Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Верден на Волги

5
(1)

Неуспела немачка офанзива

„Хтео сам да дођем до Волге, и то на одређеном месту и код одређеног града. Тај град случајно носи Стаљиново име. Али немојте да мислите да сам из тог разлога отишао тамо – могло је да буде и неко друго име. Марширао сам до тамо зато што је то веома важно место. Ту се, наиме, може да одсече тридесет милиона тона саобраћаја од којег је готово девет милиона тона нафте. Сва пшеница из огромних пространстава Украјине и из Кубана слива се овде да би се транспортовала на север; то је огромно место за претовар. То место сам желео да узмем. Ви знате да смо ми веома скромни – али ми смо га и узели! Тамо сад постоји још само мало гнезда отпора. Неко ће можда да пита: „Зашто се онда не борите брже?“ Зато што не желим да тамо буде други Верден већ се радије борим малим ударним трупама. Време при том, све у свему, не игра улогу. Ниједан брод више неће запловити Волгом. А то је најважније!“

staljingrad-bitka-2
Борба на живот и смрт водила се и у разореним фабричким халама.

Ове „скромне“ речи је Хитлер 8. новембра 1942. упутио својим старим друговима у пивници у Минхену, где су се сећали неуспелог пуча од 1923. Већ у септембру је Стаљинград био одсечен као један од најважнијих совјетских саобраћајних центара. Град је био под тешком артиљеријском ватром, бомбе су падале као пахуљице у руској зими, велики део града био је у рушевинама, а северно и јужно од Стаљинграда су Немци дошли до Волге. У том тренутку било је постигнуто оно „најважније“ – „ниједан брод више не плови Волгом“.

Али због чега онда још ти масовни напади (које ни у ком случају нису изводиле „мале ударне трупе“)? Зашто је главни део Групе армија Б (6. армија Паулуса) и нове резерве слао у град, док је заштита бокова била поверена крајње сумњивим снагама? Стаљинградско подручје било је од веома важног стратешког значаја, иако је сама ратна индустрија града добрим делом била онеспособљена. Могло би чак да се каже да је превласт над овим делом Волге била од основног значаја за повољан исход офанзиве на Кавказу: противофанзива совјетских снага из овог рејона могла би да одсече Кавказ, а за немачке јединице, које би могле да буду нападнуте с леђа, постојала би само могућност за повлачење преко Крима. Да би се то спречило, требало је искључити из борбе совјетске снаге у подручју Стаљинграда. Ради тога, заузимање града не би било довољно, па чак ни одлучујуће. Међутим, за опкољавање целог овог подручја Хитлер није имао довољно снага, и то сигурно не у време кад је хтео истовремено да изводи и операције на Кавказу. У суштини, није му остајало много могућности осим фронталног напада на сам град. Војни ризик је био велик, и то је он знао. Он је, међутим, ризиковао као и толико пута до тада. Био је убеђен да би пад Стаљинграда био морални ударац од којег се Совјетски Савез не би тако лако опоравио. Осим тога би онда постојала могућност да Јапан објави рат Совјетском Савезу и да Турска („с друге стране“ Кавказа) одустане од своје неутралности што би било од великог значаја за даљи исход рата на Блиском истоку. Стаљинград је за Хитлера постао опсесија. Био је спреман да због тога заустави муњевити рат и да своје јединице са других делова фронта пошаље у густо насељени град са његовим удолинама и стрмим обалама, како би тамо учествовали у борби на коју нису били навикли и за коју нису били припремљени. Био је спреман да километар као меру за одстојања замени метром и да од плана Стаљинграда направи најважнију карту у Врховној команди. Он је од Групе армија А изузео 4. оклопну армију и велики део авијације и упутио на фронт код Стаљинграда. Истовремено је ослабио бокове Групе армија Б, поготову на Дону.

staljingrad-bitka-3
Немачки командир посматра нафтна поља у пламену

У борбама за Стаљинград Немци су ангажовали више дивизија доведених са других делова фронта. Нарочито је било рискантно скидати јединице са бокова Групе армија Б. Тако су бокове, у касну јесен, скоро сасвим морале да штите трупе немачких савезника, које су, између осталог, због недовољног и застарелог наоружања, имале веома ограничене борбене способности. На Дону од Вороњежа до Стаљинграда налазиле су се 2. мађарска армија, 8. италијанска армија и 3. румунска армија Димитрескуа која је такође била узета из Групе армија А. Јужно од Стаљинграда била је 4. румунска армија Константинескуа која је бранила десни бок Хотове 4. оклопне армије.

Хитлерова опсесија одразила се и на његово држање према потчињенима. Како операције на Кавказу нису ишле тако глатко како је он то желео, морали су не само многи нижи команданти да напусте бојиште него су и на врху многи морали да плате данак. Разочарења због неуспеха на Кавказу, одакле је толико јединица пребачено за Стаљинград, сручило се на главу команданта Групе армија А фелдмаршала Листа. Кад га је генерал Јодл, начелник Генералштаба немачких оружаних снага бранио јаким аргументима, и он је пао неко време у немилост. Фелдмаршал Лист је смењен. Следећа личност која је смењена био је фелдмаршал Халдер, начелник Генералштаба копнене војске. Он је већ дуже време био у сукобу са Хитлером и расцеп је тешко могао да се избегне. О тачном поводу за Халдеров пад круже многе приче; он није сасвим јасан. Важнији је, међутим, дубљи узрок: Халдер је (понекад отворено протестујући) морао са жаљењем да гледа како Хитлер рату даје све више лични карактер и како се све више смањује улога Генералштаба, поготово кад је крајем 1941. осим врховне команде над немачким оружаним снагама преузео и врховну команду над копненом војском. Напетост између каплара-Фирера и професионалних официра старе школе расла је због тога све више, поготово око операција у Совјетском Савезу. Халдер је смењен 24. септембра 1942. уз саопштење да је сада био потребан такав руководилац копнене војске који није поседовао само војне способности, већ и велику веру у идеју националсоцијализма, што се од Халдера није могло очекивати. Замашне немачке операције на југу нису побољшале ситуацију на северном и централном делу источног фронта. Однос снага померао се све више у корист Совјетског Савеза. Црвена армија је формирала резерве таквог обима какве Немачка није могла да има. Упркос томе, Хитлер није хтео ни да чује за скраћивање кривудаве линије источног фронта, и то повлачењем из подручја источно од Смоленска и око Демјанска. Напротив, слагао се са скраћењем фронта – али само северозападно и југозападно од Москве. Убрзо се испоставило да о томе не може бити ни говора. Упркос жестоким борбама са обостраним тешким губицима, немачке акције и совјетске противакције код Москве и Лењинграда остале су у лето и јесен 1942. локалног карактера, без неког стратегијског битног померања линије фронта. Отуда се код Лењинграда ситуација није битно променила. Велико поприште борби било је 1942. на југу Совјетског Савеза на Дону и Волги, и на Кавказу.

staljingrad-bitka-4
Немачка пешадија у нападу, уз подршку јуришне артиљерије.

Као и поход на Стаљинград, и немачки напад на Кавказ је у почетку текао сасвим повољно упркос смањеном броју снага. Армијска група Руоф (17. армија и 3. румунска армија) и фон Клајстова 1. оклопна армија, из ваздуха потпомогнута делом 4. ваздушне флоте, која је оперисала и код Стаљинграда, прошле су почетком августа широким фронтом и брзим темпом кроз Понто-Каспијску низију ка југу, пошто су крајем јула прешле Дон и заузеле Ростов. Само се дуж бројних река и речица могло говорити о неком совјетском отпору. Већина совјетских трупа повлачила се пред Немцима у правцу Кавказа. По несносној врућини, и до 50°С, Немци су за четрнаест дана прешли растојање од неколико стотина километара. Осмог августа је Руоф био пред Краснодаром, на доњем току Кубана, а фон Клајст (преко горњег тока Кубана) пред Мајкопом, чувеним по својим нафтоносним пољима која су се налазила нешто јужније. Деветог августа су ова два града освојена. Одмах се, међутим, појавила сумња у вредност Мајкопских нафтоносних поља: густи, црни облаци дима сведочили су да су Совјети радије спаљивали нафту него да је пусте да падне у руке Немцима. Чим је освојено мајкопско нафтоносно подручје (доведен је тим немачких специјалиста да спасе што се спасти може) и полуострво Таман (преко кога је могао да се оствари контакт с немачким трупама на Криму), требало је да група Руоф преузме на себе цело кубанско подручје, а да се 1. оклопна армија концентрише на источнији део Кавказа. Стратегијски циљ за једне била је црноморска обала, а за друге нафтоносна поља Грознија и Бакуа, који првобитно није био у плану. Освајање ових нафтоносних подручја било је тим неопходније што се испоставило да су инсталације и резерве код Мајкопа биле готово сасвим уништене. А недостатак нафте је Немцима почео да прави све озбиљније проблеме: 1. оклопна армија је већ морала да успори наступање због недостатка горива. Нова етапа немачке офанзиве на Кавказу почела је 18. августа, иако полуострво Таман тада још није било заузето. Немцима се журило, али су све мање имали осећаја за оно што је људски и технички било могуће. Са ограниченим (а уз то још и подељеним) снагама и лошим снабдевањем, јер је Ростов остао далеко иза њих стотинама километара, нису се могли реализовати постављени циљеви напада. Стратешки циљеви још нису били постигнути, а баш тамо где су били на дохвату руке, отпор совјетских јединица – које су биле боље навикнуте на брдовите терене – постајао је јачи. А шта ако Совјетима не успе да задрже Грозниј и Баку? Имајући у виду судбину Мајкопа, није било тешко погодити шта ће се десити са нафтоносним пољима Грознија и Бакуа. Али „ако не добијем нафту из Мајкопа и Грознија, мораћу да наредим прекид рата“ – рекао је Хитлер. Мајкоп је већ био изгубљен, а као и пред Стаљинградом, Хитлер није могао да бира решења.

Крајем августа и почетком септембра. Немци су још постизали неке успехе. Они су 30. августа стигли до Анапе на Црном мору. У ноћи између 1. и 2. септембра успостављен је на Таманском полуострву контакт са јединицама са Крима, због чега је било могуће да се на Кавказ упути једна немачка и пет румунских дивизија. После тога, 6. септембра, пала је база совјетске Црноморске флоте Новоросијск, који се налази нешто јужније од Анапе. Више на истоку, немачки алпинци дошли су 22. августа на највиши врх Кавказа, Елбрус. Крајем августа немачке снаге које су наступале уз реку Терек пробиле су се до на десетак километара од Грознија.

Али тиме је продор немачких снага био завршен и у брдима Кавказа. Почео је крвави позициони рат на целом Кавказу. Око важних лука Туапсе и Сухуми водиле су се дуге и жестоке борбе. Уз помоћ Црноморске флоте (снабдевање и довоз резерви) Совјети су успели да задрже непријатеља даље од тих објеката и обале.

У својим покушајима да стигну до Грознија, Немци нису много напредовали ни дуж реке Терека, а ни са севера код Мосдока, а ни (касније) са запада код Орџоникидзеја. Совјетски противнапади су све више слабили 1. оклопну армију која није имала само проблема са снабдевањем и резервама, него је добијала и све мање подршке из ваздуха. Пошто су Немци све више ангажовали авионе 4. ваздушне флоте у борбама код Стаљинграда, Совјети су први пут на овом делу фронта имали превласт у ваздуху. Више пута су успешно бомбардовали немачке положаје дуж реке Терека између осталог и зато што је фон Клајсту недостајало противавионске артиљерије. Средином новембра је немачки напад на Кавказу потпуно стао. Сада је Немцима једина нада био пад Стаљинграда после чега би се већа пажња могла обратити операцијама Групе армија А на Кавказу. Код Стаљинграда су Немци крајем августа све слабије напредовали. Слабије, јер је и овде совјетски отпор постајао све жешћи На разним местима су Совјетске јединице чак прелазиле у противнападе. Тако је, на пример, совјетски притисак на левом боку 14. оклопног корпуса, који је 23. августа стигао до Волге код Ринока, северно од Стаљинграда, постао тако снажан да је командант корпуса фон Витерсхајм размишљао о томе да напусти положаје на Волги. Та његова „слабост“ коштала га је функције. Био је смењен.

Ипак су немачки положаји код Стаљинграда постајали све повољнији. Кад је почетком септембра Хотова 4. оклопна армија успела да са југа успостави контакт са Паулусовом 6. армијом, ситуација за совјетску 62. и 64. армију, које су се повлачиле према Стаљинграду, постајала је све тежа. Петог септембра су Немци освојили железничку станицу Воропоново, југозападно од Стаљинграда, а одатле су се за неколико дана пробили до Волге. Тиме Стаљинград није био само потпуно окружен ватром немачке артиљерије и таласима Волге, већ су и 62. и 64. армија биле одсечене од осталих снага стаљинградског фронта. Совјетска 62. армија налазила се унутар „прстена“ окружења и све више је потискивана ка приградским насељима Стаљинграда. Битка за Стаљинград постала је сада и битка у Стаљинграду, где се веома ослабљена совјетска 62. армија морала носити са ратном машинеријом Паулусове шесте, Хотове четврте армије и фон Рихтхофенове ваздухопловне армије. Немачке пешадијске и тенковске јединице биле су вишеструко надмоћније од совјетских. Немачка превласт у ваздуху била је очигледна и они су се њоме ефикасно користили. По правилу су Немци своје нападе увек започињали ваздушним бомбардовањем. Под таквом заштитом су наступали тенкови који су, опет, штитили пешадију.

Командант 62. совјетске армије, Лопатни, сматрао је да је ситуација за његову армију безизлазна. Стаљин, Жуков, Јерјоменко и остали војни функционери нису, међутим, хтели да предају Стаљинград, не само из емотивних, већ и из војних разлога. Источно од Стаљинграда није било ничег куда би евентуално могли да се повуку, а преко Каспијске низије би за Немце централна Азија била отворена. Лопатни је смењен са тог положаја, а њега је 12. септембра наследио генерал Чујков који се са великим еланом бацио на извршење наредбе коју је тог истог дана издао Војни савет Стаљинградског фронта: „Непријатељ се мора уништити у Стаљинграду“. „За вас преко Волге земље нема!“ – рекао је Хрушчов генералу Чујкову.

komanda 62 armije
на командном месту совјетске 62. армије.

Привремено је, међутим, иницијатива још била у рукама Немаца. Пре него што је Чујков још стигао да добро проучи ситуацију, почела је 13. септембра немачка велика офанзива унутар Стаљинграда. Била је усмерена на то да се 62. армија поцепа на два дела. Главни правац напада био је усмерен на централни део Стаљинграда, и то директно на стратешки веома важан објекат – Мамајев курган (позната кота 102), са којег се цео град прецизно могао узети на нишан, а могли су се контролисати и совјетски артиљеријски положаји на источној обали Волге. Немци су успели да напредују неколико километара и да заузму део Мамајевог кургана, али пробој до Волге нису извршили. Противнапад 62. армије, изведен 14. септембра, пропао је још на самом почетку. Око подне су Немци свом силином наставили офанзиву да би што брже реализовали циљ напада. Пробили су се дубоко у центар Стаљинграда и озбиљно угрозили најважнија пристаништа на Волги. Овај немачки успех био је тим опаснији јер се преко тих пристаништа одвијао довоз појачања за 62. армију генерала Чујкова. Управо је у ноћи између 14. и 15. септембра требало да се пребаци преко Волге 13. гардијска пешадијска дивизија генерала Родимцева (око 10 000 људи). Совјети су успели да задрже пристаништа али су се само три пука пребацила на западну обалу због немачке офанзиве која је поново започета у рано јутро 15. септембра. Одмах по преласку Волге, 13. гардијска дивизија се укључила у одбрану града. По цену многих живота, борба је вођена за сваки квадратни метар града. Захваљујући новим обостраним резервама, борбе су се следећих дана наставиле несмањеном жестином. Према новој тактици, Совјети су сада оперисали са мањим јединицама на веома малом одстојању од немачких линија како би отежали Немцима бомбардовање. Чујков је мислио да на тај начин може да ослаби немачке нападе. Немци су, међутим, наставили да напредују. Ни совјетски противудар северно од Стаљинграда није донео неко побољшање ситуације на фронту. Покушај да се са севера успостави контакт са 62. армијом није, наиме, успео. У ноћи између 21. и 22. септембра Немци су успели поделити армију генерала Чујкова на два дела и освојити централно пристаниште. Истовремено су се на разним местима на југу града Немци успели пробити до Волге, тако да су тамо само још неки мостобрани остали у рукама Црвене армије. Како се могло и очекивати, немачки напад је сада углавном био усмерен на индустријско подручје и радничке четврти у северном делу града где су совјетске снаге држале још велику територију. Са три стране је извршен напад и 1. октобра су Немци успели, мада уз веома тешке губитке, да у облику клешта затворе подручје Орловке. Следећи напад Немци су почели 4. октобра.

Совјетске снаге су биле потиснуте са највећег дела Мамајевог кургана, али су зато Немци слабо напредовали у радничким четвртима и имали су тако велике губитке да је Паулус морао да нареди кратки предах, да би се јединице мало одмориле и да би се довеле свеже резерве. Паулус, стимулисан могућношћу да добије положај начелника Генералштаба Врховне команде немачких оружаних снага, изгледа да је сакупљао последње снаге и припремао неки „дефинитивни“ ударац браниоцима града. Уз помоћ авијације пошле су, 14. октобра, у напад три пешадијске и две оклопне немачке дивизије против совјетских снага које су се налазиле у рејону великих фабрика дуж Волге: фабрике трактора, фабрике „Барикада“ и фабрике „Црвени октобар“. Успех је (за „стаљинградска мерила“) био велик. Увече 14. октобра су Немци, просечно, били један километар ближе Волги. Фабрика трактора била је опкољена и борбе су почеле по фабричким халама – 62. армија је сада и на северу била раздвојена, а везе су добрим делом биле пресечене. Немци су се на неколико стотина метара приближили командном месту генерала Чујкова. Била је то борба изнуривања без премца. Борбе су трајале даноноћно. Фабрика трактора пала је у руке Немцима, али су јуриши на остала два комплекса привремено угушени у крви. У више наврата су вршени напади на фабрике где су се наоружани радници борили раме уз раме са војницима. Више пута је Чујков морао да премешта свој штаб. Десет дана је требало Немцима док су упали у фабрике „Барикаде“ и „Црвени октобар“. За тих десет дана, хиљаде немачких војника је нашло смрт. Борбе су се, међутим, наставиле несмањеном жестином унутар та два фабричка комплекса. Борило се за сваку стопу, прса у прса, пушкама, ручним гранатама, бајонетима и ножевима. Никад у свету није плаћена толика цена за неколико фабричких зграда. На обалама Волге је ситуација била слична. И тамо су се водиле борбе за сваку стопу Стаљинграда. Крајем октобра је изгледало да је дошао крај овој борби изнуривања, не зато што је једна од две стране однела одлучујућу победу, већ буквално због обостране истрошености снага. Паулус је великим делом истрошио резерве које је добио са других „мирнијих“ делова фронта, или директно из Немачке. Авијација је била знатно ослабљена, довоз је стагнирао. Сигурно више није био у стању за напад какав је започео 14. октобра. Шездесет другој армији је на крајње уском парчету Стаљинградске земље до Волге, које је у суштини чинило неколико мањих мостобрана, остала само шачица војника и наоружаних радника. Првих дана новембра активност се свела на мање сукобе око појединих објеката, претежно зграда, при чему су совјетске јуришне групе показале већу способност од Немаца. Совјетска обавештајна служба је дошла до података да Немци припремају нови напад. Тај последњи немачки напад са око седам дивизија почео је 11. новембра. Био је то последњи трзај Паулусових снага. Совјетска 62. армија, која је због великих санти леда практично била одсечена од источне обале Волге, поново је преполовљена, али Немцв нису успели да освоје цео град и да преостале совјетске јединице сатерају у Волгу. Паулус се спремао да проигра последње снаге своје једном тако моћне 6. армије. Чујков и његови људи су испунили своју дужност: одржали су се на згариштима Стаљинграда. У међувремену, совјетска Врховна команда је припремила снаге совјетске армије за велику противофанзиву на јако ослабљене бокове Немаца. Изгледало је да се ближи прекретница рата. У Стаљинграду је Совјетски Савез морао да искрвари као што је то био случај са Француском код Вердена у Првом светском рату. Али код Вердена је искрварила и Немачка. У том смислу је изгледало да ће Стаљинград постати „Верден на Волги“.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *