Други светски рат

Ваша база података о Другом светском рату

Капитулација Паулусове 6. армије

5
(1)

Велика прекретница

Око 20. новембра је Хитлер поново издао наређење за реорганизацију јужног фронта у Совјетском Савезу. Између Групе армија А и Групе армија Б требало је убацити још једну Групу армија у завоју Дона. Ова Група армија Дон требало је да буде састављена од 6. армије, 4. оклопне армије и 3. и 4. румунске армије, које би све биле узете од Групе армија Б. За команданта Групе армија Дон Хитлер је наименовао фелдмаршала Ериха фон Манштајна, „освајача Крима“.

rumunski vojnici pod Staljingradom
Румунски војници у близини Стаљинграда.

Кад је фон Манштајн после веома кратког договора у Старобелску са генералом Вајксом, командантом Групе армија Б, дошао 27. новембра у свој нови штаб у Новочеркаску није имао много разлога да буде срећан због свог новог задатка. Укратко, овај задатак сводио се на следеће: Групе армија А и Б морале су да одрже своје положаје док је Група армија Дон требало да заустави совјетски пробој у долини Дона, поврати изгубљене положаје и уз то још ослободи 6. армију у Стаљинграду. Групу би при том помагала 4. ваздушна флота под командом фон Рихтхофена, која је имала за задатак и снабдевање опкољене 6. армије.

Фон Манштајн је одмах схватио да овај задатак никако не може да изведе са трупама које су му стајале на располагању. Румунска 3. армија била је разбијена за време совјетске офанзиве од 19. до 23. новембра и састојала се још само од две дивизије. Већина тенкова 4. оклопне армије налазила се на опкољеном подручју Стаљинграда са 6. армијом. А 6. армија је била искључена из борбе док год је Хитлер одбијао да јој одобри да се пробије. Манштајн је знао да је од тог одобрења зависило много више него само судбина 6. армије. Када би Совјети увидели своју шансу и концентрисали све своје слободне тенковске јединице за пробој ка југозападу, ка Ростову, он никад не би успео да их заустави са остацима 4. оклопне армије и двема румунским армијама. Онда не би само 6. армија била изгубљена, него би и цела Група армија А у Кавказу била опкољена.

Једини излаз у овој крајње критичној ситуацији био би пробој 6. армије на југозапад,. потпомогнут офанзивом 4. оклопне армије у правцу Стаљинграда, коју је ради тога за што краће време требало појачати. Онда би 6. армија (или оно што је од ње остало) могла да се искористи за евентуални покушај пробоја на југ.

sovjetski vojnici u ulicnim borbama
Совјетски војници у уличним борбама.

Али Хитлер је све то друкчије замишљао. Од када му је Геринг преко свог шефа штаба Јешонека јавио да ваздухопловство гарантује за снабдевање 6. армије, с њим се више није могло разговарати о пробоју. Паулус је остао у Стаљинграду! А фон Манштајн је требало да се побрине за то да се у совјетском обручу направи отвор кроз који би 6. армији стигло снабдевање и појачање. У међувремену је стање из дана у дан постајало критичније. Врховна команда немачких оружаних снага је обећала фон Манштајну да ће добити појачање и то: 23. оклопну дивизију из Групе армија А, и 6. оклопну дивизију са 160 тенкова, понајвише најмодернијих тенкова типа Тигар, који су били на путу из Немачке. Совјетски партизани, који су непрестано дизали у ваздух железничке пруге, знатно су отежавали пристизање ових немачких појачања. У међувремену су Совјети и даље непрестано вршили притисак на фронт Групе армија Дон и фронт код Стаљинграда. Совјетска команда је, међутим, преценила снагу Немаца. Није смела да прихвати ризик интензивне борбе и да форсира пробој до Ростова пре него што не уништи 6. армију код Стаљинграда. Фон Манштајн то, међутим, није знао и није се усуђивао да напусти свој штаб ни за дан. Два пута је авионом послао „посланика“ код Паулуса да би се договорио о ситуацији и плановима за операцију Винтергевитер (зимска олуја). Винтергевитер је била шифра за офанзиву 4. оклопне армије која је требало да ослободи 6. армију. Фон Манпггајн и Паулус су увиђали да је једина шанса за успех била у томе да се операција координира са снажним покушајем пробоја 6. армије. У нади да ће се Хитлер ипак уразумити, фон Манштајн је замолио Паулуса да се припреми за пробој који је носио шифру Донершлаг (ударац грома). Хитлер је, међутим, саопштио Паулусу да може да покуша пробој совјетског обруча само ако успе да одржи своје положаје на другим секторима стаљинградског фронта. А овај план је могао да успе само ако би се све снаге 6. армије сакупиле на једном сектору фронта и тако се напустио Стаљинград.

Иако сва појачања још нису била стигла, фон Манштајн је одлучио да 12. децембра, када је мраз замрзао блатњаву степу, почне операцију Винтергевитер. Из Котелникова је Хотова 4. оклопна армија кренула ка североистоку, док су са запада Холитови тенкови вршили притисак на совјетски фронт са намером да задрже совјетске резерве. У Стаљинграду се на јужном фронту налазило шездесет до осамдесет тенкова под заповедништвом генерала Хубеа, спремних да се „пробију“. Паулус није могао да уради више а да не преда своје положаје. Осим тога, Хубеови тенкови имали су бензина за још само тридесет километара и могли су да ступе у акцију тек пошто би се Хотови тенкови приближили „утврђењу“ на тридесет километара.

zarobljenici
Заробљени немачки војници

Међутим, што су се више приближавали Стаљинграду, то су борбе постајале теже. Деветнаестог децембра је Хотова претходница после жестоких борби прешла реку Мишкову. Одавде је било још само шездесет и осам километара до јужног одбрамбеног појаса окружене 6. армије. Али је исто тако било јасно да Хот никад неће моћи сопственим снагама да стигне до Стаљинграда. Сад је требало да се Паулус пробија. У десет до осам часова 19. децембра слетео је на аеродром Гумрак у опкољеном подручју мајор Ајсман. Било је јасно шта је био циљ његове мисије. Требало је да обавести Паулуса да је фон Манштајн очекивао да се 6. армија сада пробије, иако је то било противно Хитлеровој наредби. Паулус и његов начелник штаба генерал Шмит реаговали су уздржано: ако фон Манштајн жели да се они пробију, треба да изда наређење за операцију Донершлаг. Ако он није могао, или смео, да преузме ту одговорност, онда је остајало само да се чека неће ли се Хитлер уразумити. Дотле би 6. армија остала тамо где јесте. „Можемо издржати до Ускрса“, рекао је Шмит, „уколико се постарате да будемо боље снабдевени“. Ајсман је одговорио да Група армија Дон ради шта је у њеној моћи, да нико ни од чега не може да створи авион и да фон Манштајн и фон Рихтхофен не могу да побољшају временске прилике. Паулус је изразио мишљење да је то све вредно жаљења, али, било како било, Хитлер је забранио да се Стаљинград напусти, па се, дакле, Донершлаг није могао да изведе.

Шест дана касније био је Божић. А онда је 6. армија схватила да је осуђена на смрт. Совјети, наиме, за време Хотовог напредовања нису седели скрштених руку, већ су даље ка северозападу отпочели снажну офанзиву. Већ 17. и 18. децембра пробили су фронт Групе армија Б и натерали 8. италијанску армију у паничан бег. И на фронту 3. румунске армије, која је припадала Групи армија Дон, направљен је процеп широк неколико километара. Совјетске јединице су дубоко продрле у леви бок немачких снага.

Хот, који је четири дана издржавао код реке Мишкове, чекајући покушај пробоја Паулусових тенкова, више није могао да одржи свој истурени положај. Две његове тенковске дивизије морале су да се склоне на северозапад да би помогле да се затвори процеп код Румуна.

Спољна линија фронта окружења померена је после совјетских напада на 120-200 километара од Стаљинграда. Уништене су знатне немачке снаге, а румунска 4. армија је престала практично да постоји. Између Волге и Дона сада су се налазиле само окружене немачке дивизије, њихово ослобађање је сада потпуно онемогућено. Створени су услови за продор совјетских армија у правцу Ростова, тј. у позадину немачке Групе армија А.

Ју-52
Ju-52 се приближава Стаљинграду.

У Стаљинграду су војници 6. армије на минус тридесет лежали у летњим униформама на снегу између изгорелих рушевина. Њихова порција хлеба смањена је другог дана Божића на једно парче хлеба од седамдесет грама на дан. Осим тога су добијали двапут дневно порцију ретке супе од кромпира без меса и масти. Тих дана се дешавало да од зиме укочени Немци тик испред својих положаја виде наге, добро ухрањене младиће како вежбају на снегу: били су то Сибирци који су после јутарње гимнастике могли да огрну своје бунде. Од Герингове гаранције да ће 6. армија бити добро снабдевена, није, као што сваки разуман човек може да претпостави, било ништа. Довољно снабдевања је значило да је сваког дана за Стаљинград требало да лети укупно седам стотина тона хране, муниције и бензина. Минимум је био пет стотина тона. А Геринг и Јешонек су од почетка знали да је тристо тона максимум за могућности 4. ваздушне флоте. У пракси, између 24. новембра и 10. јануара дневни просек није био виши од сто и две тоне. Растојања која је требало да немачки транспортни авиони Јункерси и Хајнкели превале од својих база до Стаљинграда расла су из недеље у недељу, јер су Совјети 24. децембра освојили аеродром Тацинскаја (200 км од Стаљинграда), 2. јануара базу Моросовскају (240 км од Стаљинграда), а касније и Салстск. Десетог јануара су Немци изгубили и Питомник, последњи велики аеродром у опкољеном подручју, и снабдевање је сада требало вршити помоћу падобрана. Количине су после овог датума падале на четрдесет и две тоне дневно, а после 16. јануара на шест до осам тона.

Није свако снабдевање које је тешком муком стизало до Стаљинграда било добродошло. Два авиона донела су укупно 4 тоне бибера и мажуране. Из других авиона избацивани су сандуци са пропагандним материјалом и Гвозденим крстовима. Све је то још лежало на снегу кад су Совјети ослободили Питомник, а у Стаљинграду је дневно стотине Немаца умирало од глади. Четврта ваздушна флота је, осим тога, морала да плати висок цех за одржавање ваздушног моста до Стаљинграда: изгубила је 488 авиона и хиљаду чланова посаде. Ипак је из опкољеног подручја успела да пребаци 42 000 рањеника и више значајних стручњака. Ујутро, 8. јануара, појавила су се на северном сектору фронта три совјетска официра са белом заставом. Предали су Паулусу ултиматум генерала Воронова и Рокосовског. Шестој армији пружена је последња прилика да часно капитулира. Сви ратни заробљеници добили би од Совјета одмах нормално дневно снабдевање. Свако би смео да задржи своју личну својину и одликовања, виши официри би чак смели и даље да носе сабље. „Ваша ситуација је безнадежна“, стајало је у ултиматуму, „и сваки даљи отпор је бесмислен. Да би се спречило беспотребно проливање крви, предлажемо да прихватите ове услове предаје.“

Паулус је телеграфски послао ултиматум у Хитлеров главни штаб и по ко зна који пут затражио слободу одлучивања. Хитлер је забранио капитулацију.

Десетог јануара су Совјети артиљеријском паљбом и ваздушним бомбардовањем почели велику офанзиву против 6. армије. Између рушевина потпуно уништеног града почела је најкрвавија битка целог Другог светског рата. За шест дана је подручје које је држала 6. армија смањено на половину. Двадесет и четвртог јануара је немачко „утврђење“ подељено на двоје и шеста армија састојала се још само од 255 000 изгладнелих, болесних, рањених, апатичних војника, увијених у дроњке. Паулус је тог дана послао извештај Хитлеровом главном штабу: „Трупе без муниције и хране.(…) Појаве дезинтеграције на јужном, северном и западном фронту. Немогуће даље ефективно командовање. (…) 18 000 рањених без хране, лекова и завоја (…), 44, 100, 305. и 384. пешадијска дивизија уништене. (…) Даља одбрана бесмислена. Слом неизбежан. Војска захтева без одлагања дозволу да капитулира како би се спасли преостали животи.“ Хитлеров одговор је гласио: „Капитулација је забрањена. Шеста армија треба да брани свој положаје до последњег човека и последњег метка и својом херојском издржљивошћу допринесе стварању одбрамбеног фронта спасењу западног света.“

Шест дана касније је Паулус јавио: „Крајњи слом не може да се одложи више од двадесет и четири часа.“ Хитлер је Паулусу одговорио тиме што га је унапредио у фелдмаршала, а Кајтелу је рекао: „У немачкој војној историји још није познат случај да је један маршал допустио да буде заробљен.“

paulus predaja
Фелдмаршал Паулус, са својим начелником штаба и ађутантом, након предаје.

Совјетске јединице су 31. јануара дефинитивно сломиле отпор јужне групе и заробиле команданта немачке 6. армије фелдмаршала Паулуса са читавим штабом. Отпор северне групе је престао 2. фебруара када су завршене борбе у Стаљинграду. Све немачке јединице које су биле окружене, разбијене су и заробљене. Сахрањено је 147 200 немачких и румунских лешева. У заробљеништво је пало 91 000 Немаца међу којима преко 2500 официра и 24 генерала. Пораз Немаца на Волги представља велики војнополитички догађај у Другом светском рату. Велика битка која је завршена окружењем, разбијањем и заробљавањем елитних немачких снага, означила је почетак прекретнице рата не само на совјетско-немачком фронту, већ и Другог светског рата уопште.

ДСР2

Колико је добар чланак који сте прочитали?

Кликни на звезду да би послао оцену!

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Поделите:
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *