Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Битка за Малту

5
(1)

Оаза усред Медитерана

Шездесет дана редом, почев од јануара 1942. немачко ваздухопловство је са Сицилије бомбардовало Малту. Наставили су тамо где су Италијани са авијацијом стали. А онда су заједно тукли Малту, ту малу савезничку оазу у срцу Медитерана. Немци су сваким даном били све дрскији. Желели су да избришу по сваку цену све што је живо и за војне потребе спремно на отпор. Малта је каменито острво, слично острвима у Јадрану. Упркос 820 мртвих и 915 рањених, Малтежани су успели да сачувају своју виталност у природним пећинама и склоништима које су ископали под земљом и у камену. На таквом изрованом простору се 1. априла 1942. налазио и британски гувернер острва, генерал Доби. Био је очајан. Добио је из Лондона обавештење да „у постојећим условима није могуће послати конвој на Малту“. Ратна морнарица Италије блокирала је минским пољима поморске путеве до острва, и будно је мотрила на Сицилијански пролаз. Доласком немачког ратног ваздухопловства на Сицилију, обруч око Малте се из месеца у месец све више стезао. Ромел је 25. јануара заузео Бенгази, и од тада су аеродроми Киренајке, са којих су Британци штитили своје конвоје за Малту, били у рукама непријатеља. Почетком фебруара су још три британска брода, под пратњом ратних бродова, напустила Александрију, али су већ после једног дана пловидбе били тако тешко оштећени да је посада сама потопила два брода, док је трећи тегљен до Тобрука. Двадесетог марта, четири транспортна брода уз заштиту четири крстарице и десет разарача поново су покушала да се пробију до Малте. Ова пратња је онемогућила четрнаест италијанских разарача и натерала целу непријатељску флоту да се повуче, али је зато сама, због наиласка олује, морала да се врати у Александрију. Четири теретна брода су, међутим, и даље држала курс за Малту. Двадесет наутичких миља од обале један брод су потопили немачки авиони, а дванаест миља ближе обали и други брод је доживео исту судбину. Када су преостала два брода упловила у луку Ла Валета, и они су били потопљени. Генерал Доби јавио је 1. априла Лондону да острво може да издржи највише још два месеца. Осим пет хиљада тона у марту, Малта од јануара није добила никакав материјал, ни муницију, ни бензин. Уз крајње рационалну расподелу, Малтежани су имали хране до почетка јуна. Резерви бензина било је до августа, а 18 000 војника имало је муниције за шест недеља. Сасвим је јасно, јавио је генерал Доби, да „уколико се хитно нешто не предузме за одбрану Малте, најгоре се не може избећи“.

malta
Малта са својим најважнијим везама снабдевања Савезника и рутама конвоја са Гибралтара и из Александрије.

Малта је у првом периоду Другог светског рата била изван сфере немачког интересовања. Италијанско ратно ваздухопловство почело је од 11. јуна 1940. дана када је Дуче ушао у рат, са нападима на острво, а 22. јуна Радио-Берлин је отписао Малту речима: „Италијанско ваздухопловство је потпуно уништило базу британске флоте на Малти.“ Малта тада није била припремљена за задатак да осматра и спречава кретања флотних снага Италије у централном делу Средоземног мора. Осим неколико ловачких авиона типа Харикен, на располагању су имали још само три стара морнаричка ловца типа Гледијетор. Ови последњи су од Малтежана добили надимке „Вера“, „Нада“ и „Љубав“, асоцирајући на њихову улогу у одбрани острва. Другом половином јуна 1940, потомци храбрих припадника „малтешког витешког реда“ напали су седамдесет две непријатељске ваздухопловне групе и уништили или оштетили тридесет и седам италијанских авиона. Крајем месеца су добили толико појачања да су свакодневно могли вршити осматрања и снимања централних делова Средоземног мора. Првог јула по први пут су напали и резервоаре нафте на Сицилији.

Постепено јачање офанзивних савезничких снага на Малти, Берлин и Рим нису очекивали. У то време они су били ангажовани у рату против Грчке. Касније, Хитлер је писао фелдмаршалу Ромелу: „Било би боље да нисмо напали на Грчку и да смо све своје снаге концентрисали у северној Африци и избацили Британце из Средоземног мора (…) Уместо Крита требало је заузети Малту.“

Хитлер је тек почетком 1941. схватио да ће Малта да му веже руке у његовој северноафричкој авантури. Острво је заиста постало будан стражар, који је мотрио над Тарантом, Бриндизијем, Напуљом, Месином, Палермом и Трапанијем на превожење Ромеловог афричког корпуса и пратило његове конвоје дуж грчке и туниске обале. Зато је јануара 1941. Хитлер пребацио свој Десети ваздухопловни корпус, који је учествовао у рату против Норвешке (две стотине и педесет апарата), на аеродроме Сицилије. Када је Черчил то дознао, 13. јануара, писао је генералу Исмеју: „Ово може бити почетак неповољних ситуација у средишном делу Средоземног мора“. Његове слутње су се убрзо обистиниле, чим је немачко ваздухопловство са великом тачношћу – ујутро, у подне и увече – почело да бомбардује Малту. Када је Хитлер крајем маја повукао ваздухопловне снаге са Сицилије, пошто су му биле потребне за напад на Совјетски Савез, поморска база на Малти била је делимично онеспособљена, а офанзивна способност британске авијације знатно ослабљена. „Првог јуна нам се није писало добро“, сећа се Черчил. Па ипак су Британци потопили 37% италијанских бродова за снабдевање. Хитлер је на то слегао раменима. „Са војног становишта губитак северне Африке би се могао поднети“, – сматрао је. Али неколико месеци касније, када је доживео неуспех у рату против Совјетског Савеза, почео је да мења мишљење. У Берлину се тада градио врло амбициозни план о спајању са Јапаном преко Индије. Блиски и Средњи исток били су центри где је требало повезати наступање немачке војске из северне Африке и оне која је требало да продре преко Кавказа. Пошто Ромел победи Британце у северној Африци, требало је да заузме Суецки канал и да се онда пробије до Сирије. Одатле би уједињене немачке снаге заједнички напредовале ка Персији и најзад до Индије. По оцени адмирала Редера, команданта немачке ратне морнарице, Малта је била велика препрека на том путу. По Ромеловој оцени, Малта је представљала препреку и за његову офанзиву у северној Африци. Непрекидно су у немачкој Врховној команди понављали да Британци не би могли угрожавати „наше конвоје у Средоземном мору, када не би имали Малту“. Италијанска Врховна команда делила је исто мишљење. И једно и друго навело је Берлин да више пажње посвети операцијама у Средоземљу. У октобру 1941. пребачен је Други ваздухопловни корпус са фронта код Москве у јужну Италију. Са Десетим ваздухопловним корпусом, који је у међувремену враћен на Сицилију, и италијанским ваздухопловним снагама, он је тако обезбедио око две хиљаде авиона за ваздушну битку за Малту. Фелдмаршал Кеселринг, један од најспособнијих немачких ваздухопловних команданата, употребиће ово оружје као „смртоносну муњу“, снажан ваздушни удар по Малти. У фебруару 1942. Кеселрингово ваздухопловство бацило је на Малту 990 тона бомби, у марту – 2170, а у априлу – 6728 тона. Већ у фебруару, Кеселринг је могао да јави врховном команданту ваздухопловства рајхсмаршалу Герингу да је проценат изгубљених немачких и италијанских бродова опао од осамдесет на тридесет. Малта би била смртно погођена да од марта није пристигло више британских ловачких авиона. То, међутим, није сметало немачкој команди ваздухопловства да у другој половини априла закључи да је извршила свој задатак и да јави да се Малта може заузети. На састанку у Берхтесгадену, 29. априла, Хитлер и Мусолини донели су коначну одлуку о десанту на Малту (операција „Херкулес“). Утврђено је да се десант изврши између 15. јула и 15. августа, по завршетку Ромелове офанзиве у Либији.

Под утиском неуспелих операција за снабдевање острва у фебруару и марту, Черчил је одлучио да више не шаље конвоје за Малту „док одбрану острва не појача ловачким авионима“. Али после Добијеве поруке од 1. априла, био је спреман „на озбиљан ризик на мору да би спасао Малту“.

Генерала Добија, који је претрпео нервни слом крајем априла, заменио је генерал лорд Горт. Иначе, немачко-италијански притисак на Малту убрзо је ослабио. Што ближи су били дани одређени за десант, то више су Италијани оклевали. „Сви ћемо се удавити…“ говорило се тада у Риму. Током априла и маја носачи авиона Игл и Весп (амерички носач Весп уступљен је за овај задатак Британцима) пренели су на Малту 156 ловачких авиона типа Спитфајер што је омогућило Британцима да извојују ваздушну превласт у водама острва. Осим тога, Немци су заузимањем Тобрука 21. јуна добили источније пристаниште, ван домашаја британских ловаца, тако да је Малта за њих постала мање важна и од тада су јој поклањали далеко мање пажње.

У међувремену, Черчил је размишљао како да ојача одбрану Малте. До тада је једва једна четвртина конвоја стизала до циља. Више од десет транспортних бродова није било могуће припремити и упутити према Малти. С друге стране, терет од два до три брода не би био довољан да се спасе Малта. Тако је у Лондону израђен план да се истовремено упуте два конвоја: један из Гибралтара, а други из Александрије. Ове две најкрупније операције за снабдевање Малте добиле су називе Харпун и Вигорос. Конвој Харпун састојао се од шест транспортних бродова са 43 000 тона хране и нафте, које је требало да прати заштитни одред под командом адмирала Кертиса. Конвој Вигорос је био формиран од једанаест трговачких бродова, са укупним теретом од 72 000 тоне. Овај конвој пратила је ескадра контраадмирала Филипа Вајена. Средином јуна оба конвоја дигла су сидра. Али у алеји бомби у морском коридору између Крита и Киренајке, конвој из Александрије пресрела је италијанска флота. Пошто су Британци утрошили две трећине муниције, Вајен је наредио повратак. Због тога ниједан брод источног конвоја није стигао до изгладнелог острва. Из састава западног конвоја, из Гибралтара, само два брода упловила су у главну луку Малте. Разлога за весеље, међутим, није било, јер су обе операције, у суштини, пропале. Биланс јунских конвоја био је готово поразан: од укупно 17 бродова у два конвоја, само су 2 транспортна брода стигла на Малту, 6 је потопљено, а 9 се вратило. Ипак се сматрало да ће у 15 000 тона укупног терета, искрцаног са приспелих бродова, бити довољно хране да острво издржи до краја септембра, али су резерве погонског горива и противавионске муниције биле веома оскудне.

Али Черчил се није предавао. Малта је морала бити спашена. Размишљао је чак да у операцију спасавања Малте укључи целу флоту. Теснац између Сицилије и Рта Бон није пружао довољно простора за пловидбу. Конвој од 14 транспортних бродова који је увече 2. августа напустио Клајд у оквиру операције Пидистел био је ипак највећи који је икад упућен у правцу Малте. У ноћи 10. августа прошао је кроз Гибралтар.

Борба која је почела следеће ноћи, памти се као еп о британској хладнокрвности. Славни завршетак приредио је амерички танкер Охајо, носивости 30 000 тона. Он је преносио најважнији терет операције: 11 000 тона пречишћеног петролеја и нафте. Да овај танкер није стигао на Малту, све би било узалуд и посада острва би била присиљена на капитулацију. Готово четрдесет пет наутичких миља западно од острва, Охајо је био погођен немачким торпедом, тако да су му мотори престали да раде и брод је почео полако да тоне. Подупрт с обе стране разарачима Лендбери и Спиди, танкер Охајо је с муком дотегљен у главну луку Малте, управо на време да истовари свој драгоцени терет.

tanker ohajo malta
Танкер Охајо упловљава у малтешку луку

Треће недеље октобра, немачко ваздухопловство поново је укључено у борбе против Малте. Али када је 23. октобра британска 8. армија почела са офанзивом код Ел Аламејна, наступила је нова, охрабрујућа атмосфера за Малту и савезничке позиције у области Средоземног мора. Водиће се још жестоке борбе и биће још тешких одрицања, али „историјска стена у старом светском мору“ пребродила је најтежу и најопаснију олују.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *