пролаза гвозденог дна“. Током целог дана овај конвој нападали су авиони са Ентерпрајза и „Хендерсоновог поља“, као и летеће тврђаве са Еспириту Санта. До сумрака потопљено је седам од једанаест јапанских транспортних бродова. Већина осталих била је оштећена, али ипак су наставили да плове ка Гвадалканалу, уз пратњу разарача, који су прихватили, колико год је било могуће, бродоломце са потопљених транспортних бродова.

У зору 15. новембра ови бродови стигли су до Тасафаронге, где су транспортни бродови извучени на обалу да би што пре били истоварени. Ово је успело само делимично, јер су се поново појавили амерички авиони. На крају, Танака није успео да доведе генералу Хијукатакеу појачање веће од 2000 људи, са 260 сандука муниције и 1500 џакова пиринча.

Kinugawa Maru
Олупина једног од четири јапанска транспортна брода, насукана и уништена 15. новембра 1942, фотографисан годину дана касније.

У међувремену, у току ноћи, поново је вођена артиљеријска борба на северозападном улазу у „Пролаз гвозденог дна“. Био је то бој који је, можда више него било који други од наведених, допринео крајњем исходу поморске битке код Гвадалканала 12-15. новембра. Овог пута сукобили су се група за бомбардовање формирана од бојног брода Киришиме и две тешке крстарице под командом вицеадмирала Нобутаке Кондоа, и америчка 64. оперативна ескадра. Ова се састојала од бојних бродова Вашингтон и Саут Дакота, са четири разарача под командом контраадмирала Вилиса Лија. Било је то први пут да Вилис Ли, звани „Чинг“, као адмирал командује једним саставом. И његови разарачи сачињавали су врло хетерогену јединицу: дошавши из четири различита дивизиона, састали су се да би пратили Лијове бојне бродове до Гвадалканала. Једини разлог томе био је што су ова четири разарача у Кинкејдовој ескадри имала највише горива у танковима. Заједно никада нису били у акцији, времена да се постави командант дивизиона није било. Није онда ни чудо што су тешко страдали када су негде сат пре поноћи дошли у контакт са две од три групе у које је Кондо поделио своје снаге. Два су потонула, а преостала два су тешко оштећена и привремено су напустили борбу. Амерички бојни бродови због компликоване ситуације на екранима радара, нису могли да пруже артиљеријску подршку својим разарачима, већ су променили курс да се не би суочили са противничким разарачима. Због тога су се разишли, па се сваки појединачно нашао насупрот Кондовим главним снагама, које су се тог момента састојале из бојног брода Киришиме, две крстарице и два разарача. Овај сусрет имао је за амерички бојни брод Саут Дакота озбиљне последице: због тешког оштећења надграђе – између осталог прекинуте су све радио-везе и уништен је радар – морао је да се повуче из борбе. Али зато је бојни брод Вашингтон за седам минута успео педесет пута да погоди Киришиму гранатама 406 мм и 130 мм. Јапански бојни брод је тако тешко оштећен да је неколико часова касније морао бити напуштен а затим је потонуо. Кондо је после губитка Киришиме (није га користио као адмиралски брод, већ је командовао са једне тешке крстарице), покушао да следи Вашингтон. Овај покушај није трајао дуго и онда је свим бродовима дао наређење да се повуку. То је значило да је Ли добио битку првенствено због тога што је овладао новом тактиком вођења артиљеријског боја на основу радарских података. Нови јапански покушај да се поруши аеродром „Хендерсоново поље“ бродском артиљеријом доживео је такође фијаско. Касније ће се испоставити да је то био последњи покушај: јапанска морнарица је одлучила да више не ризикује своје тешке бродове у водама „Пролаза гвозденог дна“. Ноћни бој између 14. и 15. новембра, заједно са борбама које су му непосредно претходиле, може се сматрати прекретницом битке за Гвадалканал, којом је иницијатива поново потпуно прешла у америчке руке. Вест о повољном исходу гвадалканалске битке средином новембра проширила се скоро истовремено са другим важним и радосним вестима: успела совјетска противофанзива код Стаљинграда, као и савезнички десант у северној Африци. Због тога је председник Рузвелт, који је тада сматрао да ће Гвадалканал морати да се напусти, изјавио: „Изгледа да смо најзад стигли до прекретнице овог рата“. Премијер Черчил је говорио о „крају почетка“. Пажња и одушевљење којим се пратила гвадалканалска битка одражава се и у његовим мемоарима, где он део о догађајима средином новембра завршава речима: „Ова повест треба још дуго да се приповеда у великој Републици“.

ДСР2

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *