Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Лов на Пустињску лисицу

5
(2)

Успеси Британаца после августа 1942.

Већ неколико дана пошто је Монтгомери преузео команду над 8. армијом, Черчил је приметио да је код савезничких јединица у Африци почео да веје нови дух оптимизма и самопоуздања. Као и његов велики противник Ромел, Монтгомери се стално налазио међу својим јединицама и покушавао је да им подигне морал. Не треба занемарити чињеницу да је генерал Александер, који је уосталом носио и крајњу одговорност, на разуман начин подржавао Монтгомерија у његовим многобројним захтевима. Они су проистицали из опширног програма реорганизације и преобуке јединица, којег се Монтгомери енергично придржавао. Појачања су стизала, увежбавана су и прописно тестирана; много се водило рачуна о исправности и сигурности моторних возила.

Генерал Бернард Монтгомери, комадант британске 8. армије

Борба код гребена Алам ал Халфе била је прво одмеравање снага између Монтгомерија и Ромела. Нови савезнички положај биран је веома пажљиво. Са северне стране граничио се морем, а са јужне стране, шездесетак километара даље, почињала је депресија Катар која је била непроходна за тенкове. Ромел дакле није био у могућности да изведе једно од својих познатих обилазака савезничког распореда. Поред тога, чини се да је британској обавештајној служби пошло за руком да Немцима убаци у руке лажну теренску карту на којој је непроходни терен означен као погодан за тенкове.

Ромел је у међувремену дошао до закључка да се однос снага мења на његову штету, па је стога одлучио да поново крене у напад. Његова офанзива почела је 31. августа. Прво је испитао положаје на северу, али тиме ништа није постигао. Италијани су претрпели тешке губитке тражећи пут кроз минска поља, а и Немци који су исто покушали ноћу, слабо су напредовали.

Осим тога, британско ваздухопловство предузело је жестоке нападе на Ромелове трупе, које су због тога биле приковане у месту. Напад на гребен Алам ал Халфа потпуно је пропао. Пустиња је била пуна стена и скривених артиљеријских батерија, као и тенкова. Монтгомери је у овим борбама изгубио 1750 људи. Мада је био у стању да гони противника који се повлачио, закључио је да за то још није дошло време. Наставио је са појачавањем својих јединица и, истовремено, наредио авијацији да што више омета непријатеља. Превласт коју су Савезници изборили у ваздуху имала је важан утицај на будуће операције у северној Африци. Омогућила је, на пример, да се Малта поново могла користити као поморска и ваздухопловна база (па и за британске подморнице), а то је проузроковало све тежу ситуацију на осовинским поморским комуникацијама за Либију, којима се снабдевао Ромел. Није ништа помогло што су Немци покушали да упуте своје конвоје преко Грчке и Крита. Британска авијација из Египта уништавала је ове конвоје, а ни британске подморнице нису остајале беспослене у овом делу Средоземног мора. Залихе, због којих је Ромел беснео, биле су све мање, а још пре битке код Алам ал Халфе покривале су једва петину његових потреба. У свој дневник Ромел је забележио да му се војска топи, а италијански министар иностраних послова гроф Ћано цинично је приметио да ће се афрички фронт сам од себе решити, јер, ако губици остану тако високи, ускоро више неће бити ни бродова за снабдевање. Дакле, Ромелу је било онемогућено да појача своје јединице пре него што почне нова битка коју је свако очекивао. Подручје где је овог пута требало да се одмере снаге спречавало је Ромела да примени свој чувени маневар опкољавања. Јер, положај код Ел Аламејна налазио се између потпуно непроходног земљишта. Поред тога су за време претходног затишја Британци поставили дубока минска поља, тако да су се јединице морале кретати врло споро и опрезно и самим тим је изненадни напад био немогућ. Бројни однос снага био је у корист Монтгомерија. Почев од пешадије: обе стране располагале су са по седам дивизија, али италијанске јединице у саставу осовинских снага, мирне душе, су се могле сматрати инфериорним и по борбеној способности и по моралу. Британска артиљерија је са 2200 оруђа била знатно надмоћнија од немачке која је имала око 1500 „цеви“. Даље је Ромелу остало 475 тенкова насупрот 600 британских. Монтгомери је могао да ангажује против Ромела 1200 авиона, док је овај имао једва 700. Обе стране су у прве редове стављале пешадију, а тенкове држале у резерви. Британци су за напад чекали млад месец. У ноћи 23. октобра 1942, када Ромел није био у Африци већ у Немачкој, у болници, почео је изненадни савезнички напад. Немци су били хендикепирани Ромеловим одсуством, мада је његов заменик генерал Штуме чинио све што је могао. Штуме је, додуше, већ два дана касније погинуо и Ромел, који се на Хитлеров захтев вратио на фронт, поново је преузео команду. Монтгомери је на рафиниран начин разгласио да је свој главни напад планирао на југу. Мајсторски се при томе користио маскирањем снага и средстава, постављајући већи број лажних тенкова и топова. А баш на северу нападала је главнина британске 8. армије. Напред је ишла пешадија. Инжењерија је уклањала мине да би у минским пољима отворила пролазе за тенкове који су наступали.

Valentine_tank_Mk3_desert
Британски тенк Valentine

Битка се водила на тешком и скоро непроходном терену, где су владале несносне врућине. Путева готово није било, али било је песка, несагледиво пуно песка. И то песка који се сијао на сунцу и наносио бол очима, који је некад ношен ветром стварао џиновске облаке који су смањивали видљивост, прекидали покрете и засипали самоходне топове, тенкове и камионе.

Монтгомери је прву етапу битке оценио као „борбу изнуравања“. Тада су у борбу бачене резерве, нарочито оклопне. Свака страна је очекивала да ће последњим резервама задати одлучујући ударац другој страни. Прво су резерве ангажовале осовинске снаге. Нарочито оштра исцрпљујућа борба водила се код гребена Кидниј, где су 27. и 28. октобра у борбу били укључени сви расположиви немачки и италијански тенкови. Цео гребен био је у диму. Ту и тамо загрмели би топови који су били усмерени ка небу или хоризонту, свуда наоколо била су разбацана оклопна кола и тенкови, неки разорени, а неки напуштени од своје посаде пошто су им гусенице биле покидане. Пробијене препреке од бодљикаве жице пружале су чудан изглед, а свуда около налазили су се угљенисани делови опреме. Усред овог пакла од ватре, песка, дима и врућине, чекали су припијени уз врело тле војници да крену у још један јуриш.

Бесомучни немачко-италијански противнапади, којих је било пет, нису уродили плодом. Авијација је вршила концентричне нападе на тенковске колоне и зауставила их на самом почетку. Губици су били огромни: после Ел Аламејна тенкови Осовине нису више представљали озбиљнију опасност. Мада је исход прве етапе битке сам по себи био успех, Монтгомери је ипак схватио да су борбе застале у песку и ту се угасиле. Зато је смислио нови потез, и најзад донео смелу одлуку базирану на његовом самопоуздању и на поверењу у сопствене јединице. Још док су Немци нападали његове положаје, приметио је да им недостаје силине удара. Зато је повукао део својих јединица – не зато што је на то био присиљен, већ зато што је њима појачао резерву за одлучујући продор који јс за неколико дана намеравао да изведе. Нови план за напад добио је шифровани назив Суперчарџ. До краја октобра завршио је припреме. Прво је покушао пробој близу средоземне обале. Тамо су Аустралијанци одсекли неколико немачких батаљона, али је Ромел брзо реаговао (и још увек снажно) и довео своје последње дивизије на саму обалу, између осталог и због тога што се бојао да не изгуби пругу и пут који воде уз обалу и око којих су се обе Стране толико бориле. Операција Суперчарџ предвидела је продор јужно од главних немачких снага. При томе је новозеландска дивизија ишла на челу. Напад је почео у ноћи 3. новембра после снажне артиљеријске и авијацијске ватрене припреме. Савезницима је пошло за руком да изврше пробој и да наставе наступање кроз насталу брешу у осовинском распореду.

Још једна очајничка мера преостала је Ромелу. Ужурбано је дуж пута код Сиди Абд ал Рахмана организовао нови положај за борбу против савезничких оклопних јединица, чиме је британским бригадама нанео велике губитке. Ипак су британски тенкови напредовали кроз још увек отворени пролаз и на том месту су се водиле последње жестоке тенковске борбе. Извиђање из ваздуха потврдило је следећег дана да заиста више нема сумње: Ромел је у потпуном повлачењу. Спасао је само своје сопствене трупе. јер није више имао довољно моторизације да са собом поведе и четири италијанске дивизије. Савезници су сад све што је још могло да вози и лети искористили за гоњење. Али Ромел се кретао брже од својих гонилаца. Када му је Хитлер саопштио да може да се повуче до положаја код Фуке, сто километара од Ел Аламејна, Монтгомери је већ одавно био прешао ово место! Била је то изврсна победа. Ро

оборени британски авион
Британски авион, уништен италијанском противавионском ватром

мел је изгубио на стотине тенкова, 60 000 људи, што мртвих, што рањених, што заробљених, и највећи део свог ионако оскудног материјала. Његов најугледнији командант, генерал Ритер фон Тома био је међу заробљенима као и девет италијанских генерала. Черчил је по први пут допустио да у Британији звоне звона у част победе. У својим мемоарима он је написао: „Пре Аламејна никад нисмо имали победу, после Аламејна никад нисмо имали пораз.“

Темпо савезничке офанзиве није успораван. Тобрук је пао 12. новембра, Бенгази 20. новембра, а три дана касније Савезници су били испред Ал Агајле, где је Ромел још једном покушао да организује одбрану. Дакле, наступни марш од 1200 км за три недеље. Код Ал Агајле Монтгомери је мало застао да би боље организовао и побољшао снабдевање, а 13. децембра прешао поново у напад. Ромел је брзо напустио положаје код Ал Агајле и повукао се за даљих 400 км, до Буерата, где се и задржао. Био је само 300 км удаљен од Триполиса.

Монтгомери се није задовољавао да заузме само Триполис већ је хтео одмах да се пробије и до утврђене линије Марет, која се налазила иза туниске границе. Укупно је за то требало да пређе 800 км. Монтгомери је сва моторна возила 10. корпуса пребацио у 30. корпус који је имао да изведе овај дуги марш. С обзиром да је 30. корпус сада располагао великом покретљивошћу, очекивало се да би тај пут прешао за отприлике десет дана, имајући у виду да неће наићи на већи отпор. И овај рискантни план у потпуности је успео. Положаји код Буерата нападнути су 15. јануара 1943, а 23. јануара тешко оштећени Триполис пао је у британске руке. Четвртог фебруара јединице 8. армије избиле су на туниску границу, пошто су за три месеца превалиле две хиљаде километара. Генерал Александер, командант британских снага на Блиском истоку, сматрао је оправданим да упути телеграм Черчилу: „Сер. Наређења која сте ми дали 10. августа 1942. су извршена. Непријатељи Његовог Величанства, заједно са опремом, потпуно су протерани из Египта, Киренајке и Триполитаније. Чекам ваша даља наређења.“ Отприлике у то време, крајем јануара 1943. пријавила се Монтгомерију, у Триполију, једна одрпана али поносна група Слободних Француза, под командом генерала Леклерка. Енергични генерал Леклерк је месецима раније кренуо са својим људима из рејона језера Чад и уз страховиту оскудицу прокрстарио Сахару. Ова група ватрених бораца ушла је у састав 8. армије и под Монтгомеријевом командом активно учествовала у ослобађању Туниса.

ДСР2

 

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *