Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Немачка велика офанзива 1942.

5
(1)

Немцима треба нафта

„Потребни су ми угаљ и гвожђе Доњеца и нафта Кавказа, или могу да наредим прекид рата“. Ове речи Хитлер је понављао све време немачког ратовања у Совјетском Савезу. Оне су га опседале и прогањале, а довеле су до једног од најтрагичнијих догађаја немачке ратне историје: до тоталног уништења 6. армије под генералом – касније фелдмаршалом – Фридрихом Вилхелмом Ернстом Паулусом. Нова офанзива према Стаљинграду и Кавказу, шифровано названа План Блау, требало је да оствари Хитлеров сан, без обзира на жртве. Совјетско-немачки фронт дугачак 3680 км држале су четири немачке групе армија: Група армија Север и Центар (фронт Лењинград-Москва) и Групе армија А и Б, настале из Групе армија Југ, које су држале остатак издужене линије фронта. Ове две последње групе одређене су да изврше План Блау и, најзад, остваре стари немачки сан: „Drang Nach Osten” (надирање ка Истоку). Совјетски Савез није требало само бацити на колена, него је требало једном заувек да се рашчисти са омраженим „варваром са Истока“. Група армија Б, коју је предводио генерал гроф фон Вајкс цур Глон, требало је да се преко града Вороњежа пробије до обала Дона, а затим на југ, „окрећући“ се са Доном према Волги, да би се најзад пробила до Стаљинграда.

nemacka-velika-ofanziva-1942
Немачки војници прелазе Дон преко помоћног моста.

Група армија А под командом фелдмаршала Вилхелма Листа наступила би уз Групу армија Б. Иза ове две групе армија следиле су четири сателитске армије у широком фронту, и то две румунске, једна италијанска и једна мађарска.

Цела операција била је усмерена на то да се непријатељске трупе униште у великој окуци реке Дона, на прилазима Стаљинграду и да се затим освоје нафтоносни извори Кавказа. Стаљинград је у почетку био још споредан циљ. Пре него што је, 8. јуна 1942, почела немачка летња офанзива, полазна линија фронта била је источно од градова Курск и Харков. Поново су се немачки тенкови почели котрљати преко бескрајне совјетске територије. Почетак офанзиве је одређен за 28. јун 1942: доста касно! Велика летња офанзива требало је, у ствари, да почне у мају, али су противофанзива Совјетске армије код Харкова, заузетост авијације на Криму и рђаво време (све време је лила киша па су се немачке армије морале поново да боре и са блатом) проузроковали знатно одлагање офанзиве. Генерал Паулус и његова 6. армија имали су велики удео у отпору овој жестокој совјетској противофанзиви. Кад су се борбе крајем маја 1942. стишале, плен немачких армија у овом сектору источног фронта је по њиховим изворима био поприличан: 215 000 ратних заробљеника, 1812 топова, 1270 тенкова, 542 оборена авиона. Две совјетске армије – више од 22 дивизије биле су уништене. Кад је Врховна команда хтела да упозори Хитлера на опрез у летњој офанзиви због бројности совјетских снага – 2 000 000 људи на централном (Москва) и јужном (Стаљинград–Кавказ) делу фронта – узвикнуо је бесно: „Рус је мртав!“ „Руски медвед“ је можда био ошамућен – али мртав сигурно није био. Хитлер је тек имао да осети оштрину његових канџи.

nemacka-velika-ofanziva-1942-2
Немачке оклопне и моторизоване јединице које су брзо напредовале ка Стаљинграду дизале су огромне облаке прашине који су се надалеко видели.

У план Блау укључено је сто дивизија Немаца и њихових савезника и 1500 од 2750 авиона, колико их је укупно било на источном фронту. Насупрот немачким армијама стајало је 120 до 140 совјетских дивизија под командом маршала Тимошенка. „Рус је мртав“ – Хитлер је у почетку имао разлога да верује у ту сулуду идеју. Немци су се пробијали брзим темпом. Огромна ратна машинерија кретала се брзо ка истоку: маса тенкова, војника, камиона, коња и топова кретала се кроз украјинска житна поља и преко донске степе. Огромни облаци прашине пратили су немачку армију, највише због гусеница на тенковима, тако да су Совјети могли да их виде на одстојању од шездесет и више километара. Тако је немачка војска из далека објављивала своје стравично наступање и своја уништавања. Немачка 4. оклопна армија из Групе армија Б као прва је код Курска пробила совјетске положаје. Тенкови ове армије су већ 6. јула на Дону готово потпуно заузели град Вороњеж, а током првих седмица јула су немачки успеси у великој окуци Дона били тако убедљиви да је Хитлер био у пуном победничком заносу. Од пада Француске више није био тако добро расположен. „Рус је побеђен!“ – изјавио је шефу свог Генералштаба Францу витезу фон Халдеру. Тај оптимизам навео је Хитлера на заиста фаталну промену свог операционог плана. Подељене су Групе армија А и Б, које је требало да се заједно пробију у правцу Стаљинграда, после чега би Група А – вероватно у пролеће 1943 – кренула даље ка Кавказу.

Хитлеров нови план Вајзунг 45 – датирао је од 23. јула 1942. Тог дана је град Ростов на Азовском мору пао у руке Групе армија А. А ова група армија, тако је писало у Хитлеровој директиви, морала је одмах да настави ка Кавказу, ка нафти. Да би појачао Групу армија А, Хитлер јој је придао велики део 4. оклопне армије, која је била у саставу Групе армија Б. На тај начин одузео је 6. армији велики део њене тако импресивне пробојне снаге. Група армија А, потпомогнута 1. оклопном армијом и тенковима узетим од Паулуса, ушла је дубоко у Кавказ. Немачки тенкови су код Мајкопа дошли до кавкаских нафтоносних поља, а 21. августа су немачки планинци заболи нацистичку заставу на врх Елбруса. Хитлер је био на врхунцу самопоуздања. Већ је себе сматрао газдом огромног совјетског резервоара нафте. Онда је део тенкова и људства Групе армија А послао поново на север према Стаљинграду. Кавказ је сад био у његовом домену (груба грешка) и сад је требало да се армије концентришу на Стаљинград. Први озбиљни напад немачких армија на Стаљинград почео је 19. августа 1942. Немачка 6. армија је са Дона кренула ка Волги. Неколико дана касније, 23. августа, је 14. оклопни корпус 6. армије дошао до Волге, а тиме и до северних предграђа Стаљинграда. У совјетској одбрани направљен је отвор кроз који су Немци могли да дођу право до града. Са југа су се приближавали тенкови узети од јединица са Кавказа – 4. оклопна армија. Али пре напада на Стаљинград требало је да немачка операција уништи град. Бомбардовање је трајало три дана: 23, 24. и 25. августа 1942. Бомбе су као киша падале на фабрике, куће, зграде. Здања су претворена у прах и пепео или су горела као гигантске бакље. Резервоари са нафтом дуж Волге претворили су се у јединствену горућу масу, облаци црни као угаљ дизали су се ка врелом августовском сунцу; горућа нафта расула се по Волги па је изгледало као да река гори.

У граду је хиљаде грађана погинуло. Али Совјети су издржали. Фабрички радници су бацали своје алате и узели су пушке; жене су уз мушкарце стајале на барикадама; тенкови су право из фабрика ишли на фронт. Хиљаде и хиљаде мушкараца, жена и деце, који су били или сувише стари, или сувише слаби или сувише млади да се боре, покушавали су да се пребаце на „сигурну обалу“ на свему што је могло да плови Волгом. Градски партијски комитет објавио је 25. августа 1942: „Другови и грађани Стаљинграда! Никад нећемо предати наш родни град пљачкашким хордама Немаца. Свако од нас мора да да све од себе како би одбранио наш вољени град, наше куће, наше породице. Од сваке улице направимо барикаду; од сваког рејона, сваког блока, сваке куће направимо неосвојиву тврђаву…“

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *