Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Искрцавање Савезника у Северној Африци

5
(1)

Операција Торч

Савезничка операција која је у историју Другог светског рата ушла под називом Торч (бакља), добила је име 24. јула 1942. Настала је као резултат опширне дискусије у англоамеричком Комбинованом одбору начелника генералштабова, која се водила о питању како са запада напасти Хитлерову тврђаву. Говорило се о британском предлогу преласка преко Ламанша током 1942. са циљем да се формира мостобран на северозападној француској обали, даље о извођењу операције код Рта добре наде да би се помогло британским војницима на Блиском истоку, и о искрцавању у северозападној Африци. Одлука је донета 24. јула о искрцавању у северној Африци, под шифрованим називом Торч. Искрцавање у северној Африци, у тадашњој француској колонији Мароко и Алжир, значило је упад у област која је на неки начин представљала средишну позицију између зараћених страна. Француске трупе које су тамо биле стациониране, налазиле су се под командом маршала Петена. Формално то је значило да су сарађивале са нацистичком Немачком. Али требало је очекивати да ће се Французи одрећи те сарадње и да ће у северној Африци тражити споразум са Савезницима.

Појавио се сложени политички проблем северноафричког десанта. Савезници, којима није било стало до борбе са Французима, морали су да учине све да француске трупе у Алжиру и Мароку што пре обуставе ватру на десантне снаге приликом инвазије. Први захтев у оваквој ситуацији био је да се десант, уколико је то могуће, не води под британском већ под америчком заставом. Генерал Двајт Ајзенхауер добио је врховну команду над савезничким снагама, а и његов заменик био је Американац, генерал Марк Кларк. Зар се Британци нису борили против Француза у Орану, Дакару и Сирији? Зар Французе неће да засмета да у својим прекоморским поседима виде Британце? Черчил је чак предложио да сви савезнички војници носе америчке униформе. На све тенкове и оклопна возила стављани су амерички знакови.

Војна проблематика овог десанта компликовала се и тиме што је по први пут у Другом светском рату требало да Британци заједно са Американцима изведу комбиновану операцију. Штаб је требало да чине британски и амерички официри, сваки од њих са различитом борбеном традицијом. На почетку – пише Ајзенхауер у својим мемоарима – високи официри обе земље стајали су један насупрот другом као „пси и мачке“. Али временом дошло је до добре сарадње. Није требало помирити само две националности, већ је требало усагласити рад по саставу различитих службених институција. Осим тога, време за припрему је било врло кратко. Гледано са војног аспекта, Савезници нису имали неких великих предности. Њихово једино упориште у непосредној зони искрцавања била је британска база у Гибралтару, која је осим морем била окружена и Шпанцима, за које се дуго није знало да ли их Франко на крају неће одвести на немачку страну. Несигурност у држање Шпанаца играла је такође своју улогу приликом припремања десанта у Мароку, јер је део ове области био шпански. Даље, комуникације за снабдевање савезничких снага биле су веома издужене тако да су их могле угрозити немачке подморнице. Ипак, најважније питање било је колико ратног материјала је потребно Савезницима за ову операцију? Операцијски план Торч добио је 9. августа свој први, али привремени облик. Била су планирана четири места за искрцавање: једно на атлантској обали у подручју Казабланке, и три на средоземној обали у подручју Бона, Алжира и Орана. Дискусије вођене о питању да ли се ова четири истовремена десанта могу извести, трајале су дуго и доводиле су до сталних несугласица између британских и америчких генерала. Председник Рузвелт и премијер Черчил састали су се 28. августа. Черчил се управо био вратио из посете Стаљину, који се жалио како западни савезници нису много учинили на отварању другог фронта, који би требало да растерети совјетско-немачки фронт. Черчил му је оптимистички наговестио да ће убрзо доћи до инвазије у северној Африци. То „убрзо“ је сада требало остварити. Черчил је своје људе бодрио да дају све од себе. Отприлике 5. септембра постигнут је основни споразум. Одлучено је да се инвазија изврши код Казабланке, Орана и Алжира, дакле три искрцавања, а не првобитно замишљена четири.

Maпа приказује места искрцавања савезничких снага.

Гледано с војног аспекта, ова одлука значила је да ће се операција Торч извести западније него што је у почетку замишљена. Искрцавање код Казабланке имало је предност што би се на атлантској обали Марока добила велика поморска лука са добрим везама у унутрашњости (железничка пруга) до луке Орана на обали Средоземног мора. Ако би Гибралтар отпао – на пример због шпанско-немачке акције – онда не би било алтернативне везе. Остане ли, дакле, Казабланка у операцијском плану, онда отпада Бон, што значи да ће се врх „бакље“ померати касније на исток. Напад на Тунис извео би се после искрцавања у Алжиру и Орану, а не истовремено. Цела операција Торч била је усмерена против Ромелове оклопне армије која је требало да се нападне са запада. Изгледало је да су Савезници својом одлуком од петог септембра учинили корак назад, да би после још јаче кренули напред према Тунису, и затим се бацили на Ромела, који се већ повлачио од Ал Аламејна. Наступање према Тунису требало је да првенствено изведу британске јединице. Западна десантна група, под командом генерал-мајора Џорџа Патона требало је да заузме Казабланку. Њен задатак је био утолико тежи, што је у јесени и зими искрцавање на атлантској обали због великих таласа било веома отежано. Централна десантна група, под командом генерал–мајора Лојда Фридендола требало је да изврши напад на Оран. Источна десантна група била је одређена за Алжир. Она се састојала од мешовитих британско-америчких снага, а била је под командом генерал-мајора Рајдера.

Осим чисто војних требало је решити и осетљиве политичке проблеме. Да би Французе у Мароку и Алжиру брзо принудили на обуставу ватре, Савезници су покушали наћи неку угледну француску војну личност која би Французе на то успела наговорити. При тражењу такве личности, важну улогу одиграо је амерички дипломата Роберт Марфи. Захваљујући њему, изабран је генерал Анри Жиро. Он је маја 1940. пао у заробљеништво, али је побегао из немачког логора. На свој начин он је подржавао маршала Петена и тако је могао да оде у Африку као призната личност ако се ради о преласку француских трупа на савезничку страну. Генерал Жиро, с друге стране, није припадао вишијском режиму, тако да је био прихватљив за Покрет отпора. Генерал Жиро је живео у вишијској Француској. Његова кућа је тамо била под војном присмотром, али је било могуће да се преко поверљивих посредника одржава са њим веза. Генерал-мајор Маст, француски командант Алжира, такође је одиграо важну улогу у контактима Савезника и Француза. Он је био човек који је предложио тајни састанак у Шершелу, месту отприлике сто километара западно од Алжира. У овом приморском месту, у вили једног француског богаташа, симпатизера Савезника, одржана је 21. октобра конференција. Делегација од пет Американаца под вођством генерала Кларка (ту је био и бригадни генерал Лемницер) кренула је 21. октобра подморницом из Гибралтара ка Шершелу. Како су стигли касно (била је већ зора, те подморница није смела да изрони при дневној светлости), искрцавање се морало одложити и Американци су остали дан дуже под водом. Французи и Марфи, који су били у вили, узалудно су чекали цео дан па су се вратили. Помоћу тајне радио-везе поново су позвани идуће ноћи да се врате у вилу. Генерал Маст је ту чуо да Американци припремају искрцавање у Мароку и Алжиру. Он је предложио Американцима да најпре крену на Тунис, а потом да пруже помоћ Французима на југу Француске. Американци су добили корисне информације о војној ситуацији у Алжиру и Мароку. Жироов положај регулисан је у одговарајућем писму генералу Ајзенхауеру. У писму је између осталог речено да ће Француска бити враћена у своје границе из 1939, да ће је Британци и Американци сматрати савезником, и да ће Французи у погодном тренутку преузети од Савезника команду у северној Африци. Генерал Жиро је почетком новембра напустио Француску у потпуној тајности. Прихватила га је француска подморница под америчком командом. Она је двадесет и четири часа била без икаквог радио–контакта, али ипак је 7. новембра један хидроавион преузео генерала Жироа и пребацио га у Гибралтар, где је Ајзенхауер у међувремену сместио свој штаб. Инвазија је била планирана за 8. новембар. Жироово расположење је најкарактеристичније изражено у његовом писму колеги генералу: „Не желимо да нас Американци ослободе, желимо да нам помогну да се ослободимо, што није исто“. Генерал Ајзенхауер у својим мемоарима описује како је тешко било Жироа довести дотле да учествује у ослобађању северне Африке, а да сам не командује. Док су се вршиле последње припреме за инвазију, дошао је са француске стране из Алжира предлог да се искрцавање привремено одложи.

Iskrcavanje americkih snaga
Искрцавање америчких снага у близини Алжира

У рано јутро 8. новембра Американци су на три места ступили на тле северне Африке (Казабланка, Оран и Алжир). У четири часа по Гриничу, јединице генерала Патона почеле су искрцавање на три тачке дуж мароканске обале, с обе стране Казабланке. Срећна околност за Савезнике била је што је време, упркос лошим прогнозама за тај дан, „допустило“ искрцавање. Следећег дана је већ било горе па је пристизање појачања било отежано. А резерве су баш овом западном искрцавању биле потребне, јер су Французи местимице пружали жесток отпор, као, на пример, код Пор Лиотеја. Поред тога била је прекинута и радио-веза са савезничком командом у Гибралтару. Отпор су нарочито пружиле француске јединице под командом гувернера Марока, генерала Ногеа.

Док је тако било код Казабланке, савезничком искрцавању у Орану Французи су ту и тамо пружали отпор. Због тога је тек 11. новембра Американцима пошло за руком да заузму град. У Алжиру је већ ишло лакше. Генерал Маст је знао – мада не потпуно – савезничке намере, а и француски врховни командант у северној Африци, генерал Жуен био је – не сувише отворено – на страни Савезника. Алжир је брзо пао у савезничке руке.

Американци су и генерала Жироа довели у северну Африку. Он је 9. новембра у друштву генерала Кларка дошао у Алжир да би Французе уверио у нужност преласка на страну Савезника. Његов позив преко радија није имао неког нарочитог ефекта. У моменту када се Савезницима учинило да је генерал Жиро у суштини „мачка у џаку“, појавио се други човек. Понудио се наиме други француски војник: адмирал Дарлан, други човек војног кабинета из Вишија. Он је још раније био узет у обзир за сарадњу и требало је да се нађе у Алжиру. Генерал Кларк, Ајзенхауерова десна рука, успоставио је контакт са њим. Дарлан је 10. новембра наредио свим француским јединицама и њиховим командантима да престану отварати ватру на Савезнике. На то је маршал Петен одмах опозвао адмирала Дарлана са положаја. То, међутим, није могло да оповргне његову наредбу. Французи, који су желели такво наређење од легитимних представника, а не од неког „устаника“ као што је Жиро, заиста су одложили оружје.

Наредба је за сектор где се искрцавао Западни десантни одред дошла на време. Америчке снаге генерала Патона припремале су се за напад на Казабланку, и очекивало се да ће доћи до жестоких борби. Да је искрцавање у Мароку наишло на најжешћи отпор показују и претрпљени губици. Савезници су имали 530 погинулих. Највише је погинуло Американаца, њих 526, и то углавном код Казабланке (337). Британци су укупно изгубили четири мртва и 11 несталих. Француски губици процењени су нешто већим. Америчка надмоћ у овој операцији се јасније не може приказати. Док су у Мароку и Алжиру борбе обустављене 12. новембра, у Тунису су ствари стајале друкчије. Продор Американаца, а поготову Британаца, сада је био усмерен према истоку, ка немачко-италијанској оклопној армији и 8. британској армији, која је победила код Ел Аламејна. Источно од Алжира 11, 12. и 13. новембра настављена су искрцавања како би се обезбедило наступање према Тунису. Напад је настављен, и 16. новембра пређена је алжирско-туниска граница. На северу Туниса извршен је први савезнички падобрански десант, а крајем новембра формиран је нови британски фронт на пола пута између алжирске границе и обале на југу, на којој је главни град Тунис био један од најважнијих циљева напада. Још од самог почетка операције Савезници су се бојали да ће брза интервенција Немаца покварити њихов план и да ће без много мука придобити за себе Французе у северној Африци. Шпански напад на Гибралтар је изостао. Диктатор Франко није се усудио напасти Савезнике. На прави отпор Савезници су наишли тек у Тунису од немачко-италијанских снага. Немачке трупе су дан после савезничког искрцавања доведене са Сицилије у Тунис. Положај Сицилије омогућавао је тамошњим осовинским поморским и ваздухопловним снагама да брзо интервенишу у правцу северне Африке. Британске јединице под командом генерала Андерсона, морале су добити у времену. Како транспортни бродови Источног десантног одреда нису били велике носивости, генерал Андерсон није имао баш много материјалних резерви на располагању. Нарочито није имао довољно возила, а група од Алжира до Туниса није била употребљива. Поред тога је у новембру и децембру 1942. пало необично пуно кише, па су авиони били готово неупотребљиви јер није било тврдих стаза за слетање и полетање. Несигурност је владала и у погледу држања француских јединица источно од Алжира.

Генерал Андерсон са своје три пешадијске бригаде и једном оклопном бригадом лаких тенкова у свом маршу ка истоку све више је наилазило на немачке трупе пребачене са Сицилије. То је на крају значило стабилизацију фронта. Крајем новембра и почетком децембра фронт је у Тунису стабилизован. Савезници даље нису могли. У међувремену су Британци добили америчко појачање. Када је оно стигло, изведен је 24. децембра напад у правцу Туниса. Прогнозе су се заснивале само на савезничкој предности у артиљерији. Рђаво време је, међутим, све више отежавало борбена дејства.

Два дана пре овог напада, генерал Ајзенхауер је обишао фронт. После заморног пута по пљуштећој киши видео је како четири војника покушавају да из блата поред пута извуку мотор са приколицом. Борба са мочваром је била узалудна, на крају су војници отишли оставивши мотор још дубље у блату него што је пре био. „Овај случај“, каже Ајзенхауер, „навео ме да за извесно време одложим напад“. Последица те одлуке била је стабилизација фронта у Тунису. Одбрана је појачана америчким трупама. У Гафси, на југу, амерички падобрански одред прикупио је раштркане француске јединице које су бочно осигуравале напад.

fransoa-darlan
Француски адмирал Франсоа Дарлан

Истог дана, 24. децембра, када је обустављена савезничка офанзива у Тунису, убијен је и адмирал Дарлан. Нестанком Дарлана са политичке и војне позорнице, отклоњене су многе сметње и створени повољнији политички услови за зближавање између француских представника у северној Африци и генерала де Гола. Крајњи резултат операције Торч био је успостављање линије фронта од Бизерте на северу до Гафсе на југу. Савезници нису до краја остварили планирану операцију, већ су били приморани да је одложе за пролеће и да изврше накнадне измене у својим плановима.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *