Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

330 000 војника у обручу

4.5
(2)

Совјетска противофанзива

Између релативно мирног централног сектора совјетско-немачког фронта и жестоко брањеног Стаљинграда, линија фронта је у јесен 1942. ишла дуж средњег тока Дона. Црвена армија успела је да задржи два широка мостобрана на јужној обали, код Серафимовича и Клетскаје. Немци су ту имали Групу армија Б у коју су укључили своје савезнике, 8. италијанску армију генерала Гариболдија, која се састојала од девет пешадијских дивизија, и 3. румунску армију генерала Думитрескуа, која се састојала од осам пешадијских, две коњичке и две оклопне дивизије. Од Клецкаје до Волге стајало је двадесет дивизија 6. немачке армије која је уз помоћ 4. немачке ваздушне флоте генерала фон Рихтхофена јуришала на Стаљинград. У степама јужно од града, где се једва могло говорити о повезаној линији фронта, оперисао је 6. армијски корпус и 4. коњички корпус из 4. румунске армије под командом генерала Константинескуа. У позадини се налазило још осам немачких дивизија као оперативно-стратегијска резерва, што под датим околностима ни у ком случају није било довољно. Јер док су јединице генерала Паулуса у јуришима на Стаљинград трошиле своју снагу, борбена снага Италијана и Румуна, који су се налазили на боковима, била је слабија од борбене моћи немачких и совјетских јединица.

staljingrad
Дим изнад центра града, након немачког бомбардовања из ваздуха.

Већ од почетка октобра совјетска Врховна команда дала је иницијативу за извођење будуће противофанзиве. На основу многобројних предлога команданата фронтова и родова оружја и података о стању код непријатеља, Генералштаб је разрадио, а Врховна команда прихватила план будуће противофанзиве, назван Уран. На основу овог плана генерали Жуков и Васиљевски добили су задатак да припреме ову велику противофанзиву. Основна идеја плана је била уништење Групе армија Б у рејону Стаљинграда. Док је совјетско руководство редовно, али у ограниченим мерама, потпомагало херојске браниоце угроженог рада, почеле су у јесен да се на боковима, поготову на северу, концентришу крупне совјетске војне снаге за противофанзиву. Са разних страна су долазила појачања, делом свеже јединице из Сибира, па чак и са Далеког истока. Ради ефекта изненађења требало је ове мере држати у строгој тајности од непријатељских извиђача. Превоз трупа и материјала на место одредишта одвијао се зато претежно ноћу, и то је трајало релативно дуго. Совјетска Врховна команда је, углавном, успела у својим намерама: ни немачки војни кругови који су страховали од совјетске противофанзиве са обе стране Стаљинграда нису ни приближно знали којег су обима концентрације совјетске војске. Распоред Црвене армије био је следећи. Насупрот Италијанима и Румунима на средњем Дону стајале су јединице Југозападног фронта под генералом Ватутином (1. гардијска, 5. тенковска и 21. армија). Од Клетскаје до Волге налазио се Донски фронт под генералом Рокосовским (65. 24. и 66. армија). Северно од Стаљинграда па све до дубоко у степу Калмика протезао се под командом генерала Јерјоменка Стаљинградски фронт који је обухватао 62, 64, 57. и 51. армију. За подршку из ваздуха ова три фронта имала су 2, 16, 17. и 8. ваздухопловну армију. Координацију дејства сва три фронта Врховна команда поверила је начелнику Генералштаба Васиљевском. Однос снага се у предвечерје совјетске противофанзиве већ толико био променио у корист Црвене армије да су могли да отпочну борбу са више него охрабрујућом надом у успех. Бројно још нису били надмоћни – на обе стране је било око милион војника – али су били далеко боље опремљени и груписани. Насупрот 675 непријатељских тенкова Совјети су имали 894, насупрот 10 290 непријатељских топова имали су 14 218. Само је у ваздуху немачка Група армија Б задржавала малу предност захваљујући нешто већем броју авиона.

staljingrad-2
Совјетска противофанзива код Стаљинграда којом је окружена немачка 6. армија.

У свом говору у част 25-годишњице октобарске револуције Стаљин је, додуше, веома брижљиво бираним речима алудирао на блиски преокрет. Фирер који је у својој наредби од 14. октобра сматрао да је совјетска противофанзива немогућа, није ни ово упозорење схватио озбиљно. После неколико заваравајућих напада на другим секторима фронта, као код Ржева, кренула је 19. новембра 1942. у 7,30 совјетска офанзива свом силином са мостобрана Серафимовича и Клетскаје. Дан касније следио је удар јужно од Стаљинграда. Румуни. који су на оба места осетили пуну тежину напада, брзо су потучени.

Већ 23. новембра су се код Калач-Совјетског затворила клешта око Паулусове 6. армије, пошто су Немци и њихови савезници имали 100 000 погинулих и рањених и изгубили 60 000 заробљеника. Недељу дана касније су се совјетске трупе у јуришу пробиле до реке Чира и линије Верх Курмојарскаја-Кетчењери, тако да су опкољени Немци код Стаљинграда били удаљени шездесет до сто двадесет километара од својих најближих јединица споља. Паулусове немачке и румунске снаге бројале су укупно двадесет и две дивизије и биле су опкољене на пространству од отприлике 1500 км2. Од Хитлера је Паулус затражио дозволу за пробој што је у том тренутку, иако на рачун тешких губитака, још било могуће. Хитлер, међутим, није хтео ни да чује за повлачење; сматрао је да његове јединице треба да наставе да се боре на својим учауреним положајима код Стаљинграда. Ваздухопловство би их снабдевало, све док не би друге јединице дошле да их ослободе.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *