Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Херојска одбрана Стаљинграда

5
(1)

Град – име – појам

Смештен на десној обали Волге, тамо где река оштро заокреће у југоисточном правцу ка Каспијском језеру, Стаљинград је својевремено био важан индустријски, управни и саобраћајни центар са око пола милиона становника. Био је то велики град раширене, издужене површине (око 25 км) који је тридесетих година нагло порастао, али је по много чему задржао свој провинцијални карактер. Првобитно се звао Царицин, у част супруга руских царева. Јуна 1918. је совјетска влада послала тадашњег народног комесара за национална питања Стаљина, као опуномоћеног инструктора у Царицин како би ово стратегијски важно место задржао за Црвене и осигурао превоз жита са северног Кавказа за Москву. Стаљин је са успехом бранио град од Краснових козака који су више пута покушавали да га заузму, тако да је испунио свој задатак. Царицин је, касније (лето 1919) привремено пао у руке контрареволуционара, али се ситуација у међувремену променила у корист бољшевика, а Стаљин, који се одавно био вратио у Москву, посветио се другим стварима.

Стаљин у Царицину
Стаљин у Царицину

Двадесетих година, кад су градови у Совјетском Савезу добијали имена по водећим личностима, побринуо се тада моћни генерални секретар Комунистичке партије да Царицин као успомена на његово прво велико дело добије име Стаљинград. Између осталог и због тог свог имена је Стаљинград у лето 1942. постао поприште дуготрајних и невероватно оштрих борби у којима ни једна ни друга страна нису штеделе материјал и животе, дајући све од себе ради заузимања нечега што је, на крају, био потпуно разорени град. Јасно је да је, како за Немце тако и за Совјете, питање престижа постајало све важније. У почетку је Стаљинград за немачку Врховну команду био само из војних разлога прижељкивани циљ; хтели су да на крилима обезбеде пробој до кавкаских нафтоносних поља и да имају добру базу за операције у подручју Волге. Раздражен због изузетно јаког отпора Црвене армије Хитлер је ускоро био опчињен овим градом чије је име за њега имало готово магичну моћ. Пошто је освајање Москве и Лењинграда привремено одложено, Хитлер је освајањем Стаљинграда желео да још једном покаже целом свету супериорност немачке војске. Осим тога је Стаљинград, иако су градови као Саратов и Астрахан били подједнако важни за совјетску одбрану, имао за Стаљина и народ који је он водио посебан емоционални значај. Успоравање немачког наступања Совјети су искористили да што боље припреме одбрану дотад необезбеђеног града. Народ је на брзу руку почео да копа ровове и поставља препреке, да фабрике, зграде и подруме припрема за предстојеће борбе. Радници, студенти и сви мушкарци који су били на располагању сврстани су у народну милицију и стављени у стање приправности, док је око 100 000 људи на брзу руку евакуисано. Стаљин, који је издао наредбу да се град брани по сваку цену послао је новог начелника Генералштаба Васиљевског, и свог заменика генерала Жукова на сектор фронта код Стаљинграда да би на лицу места руководили операцијама. И Хрушчов, који је као политички представник помагао генералима Чујкову и Јерјоменку (Хрушчов је тада био члан Војног савета Стаљинградског фронта) играо је важну улогу у одбрани. Праве јунаке борбе за Стаљинград треба, међутим, тражити међу официрима, подофицирима и војницима и припадницима народне милиције који су бранили разорени град од непрестаних напада непријатеља. Херојски су се борили за сваку улицу, сваку рушевину, свако парче земље.

У поређењу са одбраном Москве крајем 1941, борбе за Стаљинград представљале су знатно више. Тада је – и то први пут – одбијен напад агресора и одузета му је шанса на брзу победу. Сада је, међутим, и психички и стратешки дошло до прекретнице другог светског рата. Иако се Стаљинград првенствено тицао Совјетског Савеза, његовог руководства и народа, победа Совјетске армије имала је далекосежне последице и за целу савезничку коалицију (где су ову вест свуда дочекали са великим одушевљењем), а нарочито за измучене становнике окупираних подручја Европе, који су у томе видели наду у крајње ослобођење.

staljingrad-bitka
Запаљени Стаљинград, 23. августа 1942.

Можемо да претпоставимо да су Стаљин на државничком, а Жуков и Васиљевски на војном пољу највише допринели победи код Стаљинграда, али је то, у суштини, ипак било заједничко дело руководилаца и војника и грађана, бораца и помагача који су се, сваки на свом терену, заложили целим својим бићем.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *